Крај династије Обреновић – неиспричане приче

Свако ко је средином последње деценије двадесетог века гледао играни програм Радио-телевизије Србије, сигурно ће историјски догађај познат под називом Мајски преврат, као и догађаје који су му претходили, увек замишљати онако (или барем већим делом онако) како је то приказано у једанаест епизода телевизијске серије Крај династије Обреновић, за коју је сценарио написао Радомир Путник, а режирао Сава Мрмак. Цела је серија толико уверљива да гледалац може пасти у искушење да је доживи као аутентичан документ пре него што схвати да почетком двадесетог столећа ипак није било снимака у боји нити звучних филмова, а камоли телевизије.

Иако је живот младог краља Александра Обреновића свавако инспиративан у целини, а нарочито од краљевог ступања у љубавну везу са десет година старијом удовицом Драгом Машин, рођеном Луњевица, сценарио Радомира Путника ипак је фокусиран на три последње године краљеве владавине, отприлике од обелодањивања Александрове одлуке да ожени Драгу Машин, до њихове заједничке погибије пред пиштољима и сабљама побуњених официра – јер чињеница је да краљева контроверзна женидба, а нарочито лажна краљичина трудноћа, јесу били најјачи мотиви незадовољству појединих официра, од којих ће најпре потећи идеја за атентат, а потом и за политички преврат.

Сценариста је радњу маестрално предочио из неколико углова а да ниједан притом не буде доминантан, па је краља Александра и краљицу Драгу успео да представи и као ауторитативне владаре, али и као људе који су само подлегли својим унутрашњим поривима, при чему су и многи наводни греси краљевског пара приказани као непроверени трачеви, мада довољни да изазову гнев јавности, а нарочито већ револтираних официра.

Одабравши да једини главни ликови буду краљ и краљица (Тихомир Станић и Љиљана Благојевић – у даљем ће тексту, уз имена историјских личности, у заградама стајати имена глумаца који их у серији тумаче), сценариста је остале актере уводио постепено, онда кад су то изискивале првенствено историјске околности. Тако Ђорђе Генчић (Миодраг Кривокапић) има истакнуто место у сценама где министарски кабинет Владана Ђорђевића (Боривоје Стојановић), уз привремено председавање Вукашина Петровића (Предраг Тасовац), подноси оставку поводом краљеве женидбе, а онда поново постаје један од важнијих ликова тек кад официри завереници одлуче да подршку за свој план потраже код истакнутих политичких противника краља Александра. Слично је и са поручником Антонијем Антићем (Небојша Дугалић) и поручником (затим капетаном) Драгутином Димитријевићем Аписом (Синиша Ћопић), који су у првим епизодама малтене на нивоу статиста, да би доцније, као иницијатори завере, њихове улоге постале важне колико и улоге краља и краљице (уз имена војних лица наводе се чинови који су били актуелни током периода кад се радња серије дешава). Председник прве владе формиране након Мајског преврата, Јован Авакумовић (Душан Јанићијевић) појављује се у свега једној сцени пре него што у последњој епизоди постане један од главних ликова, а слично је и са атентаторима на краља и краљицу – капетаном Михаилом Ристићем Учом (Лепомир Ивковић) и потпоручником Велимиром Вемићем (Игор Первић), који су истакнути у двема последњим епизодама, премда су се претходно само по једанпут појавили као учесници у дијалозима. Стога је разумљиво што у сценарио нису ушле бројне приче и занимљиви биографски подаци везани за учеснике и жртве Мајског преврата, јер то би радњу превише удаљило од њеног главног тока, али пошто неколико упечатљивих и куриозитетних чињеница заслужује посебну пажњу, оне ће овде бити детаљније објашњене.

