Необичан случај Бенџамина Батона

Постоји задовољство у томе да се буде луд, које никоме до лудацима није познато.

Џон Драјден

Како би било живети уназад? Изузмимо шта је могуће. Танка је линија између храбрости и глупости; но, ипак, како би било живети „од гроба до колевке”?

Замислите на тренутак да сте се родили са пакетом од седамдесетак година, са покојом длаком и зубом, да не кажем даском у глави, време смрти познато, али живот ради за вас. Свету који се креће једносмерно, ка старости, пркосите и крећете се у супротном: бивате све млађи.

Десило се. У Балтимору 1860. године пред избијање Америчког грађанског рата. Необичан случај живота који се кретао уназад видео је бриљантни ум и записала генијална рука Франсиса Скота Фицџералда 1920. године. Прича је уврштена у антологијску збирку Прича из доба џеза (Tales of the Jazz Age), а идејни творац и крститељ овог периода је сам Фицџералд.

Доба џеза прати Позлаћено доба (Gilded Age), време привидног економског просперитета. Заједно би требало да призову следеће асоцијације: музика – џез, филмови – звучни, славље – разуздано. Осим тога, од отприлике 1860. наовамо појављују се први аутомобили, авиони, телефони. После Првог светског рата хаљине бивају краће, муштикле дуже и сав апсурд рата претаче се у пиће и поред или управо због Прохибиције. Баш ови токови из тадашње америчке историје обележили су у реалности време живота нашег протагонисте, Бенџамина Батона.

Бенџамин се рађа као старац који хода и говори. У „првим” годинама свог живота радо проводи време са дедом, својим вршњаком. Затим сустиже, односно изједначава се по годинама са својим оцем, за које људи неко време мисле да су браћа, а затим се враћа у потпуно несвесно доба. На путу кроз дечаштво, у рано детињство, постаје сметња свом одраслом сину.

„Није било никога коме се мали дечак свежег, чилог лица, пресеченог тек назнаком туге, није допадао, али за Роска Батона његово присуство било је извор агоније.”

Док се рођење детета повезује са радошћу, Бенџаминов случај је куриозитет, само не радост. Новорођенче је обично окружено осмесима, пажњом и усклицима. Међутим, Бенџамина дочекује гнушање, неодобравање и неприхватање, три људске реакције на његово постојање које ће га пратити кроз цео живот.

Средини која је огуглала на своју друштвено-политичку стварност, одн. огрезла у третирању Афроамериканаца као другоразредног слоја друштва, недостајао је управо случај Бенџамина Батона. По својој природи ружан и стар на самом почетку свог живота, он редом купи антипатије првих ауторитета: лекара, оца, друштва у целини. Ојађени отац ни сам не знам како да изнесе, заправо изведе „чудо” које није у стању да назове својим сином из болнице. „Дакле–”, оклевао је. Представа свог сина у одећи за одрасле била му је одбојна. Кад би, рецимо, бар могао да нађе веома велико одело за дечаке, могао би да одсече ту грозну, дугу браду, офарба белу косу у смеђе, и тако успе да сакрије најгоре и задржи нешто од свог самопоштовања, да не говоримо о његовој позицији у балтиморшком друштву.” Није случајно да случај не бира. Једна „бела”, имућна породица је дарована сином који разбија све породичне наде и очекивања усудом који није бирао. Новине пишу о њему, међутим, као и свакој сензацији, и овој је кратак век. Није омиљен чак ни кад се срећа преокрене. Вршњаци који су га већ били отписали увелико газе последњом деценијом свог живота док њему иде набоље.

Започети живот као старац, а завршити га као пакетић свеже крви и меса у замагљеном свету обриса, мириса и додира звучи готово подједнако сулудо и сурово као и дочекати да постанете беспомоћна хрпа старих костију, помало сенилни, помало будаласти. Ретки су они који старост обгрле мудри, радо виђени у сваком друштву, људи који лепо носе и године и тело.

