Кроз политичко чистилиште – (О представи „Јулије Цезар“ редитеља Ивице Буљана у продукцији Националног експерименталног позоришта „Кујтим Спахивољи“ из Тиране, 2020. Гл. улоге: Ромир Зала, Алфред Трбицка, Вин Бејлери, Амос Мужи Захарија, Адријана Толка, Алерт Чалолај, Матео Дервишај, Ендри Чела, Енџел Хоџа, Енеа Ника, Анџело Шкрели)

Цезарова аутократија је политичка парадигма из које уче чак и демократски политички представници. Очигледно је, али то је на неки начин самоубилачки и политички крајње деструктивно  у овим хаотичним временима када не можемо ни дисати, а камоли да делујемо, да нам се тај рецепт сервира као забрањено воће. Шекспир је изабрао Јулија Цезара за драмски конструкт највише због таквог самоубиства, због срљања у смрт и због неверице која је неодвојива од било какве владавине. Продукција „Јулија Цезара“ Националног експерименталног позоришта „Кујтим Спахивољи“ из Тиране је импактна и парадигматична јер се креће ивицама те параноје која у себи носи немарност и инфицира својом ирационалношћу. Ивица Буљан у свом изузетно оригиналном концепту нуди глумцима ону параноичну шему у облику dans macabre из чијих се тактова рађа апсурд зачињен констернацијом.

Овај Јулије Цезар игра се екстеријерно и до сада нема своју ентеријерну верзију, што је на неки начин индикативно, али је повезано и са деструктивним потезом владе, а то је рушење позоришта, чин који ова изузетна глумачка екипа не може да заборави. Управо то варварство Ивица Буљан некако метаболизује и ствара представу која се одвија пред вратима институција, у парковима и по трговима, усред саобраћајног хаоса, али под звезданим небом изнад Тиране, преко Драча, над Валоном, а надам се и испод звезданог неба светских престоница. Цезар, под његовом управом, поседује ужасну демократију која инфицира све оне који желе да га убију, да му одризе месо и попију кап његове крви. И у овој концепцији (о којој би carte blanche требало теоретисати и о њој се учити у школама) ликови Брута, Касија, Каске, Портије, Калпурније, Цицерона, па чак и младог Октавијана пролазе кроз политичко чистилиште са којег, наравно не науче ништа, као ни после Цезара, па чак ни после Шекспира као његовог драмског писца, многи диктатори нису научили и тиме су нанели штету целој планети. Овим правцем Ивица Буљан упозорава на хибридну владу која нема политичку провенијенцију и која је крајње нехумана, чак и без демократије као мимикрије, дистопично конципиране аутократије која би отворено пропагирала доминацију најстрашније врсте. Тактичка ескалација беса и његово претварање у зло је динамични метроном ове изузетне представе која вас најежи и натера да дуго рамишљате на тему: „Куда иде ирационални пут људске расе?“

Један од најснажнијих стубова ове представе је Ромир Зала, грандиозни глумац који лик Јулија Цезара доноси из најситнијих и најмрачнијих бразда свог кортекса, из највећих и најразноврснијих регистара свог глумачког генија и који импресионира својим логосом, ставом и емоционалном мапом. Његов Цезар је парадигма, без остатака, отворена књига из које се овај лик, који је један од најсложенијих у светској драматургији, чита и схвата потпуно транспарентно. Ромир Зала доминира сценом не као аутократа, већ као неразумљиви владар чију диктаторску функцију покушава да понуди као једино могуће решење за мир у земљи. Висока је математика у глумачком хабитусу овог глумца чији је подтекст и чија је физичка радња партитура семантички прецизно одређена, али, с друге стране и податна за разумевање публике. Вин Бејлери глуми свог Брута кроз једну другачију глумачку трајекторију: кроз ирационалну окрутност чија се крхкост очитује још у првој сцени. Тај приступ овај Брут чини веома различитим од свих претходних, како у режијском, тако и у глумачком смислу. Његову одлучност да изврши пуч одбацују сви који ткају политичку заверу, а он као лик остаје сам, несхваћен од себе и од других. И зато његова оштрина и тама у говорној партитури до краја драме постаје тиха неодлучност која га доводи до неизбежне смрти. У тој гами улази и Касије Амоса Мужи Зацхарије, са још већом вокалном постављеношћу и још широм ирационалношћу. Овај млади глумац импресионира крутошћу која прави стрелице од реплика а од своје физичке консталације незаборавну геометрију.

