Рујанско четворојеванђеље, дело је монаха Теодосија и настала је у манастиру Рујно, у селу Врутци код Ужица, 1537. године.

Иза ове историјске чињенице, којом се српска књижевна историја и целокупна национална култура могу поносити, намеће се помисао на околности, историјске и друштвене, у којима је један скромни монах, за нас и данас и убудуће без порекла и биографије, у тишини манастирске усамљености, стварао епохално дело које ће заувек остати у темељу идентитета српског народа.

Рујанско четворојеванђеље штампано је словима ћирилске азбуке са српско-словенском рецензијом на 300 листова. Дуго се веровало да је урађена у техници ксилографије (дрвена слова), али новија истраживања тврде да су у тој техници рађени само наслови, а остали текст штампан је ливеним словима.

За дивљење је прегалаштво монаха Теодосија, који у поробљеној Србији, у времену оскудном, када се само могло сањати о повратку слободе и васпостављању државе, пали лучу која неће угаснути, бирајући за то нешто тврђе и од камена – правећи књигу као залог будућности и бољих дана свог народа.

Монашка скромност оставила је само кратак запис на колофону (последњој страници) књиге, али рекло би се мудро срочен, јер уз сву скромност даје довољно података за историјски незаборав.

“По вољи Оца и заповести Сина и наклоности Светога Духа, и помоћи Бога кога славимо у Тројици, и Пречисте Владичице Мајке Његове и наше, Богородице, написана (штампана) је ова божанска књига године 7045 (византијске) у манастиру који се зове Рујански, под поткриљем планине која се зове Поникве, на реци која се зове Беаска (Биоска, данашња Ђетиња) на селу које се зове Врутци, при храму Светога и славнога Великомученика и Победоносца Христова Георгија. Трудио сам се о овоме ја грешни, убоги умом, а богати грехом, и Христу слуга, монах Теодосије. Но о овоме молим се браћо вама, или ви који будете читали, или преписивали, исправљајте, а не куните, заради Бога и своје душе, јер ово није писао Дух Свети, ни анђео већ човек малоуман и слабомоћан, и шта више сам. Слава свршитељу Богу, Амин.”

Види се ко је штампао књигу, када (1537. године), а локација је одређена вишеструко, тако да нема сумње где је књига штампана. О себи Теодосије не даје више података, тако да се не зна ни где је научио вештину штампања, нити ко му је помагао, ни колико је дуго рађено на припреми књиге за штампу. Али је видљиво надање Теодосијево, његова визија и мисија књиге, да остане поколењима и сведочи о подвигу, каквих је ретко било у оном времену и у ширим оквирима турског царства и европских држава.

Прве штампарије

Можда су томе биле наклоњене повољније прилике у време владавине султана Сулејмана (1520-1566) када, према мишљењу Бранислава Ђурђева, „положај православних цркава није био лош“.

„Султан је у својим ферманима уносио ред у црквени живот и на нашем терену, учвршћујући прво положај Охридске архиепископије према српској цркви (1528-1532), а касније одобравајући обнављање Пећке патријаршије (1557)“, пише Ђурђев.

У то време, на нашим просторима под турском влашћу, штампано је девет литургијских књига. Лазар Чурчић наводи да је у Горажду 1521. штампан један Псалтир и један Требник, 1523. године. У манастиру Рујан једно Четворојеванђеље, 1537, у Грачаници је 1539. штампан Октоих петогласник, а у манастиру Милешева један Псалтир 1544. и један Требник, 1545. године. У Београду је 1552. штампано једно Четворојеванђеље, а 1557. у Милешеви је завршено штампање другог Псалтира. Коначно, у Мркшиној цркви у косјерићком крају, у штампарији пренетој из Београда, штампано је 1562. једно Четворојеванђеље, а 1566. један Цветни триод.

Поређења ради, Зоран Јеремић наводи да је „1456. године, када је током опсаде Београда разбијена турска флота на Дунаву, на левој обали Рајне у граду Мајнцу, светлост дана угледало ремек дело штампарства – Гутенбергова Библија или Библија у 42 реда, прва штампана књига у Европи, на латинском језику, у тиражу од 185 примерака, на папиру и пергаменту. Рим је добио штампарију 1467. а прву штампарију у Венецији, граду у коме су се иначе наши људи учили штампарској вештини, основао је 1469. године Немац Јохан фон Шпајер. Штампарија на Цетињу (Обод) инсталирана је 1493. године и радила је три године. Од 1521. до 1527. године радила је Горажданска штампарија у цркви Светог Георгија у Сопотници, да би десет година касније у селу Врутци, у манастиру Рујно била одштампана прва књига у Србији – Рујанско четворојеванђеље“.