У неколико епизода истакнут је лик генерала Димитрија Цинцар-Марковића (Марко Николић), који је био председник последње владе под Обреновићима, али и жртва Мајског преврата као проверени присталица краља Александра. Оно што у серији није наглашено, то је да у генераловој породици током фаталне ноћи није само он погинуо, него и његов зет, док је генералова ћерка изгубила дете на порођају. Наравно, све би ово превише оптеретило радњу чак и да је само било споменуто, али треба истаћи да се генералов зет ипак појављује у неколико кључних сцена: то је краљев ордонанс капетан Јован Миљковић (Драган Петровић), који је категорички одбио Аписов позив да се прикључи завери, па иако је обећао да никоме неће одати оно што зна о планираном преврату, ипак је нагласио да ће се супротставити завереницима ако се буде затекао у двору кад они упадну да убију краља – и заиста се капетан Миљковић затекао кобне ноћи у двору, премда му је због очекиваног жениног порођаја било дозвољено да оде кући (а може се наћи податак и да је већ био на одсуству, али да се вратио дан раније). Исте ноћи је на дужности био и краљев ађутант потпуковник Михаило Наумовић (Александар Алач), који је био један од најважнијих учесника завере, јер је имао задатак да атентаторима отвори пут до самих краљевих одаја (иначе је дворску капију отворио Петар Живковић, тада поручник, а будући генерал и председник владе у време шестојануарске диктатуре краља Александра Карађорђевића). Знајући да је Миљковић изричити противник завере, Наумовић је, како се сматра, безуспешно покушао да га напије, а кад је Миљковић отишао у ађутантску собу да спава, учинио је то и Наумовић, како не би својим другачијим понашењем пробудио сумњу код Миљковића. Изгледа да су потом обојица заспали и да су се пробудили тек кад су официри упали у ађутантску собу, а онда су у општем метежу страдали и Миљковић и Наумовић.

Према реконструкцији догађаја, Миљковић је заиста хтео да се супротстави завереницима и то би му успело да га Апис није у тренутку савладао молећи га да не гине улудо, но тада је на Миљковића запуцао и на месту га убио потпоручник Боривоје Јовановић, вероватно из страха да се Миљковић не ослободи и не запуца на Аписа и остале. Треба рећи нешто више и о потпоручнику Јовановићу, који је био познат под надимком Бора Буки и који ће се, према сопственим тврдњама, наћи међу атентаторима на краља и краљицу. То је сâм Бора Буки до детаља, пола века доцније, испричао књижевнику Младену Ст. Ђуричићу, који ће на основу тог аутентичног казивања написати роман Последњи Обреновићи (Београд, 1967). Занимљиво је да Аписов сестрић Милан Живановић у својој књизи Пуковник Апис (Београд, 1955) даје списак учесника у Мајском преврату и биографске податке истакнутих завереника, али уз име Боривоја Јовановића наводи само трагичну сцену Миљковићеве погибије, тако да се на дотичном месту сазнаје много више о Миљковићу, који није био завереник, него о Јовановићу, који то јесте био. Тешко је проценити да ли се Бора Буки у серији Крај династије Обреновић појављује као посебан лик и који га глумац тумачи – или је та улога препуштена статисти. С обзиром на значај који је Боривоје Јовановић Буки имао у ноћи Мајског преврата, чудно је што се његово име углавном заобилази кад се говори о истакнутим завереницима, па чак и кад се наводе имена атентатора на краља и краљицу (поред већ споменутих, капетана Михаила Ристића Уче и потпоручника Велимира Вемића, углавном се као атентатори наводе и капетан Илија Радивојевић Чича и поручник Петар Марковић).

Малтене истог тренутка кад је поручник Боривоје Јовановић убио капетана Миљковића, поручник Милић Симеуновић убио је потпуковника Наумовића. Наиме, поручник Симеуновић је ради извршења завере дошао из Пирота и стога уопште није знао ко је Наумовић, а камоли да је учесник завере, па је вероватно помислио да ће се Миљковић и Наумовић заједно супротставити официрима који су банули у ађутантску собу. Сцена погибије Миљковића и Наумовића приказана је у серији, али без физичког сукоба Аписа и Миљковића, па је тешко закључити да је погинуо онај исти капетан који је претходно одбио Аписов позив за укључење у заверу.

