Прича о господину Иви – IN MEMORIAM – на данашњи дан, 13. марта 1975, умро је Иво Андрић

Давно, у доба своје сиромашке младости (ах, кад би, опет, могла да се врати, макар, један једини дан!), кад бејах, само, идејама “богат, храбар и пуст”, а у новцу као црквен миш (ни сад није много боље!), упознао сам јединственог и величанственог господина Иву!… “Богат, храбар и пуст”, одвећ прејаке речи, али, позајмио сам их да покажем како сам, заиста, у то доба мислио да сам у стању да померам брда и планине, да хватам све што лети, да… свакако, и те како сам претеривао, па ипак…

Ипак сам остварио свој наум: упознао сам господина Иву!…

Ја, провинцијалац, млад, зелен, са студентским боном за ручак, у отрцаном исфлеканом и изгужваном мантилу, с бушним ципелама, још неафирмисан, с тек десетак песама у рукопису (и тек с једном објављеном), углавном о травкама и цвећу, о јесени и Моравици, љубави и понеком сну на јави… па, још, све, то, у немодерној рими… ма нико и ништа… али пун себе!… нарастао, као квасац, од надошлог талента, до неба, од идеје и маште!… успео сам да га упознам, јесам, што и данас сматрам својим великим новинарским успехом (а како се тај наш сусрет завршио, оценићете, лако, на крају ове приче, сами)…

Био сам, тад, апсолвент српске књижевности (остао ми је, само, дипломски испит из два дела)… и непун месец и по сам се успешно доказао као спољни сарадник “Политике” (да мало побољшам танко материјално стање).

– Дошао сам на идеју да интервјуишем господина Иву. Какво је ваше мишљење? – упитао сам уредника.

– Заборави! – одсечно је “пресудио” не дижући поглед с  рукописа.

– Зашто?
– Тај господин не даје интервјуе.

– Како “не даје”?!

– Па лепо: ником, још, није дао. Кратко и јасно. Никакво чудо што жутокљунац као ти, то, не зна…

– Свакако, прво бих, веома пажљиво, саставио питања – нисам се дао. – Волео бих да их прво ви погледате.

Уредник ме погледа. Па рече, преко цвикера:

– Ако ти, брајковићу, мој, успеш да њега интервјуишеш, наша књижевност ће у теби изгубити великог будућег писца, а наше новинарство ће у теби добити великог будућег новинара!

Кад је изговорио ову тираду, тако је, одједном, почео да се смеје да је морао да попусти каиш, замало да му пукне…

Али, ја сам терао за својом идејом…

Саставио десет питања. Уредник парафирао. Позвао сам господина Иву. Јавио се, он, лично (имао сам среће, могла је да се јави и његова домаћица).

– Само изволите… С питањима… Кад сте слободни?

– Па… Кад сам ја слободан?!

– Јасно ми је: ви сте слободни, увек… Па, овако, младићу… Дођите, у петак, у 17 сати. Будите тачни. Знате где сам, поред Јапанске амбасаде… први спрат… десно… До виђења…

Али, што се каже: човек снује, а судба одређује…

Тражио сам, у петак, ујутро, одлагање интервјуа за следећи петак, што ми је господин Иво одобрио. Разлог? Желео сам да му дам предах, оценио сам да је тако најбоље јер…  Ма, више него бизаран догађај: сасвим случајно, док је стајао на прозору, господин Иво је пљунуо и… погодио јапанског амбасадора који је баш у том тренутку излазио из кола и улазио у Амбасаду! Новине су брујале као да се десило не знам шта, иако је догађај изглађен, то јест, господин амбасадор прихватио извињење. Неке моје колеге су, чак, ишле толико далеко да су предвиђале и прекид дипломатских односа наших држава! Оценивши да га је тај догађај морао узнемирити, хтео сам да му дам седмицу дана предаха. Али, што се каже: кад дан за даном пође – у овом случају – и нов петак дође. Стајао сам пред његовим вратима на првом спрату и позвонио. Једном, двапут… ништа. Новинарска посла, умемо да се снађемо и у великом проблему, а камоли… покуцао сам. И врата су се отворила.

