Контроверзни Микеланђело

Колосална величина грубо истесаног титана, именом Микеланђело ди Лодовико Буонароти Симони, не може се исправно схватити без контекста приче о моћи. Њену временску позадину чине финансијска империја, Фиренца и папска столица у Риму (којим углавном владају тирани).

То је било доба које је просто захтевало гиганте. Јавне зграде биле су монументалне, приватне куће велелепне, градске зидине масивне. У то доба подвига Пико дела Мирандола је са 18 година говорио 22 језика, Лоренцо Величанствени је умро испивши бисерни прах, а папа Јулије II растопљено злато. Године 1501. је педесет нагих куртизана плесало усред Ватикана, славећи Лукрецију Борџију.

Микеланђелова Пиета, са ликом Виторије Колоне? Фото: Википедиа

Ипак, моћ тог доба ‒ као и свака моћ ‒ била је превасходно мушка, а фалусоидна култура се оличавала у бројним стубовима, еректованим статуама начичканим по нишама сваке зграде, док је папа Павле III жарко желео да подигне реплику обелиска из Хелиополиса.

Микеланђело је далеко превазишао савременике. Узвисио се својим скулптурама, оживљавајући камен муњама и громовима врхунаца сладострасти. У свему је био херојски мужеван. Пластично је окарактерисао уметност: „Уколико слика која из близине више наликује доброј скулптури, утолико је успешнија”. Његове фигуре, премда колосалне, ипак су више људске него што су божанске или демонске. Већим делом су голе, без ореола или рогова, без крила или ђаволских симбола.

Углавном су то фигуре младих мушкараца. Он редовно узима мушке моделе и за женске фигуре. На многим његовим цртежима жене се разликују од мушкараца једино по дужини косе.

У платонизму је узвишеност поруке, скривене овако очигледном фасцинацијом нагим мушким телом, могла бити сматрана врлином (лепота као пут ка истини), но с хришћанске тачке гледишта, свакако је представљала грех. Кроз читав живот је уметника „верно пратила” унутрашња борба између ових екстремних становишта. С једне стране, како примећује Хауард Хибард, његова уметност је била „најличнија у целој ренесанси и показује физичку страст према мушком телу до невероватног степена”; с друге, Микеланђело је био „самокритичан, опсесивни аскета који се последњих двадесет година потпуно посветио Богу”.

Један од „плодова” ове врсте фасцинације свакако је потпуно еротизована статуа Победе, посвећене Томазу Кавалијерију. Микеланђело га трансформише у Спаситеља, а себе смешта у клечећи положај, као Христову невесту (sposa). На овај начин сублимира своју жељу према четрдесет година млађем племићу (престрављеном страсним изливима зачудног скулптора који спава у чизмама и јаше мазгу), те њихову љубав овековечује у свој својој чистоти.

Иако је у једном сонету (којих је, као и епитафа, у великом броју оставио у аманет историји књижевности) изјавио да највиша форма љубави не може бити остварена са женом, јер она „није вредна мудрог и мужевног срца”, демантовао се 1538, када му је било 63, а Виторији Колони 48 година. Била је то интелектуалка, политички активна реформаторка, што је није спречавало да се успешно исказује у поезији, нарочито у фази монаштва (коме се посветила након смрти свог супруга).

Савременици су је називали „застрашујућим стубом који успешно одолева бесним олујама”, а сам Микеланђело „мушкарцем у жени” (un uomo in una dona); ово је, с његове стране, неупитно исказ највећег дивљења. Комбинација њене побожности, лепоте, доброте и оштрог ума није га инспирисала само током њихове платонске везе, већ су њен лик историчари уметности препознавали у многим радовима, и после њене смрти (1547); такође, поставивши је на пиједестал, спевао јој је најлепше стихове ‒ може се рећи филигрански обрађене описе Дантеовог односа са Беатриче.