Селинџерово питање – Хорнбијев одговор
Податак да су култна књига половине прошлог века, Селинџеров “Ловац у ражи” (1951, први српскохрватски превод 1958. године) и њен јунак Холден Колфилд већ зашли у шесту деценију, дубоко је протресла данашње четрдесетогодишњаке и оне старије. Идол њихове адолесценције напунио је педесету а да им није ни мало помогао да нађу одговоре на питања која је себи, и њима, постављао на “великој раскрсници младости”. Баш напротив: већина његових скривених страхова, потенцијалних непријатељстава и преувеличаваних мука, све оно од чега је бежао Селинџеров књижевни јунак, догодиле су се управо тој генерацији.
Марширали су у антиратним колонама и на мировним окупљањима, учествовали у демонстрацијама 1968, посвећивали се индијској нирвани и покушавали да се просветле зен-будизмом, опијали алкохолима и удисали опијате… Све у потрази за скривеним рајем у коме заувек могу да остану, као што је то тражио Холден Колфилд – Селинџеров “ловац у ражи”. И све је показало своје наличје.
Зашто? У чему је квар, гвинт, како то да је од све те потраге и “истрајно безазленог и ушепртљаног” односа према животу, остала тек узречица “опуштено”? Касниш на испит – опуштено, оставила те вереница – ма, опуштено, изгубићеш посао – опуштено, него шта. Узречица која не значи препуштање већ много више – посебан животан став: не прихватити прописана, етабилирана правила која “живот значе” али не зато да би их мењао већ да би их заборавио, потиснуо из себе и света јер ни она нису свемоћна, почесто су тек нова форма која прекрива старе ћупове…
Ако се у тридесетој години први пут подвлачи црта и прави нека врста делатног животног плана, у педесетој је већ време за резиме, који може бити и коначан, то је време ломова коме ни Холден Колфилд не би доакао. И када се у Сан Француску појавило ре-издање култног “Ловца у ражи” поводом његове педесетогодишњице, један од новинара градског дневног листа је у име његове и своје безазлене младости обишао Њујорк трагом лутања Холдена Колфилда по њему.
Извештај је био, као што се могло очекивати, поражавајући: тог Њујорка више нема, Пан станица није ни близу онога што је некада била, чувени Едмондтон хотел више ни не постоји. Једино што није нестало то је Централни парк са језером у свом јужном делу по коме пливају патке.
Холден Колфилд је два пута постављао исто питање таксистима који су га туда возили: шта се догађа са паткама зими, када се читаво језеро претвори у комадину леда по коме се свет клиза?
Први таксиста се окренуо и погледао га “као да је некакав лудак: – Шта ти то ‘оћеш, дасо? – рекао је. – Да ме завитлаваш?
Други таксиста, Мађар, нервозно и љутито је прихватио разговор, враћајући се стално на ту тему: – Како то, до врага, мислите – шта раде? Остају где су, за име бога!… Живе усред тог проклетог леда”
Као да су рекли: Живот је тврд и тежак, синко. У њему мораш бити јасно усмерен и издржати га, чак и када те целог заледи…
Педесет година касније, таксиста, Пакистанац, возећи поред Централног парка одговара на исто питање: – Постоји језерце са паткама тамо? Не, не, не. Не знам куда патке иду. So sorry, sir.
Као да је питао: Постојали су “безазлени и ушепртљани”? Они које су звали “шантаве патке”? Не, не, не. Ако су и постојали, такви више не постоје. Ја не знам за такве, жао ми је, господине.
Новинар из Сан Франциска завршава текст констатацијом: “Холден Колфилд је 50 година стар, време је да се повуче у пензију”.
Стара, позната прича: жал за младошћу, наивношћу, тренутком у коме је свет још увек отворен, када је све могуће. Онда живот почне да се реализује, а све што постигнемо затвара десетине онога што нисмо стигли или могли ни да покушамо.