У самој серији се притом уопште не помиње да је Миљковић био зет генерала Цинцар-Марковића, тако да гледаоци остају ускраћени и за овај податак, али се помиње да је Наумовић био потомак Наума Крнара, који је, као Карађорђев лични пратилац, страдао у Радовањском лугу 1817. заједно са вождом. Тако се десило да предак страда у тренуцима кад се Обреновићи устоличују на чело Србије, а потомак у тренуцима кад се Обреновићи силом уклањају са српског престола. (На судбину цинцарске породице Наумовић, као и на личност потпуковника Михаила Наумовића, посебно се осврнуо писац Душан Савковић у свом роману Секира, који је потом објављен и под називом Радовањска секира.)

У последњим епизодама појављује се и капетан Ђорђе Ристић (Горан Букилић), Аписов класни друг, који из Шапца долази да се прикључи завереницима. Није, међутим, споменуто да је Ристић био пашеног потпуковника Наумовића, те да је вероватно и то утицало да Наумовић приступи завереницима, а не само сећање на претка Наума. Напротив, у серији је приказано да је у заверу најпре укључен Наумовић, па тек онда Ристић.

Још неке родбинске везе су у серији занемарене, па чак и сродство између породица Маршићанин и Луњевица, премда је баш због тога Божа Маршићанин (Иван Бекјарев) уживао пуно поверење последњих Обреновића и био постављен за управника вароши београдске. Могао би занимљив бити и податак да је оног дана кад је министарски кабинет поднео своју колективну оставку због краљеве веридбе, на двору дежурни ордонанс био Војислав Блазнавац (Александар Дунић), син Миливоја Петровића Блазнавца и Катарине Константиновић, унуке Јеврема Обреновића, који је био и прадеда краља Александра. Иако се у епизоди која је у потпуности посвећена дану краљеве веридбе може чути да краљ изговара ордонансово презиме, ипак изостаје било какав наговештај њиховог међусобног сродства.

Са друге стране, није могао бити заобиђен податак да је Аписова сестра Јелена (Љиљана Драгутиновић) била удата за министра Живана Живановића (Бошко Пулетић), а такође је напоменуто да је адвокат Алекса Новаковић (Велимир Бата Живојиновић) био таст Ђорђа Генчића, чији је сестрић био поручник Антоније Антић, као и да је пуковник Александар Машин (Миодраг Крстовић), који ће фактички руководити извршењем завере, био рођени брат Светозара Машина, покојног мужа краљице Драге.

Још један битан моменат у серији везан је за Цинцар-Марковићевог зета капетана Миљковића, јер управо ће он, током вечере на двору, предати генералу Миловану Павловићу (Бранко Јеринић) писмо које је написао мајор Милосав Живковић (Мирко Бабић), а у коме се упозорава на предстојећу заверу и притом се износе имена њених најважнијих учесника. Изгледа, међутим, да је у стварности генерал Павловић писмо добио док се код куће спремао за вечеру на двору, али је у журби отишао оставивши писмо непрочитано. (Није разјашњено како је мајор Живковић сазнао за заверу, али није ни изненађујуће што је детаљан план за убиство краља и краљице дошао и до некога ко није био завереник, јер ионако је свега неколико недеља раније била ухапшена група официра за коју се већ сумњало да спрема заверу, само су сви ослобођени услед недостатка доказа.) Оно што може бити чудно, то је да се мајор Живковић у серији спомиње под презименом Живановић, али вероватно је тај податак преузет из књиге Боже Маршићанина Тајне двора Обреновића, само што је Маршићанин уз презиме Живановић ставио чин потпуковника. Пошто је у књизи Драгише Васића Деветсто трећа (Београд, 1925) наведено да је писмо упозорења послао мајор Милосав Живковић (а тако стоји и у књизи Пуковник Апис Милана Живановића), очигледно је сценариста спојио титулу из првог и презиме из другог извора.