Судбина књиге

Најзаслужнији за откриће Рујанског четворојеванђеља и упознавање европског научног света са овом књигом, како пише Драгиша Милосављевић, је Чех Павел Шафарик. „Учинио је то 1842. године у Прагу, и то на чешком језику, а не на немачком, на коме је иначе највише писао… О Четворојеванђељу из Рујна писао је Вук Караџић. Он је 1857. у петом броју Српских новина записао: За мене је и за све Србе у данашњој Кнежевини Србији најзнатније оно Јеванђеље што је штампано у Рујну у нахији ужичкој“.

И тада и касније, о Рујанском четворојеванђељу, техници његове израде и посебно о значају књиге за српску и европску културу, писали су бројни аутори, Иван Кукуљевић Сакцински, Ђура Даничић, Феликс Каниц, Стојан Обрадовић, Милан Ђ. Милићевић, Драгиша Лапчевић, Ђорђе Радојичић, Загорка Јанц, Дејан Медаковић, Новак Живковић… А песме су написали Љубомир Симовић, Љубивоје Ршумовић и други.

До данас је познато и у целости или деловима сачувано пет примерака Рујанског четворојеванђеља. Први комплетан примерак налази се у Прагу, у колекцији старих књига Павела Јозефа Шафарика. Други примерак је у Санкт Петербургу, у библиотеци М. Е. Салтикова-Шчедрина, који је 1859. године библиотеци продао Вук Караџић заједно са још једанаест рукописних и штампаних књига. Трећи непотпун примерак од 92 листа чува се у Архиву САНУ. Један лист књиге нашао се у селу Залужници у Лици и то је лист, сматра се, из четвртог примерка дела, а уврштен је у збирку књига професора Радослава Грујића. У једној београдској антикварници, педесетих година прошлог века, нашло се више листова из старих рукописних и штампаних књига, а Ђ. Радојичић открио је међу њима два листа из Рујанског четворојеванђеља које је откупио и поклонио Музеју примењене уметности у Београду. То је, за сада, последњи сачувани траг петог примерка књиге монаха Теодосија.

Познато је да је један примерак књиге чуван у Народној библиотеци у Београду, али је изгорео у пожари приликом бомбардовања Београда 1941. године.

После 450 година, 1987. године, поводом обележавања јубилеја од штампања прве књиге у Србији, објављено је фототипско издање Рујанског четворојеванђеља. Чињенице утврђене до тада о књизи, њеном настанку и изради, надаље нису мењане.

Обнова светиње

Манастир Рујно су Турци после штампања Рујанског четворојеванђеља убрзо порушили. До средине 19. века још су били видљиви остаци манастирских здања, али су и то зуб времена, али и људи који често не знају да цене вредности баштине, прекрили до непрепознавања. Остала је прича да су мермерни стубови са светилишта завршили на ужичкој медреси и једној приватној кући. О подизању манастира и животу у њему нема поузданих података. Вероватно их неће ни бити јер је седамдесетих година прошлог века, приликом изградње бране у Врутцима за потребе снабдевања водом Ужица, место на коме се налазио потопљено.

Али порука монаха Теодосија, написана на крају књиге, остала је и као завет, како га тумачи Драгиша Милосављевић. Монах Теодосије из Рујна знао је „да су књиге тврђа грађевина од мермера, цигле и камена… И њему је морало бити тешко пронићи у суморну будућност, али је зацело слутио да све што се поруши да се и обновити. Знао је Теодосије из Рујна да је једини залог обнови, дубина вере којом се могу премостити обале као и векови. Тако је почетком трећег миленијума сазрела мисао да се Рујно мора обновити.”

Епископ жички Хризостом (Столић), доласком на Жичку епархију 2003. године, иницирао је обнову манастира Рујно. Темељ је освећен следеће године, а градња манастира посвећеног Светом Ђорђу, недалеко изнад језера, завршена је 2007. године, преданим и упорним радом ужичког свештенства на челу са протојерејем ставрофором Благојем Додићем, уз помоћ бројних донатора. Епископ жички Хризостом (1939-2012) по својој жељи сахрањен је у манастиру Рујно.

Аутори пројекта обновљене светиње су архитекта Александар Чапрић и грађевински инжењер Владимир Радосављевић, а пројектант иконостаса, зграде и конака архитекта Димитрије Маринковић.

У обновљени манастир враћен је и уграђен стуб старог светилишта, а и монах Теодосије као да је ту, вредан и посвећен раду на преси којом је штампао Рујанско четворојеванђеље, прву штампану књигу у Србији. Бронзана биста, рад академског вајара Драгана Димитријевића, засигурно ће дуго сећати на Теодосијев подвиг, а његово Четворојеванђеље остаће трајно сведочанство о визији једног посвећеника књизи и писмености, веровању да је то сигурни темељ опстанка и напретка српског народа.

za P.U.L.S.E Radenko Mutavdžić

  Cetvorojevandjelje, knjiga, prva, Radenko Mutavdžić, stampa