У овој редитељској поставци Јулија Цезара видљиви су сви ликови и сви они својим постојањем на сцени доносе неку врсту личности, неку врсту интегритета који је потпуно органски умрежен у солидној редитељској поставци. У овој Шекспировој представи женски ликови су епизодни, али у овом виђењу и Калпурнија Ермире Хисај и Порција Илирде Бејлери глумачка су достигнућа вредна поштовања. Калпурнија Ермире Хисај је окосница Цезарове породице, или оног што је остало од ње. Са собом носи сву своју женску проницљивост чији су напори да спречи самозаљубљеност њеног мужа узалудни. Заједно са Илирдом Бејлери чија је Порција експлозивна и доминантна, оне носе ону нит представе која савршено кореспондира са оним другим сегментом за који је редитељ Буљан с правом сматрао да је неопходан, а то је традиција. Ове две даме бацају мрежу чаробних састојака албанске традиције и фолклора и те искре у овом Цезару неупадљиво продиру у целом ткиву представе. Ивица Буљан, носећи ове ликове готово током читаве представе, врло мудро затвара тај троугао: традиција – антика – модернизам кроз премисе да је аутократија неизбрисива у људској страсти и похлепи и као такву је ниједна друштвена формација не може одбити, па чак ни демократија. У овој верзији један од најзанимљивијих ликова је лик Цицерона, у интерпретацији доајена овог позоришта Алфреда Требицке, глумца који кроз представу пролази као дух  кроз зидове и може савршено рационализовати све лудости. Кроз овај лик, редитељ говори о тужном циклусу историје, о отуђењу које влада спроводи кад год ужива своју моћ, о неуморности те исте историје која никад не престаје да пише и да примећује. Требицка импресионира смиреношћу и одлучношћу, благом иронијом и тихом лирском дистанцом. Негде усред целе радње ми видимо и онога који би требало да наследи моћ, у драматургији,  у режији и у судбини, а то је млади Енеа Ника која игра лик избезумљеног Октавијана, човека  чија динамика нема моћи и утицаја. Овај сјајни млади глумац намеће се својом енергијом и оштроумности, па од овог лика прави прави бисер на сцени.

Коначно, оно што ме највише фасцинира у овој по много чему оригиналној интерпретацији Цезара су његова последња два чина у којима сам те ноћи испред позоришта Александра Мојсија у Драчу, где сам имао част да видим ову представу, видео цео глобални политички blackout овоземаљске аутократије или бар његов репетиторијум. Оно што Шекспир иза себе оставља као беседнички aftermath, Буљан пребацује у анархистичку тугу кроз стихове песме норвешког аутора Јенсa Бјернебуa „Капитол“ у извођењу доајена Алфреда Требицке. Ове последње сцене су кратка, компримирана хроника тог политичког слепила које ми је можда попут речи, можда као punchline, пролетело кроз главу, попут сахране хуманоидних остатака из које вероватно неће бити рођен нови човек.

„Јулије Цезар“ у Националном експерименталном позоришту у Тирани, у режији Ивице Буљана је парадигматична представа која одиграна у предивном Драчу, у самом срцу града, усред саобраћајне џунгле и буке свакодневнице преноси комплексну и застрашујућу поруку о још увек присутном деспотизму у недоречностима демократских процеса данашњице.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

  Julije Cezar, Pozorište, Sašo Ognenovski