Унутрашње крварење комунизма

(О филму „Драги другови“ редитеља Андреја Кончаловског. Гл. улоге: Јулија Висоцкаја, Владимир Комаров, Андреј Гусев, Јулија Бурова, Сергеј Ерлиш)

Треће ремек дело Андреја Кончаловског у последњих десетак година његовог стваралаштва (поред „Раја“ и „Греха“)  је френетична анализа штрајка радника у фабрици у Новочеркаск, где они крећу против власти која им ускраћује новац и повећава цене производа. Кончаловски је одабрао овај штрајк највише због покушаја тадашње владе Хрушчова да се цео тај покољ заборави, правно и историјски. Али се то није догодило.

Овај у крви угушени штрајк спомиње и славни Солжењицин у свом „Аргхипелагу Гулагу“, а после пада комунизма у Русији,  1992. године, главни армијски тужилац је поново покренуо цео случај, па је после две године почео и процес ексхумације свих погинулих 25 радника, наравно оних које је било могуће наћи како би се могла организовати њихова достојна сахрана. Поред двадесет и пет погинулих у овом штрајку је било повређено осамдесет и пет радника.

Кончаловски овај штрајк анализира преко лика Људе Сјомине, чланице Централног комитета која одобрава разлог због којег је и покренут штрајк – снижење плата и повећање цена животних артикла говорећи да ће „та промена резултирати  већим животним стандардом у будућности“. Овај је аспект врло интересантан зато што овај врсни редитељ, а посебно сјајна сценаристкиња  Елена Киселева разоткривају лицемерну политику тадашње власти која у себи још увек има наслаге Стаљиновог начина владања. Свакако, филм се највише бави околностима, узроцима и последицама самог штрајка па тако се прича креће у троуглу где се сусрећу идеологије старог лењинисте, Људиног оца, напредне идолошке обојености њене кћерке Светке и саме Људе т.ј. амбивалентност њеног односа ка ономе што је и сама подржала.

Велики део филма обухвата очајничка потрага њене нестале кћерке после штрајка за коју Људа све време мисли да је жртва пост-демонстацијске хајке. Режија овог (поново у црно-белој техници) филма подсећа на први филм Сергеја Ејзенштајна „Штрајк“ из 1925. године где је акцент стављен на  штрајк и његово разбијање као и на опструкције у организацији самих радника.

Кончаловски у овом филму иде корак даље и фокусира се на хистерију самог владајућег апарата и фаталност која је крајња консеквенца тог ирационалног и паничног одлучивања. Он се бави тешким последицама штрајка који захватају и оне који су одобрили њихово растурање. Потрага за кћерком Светком је главни корпус целог филма и то је она преврнута рукавица власти која једе своју децу, власти чија је идеологија гола репресија. Кончаловски води радњу врло брзо и егзактно, са једним врло продуктивним компаративистичким прилазом који приказује да је стање трауматско и на једној и на другој страни – и код радника чије су наде унапред губитничке  а и код представнике власти чија је безумност епохална.

Звезда филма је Јулија Висоцкаја, изванредна глумица која сјајно дочарава лик Људе Сјомине, очајне мајке у потрази за својом кћерком после бруталног гушења штрајка. Висоцкаја представља један врло комплексан лик који има сасвим  другу почетну тачку – наиме она је чврсти комунистички ауторитет који се врло смело супроставља и свом оцу лењинисти, а највише својој кћерци,   коју жали када схвата да је она можда и постала жртва несрећних догађаја. Висоцкаја води лик са великом умешношћу и високим артизмом. Људа Сјомина у њеној интерпретацији је парадигма ломљивости комунистичких ауторитета који разједају саме себе у покушају да суровим механизмом спроводе „правду“. Њене су реплике оштре и натопљене емоцијом коју она дозира врло тачно и тиме доноси свој лик на један документаристички начин са правим односом ка околностима и констелацијама.

У галерији сјајних глумачких партија у овом филму, поред ње је и Андреј Гусев који игра КГБ агента Виктора који креће са Људом у потрази за Светком. И овај се лик ломи од суровости агента до човека који се повинује  трагичном догађају излетелом са контроле. Одлична глумачка партија која се креће од строгости агента па све до фрагилног типа којег је подржавање власти изнурило и дубоко разочарало.

Млада глумица Јулија Бурова игра Светку, Људину кћерку која је у вечној завади са својом мајком на идеолошком нивоу. Сјајна је сцена у којој је Људа туче плашећи се да јој се нешто не догоди због њеног неслагања са политиком Хрушчова и због неоправдавања мајчине одлуке о гушењу штрајка. Јулија Бурова гради лик младе, надобудне, али и храбре девојке која чврсто стоји на страни штрајкача. Она је сушта супротност своје мајке. У њиховим сценама се одсликавају две различито засноване храбрости – Светкина храброст која је одлучна и необорива и храброст њене мајке Људе која је изнуђена и подупрета њеном позицијом у Политбироу. Одлично одигран лик кћерке која повремено изражава и наклоност ка својој мајци без обзира на политичко уверење.

Негде између њих две је стари лењиновац, Људин отац, кога игра Сергеј Ерлиш. Кончаловски нам пласира овај лик као један вид симбола  једног времена када је строгост комунизма била начело од којег се није могло побећи и да је вредност човека „најважнија“. Лик овог остатка  тог времена о којем говори управо Езејнштајн, преко сјајне интерпретације овог глумца затвара тај круг бесмислености комунистичке ере. Лудило Људиног оца који се у једном тренутку и облачи као официр са тог времена је пандан лудила које ће за тридесетак година после овог штрајка срушити цео комунистички поредак.

Динамику овог филма држи чврсти сценарио Елене Киселеве, сталне сараднице Кончаловског која је потписала сценарије његових последњиха филмова укључујући и „Поштарове беле ноћи“. Киселева затвара круг немоћи власти и њеног посезања ка оружју на оне највредније. Моћни дијалози и савршено добро конструисани ликови су стамени предложак за ремек дело као што је овај филм.

Као и „Рај“, филм инспирисан холокаустом, и овај филм је снимљен у црно белој техници са сјајним кадровима чији је аутор директор фотографије Андреј Најденов, иначе сарадник великог руског драматурга и редитеља Ивана Вирипајева. Импозантне су сцене самог штрајка, као и сцене његовог разбијања, али и широки планови који су на неки начин и реплике неких сцена из Ејзенштајновог „Штрајка“. Подсећајући повремено на документарац, овај филм је музички нем и та тишина је кобна. То је врло мудра одлука Кончаловског да тишина у овом филму буде један од најзлокобнијих тренутака.

Сценографија која одлично реминисцира време шездесетих у Советском Савезу је дело Ирине Очине која радила и остале филмове Кончаловског, док су костимографи Димитри Андреев и Константин Мазур од којих је први и сарадник великог Карена Шахназарова на његовом последњем филму „Ана Каренина: прича Вронског“. Визуелни аспект овог филма је својевидна поетика сивила која подвлачи суморност и напетост целе приче.

„Драги другови“ је филм који говори о  ирационалности комунистичког режима Советског Савеза. У једном тренутку сама Људа констатује да је њима насушно потребан Стаљин. То је и филм о помирењу са ауторитарношћу чија је фаталност део духовног живота људи који су гинули, а нису знали зашто то раде. Наравно, ово је и филм о периоду о коме аналитичари говоре да и поред тога што Стаљина одавно није било, ништа се није променило. А свакако, и о хуманости која је одавно одсутна са тих простора у време када је полако почињао да помаља главу детант и хладни рат.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

  Andrej Končalovski, Film, Sašo Ognenovski, SSSR, štrajk