Милош Црњански – “Дневник о Чарнојевићу” – роман

”Коме ја ово пишем? Младићима; можда мом сину, бледом и напаћеном. А око мене куља велика лудорија рата, све се ломи пода мном и смешећи се гледам те руље и идем од града до града . Руље пустих жена, руље хуља трговаца, руље радника, руље болесних и руље мртвих. Децу и жене. Пијану хрпу оних који се сад богате…” (Издавач ЛОМ, 2017.стр.28)

Да ли вас је ово, на трен, на миг, на моменат, подсетило на неке дневне слике које нам шаљу са источног фронта једне земље чији је западни део Галиција. Земље у којој се родио један од највећих сликара XIX века, *Иља **Рјепин ***у градићу Чугујеву, североисточно од Харкова, а кога у пар наврата помиње Црњански у свом „Дневнику о Чарнојевићу“?

Мене јесте и јуче узмем овај свој примерак и после толико година, у једном даху, га прочитам. (Тако би некако написао Црњански, све са запетама; ја бих написао овако − и прочитам га, у једном даху).

Мислим да је још средином шездесетих година прошлог века отац купио неку малу колекцију књига која је била његов избор из едиције Велики романи и међу њима, поред Толстојевог „Рата и мира“, Гогољевог „Тараса Буљбе“, Ремаркове „Тријумфалне капије“, беху Андрићева „На Дрини ћуприја“, Мешин „Дервиш и смрт“ и „Дневник о Чарнојевићу“ Милоша Црњанског.

Наравно да сам их све прочитао пре него што смо стигли до обавезне лектире, која ми и није била неки путоказ у чаробан свет литературе.

Био је то мој први сусрет са Црњанским. Признајем да сам био не мало затечен, нисам могао да похватам ко, шта и где, али сам био изненађен неком лакоћом којом је тај човек писао. Није ту било оне озбиљности с којом је Толстој водио причу о једном другом рату који је тресао Европу сто година раније, Гогољеве психолошке анализе различите од Мешине филозофске поставке, да не помињем мени блиског Андрића, чија је ћуприја расла као да је истекла из епског циклуса. Када сам схватио да је овај роман, који никако на остале романе личио није, написан на основу белешки које је писац писао од како су га послали у рат, са двадесет једном годином…! Дакле од свих које сам поменуо, голобрад, такорећи ћосав, али са таквим реченицама које су мало па мало личиле на лирику. Поезија у прози! И да будем искрен, није ме држао темељито као ови које сам поменуо а читао, о, случаја, пре Црњанског!

Онда су пролазиле године. Кад год се негде поменула Галиција, мене је нешто штрецнуло, када сам неколико пута прелазио Карпате, поготово у јесен и нарочито за кишних ноћи…

”А волим свој живот чарју, коју сам осетио лане, кад сам се враћао из оних блатних, младих, пољачких шума, где су онолики остали, подерани и крвави са разлупаним челом. У мрачним ноћима, по малим кућицама и колибама, где се нађох на стражи са неколико момака, ја пишем много шта, чега се нерадо сећам.”

Да се разумемо, Црњански ме није ”купио” тада, већ касније, у неким касним шездесетим када сам налетео на његове, не „Сеобе“, већ на „Лирику Итаке и – КОМЕНТАРЕ“! Ово што сам написао великим словима објаснићу нешто касније, само да кажем да ме је освојио, упио у свој свет, лириком и држи ме до дана данашњег! Ето од куда се враћам Чарнојевићу и његовим дневничким записима…

”Јесен, и живот без смисла. Провео сам ноћ у затвору са неким Циганима. Вучем се по каванама. Седнем до прозора и загледам се у маглу, у румена, мокра жута дрвета. Где је живот?”

Овом реченицом почиње роман. Мислим, па готово да сам сигуран да, ако не сви, а онда већина осврта почиње баш овим цитатом који мами, вуче…али сам хтео да то избегнем. Неће ми бити замерено ако ту и тамо убацим нешто из његове биографије сматрајући да ће то на неки начин да осветли његов став ако већ не и унутрашњи (не)мир. Вест да је Гаврило Принцип убио 28. јуна 1914. у Сарајеву аустријског престолонаследника Франца Фердинанда затекла је Црњанског у Бечу где је после уписаних студија медицине прешао на студије филозофије и историје уметности.