– Изволите, ви сте онај новинар? – обратила ми се средовечна жена, знао сам да је то његова домаћица. – Господин Иво вас очекује у дневној соби… Овуд, молим…

Кад сам ушао, стајао је, у кућном браон мантилу, окренут леђима, окретао је дугме на старинском радио-апарату с љубичастим мачјим оком. Колико се сећам, одломак вести. Угасио је и окренуо ми се. Пријатељски ми је пружио руку и рекао да седнем у дубоку фотељу.

– Читали сте о мом гафу?… Ма не треба ни да вас питам, и врапци,  већ, знају!

– Зато сам вас и молио да одложимо разговор…

– А ви, новинари, дохватили сте се теме… али, ако, сам сам крив… Младићу, шта да вам кажем, сећате се Гогољевог Акакија Акакијевича… И код Гогоља се радило о пљувању… Да, Акакије на ћелу, ја на десни образ… Како ми се десило тако нешто, апсолутно непоновљиво, не знам, и како баш на образ јапанског амбасадора… Он је мој први сусед, знате, добри смо пријатељи… све је изглађено, али… Изгледа да је његов возач разгласио… и тако… Него, јесте ли донели питања?

Дуго је читао питања (равно десет) која сам му најбрижљивије припремио. Мрштио се. Осмехивао, па опет лице… смркнуто, незадовољно…

– Ни на једно од ових питања не могу да вам одговорим. Ако бих данас нешто рекао, сутра, ко зна да ли бих исто поновио. И зато… не могу, заиста, не могу… Ја радо одговарам на питања типа како сам зарадио првих десет динара, и слично… А ово… не, опростите… Молио бих вас за десет нових питања… Не љутите се?

Ја да се љутим?!…

У том тренутку, неко је покуцао на улазна врата. Његова домаћица, мора да је изашла јер се куцање поновило.

Устао је да отвори…

– То је, вероватно, моја “добра вила”, госпођа Вера, најавила је да ће, можда… Станујемо на истом спрату. Она лекторише све моје рукописе, сад ћете је упознати, веома је ценим.

– Ако треба, ја могу и да одем?

– Таман посла! Тек сте дошли! Молим вас, останите, биће још једно ново искуство за вас… јер, нас двоје, госпођа Вера и ја, сигурно ћемо упасти у мало дужу дискусију…

Поздравио сам госпођу Веру, он јој је објаснио ко сам и којим поводом код њега… па су почели разговор, не обраћајући пажњу на мене. Пре тог, госпођа Вера ме је подсетила да су две приповетке њеног уваженог суседа, “Пут Алије Ђерзелеза” и “Аникина времена”, објављене, први пут, баш у (мојој) “Политици” (то, стварно, нисам знао). А он је споменуо и Ћопића који је постао познат писац кад је добио прву награду за причу (то сам, међутим, знао)…

– Пишеш “хачкосум”, у значењу “браво”, а треба “ачкосум” – рекла је госпођа Вера загледана, кроз “златне” наочаре, у своје лекторске хартије.

– Омашка, прихватам те, Вера – сложио се господин Иво.

– Даље… “бангав”, хром… треба “багав”… “Бујрудлија”, наређење, треба “бујрулдија”… Па “ђумуркана”, царинарница, треба “ђумрукана”…

– Прихватам, у праву си, добра моја вило – рекао је господин Иво.

– “Мулалим”, учитељ, треба “муалим”… “Рсуз”, лопов, безобразник, треба “рзуз”…

– “Повукло” ме је што се у народу каже “рсуз”. Дакле, и ту си у праву, Вера… слободно поправи…

Затим се мени обратио:

– Шта ви, младићу, кажете на све, ово? Ви сте апсолвент књижевности а пошли сте и тешком новинарском стазом. Јесте ли чули моју “добру вилу” како ме исправља?

– Богами, мало је рећи да сам запањен… Зар вас неко да исправља?!

