Ноама Чомског су одувек занимала само велика питања. Од педесетих, када је као млади професор на MIT-у увео револуцију у лингвистику ”Синтактичким структурама”, до данас, када, као професор емеритус, плива из вода оштре политичке критике у питања постанка језика и назад. Google Scholar каже да је током своје каријере цитиран преко 280 000 пута (ниједна нула није вишак).

Језик и политика вуку корене, како то обично бива, из породице. Чомскији су били религиозни Јевреји из Филаделфије, отац Вилијем професор хебрејског језика. Ноам је желео да учи арапски, јер га је од малена интересовала политичка ситуација у Светој земљи. Упознао се са анархизмом у вртлогу левичарске политичке сцене после Велике депресије.

Најчешће је био сам – као дете, Јеврејин у антисемитском окружењу; као студент, левичар у свађи са лењинистима, троцкистима, стаљинистима; као докторант, у Палестини у кибуцу, у ком је боравио педесет треће, где је како каже први пут осетио расизам и ксенофобију у односима Јевреја и Арапа.

Када се као студент окренуо лингвистици, пронашао је науку која је, макар у Америци, била под великим утицајем бихевиоризма. Језик је научено понашање. Та идеја му је звучала нечувено. Не могу деца за свега пар година тек тако научити језик. Не постоји довољно стимуланса.

Завршио је студије ’55. и више се у кибуц никад није вратио. Академска каријера му је вртоглаво напредовала након објављивања ”Синтактичких структура” ’57. и утицајне критике бихевиоризма две године касније.

Почетак контроверзи

Десет успешних година проводи као лингвиста, поверавајући своје политичке ставове само приватно, студентима и пријатељима. 

Вијетнам га је извукао у јавност. Кроз текстове у којима критикује политику САД-а, али и јавни дискурс о Вијетнаму, постаје један од највидљивијих и најрадикалнијих интелектуалаца у Америци. Ту репутацију има и данас. Као оштри критичар и либерализма, империјализма и комунизма, и јаких држава и јаких тржишта, добрим делом је, додуше, и остао сам. 

У Француској је репутацију замало уништио када му се 1980. један текст о слободи говора неочекивано појавио као предговор књиге Робера Форисона, у коме је овај теоретичар књижевности порицао постојање Холокауста. Пошто није дао одобрење да му се текст појави у књизи, Чомски је испрва планирао да тражи његово повлачење. 

Међутим, у навали критика које су уследиле, предомислио се, и закључио да слобода говора подразумева и право на порицање Холокауста. Различити аутори, посебно француски, оптужили су га да шурује са неонацизмом. Чомски се није појавио у Француској готово тридесет наредних година. 

У афери Форисон је урадио нешто не толико различито од онога што је урадио у лингвистици ’59. године: покушао је да изађе из оквира са којима се не слаже. Мада, одувек пориче било какву везу између својих академских ставова и политичког ангажмана. Поред САД-а, Израела, империјализма и комунизма, противници су му били и многи ученици, који су, од шездесетих надаље, као одговор на његову мисао, основали читаве лингвистичке школе. 

Универзална граматика

Комплексност језика нам обично измиче из видокруга, вероватно зато што смо сви савладали макар један, и то без неке муке, као деца. Неретко видимо знање језика, и наше и туђе, као ”недовољно” због непознавања неке речи или неког прописаног граматичког правила. Али, у лингвистици, то су површинске ствари. 

По Чомском, оно што је суштинско у учењу језика је разумевање врло комплексних реченичних структура које омогућују преношење значења. Ово разумевање развије безмало свако, и то за само пар година живота, најчешће ослањајући се на врло ограничену количину података: свакодневни говор родитеља. 

Мало дете можда не зна много речи, али јако добро зна да претвори било коју реченицу у разумљиво питање. Како дете научи тако комплексну операцију, пре сабирања, чак и пре апстрактних појмова, и то без инструкције? Најбољи одговор, каже Чомски, је постојање урођене способности за језик, ”универзалне граматике”, заједничке свим људима. 

Аргумент ”недостатка стимуланса”, који Чомски износи, можда пре личи на интуицију него на некакав научни доказ. Чомски, додуше, никада није превише бринуо о експериментима и доказима. Он жели да открије дубинске структуре које деле сви језици. Структуре које би нам заузврат откриле нешто о нама самима, о архитектури наше когниције, и о корену свести уопште. 

Ето корена његовог научног утицаја. Из лингвистике, универзална граматика се слила у филозофију, информатику, у когнитивно моделирање и антропологију и логику. Како размишљамо? Како људи раде, а како машине? Да ли је језик урођени алгоритам, кодиран еволуцијом? Ако јесте, како се то десило? 

Случајна последица

Током времена, он је своју лингвистичку позицију кориговао и усавршавао. Граматика је генеративна: омогућује стварање бесконачног броја различитих реченица. Каже, језик је средство размишљања, а комуникација само његова ”случајна” последица. Другим речима, језик има улогу у комуникацији, али комуникација нема никакву улогу у дизајну и еволуцији језика. 

У сталним је академским сукобима. Уобичајено еволуционо становиште је да језик настаје усложњавањем комуникације и социјалних односа код раних homo sapiensa. Постепено. Чомски се не слаже: језик или постоји или не. А постоји само код људи. Како тврди, тиме му није одузео еволутивно порекло, нити да га је сместио у поље божјег или магијског дара. 

Како онда језик еволуира тако нагло? У већ комплексним неуронским мрежама скоријих људских предака јавља се револуционарна когнитивна функција merge (спојити). Мозак изненада постаје способан да спаја постојеће идеје о појединачним објектима у групе. Ове групе су, као и све друге, нешто више од само скупова својих чланова. ”Кров” је нешто више од крошње или стене које могу да га чине.