Што се тиче самог писма, генерал Павловић га очигледно није прочитао ни кад се вратио из двора, а исте ноћи убијен је на прагу свог дома од стране поручника Милана Маринковића (Милан Ерак), који је доцније пуцао и на министра унутрашњих дела Велимира Вељу Тодоровића (Миодраг Мида Стевановић), али је Тодоровић том приликом само рањен, премда се то у серији не може закључити, јер Божа Маршићанин добија информацију да је и Тодоровић убијен. Притом је у серији приказано да је на Тодоровића запуцано тек кад је изашао на капију, мада постоје извори који говоре да су официри, иначе видно пијани, упали у министрову кућу и пуцали по салону, а да се Тодоровић сакрио иза завеса, па иако је био тешко рањен, ћутао је док официри нису отишли и тако се спасао смрти. (Могуће да су сцене у којима би официри испољили бахатост и дивљаштво свесно избегнуте, па је тако изостао и ужасни крвави пир над мртвим телима краља и краљице, премда је тај догађај несумњиво потврђен у историографији.) Након Мајског преврата, Тодоровић је, можда и из политичких разлога, био оптужен за извесне финансијске малверзације, а умро је 1920. године.

Сматра се да током припремања завере није ни било помињано да се блиски краљеви сарадници убију, али је ипак било одлучено да се њихове куће опколе, па се тако група официра предвођена капетаном Светозаром Радаковићем (Љубиша Баровић) нашла пред кућом генерала Димитрија Цинцар-Марковића. Очигледно је пуковник Александар Машин издао наређење за ликвидације истакнутих краљевих присталица пошто се уплашио њихове брзе реакције у случају неуспеха завере, а неуспех је заиста постао могућ након што официри нису у првом налету успели да пронађу краља и краљицу. Тада Радаковић извршава Машиново наређење и убија генерала Цинцар-Марковића на прагу његове куће и наочиглед породице, док поручник Маринковић (неповерљив према другим завереницима) преузима на себе задатак да убије генерала Павловића и министра Тодоровића. Међутим, поручник Љубомир Вуловић (Дејан Матић) није успео да пронађе и убије пуковника Димитрија Николића (Данило Лазовић), команданта Дунавске дивизије и истакнутог краљевог присталицу, који је на време приметио групу официра, искрао се из своје куће и отишао на Бањицу, где ће доцније доћи до неочекиваног крвавог расплета.

Сазнавши да су јој погинули и муж и отац, Цинцар-Марковићева ћерка Ружица Миљковић доживљава побачај на порођају, а њена сестра Анђелија, према породичним сведочењима, убрзо ће умрети од туге за оцем. Доцније се Ружица удала за генерала Драгољуба Петровића, али није имала порода.

Карактеристичан је и случај најстарије Цинцар-Марковићеве ћерке Томаније, јер она се годину дана након Мајског преврата удала за капетана Војина Максимовића, будућег учесника једне од контразавера (усмерених против владавине краља Петра Карађорђевића), чије ће извршење бити онемогућено управо захваљујући Максимовићевој несмотрености и вербалном деликту. Због тога је Максимовић допао затвора и осуђен је на десет година робије, али је ослобођен кад је Србија ушла у рат против Турске 1912. године.

Остало је, истини за вољу, забележено да је краљ Петар Карађорђевић лично нудио породици Цинцар-Марковић апанажу као надокнаду за губитке и претрпљени душевни бол, те да је о томе лично разговарао са Илијом Маргетићем, генераловим тастом, но да је Маргетић (родом Дубровчанин, иначе министар финансија у Кнежевини Србији) одбио било какву помоћ новог краља.