”Принцип је, својим актом, ипак, ударио свима нама на чело жиг убица и сви смо ми постали сумњиви полицајцима, не само у Аустрији него и у целој Европи. Принцип нас је тако везао боље него што смо били повезани, дотле, црквом, традицијама, крвљу…Тог лета стиже у из Беча у Нови Сад, у жакету боје благо зелених маслина, у ципелама белим, од коже јелена, са шеширом црним играча танга. Избија рат. Црњанског хапсе у Сегедину, где је дошао за једном женом (а како би друго!) у коју се заљубио, и одводе на фронт”.

Можете ли да замислите овог нежног, романтичног лирика, писца драме Маска (1913), за којим се непрестано лелуја мирис неке од жена с којима је провео ноћ, вечито у белим рукавицама, рецимо у оваквом амбијенту:

”А затвор и вежбе и касарна смрадна, вашљива и дерна, тако ме мало дирају. Ја сам заљубљен у воде ове и дрвеће, иза бедема, које се губе међу барама жутим и зеленим, крај којих је трава тако мека, опржена и топла.”

”Кад сам се пео у воз, ја сам у себи понављао хладне, раскошне, латинске речи: да Сунце не сагледа никад већега града од Рима, и облачио сам, и свлачио сам, своје беле рукавице које сам толико волео.”

Ратује у Галицији, иза Карпата. У рововима чита Достојевског и пише песме.

”Батаљон се вукао целу ноћ кроз нека мокра поља и стрњике…..Падале су неке магле Зорњаче; у праскозорје хладно довукли бисмо се под неки брежуљак и почели се укопавати. Ја нисам био сам неиспаван, уморан од свега тога. Укопавали смо се и неком мокром кромпиру- дошла је најзад лепа, августовска зора. Иза нас, из неке шумице, певаше неко целе ноћи, уз хармонику, нешто тужно, чешки. Било је тихо и немо у магли. Чак горе су румени облаци играли жмурке над нама. Полако је и земља почела да бива све руменија…”

Не знам како да дочарам то његово ратовање, а да не цитирам па свако пола странице. А препричати се не може. Препевати, никако. Па како онда?

”Сав зрак око мене дрхташе као да је био пун танади. Падох у неку раж. Земља се ковитлала и прскала преда мном увис. Трчим као луд. Сјурисмо се у неке баре. Неко паде крај мене у глиб… Стискам образ уз земљу и дишем, дишем. Тресем се од тог дисања……….Шуме су биле све лепше; златне, црвене младе шуме. Нека туга ми је била пала на груди. Ноћу су ме ломиле неке тихе грознице, кашљуцао сам и ишао погурен дање. А шуме, црвене, младе и увеле, са топлом, слатком маглом чуваху нас, сахрањиваху нас и сипаху ту своју маглу у душу нашу, занавек – за цео живот.”

Због болести нежног здравља, зарадио је туберкулозу, враћају га у Беч а затим у санаторијум код Салцбурга.

”Лежим, а моји прозори су жуте боје. И, кукаван и болестан, ја видим како из мрачних и подрумских прозора вири зима. А ово жуто лишће пуно снега, прати ме већ три године и пада ми на груди и убија ме. Лежим, и видим само дрвеће кроз прозор. Разговарамо. Лишће ми њише збогом, и пада. Зар није љубав само лишће? Ја тако мало волим људе, а лишће ме добро умири. Мој живот зависи од њега. Уморан сам. Отишао бих некуд далеко и не бих се осврнуо. Отишао бих некуд ау жуто лишће, ко зна куда; а кад би неко плакао за мном, ја бих написао карту: ”Збогом, идем да оздравим”.

Не очекујете ли, да помене макар једном, макар мало Бранка, овако сав окупан или окупиран лишћем, које ”ето вене, зеленога ја више видет нећу”.Али Милош није Бранко, не да се он, а и медицина је узнапредовала, излечиће он ту своју грудобољу, али ће целог живота бити сипљив и кашљуцаће понекад…

После неког периода одлази на кратко кући, где га у роману чека мајка на самрти. Тетке желе да га жене и жене га.

”Тетке су биле одлучиле да ме ожене и оженише ме. Оне су ми свако вече долазиле са Мацом, али сам се ја ругао и дочекивао их без радости. Но вечери су биле тако дуге; пљуштале су страшне кише, а та девојка ме мамила тихо, али неуморно.”

Ја, ем не волим препричавање, а да вам препричавам даље, нити могу, нити желим. А ето, излечен и невољно ожењен женом коју не воли али која га грчевито жели, одлази даље јер га 1917. мобилишу на фронт код Сан Вита у Италији. Бог га погледао! Тамо је најзад пронашао себе, и као мушкарца у првом реду, а онда и као песника. Најлепше лирске песме испевао је тамо, под багремовима белим.

Сво време очекујем да се појави ОН. ЧАРНОЈЕВИЋ.