Уз помоћ когнитивне способности спајања може се створити неограничено много садржаја. Са њом, људски ум је брзо постао способан за категоризацију и именовање, саморефлексију и разумевање – вероватно у року од неколико генерација. Нападају га опет. Где се та способност крије у људском генотипу? Како истражити њену еволутивну појаву?

Чомског то не занима превише. Рекурзиван језик није могао настати постепено, а прво се развила функција merge јер је од свих рекурзивних функција – најједноставнија. Како каже, не зна шта то тврди што је то толико контроверзно да уопште захтева емпиријску проверу.

Текст: Никола Здравковић

Извор: Elemetarijum

Čomski je u pravu, imamo „gramatiku” u mozgu

„U osnovi teorije Čomskog jeste ideja da ljudi imaju ʼgramatiku u glaviʼ koja im omogućava da obrade govorni jezik. Naši neurofiziološki nalazi upravo podržavaju ovu teoriju. Od niza reči ljudi prave smisao tako što ih u mozgu spajaju hijerarhijskim postupkom; ovaj proces predstavlja mehanizam interne gramatike”, objašnjava Dejvid Popel, profesor na Odseku za psihologiju Univerziteta u Njujorku i direktor Maks Plank instututa u Frankfurtu.

Istraživanje objavljeno u časopisu „Nejčer neurosajens” inspirisano je jednim od značajnih događaja u lingvistici savremenog doba ‒ knjigom Noama Čomskog „Sintaksičke struktureˮ (1957), kojom je transformacionalizam uveden i „razglašen” širom lingvističkog sveta.

Generativnu gramatiku, koja se zasniva na posebnom metodu analize, mnogi nazivaju transformacionom gramatikom. Rečenice se razlikuju po tome koliko su u gramatičkom pogledu uspele, jer samo neke dosežu punu meru gramatičnosti. Tu je razvijena ideja da mi prepoznajemo rečenice poput „Bezbojne zelene ideje besno spavaju” istovremeno kao besmislene, ali i kao gramatički ispravne, jer imamo apstraktnu bazu znanja koja nam omogućava da uočimo razlike iako odnos između reči u rečenici zapravo ne postoji.

Teorija Noama Čomskog zasniva se, pre svega, na uverenju da gramatika koja na pravi način služi svome cilju treba da nam objasni na koji način stvaramo rečenice, odnosno pomoću kojih principa razumemo njihovo značenje. U fokus se stavljaju procesi ostvareni na planu sinhronije do kojih se dolazi prilikom kreiranja rečenica, odnosno njihovog poimanja. Čomskog zanimaju pravila pomoću kojih se izvode „gramatičke” rečenice, i naglašava da bi želeo da pronađe teoriju koja bi objasnila i pojavu lingvističke intuicije.

Neuronaučnici i psiholozi prvobitno su odbacili ovo viđenje tvrdnjom da naše razumevanje jezika nije uzrokovano postojanjem generativne gramatike, već da mi iz iskustva znamo kako se rečenice konstruišu, i da reči i fraze koristimo iz baze informacija koja se aktivira nakon što nešto čujemo.

U najnovijim naporima da rasvetle teroriju Čomskog, neuronaučnici su istražili da li i kako se lingivističke jedinice očitavaju u mozgu u procesu razumevanja govora. Kako bi to izveli, Popel i kolege su sproveli seriju eksperimenata, upotrebljavajući magnetocefalografiju (MEG) ‒ tehniku za snimanje neurona, i elektrokortikografiju (ECoG) ‒ specijalnu neurofiziološku kliničku tehniku snimanja moždane aktivnosti. Projekat je finansiran sredstvima Nacinalnog instututa za zdravlje, SAD.

Učesnici u eksperimentima slušali su rečenice na engleskom i mandarinskom kineskom jeziku. Hijerarhijska struktura između reči, fraza i rečenica bila je bez intonacije (povišenog ili sniženog glasa pri izgovoru). Rečenice su emitovane istovremeno, sa identičnim razmakom između reči. Slušali su rečenice poput „Njujork nikad ne spava” ili „Kafa nas drži budnima”, ali i druge, gramatički ispravne, sa mnogo manje logike ili gotovo bez smisla.

Ovakav pristup je omogućio istraživačima da utvrde kako mozak detektuje različite jezičke apstrakcije ‒ niz reči poput „besno zelena spava bezbojno”, fraze „spavati besno” i „zelene ideje”, i na kraju rečenice ‒ „Bezbojno zelene ideje besno spavaju”, bez intonacije i drugih osnovnih elemenata za građu rečenice. Rezultat je pokazao da mozak precizno registruje tri komponente fraza koje su učesnici čuli i koje odražavaju hijarahiju u našoj, neuronskoj, obradi reči.

„Eksperimentima smo utvrdili da mozak analizira svaku reč pre nego što razume frazu i rečenicu. Ova dinamika otkriva da je govorni jezik podvrgnut nekoj vrsti gramatičke obrade u mozgu”, objašnjava Popel.

Ipak, autori studije ističu da su svesni da njihov pristup i rezultati u vezi sa postojanjem „gramatike u mozgu” izazivaju kontroverzu u naučnim krugovima, gotovo podjednako kao i razvojni period generativne gramatike u SAD, koji je doneo žive diskusije o mnogim teorijskim pitanjima.

Izvor: RTS

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Jezik, lingvistika, Noam Čomski, Sociologija