Ни ту није крај куриозитетима везаних за породицу Цинцар-Марковић, јер се један занимљив податак односи на цивилно одело у коме је генерал сахрањен, а које је купио како би отпутовао у иностранство ради припрема за склањање краљице Драге из Србије. Из неколико извора потврђено је да краљ Александар јесте имао на уму развод од краљице (нарочито након што је схватио да она не може имати порода) и да је своју одлуку поверио генералу Цинцар-Марковићу, па се може наметнути закључак да генерал заправо и није подржавао краљеву женидбу Драгом Машин. Изгледа, међутим, да је Цинцар-Марковић првенствено био одан краљу Александру и без приговора прихватао сваку његову одлуку, чак и кад су оне биле потпуно супротне једна другој. (Треба напоменути да је и генерал Милован Павловић био изричити противник краљеве женидбе, али се у тренутку Мајског преврата затекао на положају краљевог верног присталице и као такав је изгубио живот, па стога у прилог претпоставци о краљевој намери да се разведе може ићи и то што се постепено окруживао сарадницима које је претходно пензионисао само зато што су били противници његове женидбе.) Сем тога, постоје и подаци да је генерал Цинцар-Марковић малтене неколико сати пре извршења официрске завере поднео оставку на место председника владе, што може значити да је између њега и краља дошло до извесних несугласица због плана о протеривању краљице Драге, те да је Цинцар-Марковићева трагедија утолико већа што је убијен због функције на којој више није ни био.

Краљеву намеру да се разведе могли би као аргумент искористити оштри критичари Мајског преврата и поставити питање да ли је убиство краљевског пара уопште било неопходно ако се зна да је главни повод за тај чин било присуство Драге Машин на престолу Србије. Ипак, чињеница је да се у међувремену догодило још неколико краљевих исхитрених (приватних и политичких) потеза који су код официра непрестано стварали све веће огорчење, а чак и да су официри сазнали за план о протеривању краљице из земље, опет би тешко прешли преко бахатог понашања краљичиног брата поручника Николе Луњевице (Владан Гајовић), чије је ексцесе углавном заташкивао генерал Лаза Петровић (Аљоша Вучковић), као и преко гласина да би за српског престолонаследника могао бити проглашен краљичин други брат, поручник Никодије Луњевица (Александар Срећковић). Иначе, оба краљичина брата убијена су у Мајском преврату, па ако ликвидација блиских краљевих сарадника и није била планирана пре него што је отпочело извршење завере, није искључено да су судбину двојице Луњевица завереници били унапред запечатили.

Кад се све сагледа, у Мајском преврату су од стране завереника убијени краљ Александар и краљица Драга, краљичина браћа поручници Никола и Никодије Луњевица, генерали Димитрије Цинцар-Марковић, Милован Павловић и Лаза Петровић, потпуковник Михаило Наумовић, капетан Јован Миљковић, поднаредник (на стражи у двору) Велимир Милојевић и један жандарм (на служби код генерала Лазе Петровића), док је мајор Милосав Живковић извршио самоубиство (свакако из страха да завереници не пронађу његово писмо упозорења у дому генерала Павловића), а једини завереник (поред већ споменутог Наумовића) који је од задобијених рана умро био је капетан Милан Петровић, док је на лицу места убијен поручник Милан Гаговић, који и није био завереник, него се прикључио кад је све већ било малтене завршено – осим што је пуковник Димитрије Николић и даље био на Бањици, одбијајући послушност пуковнику (у серији је погрешно представљен као генерал) Леониду Соларевићу, који је преузео команду Дунавске дивизије.

Да би обуздао пуковника Николића и у корену сасекао било какву могућност грађанског рата, Леонид Соларевић (Душан Булајић) шаље на Бањицу потпуковника Љубу Милића (Милан Милосављевић) и капетана Милана Петровића, а успут им се, сасвим случајно, придружује поручник Милан Гаговић, Петровићев друг, који о завери дотад није ништа ни знао. Чудно је што Милан Живановић у својој књизи Пуковник Апис уопште не наводи потпуковника Милића међу завереницима, а не помиње га ни кад, уз име капетана Петровића, даје детаљан опис расплета на Бањици. Наиме, приликом сусрета Милића, Петровића и Гаговића са Николићем, дошло је до узајамног ватреног окршаја: пуковник Николић је рањен, поручник Гаговић је био на месту мртав, а капетан Петровић ће убрзо умрети од задобијених рана. Сцена самог окршаја приказана је у серији, али веома кратко, тако да се име и трагична судбина поручника Гаговића уопште не помињу, а притом је тешко уочити да уз потпуковника Милића стоји капетан Петровић и да га игра исти глумац (Предраг Милетић) који је Петровића играо у претходним епизодама, па и у сценама које се дешавају септембра 1901, када је група састављена од седморице завереника планирала атентат на краља и краљицу током одржавања бала на „Коларцу“ поводом краљичиног рођендана.