И онда:

”Хоћу да вам причам.

О једном човеку, кога не могу да заборавим, и који ми беше више него брат. Један једини човек. Један младић у свету.”

И крене прича о случајном сусрету у болници (којој по реду и где) и познанству са њим, сином Егона Чарнојевића, дрвара из Влашке. Имена нема али се представља као ”суматраиста”.

”Чинило се да његове дуге и танке, као мотка, ноге не газе по земљи, као да је лебдео над земљом. Не беше одрпан, па ипак боју његових хлача не погодих никад. Над њима, црни морнарски капут, на њему једино златно дугме – ”моја златна прошлост”, рече он. Глас му беше мутан и благ. Ја сам од њега научио да говорим искрено. Пришао је столу тихо и поздравио: Полинезија, господо.”

И креће прича, мени свe време искаче Корто Малтезе пред очи, а морнар Чарнојевић је препловио сва мора и тако је лепо причао а Црњански писао да сво време лебдите ”међ јавом и међ сном” што би рекао Лаза Костић.

*”Осећао је: да је његов живот смо румене једне биљке ради, на Суматри. И смешио се мирно. Био је заљубљен; па кад живот није могао да га спасе, шта је још могло да га задржи? *Његове радости и жалости беху далеко.”

И наш писац-песник оде … за Сан Вито. Као да су се преплетале судбине њих двојице, уклетог морнара Чарнојевића и војног обвезника у рату који се ближи крају, у дивном делу Италије. Али у њему и даље провејава нека сета, туга. Али, он зна, a и још увек не осећа долазак пролећа.

”И зима се поцепа. У крпама и траљама тужним лежали су скути неба и снега, по стенама. А звезде потамнеше, и ноћи нису биле тако звонке, но тише и пуне неког плачног чара… Грех? Живот? Ко зна шта је то. У Приморју је сад пролеће. У овакве дане сам први пут научио да љубим. Био сам тада весео и млад. … Лежаћу по цео дан у трави и гледаћу у небо. Сваки дан ће имати нову боју. И те боје умириће моје очи, а ја сам сав миран, кад ми се смире очи.”

Ево, нећу вам даље откривати како га је пролеће дочекало и како се с њим разиграо. Завршићу овај осврт с цитатом:

”Живот, грех, ред, закони, границе, све су то мутни појмови за мене. Ја томе нисам крив. И био какав био, ја знам да ћу умрети са уморним, али светлим осмехом, мада ми је нејасно све што сам учинио и преживео.”

Дакле, прочитао сам је овај пут у једном даху. Онда сам после подне узео фломастер и решио да означим делове које бих искористио у овом свом осврту. Нисам искористио ни десети део. Свака страница се жути као шињели Руса који искачу из ровова у Галицији, или оног лишћа што лелујајући преко његовог прозора пада у сaнаторијуму, или *”путева засутих лишћем свелим са јабланова.” *Сетили сте се? Јесте, из песме Траг.

Прво издање „ДНЕВНИКА О ЧАРНОЈЕВИЋУ“излази 1921. скраћенo са 12 на само 5 табака, јер је тако одговарало издавачу. Тих седам одбачених табака Црњански је спалио!

Друго издање је изашло 1930, а тек 1959. ”повест његове младости“ „ИТАКА И КОМЕНТАРИ“.

Напоменуо сам на почетку да ћу се осврнути на ову књигу, посебно на КОМЕНТАРЕ. Сматрам да су они мемоарски наставак Дневника о Чарнојевићу, где је га је Црњански крајње искрено, по мени ”превео” на литерарни језик, јер је, не само по мени, „ДНЕВНИК О ЧАРНОЈЕВИЋУ“ чиста поезија у прози.

Из писма Андрићу, године у којој је први пут објављен оскрнављени „Дневник о Чарнојевићу“, Црњански (октобра из Панчева) избацује сав јед из себе: ”Овде је бљутаво сад. Не може се радити ни сањати….Једино ме млађе, шуме, излети и љубав спасава. Осећам све ближе једног дана учинићу неку лудост. Горим а немам за кога да изгорим.”

Изгорео је, заправо ишчилио један од највећих српских песника и писаца двадесетог века, одбијајући да једе, последњег дана новембра 1977. у свом стану на Врачару, у Београду.

На радију, који сам случајно слушао, ће објавити ту вест тек пошто пусте „Ламент над Београдом“ и знао сам. Да је умро, Црњански.

Милан М. Пајевић

  Dnevnik o Čarnojeviću, Književnost, Milan Pajević, Miloš Crnjanski, srpaka književnost