Иако је Бенџаминов живот наопак, живот задржава свој лук, од изласка до заласка сунца, фигуративно говорећи. На свом почетку Бенџамин је нејак и „импотентан” као и на свом крају. Бива исмејан на Јејлу са својих осамнаест година као старац који је умислио да је и даље млад. На свом врхунцу пак он је сјајан студент, одликован почастима за заслуге у Америчко-шпанском рату, а и способан предузетник који је максимално унапредио породични бизнис. Нажалост, како време одмиче, и интересовања се мењају. Интелектуално и когнитивно, већ на другом крају животног лука, Бенџамин није у стању да иде у корак са временом и пожање плодове свога рада и труда. Ко још одликује дете војним чиновима и предаје му команду над војницима? Интелектуалној и когнитивној компоненти придружује се и емотивна. Чини се да Бенџамин никако не може да погоди право време за своје успехе или напротив? Није ли сваки живот сачињен од тренутака среће и смене успона и падова? По својој природи другачији, Бенџамин је прихваћен само кад је измештен из контекста. Ко год није упознат са континуитетом његовог живота, посматра га у датом тренутку и види старца, младића или зрелог човека у складу са ситуацијом и на основу привида доноси закључке.

На једној од забава крем-друштва привлачи пажњу своје будуће супруге Хилдегард, али и та љубав је климава. Појмови младост и старост у овом контексту су променљиви и непоуздани. Док она верује да је Бенџамин старији мушкарац који ће умети да се брине о њој, Бенџамин, старији господин, преображава се у року од десетак година у мушкарца у пуној снази… У време кад га дражи младост опет, она упливава у мирније године свог живота и супружници се отуђују. Стога ова прича говори и о илузији среће, такође једној од тема Доба џеза. Срећа је неретко сагледана кроз сочиво неподударања тренутка, жеља и способности.

С једне стране, Фицџералд критикује појединца, с друге друштво. На пример, у време кад се Бенџамин удвара Хилдегард, никоме овај пар не упада у око као нескладан, док га сви жале као младића који уз себе има нерасположену, оронулу и апатичну жену у познијим данима брака. „Погледајте”, људи би узвикнули. „Каква штета. Момче тих година везано за жену од четрдесет пет. Мора да је двадесет година млађи од своје жене.” Дакле, сасвим суптилно аутор критикује двострука друштвена мерила и лицемерје.

Постоји нешто одбојно у слици старог човека који се ментално и физички приближио смрти. Отелотворење пропадљивости физичког света, помало жут, истрошен и пољуљан, и упркос свим напорима и стремљењима да (п)остане бесмртан, последње огледало у које погледа је коначно. Ова прича, која јесте и прича о старењу, учи нас томе да живот поштује свој природни ток, који је изнад самог појединца, а појединца учи да поштује живот. Иако делује да је против нас, заправо ради за човечанство. Самим обртањем тезе, то јест постављањем живота наглавце, аутор не само да се поиграва читаочевим очекивањем, већ и скривену жељу свакога од нас – да не остаримо – остварује фиктивно и показује како ипак не задовољава човекове прохтеве, заправо није предуслов за срећу. Зашто је то тако? Одговор је комплексан и задире у још по коју тему, о којима ће бити речи.

Елем, ова прича размотава и тему различитости. Веома отмено аутор скреће фокус са Грађанског рата на „рат” у једном друштву, породици, појединцу.

Можемо повући паралелу између политичких закувавања у Америци, то јест Грађанског рата, и дешавања у угледној, добростојећој породици Батон 1860. године. Са историјске дистанце, безумље једног таквог тренутка можемо критиковати и осуђивати, међутим ако прихватимо тезу о цикличности живота и друштвених токова, онда ни данас није много другачије. Рецимо да је бела раса у том моменту колективно живела своју заблуду о супериорности на основу боје коже. И баш у таквој атмосфери, рађа се „изрод” да већ изврнуту реалност постави на своје место.

