Филм Карима Ајнуза Невидљиви живот/A vida invisivel открива нам Бразил какав нам није много познат. Заснован на роману Марте Батаље филм нам уверљиво предочава живот у Бразилу педесетих година прошлог века. Београдски је победник за најбољи филм у Главном такмичарском програму 48. ФЕСТА-а, али и добитник награде за најбољи филм у оквиру канске селекције Известан поглед, те и победник првог српског онлајн филмског фестивала Moj off.

Већ се уводном сценом редитељ сврстава у ред великих – сестре у страху и паници, кроз игру светлости и таме, дозивају једна другу у густој шуми. У позадини на врху назире се фигура Христа Спаситеља. Улазимо у времеплов и доспевамо до половине прошлог века.

Еуридика живи друштвено прихватљив живот – након уговорене удаје, она наставља живот по устаљеном шаблону своје мајке. Еуридика је сенка свог мужа, баш као што је то и њена мајка. Тиха и ненаметљива, она паралелно са спољним животом живи унутрашњи невидљиви живот – живот испуњен сновима. И тај живот унутар ње, иако без обриса и јасне видљиве структуре, интензивнији је него спољашњи.

Његову јачину не види нико око ње – ни мајка, ни отац, чини се понајмање муж који је, прагматичан и без капацитета да разуме збивања унутар Еуридике, усмерен на видљиво и опипљиво. Иако неспремна да се на било који начин супротстави друштвеним оковима, њена борба ипак постоји. Та борба је тиха, те она стрпљиво тежи остварењу свог сна да постане пијанисткиња и упише бечки музички конзерваторијум.

Паралелно са том борбом одвија се још једна – неутажива жеља да пронађе сестру од које је раздвојена. И та њена борба остаје невидљива за све око ње – у филму се ређају кадрови који приказују Еуридику у кухињи, са дететом, увек замишљену, потиштену, ретко у разговору са мужем или другим чланом породице. И када ти разговори постоје, они су праћени дугим паузама и сиромашним речником, са наглашеном напетошћу која се појачава ћутањем које је гласније од било којих речи.

Подршка и разумевање од чланова породице изостају и Еуридика остаје сама, а окружена људима. Она је, иако наизглед пасивна, у околностима које су је притискале, заправо врло активна у двема намерама које јој осмишљавају живот – у намери да пронађе сестру и да се избори за своје место у уметничком свету јер док свира клавир, она се једино осећа истински живом. Те две жеље и показују намеру редитеља да обради и приближи гледаоцу две важне теме, а то би, поред много отворених друштвених тема, могла пре свега бити тема уметности и њен значај у декадентном времену, као и тема дубоке породичне повезаности без обзира на физичко одсуство.

Еуридикин карактер, као и карактер њене сестре, појачава музика у филму. Будући тих, миран, повучен лик, у неколико наврата у филму снажни клавирски тонови као да говоре уместо ње – они су Еуридикин глас, крик, крик против окова које намеће друштво у ком живи. Само ће једном Еуридика заиста пустити глас, у сцени која следи након болног сазнања о Гвиди. Сва до тада потискивана осећања – бес, фрустрација, бол-избиће свом силином из Еуридике. Сва та осећања усмерена су пре свега према оцу, споља ка оцу, изнутра ка себи.

Иако повучена и само наизглед пасивна, Еуридика води активну борбу када је у питању потрага за сестром. Приватни детектив којег ангажује у једном тренутку схвата узалудност даљег трагања, те жели да одустане предочавајући јој да не жели да је заварава. Ипак, чак ни тада Еуридика не одступа и инсистира на даљем трагању. Видимо, дакле, њену снажну жељу да се повеже са сестром, али и снагу њеног карактера, који не долази до изражаја само у том тренутку, већ и онда када напорно вежба свирајући клавир и одлази на испит са намером да га положи (траг истинске среће биће видљив на Еуридикином лицу, чини се, само у тој сцени након полагања испита која је снимљена глумачки и технички маестрално).

Ипак, и тај вид активизма је невидљив – она то ради сама, не желећи да изда идеју која је изнутра инспирише и за коју чврсто верује да је исправна. Њен став, иако га не изриче јасно ни одлучно, не дели с њом њен муж. Напротив, он некада прећутно, некада вербално, снажно настоји да минимализује њене жеље предочавајући јој колико су оне бесмислене у односу на стварни живот, дете, породицу, њега самог. Покорност коју је усвојила у примарној породици Еуридика испољава и у новој породици и гледалац је може видети како не противречи, већ ћутке подноси своју судбину.

Са једне стране у њеном лику, као уосталом и у лику њене мајке, уочавамо помирљивост са животом таквим какав јесте захваљујући свом темпераменту и друштвеном  миљеу,  док се са друге стране назире снажан отпор свему са чиме се интимно не слаже и са чим не може да се помири. Њен активизам можда није видљив, али је свакако жив и присутан и представља најаву промена у погледу положаја жена у другој половини 20. века у ком ће се оне изборити за своја права, права да се образују, разведу, искажу слободно своје мишљење, буду активне у друштву. Ипак, да ли је промена збиља дошла, да ли је она суштинска и стварна или је само формална и декларативна, можда најбоље говори реакција филмске публике у свету, која јасно указује на свеприсутност исте проблематике, без обзира на образовање, материјални положај, социјални и професионални статус.