Садашњим генерацијама то питање о паткама, које је неке бивше одушевљавало својом бизарном “непрактичношћу” и естетиком сувишног, данас је нејасно, ако не и смешно. “High Fidelity”, модерна култна књига Ника Хорнбија, неки је сразмерни репер. У њој се свет сазнаје и емоције исказују посредством актуелних рок-група, уз сталну бригу како да се нађе стална девојка, развије бизнис и заради. “Холденовску” обузетост собом и опуштеност према свету заменила су питања: шта околина мисли, какав ми је имиџ и зарада, шта могу да учиним да их побољшам…
“Шантаве патке” – ако су заиста некада постојале – постале су офуцани лабудови без лепоте и сјаја и без могућности да опет буду патке са језера у Централном парку. И естетика сувишног има своју цену.
za P.U.L.S.E /Миливој Анђелковић
simpatican esejcic. odlicno uporedjenje sa nick hornbyem
e sad, traziti manhattan od pre 50+ godina i to vidjen ocima 16-to godisnjaka je malo mnogo. pa ‘gde su te patke’ i ne treba da bude pitanje za sve dolazece generacije.
mislim da se ista stvar desila i sa a.ginsbergom, pa i kerouacom, donekle i burrroughsom..nema vise bitnika ni hipstera bitnika.
oni su postali eskluziva baby boomerima samo, a i nije ‘au courant’.
vidis sta se desilo sa woodstockom.
Снежана, фотос је изванредан… Још мало па као и текст…
Опет сам закаснио за који секунд…
Питање о паткама уопште није наивно. Наставак гласи – а оне се појаве одмах, чим се језеро одледи. И тако сваке године…
Чврстина у ономе што је крхко, која савлађује зиму, лед, време…
Селинџер наравно није мртав, он се само још боље сакрио док не нађе одговор на то питање јер сва остала, ‘au courant’ питања, нестану са првим ветром или ледом на језеру.
Naravno, pravi zivot Selindzerov tek pocinje, za bezmalo pedeset godina egzila u toj kuci, verujem da je pisao redovno. Jos ako nije ziveo kao pustinjak (znam ono iz sedmadesetih, gleda filmove na projektoru i to je to, izadje po postu) pa mu nisu promakle ni ove promene tehnicko-tehnolosko-kulturoloske koje su STVARNO njegov Njujork ucinile tek arhivskom gradjom, kao i citav svet uostalom. Ali i ako je to pratio sve, nije ZIVEO u tom svetu. Osim ako mozda nije cetovao po Internetu. Te mi se cini verovatnijim da ce to biti neka introspekcijska proza, vise ono, romani i price smestene u taj njegov period, sto nije nimalo lose. If lucky, mozda Kolfild postane novi Nejtan Zakerman ili Hari Angstrom (btw, ZASTO je Apdajkova smrt prosla tako nezabelezno, i tamo i ovde?).
Nego, meni je uvek bio drag taj zanr koji su Ameri izbacili u XX veku, coming-to-age, zapravo nabolje iskoristivsi tolstojevsku detinjstvo-decastvo-mladost-formu, uz omaci kolorit one XIX-vekovne anarho-naive, Torouov Volden, one Emersonove fore “izadji u svet” i to. Mada se to nakon sezdesetih i odrastanja ovih wimpy baby boomer-a pretvorilo u nesnosljivo zamlacivanje dosadnih mediokriteta; danas tamo SVAKI 40godisnjak pise knjigu o svom vidjenju sveta i prosvetljenju koje je doziveo tokom letovanja u nekoj trecesvetskoj zabiti. Jedan tamosnji istoricar nedavno rece da je vecu stetu americkom drustvu nanela emersonovska paljevina mediokriteta da “uzmu stvar u svoje ruke” nego sve unutrasnje pukotine tog drustva.
Ali OK, svetli trenuci su svakako Selindzerov Kolfild, jos ovi junaci koje pomenuh, i vise od pola stoleca sasvim pristojne literature.