Кад је већ споменут Љуба Милић, није на одмет навести податак да је он преминуо 1949. године у дубокој старости, те да је остао упамћен и као последњи живи генерал некадашње војске Краљевине Србије. А могло се десити да као потпуковник страда у ноћи Мајског преврата, али му је судбина наменила да живи још скоро пола века и надживи многе нове преврате и револуције.

Иако нису сви подаци везани за најважније ликове могли бити унесени у сценарио, ипак су поједини занимљиви детаљи провучени између редова, па тако краљичина сестра Христина (Јелица Сретеновић) каже краљици „твој Богдан“ мислећи на књижевног критичара Богдана Поповића, јер зна се да су својевремено кружиле гласине о интимном односу Богдана Поповића са младом Драгом Луњевицом; тако индустријалац Никола Хаџи Тома (Мирко Буловић), који и предлаже Петра Карађорђевића (Драгослав Илић) за будућег краља Србије, има на руци прстен са масонским симболом, премда се масонски утицај на Мајски преврат нигде експлицитно не помиње; тако је и Апис приказан као нежења и трезвењак у свега две реченице: кад Антић у шали спомене како би највећа вест у новинама била да се Апис жени, а потом кад Апис у кафани наручује бокал воде, док остали наручују вино.

Поједини ликови све време су у позадини иако се зна да су имали значајну улогу у завери, за шта је карактеристичан пример Косаре Генчић, познатије под надимком Гита (Ана Команин), жене Ђорђа Генчића и ћерке Алексе Новаковића. Може се наслутити да је управо Гита Генчић била инспиратор многих трачева о краљици Драги, те да је и наговорила свог мужа да буде политички вођа завере, можда и из освете што је он, као најистакнутији противник краљеве женидбе, робијао у Пожаревцу годину дана. Иначе је Ђорђе Генчић био Гитин други муж, а први је био генерал Војислав Цинцар-Јанковић (са којим је имала ћерку Јелену), али након Мајског преврата, Гита ће се развести и од Генчића, а затим ће ступити у трећи брак, и то са кнезом Арсеном Карађорђевићем, рођеним братом новог краља (и оцем будућег краљевског намесника кнеза Павла). Судбина је, на крају, одредила да Арсен Карађорђевић и Ђорђе Генчић умру истог дана: 19. октобра 1938. године.

Донекле је штета што два значајна српска официра, генерал Јован Мишковић (Богољуб Петровић) и потпуковник Милош Васић (Мирослав Бијелић), имају тек понеку реплику и делују помало као полтрони, па Мишковић у својој јединој сцени наступа као послушни емисар који код руског цара треба да уговори посету краља Александра и краљице Драге (а то је била неуспешна мисија), док једина реченица коју Васић изговара гласи: „Са свима треба оштро!“ и односи се на противнике краљеве женидбе Драгом Машин. Ипак, чињеница је да су обојица били велике присталице династије Обреновић, штавише Васић је био министар војни у влади којом је председавао адвокат Алекса Јовановић (Тома Курузовић), а која је формирана малтене силом, након што је већина угледних и искусних политичара одбила да уђе у кабинет који би подржао краљеву женидбу (зато се за Јовановићеву владу често и користи назив свадбено министарство). Спорна је, међутим, генералска униформа Милоша Васића, јер он је генерал постао тек за време Првог светског рата.