– Ради се о мојим новим рукописима… скицама, па причи, то је јасно, али… иако сам је дуго и приљежно радио… ја сам пред белим листом хартије увек само ђаче! Увек оно… коса танка, усправна дебела!… Захвалан сам јој… Да наставимо, Вера…

– На једном месту, за Скопље, пишеш “Усћуп” а треба “Ушћуп”… За кресиво, огњило кажеш “чачмак” а треба “чакмак”… “Чаврма”… а треба “чеврма”…

– У реду, Вера, одобравам исправке… А вама, младићу, сад се сетих – поново ми се обрати – да додам и ово… У “Политици” сам објавио и приповетке “Летовање на југу” и “Бајрон у Синтри”… Јесте ли знали?

– Признајем, нисам…

– Ето, сад знате…

Госпођа Вера је наставила…

– Иво, даље… Прелазим на паралелу између приче “Алипаша” и романа “Омерпаша Латас”. Неслагање: у причи Ризванбеговић шаље сина Хафиза у Сарајево у сретање Омерпаши Латасу, а у роману сам иде у Сарајево!

– Вера, нек тако остане… Имам разлога…

– Затим, Иво… У причи “Циркус”, радња се дешава у Сарајеву, пишеш о Етелки… коју љубоморан муж убија ножем, а која је викала, а ти пишеш: “… не викала, него урлала као бродска сирена у магли, на Сави”… Заменио си Миљацку Савом, Сарајево Београдом!

– Касно је, Вера, већ је у штампи, нисам те обавестио…

– Само да се вратим… прескочила сам… на Латаса… Колико ја знам, Латас је пореклом из Лике, а не из Херцеговине, како ти наводиш. Шта ћемо с тим?

– Седам изворних података ми је било за Лику, и исто толико за Херцеговину. Определио сам се за другу варијанту. Ко зна да ли ћу икад завршити роман “Омерпаша Латас”… Знате – обраћам вам се обома – рече господин Иво с неке чудесне висине – писац покушава да причом, или легендом, или песмом поништи пролазност и заборав. Обасјати у времену рељеф властите психе, а кроза њ или у њему естетску раван своје епохе – задатак је претежак али заводљив и лукаво припремљен за творачка опредељења… Вера, настави… Ако ви немате нешто да додате? – обратио се мени.

И ја рекох, ко не би искористио такву могућност?! Мислим, да се обратим Богу!

– Мене веома занима ваш чест мотив патње…

– Браво, младићу, аферим!… проричем вам лепу књижевну будућност, никад нисам погрешио!… Патња, патња… Свемир без дна… Често се дању и ноћу… нарочито ноћу!… питам да ли ја, то, само, пишем о неком који пати… или то ја, сам, патим и описујем своју рођену патњу… Живот и рад књижевника, пуни су парадокса… Сад… кад се осврнем… јасно увиђам: требало је бити тврђи према себи и према другима и нарочито неповерљив и строг према речима које тако често навиру… на уста… као да их неко други из нас говори…

– Друго Ја, друго Ваше Ја – додао сам. – Ваш приповедачев двојник…

– Могло би се и тако рећи – закључи господин Иво…

Госпођа Вера настави…

– На почетку приче… имаш, Иво, 43 реда о прибору за писање. Зар то није “мало много”?

– Нек остане… без алата нема заната!…

Кад сам следећи пут дошао, с новим питањима за интервју, ништа боље нисам прошао! Опет, ни на једно од нових питања, господин Иво није ми могао одговорити. Гле, остварује се уредникова слутња: нећу добити интервју… ни ја… као ни толики други пре мене!

Ово што ћу сад рећи, чим ћу и закључити, само је ни на чем заснована претпоставка, можда јој је некакав “коренчић” у мојој уображености, сујети… ко зна, тек… можда је господин Иво запазио како су ми образи букнули од стида, од… од… не знам ни сам од чег све…. тек, он, дотаче ме по рамену (као анђео крилом!), па смирено рече:

– А слажете ли се, младићу, мој, да ја, лично, напишем свих десет питања, колико сте обећали уреднику, и да на њих одговорим?…

Сложио сам се…

Али трећи пут нисам код њега отишао: било ме је стид… што сам га и толико узнемирио…

Ето, то је прича о господину Иви Андрићу, о госпођи Вери Стојић… и мојој маленкости… У ствари, мање прича, а више исповест једног жутокљунца.

За П.У.Л.С:  Велибор Михић

оООо

  Ivo Andrić, Književnost, Priče