(Hemingvej je bio blessing and a curse: svakako prelomna tacka tamo, i autor nekih od najboljih i najgorih stranica literature koje sam procitao u zivotu).
ma da ne bude da je pisao, pisao, pisao i kao gogolj sve unuštio?
ne bi me ni to začudilo.
bojane i meni je cudno zasto se apdajkova smrt nije obeleyila na dostojan nacin. takodje mislim da je roht prilicno zapostavljen kod vas, ili gresim, nisam bas u toku.
hemingvej je nesto drugo, kao i ‘moj’ fitzg. njih dvojicu nemam srca da prozivam odvojeno, zajedno mi se nekako dopunjuju.
a sto se tice ove ‘savremene’ knjizevnosti kojoj ne znam zanr, koja hara vec desetinama godina amerikom, a pretpostavljam i u svetu, britansku knjizevnost i pratim preko McEwana i kureishija,hornbyja…taj neki novi trend gde se pisu ‘filmicne’ knjige koje su ustvari , bas kako ti kazes, dozivljaji sa letovanja, razvod braka, smrt oca ili nekog drugog u porodici, bolest, neshvacene ljubavi, licne, ‘dear diary’ ispovesti…uzas, ne mozes vise da procitas normalnu knjigu, do juce je bio harry poter.
a ovde se godisnje stampa 300.000 knjiga , ejj 300.000 novih naslova, ko to cita,pitam se, a vecina njih je i u tvrdom i u mekom povezu.
Gresis za Rota, srecom. Uredno ga objavljuju kod nas, brzinom Kinga :). Cak i ono sto sam citao u prevodima je lepo prevedeno (evo Human Stain i Dying animal i I Married a Communist od novijih), mada sam cuo da ima i zbrzanih prevoda (ima i starijih i oni su odreda dobri, jos iz SFRJ, recimo Portnoj, naravno :), plus uvodni delovi Zakermana sto svedoci da se prati od pocetka Filip ovde)
Nego, da, tacno sam znao da ce Ficdzeralda spomenuti pa sam ti namestio Ernija na volej.
Meni je Fic jaci sa Tender is the night, to mi je cak jedna od omiljenih knjiga, ono, ever. Od amera svakako medju Top 10.On i Ernest ustvari dodju k’o Bitlsi i Stounsi, ovaj je objavio premalo u umro prerano e da bismo ga secirali kriticarski, i dao bas esenciju tog vremena (prosto osetis ukus loseg alkohola u Parizu 1930 i hotness Rosemary Hoyt na onoj plazi u St Tropeu), a Hemingvej je imao i vremena i renomea da pise sta hoce (pa kao sto Stounsi imaju glupih albuma u intervalu od 20 godina, toliko je i ovaj sebi mogao da dozvoli)
Oko ovih 300 iljada knjiga, da cuh taj podatak. Ali pazi, vecina od tih 300.000 je sad i nikad vise. Pritom tu ima svega, od dobrih stvari koje potonu u hiperprodukciji, do budalastina koje tamo prirastu za srce zakudnim domacicama i emo-decurliji (evo ti ova Stefani Mejer, zena postade bigger thany US Steel sto rece Hajman Mikelu onomad :), i to napisavsi readizajniranu Bafi za novi narastaj americki).
Ali u tu cifru ulazi i nauka i sve ostalo. A i tamo je doslo do hiperprodukcije zaludnosti pogotovo u humanities. Nedavno prelistah neki zbornik o Lakanu (eto zaludnosti u startu :)) i da vidis rezimee pisaca eseja (profe po Ajvijima svi plus neki strendzer cisto da citalac tamosnji lomi jezik prezimenima i oseti se pametno). Elem, doktorati na temu “Polozaj zene kod ranog Dzojsa u skladu sa kolonijalnim iskustvom” i fazoni. I to je sve surogat za nauku, kao sto je i ova literatura danasnja, nazalost, sve vise dajdzestirani surogat za nekadasnju knjizevnost
Gde nestade onaj lepi fotos sa jezerom i patkama? Odneo Selindžer da pokloni Hemingveju? Patke izrasle u guske?
Što se tiče broja knjiga i “knjiga” – povremeno se javljaju inicijative da se i u književnosti, kao u slikarstvu, uvede termin “primjenjena književnost” i da se bar osnovne stvari razdvoje, mada bi i tada bilo dosta škarta. Medjutim, primenjeni su uvek jači, više ih je, odgovara im da njihove plovke nose ime labudova.
Jedino da se pravi izdavači dogovore pa na koricama da štampaju “Ovo nije “hit” iz radionice”.