Разуме се, историјске грешке и недоследности малтене су неминовност (и више су правило него изузетак) у сваком делу које се бави одређеном епохом, а нарочито ако се сцене снимају на аутентичним локацијама које су у међувремену видно измењене. Довољно је напоменути да је убрзо након Мајског преврата у потпуности срушен Стари конак, где су и биле одаје унутар којих се десило убиство краља и краљице, па је и то условило извесне измене у односу на чињенице.

Има у серији и грубих анахронизама (нарочито у томе предњачи седма епизода, која представља спону између краја 1901. и почетка 1903. године), мада они не утичу на развој радње, а очигледно су из практичних разлога сви атентати на краљеве истакнуте присталице приказани у претпоследњој епизоди, премда се убиство генерала Цинцар-Марковића вероватно десило након што су убијени краљ и краљица, па би онда и сцена генералове смрти требало да буде у последњој епизоди.

Сигурно је и сцена протеривања краљичиних сестара намерно смештена у рано јутро након Мајског преврата, јер иако се зна да су оне из Србије отишле неколико недеља доцније, гледаоци би остали ускраћени за тај податак да се сценариста држао чињеница, пошто се серија завршава свега један дан након убиства краља и краљице.

Можда се из практичних разлога (да би се избегло увођење више ликова) и аустроугарски посланик Константин Думба (Миодраг Радовановић) појављује већ у првој епизоди, дакле у сценама које претходе краљевој одлуци да ожени Драгу Машин, а затим до последње епизоде у свим сценама где је очекивано присуство страних представника, премда се зна да је Думба на дужност у Београду ступио тек почетком 1903. године.

Као што је већ напомињано, нису изостале ни омашке у војним чиновима и именима појединих официра, али посебно је занимљива грешка везана за лик младог потпоручника Поповића (Далибор Делибашић): он је најпре непосредни сведок краљеве веридбе са Драгом Машин и том приликом усхићено честита краљу и будућој краљици, затим приступа првобитној завереничкој групи која планира атентат на „Коларцу“, а на крају се фанатично заклиње на верност Генчићу, као политичком вођи завере, одрекавши се заклетве коју је дао краљу. Ако се погледају подаци о завереницима, јасно је да се ради о потпоручнику Никодију Поповићу, који јесте био члан седмочлане завереничке групе у септембру 1901. и јесте у патетичном тону положио заклетву Генчићу на састанку проширене групе завереника неколико месеци касније, али како је већ тада био болешљив, убрзо је умро, не дочекавши Мајски преврат (ови су подаци наведени у Васићевој књизи Деветсто трећа), те се вероватно стога и не појављује у последњим епизодама серије. Међутим, у сцени првог састанка завереника, потпоручник Поповић представљен је као Дамјан, а не као Никодије. Да забуна буде већа, постојао је и завереник Дамјан Поповић, али је он у време Мајског преврата носио чин пуковника и притом је требало да руководи извршењем завере, но пошто је због забуне око датума преврата закаснио из Пирота, где је био на служби, као командант се наметнуо пуковник Машин; ипак, након што је завера успешно окончана, пуковник Дамјан Поповић именован је за ађутанта Петра Карађорђевића и стога је отпутовао у Женеву да доведе новог краља у Београд, али је доцније био пензионисан на британски захтев (што је посебна прича, мада се наслућује у последњој епизоди серије, и то из разговора Генчића са британским послаником у Србији), да би на Солунском процесу 1917. био осуђен на робију. Што је најважније, Дамјан Поповић био је (тада као потпуковник) ађутант краља Александра Обреновића у време његове веридбе 1900, па је стога присуствовао и краљевом прстеновању Драге Машин (тако у својим успоменама наводи Драгина сестра Ана Луњевица, познатија под надимком Војка, коју у серији тумачи Бојана Маљевић). Али, сценариста је и ову дужност приписао потпоручнику Поповићу, а могуће да је свесно избегао увођење пуковника Поповића у радњу, јер једноставније је било одмах истаћи пуковника Машина као команданта завере. Из сличних разлога је вероватно изостао и лик пензионисаног генерала Илије Ђукнића, таста пуковника Дамјана Поповића, јер генерал Ђукнић, иако је несумњиво био завереник, очигледно није имао истакнуто место у самом извршењу завере.