Могло би се рећи да срећа није у пуком одржавању вештачке младости. Стајање у месту за човека је исто толико погубно колико и кретање уназад. Маестрално у овој причи јесте што се ради о једном, непоновљивом случају. Да се сви наши животи крећу супротно од казаљке на сату, не би било сврхе о томе говорити. Човек се учаури у друштвеноприхваћеним нормама и не би било потребе преиспитивати концепт који се односи на свакога. Међутим, сингуларитет привлачи пажњу и испитује границу издржљивости, односно отпорност и упорност уврежених образаца. Уколико није прерасло у опсесију и довело човека да се одрекне сваке константе свог идентитета, онда је сасвим природно с времена на време замишљати да водите другачији живот, да сте неко други, као вид механизма од прозаичности и суровости истог. У супротном, губите себе. У свој својој необичности, Бенџаминов живот је заправо обичан јер је суочен са истим изазовима као и сви други, у нешто другачијем контексту.

У време трећег таласа имиграције у САД, као и у време кључне историјске и политичке реформације америчког друштва, па и етаблирања америчког сна, није ли ова прича опомена модерном човеку двадесетог века да се отме устаљеним обрасцима и преиспита да ли је типично и пожељно? С друге стране, није ли ова прича и луцидна идеја аутора да сваки живот може да се чита наопако или боље речено, с краја? Уколико бисмо обрнутим путем тумачили узрочно-последичне везе бивствовања и жића, можда бисмо стекли нове увиде, а можда бисмо још једном потврдили оно што под кожом осећамо а затрпавамо – да је бесмртност, опсесивно подмлађивање, као и вештачко одржавање било ког стања у животу, ништа друго до илузија – немогуће. Ми смо честице у непрестаном протоку.

Апропо односа илузије и истине, некада је истина баш оно што је мало вероватно. Будући нам пред очима, одбијамо да верујемо у њу, што је опет условљено друштвом и средином. Свака датост се одбацује или беспоговорно прихвата, али у овом случају идеја о Бенџаминовом животу је толико невероватна да изазива неверицу, а ипак не може да парира ономе што људски ум може да измисли. „Толико је прича о њему било неистинито да је Хилдегард тврдоглаво одбила да поверује чак и у истиниту”.

Магловито се на овом месту присећам једне приче у Станковићевом духу, ако не и његове, у којој се жени остварује да постане бесмртна. Ма колико ласкава и пријатна младост у почетку, оног тренутка кад бесмртност пређе из идеје у стварност, заправо у коначност, ма како парадоксално звучало (јер алтернативе нема), она прераста у казну. Попут Танталових мука или Сизифовог посла, жена сведочи губитку својих ближњих, породице, пријатеља и са сваком наредном генерацијом поново проживљава исту бол. Још горе него у Бенџаминовом случају, она остаје у месту, док се све око ње креће и мења.

Дакле, у Необичном случају Бенџамина Батона сазнајемо или освешћујемо већ познато о људској природи, страху од смрти и старења и илузији среће. Као што би рекла нигеријска списатељица Чимаманда Нгози Адичи, опасност лежи у једном једином и искључивом читању нечијег живота, културе, нације, идентитета. Лик Бенџамина Батона је јединствен по томе што се опире читању на које смо навикли – праволинијском – а сама прича искаче из било ког историјског оквира и у егзистенцијалистичком маниру дочарава да је сваки однос човека са својом егзистенцијом имагинаран. Уверење или илузија да можемо себе да спознамо је утолико јача уколико је више искуства иза нас, преведено у говор света који познајемо – како старимо. У једном једином случају човека који не стари, чак и ово уверење је поништено и сам завршетак људске јединке изједначен је са једином константом постојања – њеном симболиком.

За П.У.Л.С Aлександра Ђорђевић

Напомене:

Превод издвојеног цитата, као и цитата у тексту: Александра Ђорђевић

Прича је послужила као потка филму ”Необичан случај Бенџамина Батона” из 2008. Основна идеја је преузета, а фабула измењена.

  Aleksandra Đorđević, Bendžamin Baton, Književnost, Skot Ficdžerald, zlatno doba