Оko oд плавог тиркиза

Када се деспот Стефан Лазаревић враћао из Константинопоља у Србију, да у војни поврати престо и власт, задржао се на острву Митилени (Лезбос). Ту се и оженио, не из љубави на први поглед, већ из промишљених политичких разлога: Јелена Гатилузи, будућа српска деспотица, била је свастика моћног византијског сувладара – цара Јована, синовца и заступника великог византијског цара Манојла Палеолога. Брак је претходно уговорен у Константинопољу, после учешћа српске војске у боју код Ангоре и тек тада, када је постао царски рођак, Стефан Лазаревић је могао да добије краљевску титулу српског деспота.

У пробраној пратњи младе деспотице, окићеној накитом, жутим свиленим веловима и венчићима исплетеним од жита, била је и једна разрока Туркиња. Мада стара и непријатна, сви су се трудили да буду у њеном друштву или бар близу ње. Срби су се томе прво чудили, а онда потајно подсмевали: стара госпа је вероватно знала све тајне чувене лезбоске љубави.

Међутим, када су се вратили у Србију и деспот Стефан повратио власт и престо, видели су да и он сам проводи много времена у њеном друштву, запостављајући супругу, великаше и свештенство. Омађијала га је, закључили су великаши и запретили младом деспотовом штитоноши:

– Ако запостављаш своје дужности, бићеш избатинан и изгнан. Умотај балчак у сомот и позови нас…

Онесвешћену стару госпу великаши су детаљно прегледали. Али густи велови жуте свиле нису ништа скривали, ни у појасу, ни међу исушеним дојкама, ни у седој коси… Када су је придигли, једно њено око се отворило, сјајно-плаво и укочено, зурећи у просторе иза њих. Устукнуше, али се најстарији великаш одмах прибра: он притисну око са стране и у шаку му упаде обли, сјајно-плави тиркиз, бљештав на димљивој светлости буктиња.

Шта урадити са урокљивим оком од драгог камена? Штета је бацити га, закључише великаши и у хану га продадоше трговцу на путу за Константинопољ.

Тог дана деспот Стефан је лутао по утврђењу, растеривао слуге и каштиговао стражаре. Најзад оде у град, прегледа оно мало робе што се затекло у дућанима и магазама и нареди да потере сустигну и врате све караване. Затим се смири у својим одајама.

Сву ноћ великаши су ужурбано превртали бале платна и чоје, врећице зачина, џакове соли, ковчеге пуне одеће, алата и посуђа, кутије накита. Пред јутро се у чамцима извезоше на средину Велике Воде, тамо где се у гибајућем троуглу венчавају Сава и Дунав.

Сутрадан, деспот никако није могао да се смири. Најзад, у сам смирај дана, изађе на бедеме и загледа се у таласе. Мутне воде су протицале лагано и незаустављиво, као време, блистајући на сунцу и сребрећи на месечини.

Дане и ноћи деспот Стефан је провео на бедему, под балдахином, окружен верном и забринутом стражом. Онда је наредио да се са свих страна сакупе каменоресци, зидари и дунђери и да на највишој заравни саграде двор, али тако да се из сваке одаје и са сваке куле види бљештаво треперење Велике Воде, онај магични трогао у који се слива само Време.

Двор је саграђен око 1410. године, а неколико година касније Стефан Лазаревић је саставио чаробно “Слово љубве”, најлепшу песму старе српске књижевности о духовној и чулној љубави и радости обнављања.

И данас се на Калемегдану, у свако доба дана и ноћи, могу срести парови и осамљеници загледани у магични троугао Велике Воде. У Турској је “плаво око” постало je симбол духовне сензибилности и среће – “око срца”, а данас и туристички сувенир који се производи у милионима комада.

za P.U.L.S.E  Milivoj Anđelković

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Amika, Priče, Priče, poezija, putopisi