На истом састанку завереника кад се потпоручник Поповић одрекао пред Генчићем своје заклетве краљу, поручник Милан Миљковић (Богдан Кузмановић) изјавио је како пристаје на прогонство али не и на убиство краља, те се због тога повукао из завере, обећавши да никоме неће одати намеру својих другова официра, што је очигледно и испунио. А најмање још један завереник није учествовао у Мајском преврату, али та прича заслужује посебну пажњу. Наиме, у самој ноћи извршења завере, кад је група предвођена Аписом кренула из Официрског дома, није имао снаге да са њима крене капетан Драгољуб Јаша Јеремић (Александар Матић), него се изговорио како има слабе живце и отишао је кући. (Иначе је и он био у групи ухапшених под оптужбом ковања завере против краља, па иако том приликом ништа није доказано, могуће да је и то утицало да се Јеремић поколеба.) Овом наизглед неважном догађају дато је у серији доста простора, а приказан је тако што Јеремић не изговара ниједну реч, него најпре остаје сâм за кафанским столом, да би се потом унезверено тетурао према излазу – и управо таква сцена даје још јачу патетику преломном моменту, када се полази у извршење завере.

А између две сцене са нервно сломњеним Јеремићем убачена је напета сцена у којој делује да је завера пропала пре него што је и почела, јер Шести пук, под командом потпуковника (у серији је он грешком пуковник) Петра Мишића (Душан Тадић), није на време стигао пред Официрски дом, па се Апису тада прекорно обраћа потпоручник Јосиф Костић (Жељко Митровић): „Аписе, Аписе, што упропасти мене и моје дете!“ (свакако су ове речи дословце преузете из Васићеве књиге Деветсто трећа).

Могло би се застати на овој сцени и погледати шта се доцније десило са њеним главним актерима: Апис је на Солунском процесу 1917. осуђен и стрељан под оптужбом да је организовао неуспели атентат на регента Александра Карађорђевића, а пресуда је поништена у комунистичкој Југославији (1953); Петар Мишић је управо као председник Војног суда за официре спровео Солунски процес и тако задао одлучујући ударац и Апису и организацији „Уједињење или смрт“, познатој као „Црна рука“; за Драгољуба Јашу Јеремића наводи се да је активно учествовао у организацији Солунског процеса 1917, те да је извршио самоубиство током савезничког бомбардовања Београда 1944, што би се могло искористити као паралела са његовим понашањем у ноћи Мајског преврата, мада између два догађаја стоје четири пуне деценије; најзад, Јосиф Костић је као еминентни члан „Беле руке“ био (уз генерала Петра Живковића) један од највећих Аписових противника уочи и током Првог светског рата, а као пензионисани генерал постаће министар у квислиншкој влади генерала Милана Недића, због чега ће из Београда отићи пре доласка партизанске војске и умрети у иностранству као политички емигрант.

Већ се и увидом у судбине четворице завереника види да је Мајски преврат био још један догађај који је, зарад истог циља, спојио људе који се у другачијим околностима можда никада не би ни срели (такав је донекле био и Војни пуч 27. марта 1941, па и 5. октобар 2000), да би се они отада, без обзира на потпуно различите биографије и на честе међусобне сукобе и расколе који ће уследити, редовно спомињали првенствено као учесници тог догађаја. Управо је на том принципу заснован и сценарио серије Крај династије Обреновић, где су ликови приказани онаквима какви су били у датом историјском тренутку, а оно што ће се доцније десити са њима, то су већ друге приче и свака је за себе. Само, питање је да ли ће макар једна од њих икада бити приказана на достојан начин – онако како су почетак српског двадесетог столећа приказали сценариста Радомир Путник и редитељ Сава Мрмак.

За П.У.Л.С  Душан Милијић

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  dinastija, Dušan Milijić, Film, Obrenovići, Tv serije