За разлику од Еуридике, њена сестра Гвида посве је другачији карактер  – кадрови у којима се појављује доносе широки осмех једне жене у који стаје њен жив, енергичан и импулсиван темперамент. Управо зато Гвида доноси и исхитрене одлуке, али након што схвати последице истих, природно очекује подршку најблискијих, односно оних који би требало да буду најблискији,  те се враћа мајци и оцу трудна, без мужа.

Сцена у којој Гвида, још увек младалачки непромишљено очекује подршку оца, разговор са њим и  очева немогућност да сагледа ширу слику и разуме ћерку, а потом и подржи своје дете које греши, једна је од сцена у којој сведочимо снажној конзервативности тога времена, која очигледно, и по речима самог редитеља, не да није нестала већ се и данас промовише као вид живљења на простору Јужне Америке, нарочито у Бразилу. Након почетне опчињености грчким морнаром, а потом и после дубоког разочарања у њега, Гвида не одустаје од љубави.

Њена исхитрена и брзоплета реакција након рођења детета, а одмах затим и предомишљање, део су њене комплексне и амбивалентне личности, разапете између урођене природне потребе да буде пожртвована предана мајка и снажне жеље да живи живот по својим мерилима. Уколико посматрамо њене реакције и одлуке, уочавамо  да је Гвида противтежа својој сестри, њена супротност.

 Са друге стране, тачка спајања ова два различита темперамента је у неговању управо оног невидљивог унутрашњег што је, упркос свим ограничењима које доноси живот, обе сестре наводило на бунт, снажан отпор према наматнутим оковима. Гвидино вишегодишње слање писама сестри остаје, само тренутно, бесплодно. Писма су сведоци једног времена и доказ немерљиве сестринске љубави.

Положај жене у бразилској средини педесетих година прошлог века кључна је тема филма. Тај положај је незавидан; пут жене јасно је трасиран од детињства – то је пут жене мајке која се повинује жељама и одлукама мушкараца, пут жене која не сме да зна за слободан избор, пут који јој је унапред одређен и који се не може преиспитивати. Можда је слика такве жене најбоље приказана у лику Еуридикине и Гвидине мајке која, иако епизодни лик, употпуњава слику жене у патријархату потпуно подређене мужу и његовим одлукама.

Сва трагичност њеног лика стаје у сцену у којој јој муж изричито забрањује да Еуридики пружи било какву информацију о сестри Гвиди. Стид и страх од друштвене стигматизације обележавају психолошки профил ове жене која се, саживљена са својом улогом патријархалне жене, потпуно повинује мужевљевој одлуци чија се исправност не доводи у питање. Трагизам се продубљује и градативно расте све до секвенце у којој разговор Еуридике и болесне мајке открива да је мајчина оданост мужевљевој идеји о привржености и покорности жене мужу испред љубави према ћеркама.

Тема сексуалности у филму заузима важно место и већ на почетку видимо како Ајнуз уверљивим сценама две младе жене уводи у свет одраслих. Улазак у уговорени брак и сцене у којима је Еуридика у физичком контакту са мужем, глумачки изузетне и лишене идеализма, указују на жену која не остварује интимност нити блискост. Сексуални контакт Еуридика доживаљава као брачну дужност, не као потребу да продуби однос са мужем. Управо у тим скевенцама видимо лице и наличје интимних, сексуалних односа и сву комплексност коју носе са собом.

Осећај повезаности, љубави између две сестре такав је да превазилази материјално, то је јака емоција која долази до изражаја на духовном, метафизичком плану и надилази све друге димензије у филму.  Што је временска дистанца међу њима израженија, то је осећај међусобне блискости међу сестрама снажнији и целовитији.

Зашто је филм очарао публику широм света и добио филмска признања? Одговор би се могао тражити свакако у универзалности теме – невидљиви живот који човек и овог столећа живи, снажно и интензивно, и слепило људи који би морали и који би требало да га виде.

Често су ти људи наши супружници, очеви, пријатељи и, иако споља изгледа да живимо један савршени живот по мерилима друштва, болно сазнање да смо савршени странци једни другима говори о отуђености у веку у ком су на пиједестал подигнута људска права, а под теретом истих на издисају је право на живот у складу са нaшим унутрашњим поривима и сновима.

Тако Еуридикин и Гвидин сан чију вредност друштво настоји да умањи, угуши и потпуно поништи, остаје вечито присутан у сваком времену и сваком друштву. На тај начин, заправо, он опстаје. И сам Ајнуз, у једном од својих интервјуа, наглашава веру у његову победу, те каже:

„Ја желим да верујем да је тај прави аутентични живот, који је нажалост невидљив, отпоран на зло. И вреди се за њега борити.“

Како је отворио филмску причу, Ајнуз је и затворио на изврстан начин. Круг се затвара и ми само назиремо бљесак новог времена. На површини је све мирно, а унутра све вришти од неизречног и непроживљеног.

За ПУЛС Милена Станојевић

  Brazil izbliza, Film, Milena Stanojević