Поезија и проза
(текст је делимично инспирисан есејом Октавија Паза, „Лук и лира“)
„Реч је сам човек. Саздани смо од речи“, Октавио Паз, „Лук и лира“
У старим друштвима, од антике па до скоро недавно, песници су били врло цењени – много више од прозних писаца, ако је ових других уопште и било. Како то да је песништво – тај језик којим је човечанство током миленијума говорило боговима – данас допало до статуса млађе сестре- уседелице прози (посебно роману) а да епска поезија има статус заслуженог старине „којег сви уздижу и хвале, а мало њих их чита?“ Ко још чита Хомера, Виргилија, Дантеа, Ариоста, Камоиша, Калевалу, Руставелија, Mилтона или Његоша?
Откривши језик и поставши човек, припадник људског рода је прво почео да пева. Поезија, музика и игра су биле прве уметности, манифестације човекове потребе да комуницира са спољашњим светом, да објасни космос, да изађе из свог крхког, маленог „ја“ и да тражи онај ритам по коме трепери универзум, да усклади свој језик са језиком вечности, као се што откуцаји срца уклапају у онај скривени језик из дубине који одјекује у бескрајном шуму таласа, шапутању шуме, добовању кише, певању славуја, цврчка или хора жаба, фијуку олује.
Звук, крик, глас, реч, ритам, реченица, слика, песма…У почетку беше Реч, Логос. „Поезија је првобитна религија човечанства“ (Новалис). Из Божје речи настаје слика космоса, из песникове – поезија, као слика онога што није само свакодневница. „Поетски говор исказује неизрециво“ (О. Паз). На почетку део магије, затим мит, еп, поезија се осамостаљује у песмама, као начин да се речима и сликама врати њихово првобитно значење. Поезија, као и филозофија, бави се суштином речи, проналази древну домовину за Реч.
Октавио Паз истиче да су најдубљи и први изрази човекове свести били они који исказивани у поезији, доживљају љубави (и еротском) и осећају религије – и да су ова све три примарна доживљаја и израза – „заједничког порекла“,која су сам корен човеков, како су то већ давно открили песници.
„Свето је присутно и у еротском животу; свака љубав је откровење, потрес од кога се померају темељи нашег ја, што нас доводи да изговарамо речи које се слабо разликују од оних којима се служе мистичари“ (О. Паз).
И љубав и вера и поезија могу да помогну да се пронађу тајна врата која нас доводе, бар на моменат, до визије онога што је скривена суштина ствари. Сила љубави (божије, космичке) кажу, између осталог хришћани (а с њима и Данте у својој „Комедији“) је оно што покреће свет, а поезија нам својим сликама ту велику тајну може и открити.
„Поезија нам не подарује вечни живот, него само омогућава да назремо оно што је Ниче називао „неупоредива живахност живота“. Поетско искуство је отварање извора бића. Један трен и више никад. Један трен и заувек“. (О. Паз)
Ако је поезија изаданак чаробњаштва, приповедна проза је удаљени ванбрачни потомак мита и епа, данас трансформисаних у модерни роман. „Роман нас, као и мит, учи да на свет гледамо на другачији начин; он нас учи како да се загледамо у своје срце…“ (К. Армстрон, „Историја мита“). Роман, као надомештај епа и мита, настаје са модерним добом, иако проза као „нижа врста“ литературе, народне приче, пародије и сатире постоји и у класично доба („Сатирикон“, „Златни Магарац“). Није случајно да је први велики модерни роман (Дон Кихот) истовремено пун хумора и сатире. Хумор је одвојио профано од светог, тј. световну причу од од светости религиозног мита, који је неспојив са смехом. Космос не зна за шалу.
Прозна форма – роман – уздиже се у друштву и литератури онда када технологија и наука, као и хуманистичко-просветитељска слика човека у центру тријумфују над религиозним осећањем живота, у време када Ниче прокламује да је „Бог мртав“ и када аналитичка и логичка мисао односе (привремено) превагу над светом и мисли у аналогијама, тј. светом поезије. Зато је у модерно доба песник скинут са свог пиједестала и „издвојен“, јер је „поезија храна коју грађанска класа – као класа – није била у стању да свари“ (О. Паз).
Ако је херојски еп по природи ствари и друштвеног развитка поодавно похрањен у литерарни музеј класичне старине, поезија се и данас доста пише. Али колико се још чита? Совјетски песници, од Мајаковског до Јевтушенка, били су можда последњи представници свог позива који су, слично поп -кантауторима (Дилан, Коен), могли да усталасају масе и изазову гужву на некој вечери поезије.
„Има много начина да се једна ствар каже у прози, а само један у поезији“ (О. Паз). Валери је поредио прозу са ходом, а поезију са плесом; проза је линија – права, крива, спирална- песма је круг или лопта. Роман је отворена, флексибилна форма, гипка и променљива, а истоворемно повезана и логична, линијска, наративна.
„Роман све гута, писала је Маргарет Јурсенар пре више од пола века у поговору Хадријанових мемоара, скоро да смо приморани да га користимо. Ова студија о судбини једног човека који се звао Хадријан била би трагедија у XVII веку; била би есеј да смо у времену ренесансе“.
Али, може ли роман да надокнади губитак светог, може ли секуларни роман да замени традиционални мит, са његовим боговима и богињама? (К. Армстронг). „Тамо где умиру богови, рађају се утваре“. Уместо правих хероја, оних из епа, роман ствара „сумњиве хероје“ или хероје сумње – оне које сумњају, у себе и у све око себе. Роман је израз критичког и скептичког друштва које је, у суштини, изгубило смисао, односно везу са универзумом. Као форма са хиљаду стаза које се рачвају, као производ скептицизма и логичког, наративног расуђивања, роман је доминантна литерарна форма данашњице – у оној мери у којој се Реч још увек одупире све присутнијем Визуелном као новом господару и тумачу стварности.
***
Леп цитат (о поетској инспирацији)
„Инспирација је онај чудни глас који извлачи човека из њега самога да би био све што јесте, све што жели да буде: друго тело друго биће. Глас жеље је сам глас бића, јер у бићу је само жеља да се буде. Тамо даље, ван мене, у зелено-златном честару, међу устрепталим гранама пева непознато. Дозива ме. Јер непознато нам је блиско и зато управо знамо, знањем сећања, одакле долази и куда иде поетски глас. Ја сам већ био овде. Родни камен још чува трагове мојих корака. Море ме познаје. Ова звезда горела је једног дана десно од мене. Познајем твоје речи, тежину твојих витица, температуру образа, путеве који воде твоме ћутању. Мисли су ти прозирне. У њима видим на хиљаде хиљада пута, до усијања, моју слику измешану са твојом. Због тебе сам слика, због тебе сам другачији, због тебе постојим. Сви људи су тај човек, који је други и ја сам. Ја сам ти. И такође он и ми и они и ово и оно. Заменице нашег језика су модулације, гибања друге тајне, неизрециве заменице које је ја и остали, мој глас и други глас, сви људи и сваки од њих. Инспирација је хитнути се ка постојању и такође, изнад свега, сећати се и поново бити. Вратити се Бићу.“ (Октавио Паз)
Поезија и проза napisao/la Duško Lopandić dana
Pregled tekstova autora – Duško Lopandić →