Друштвено-политички троугао на примеру филма У име народа

Кад се спомене име редитеља Живка Николића (1941–2001), сигурно се најпре помисли на филм Лепота порока и на телевизијску серију Ђекна још није умрла, а ка’ ће не знамо, да би се онда сами од себе низали наслови филмова Чудо невиђено, Искушавање ђавола, Смрт господина Голуже, Јована Лукина, Бештије.

Није много оних који ће се сетити Николићеве телевизијске серије Ориђинали (Радио-телевизија Црне Горе, 1996), што је сасвим очекивано, пошто овај серијал никада није постао популаран попут претходно наведених наслова, али је мало и оних који ће се сетити да спомену филм У име народа, што је заиста велика штета, јер у питању је остварење које носи озбиљнију поруку чак и од Лепоте порока, а притом ће гледаоца сигурно натерати на дубље и дуже размишљање него што га могу натерати Јована Лукина или Смрт господина Голуже.

Што је још важније, филм У име народа не пружа малтене ниједну сцену, ниједну ситуацију, ниједну реплику која може изазвати смех, па макар и горак смех, какав се подразумева приликом гледања Лепоте порока и Чуда невиђеног, а иначе је необично, с обзиром на мотиве који иначе карактеришу стваралаштво Живка Николића, да у филму У име народа не долази ни до једног убиства, ни до једне насилне смрти, премда има неколико опасних физичких окршаја – а занимљиво је да су сцене убистава присутне управо у оним Николићевим филмовима који се сматрају комедијама и који су као такви стекли популарност и култни статус.

Можда постоји и један необичан разлог што је филм У име народа пао у сенку осталих Николићевих остварења, а то је сâм наслов, који заиста није тако звучан и упечатљив као што је случај са насловима Лепота порока, Чудо невиђено, Искушавање ђавола.

Сем тога, наслов који представља уводну флоскулу из правосудних докумената лако може навести на погрешну помисао да је у питању сатирична комедија попут, на пример, филма Предрага Антонијевића О покојнику све најлепше, где је за наслов послужила изрека из свакодневног живота, а углавном се очекује да такве крилатице, ако се већ истакну као наслови, буду у самом филму обесмишљене и доведене до парадокса кроз обиље урнебесних сцена.

Вероватно би сасвим другачије било да је филм У име народа насловљен као „Пут у Киншасу“, па иако је веома смело претпоставити шта је Николића могло натерати да избегне такав наслов, ипак треба споменути да је 1987. године, кад се појавио и филм У име народа, премијерно приказан филм Живојина Павловића На путу за Катангу, тако да би још једно остварење које у свом називу садржи име неког афричког града сигурно у том тренутку изазвало забуну и у свести публике створило извесну везу између два потпуно различита филма – али, као што је већ напоменуто, ово је само претпоставка, јер можда Николић није ни знао како ће се звати нови Павловићев филм и можда се једноставно није на време досетио да Киншасу истакне у наслову свог филма.

Киншаса се, међутим, сама наметнула као оригиналан и препознатљив симбол, па је реплика која гласи „Био сам у Киншаси“, а коју у претпоследњој сцени изговара директор предузећа, сигурно једина реплика из филма У име народа која достиже статус бројних култних реплика из филма Лепота порока и серије Ђекна.

Али, да би се разјаснило одкуд назив главног града некадашњег Заира (а данашње Демократске Републике Kонго) као доминантни мотив Николићевог филма, треба најпре у кратким цртама препричати радњу, која је заснована на карактеристичном друштвено-политичком троуглу, где у по једном углу стоје директор предузећа Тодор (Богдан Диклић), затим његов шофер Милутин (Миодраг Kривокапић), као и начелник Максим (Петар Божовић), који делује у име тадашње службе безбедности.

Успешном и сасвим поштеном руководиоцу Тодору, који путује у Kиншасу да би склопио значајан посао, највише завиди начелник Максим, који не преза ни од чега само да Тодора што више компромитује, па ће на основу измишљених сплетки Тодор бити ухапшен одмах након повратка из Киншасе, због чега ће се и Тодоров шофер Милутин наћи у немилости локалних властодржаца, док ће Тодорова жена и деца бити избачени из своје куће.

У измишљању и ширењу трачева и интрига, али и у многим другим нечасним поступцима, начелнику Максиму највише помаже Милутинова жена Мира (Весна Пећанац), која ће чак и свој брак схватити као партијски задатак, па ће на Максимов захтев напустити Милутина и започети живот са шофером новог директора предузећа, чиме се свесно потчињава гротескном правилу да новом шоферу, поред кључева луксузног аутомобила, следује и супруга шофера бившег директора.

Једини који се нескривено чуди Тодоровом хапшењу и једини који покушава да макар искаже противљење због таквог поступка власти, јесте управо Милутин, који због своје принципијелности не губи само посао и жену, него ускоро бива избачен из сопствене куће, а доживљава и поругу дојучерашњих колега, комшија и пријатеља, па чак и неразумевање од стране родитељâ, који очигледно сматрају да је њихов син сâм крив што је доспео до незавидног положаја и да му се ништа непријатно не би десило само да је ћутао у оним приликама кад иначе већина људи ћути.

Посебан и веома емотиван сегмент приче јесте нестварно частан однос између Милутина и Тодорове жене Марике (Савина Гершак), јер иако је Марика са децом принуђена да уточиште потражи у Милутиновој кући усред дивљег насеља, иако ће Милутин и Марика потом морати и одатле да се иселе и да заједно саграде нови дом, такође усред неког другог дивљег насеља, ипак ни тада између Марике и Милутина неће доћи до љубавног или сексуалног чина.

А сигурно ће и сâм гледалац пожелети да Марика са својим спасиоцем Милутином заснује нову породичну заједницу, која би сигурно била сиромашна, али барем не би била оптерећена лажним и пролазним сјајем (таква се жеља једноставно мора јавити током гледања сцене купања детета, која је у рангу идиличног библијског призора), но уместо тога, Марика ће морати да се одрекне своје части тако што ће пристати да оде право у начелников кревет, мада је итекако значајно што она то чини тек кад припадници службе безбедности запрете Милутину да ће срушити страћару коју је тек изградио, а иначе Марика није пристајала на начелникове услове док су се тицали искључиво ослобађања њеног мужа Тодора из затвора. (Мора се запазити да Савина Гершак, која се прославила захваљујући филмовима Смрт господина Голуже и Чудо невиђено, редовно у Николићевим остварењима тумачи изузетно лепу и сексепилну – али изузетно поштену жену.)

И све се на волшебан начин враћа у првобитни поредак, јер Тодор је пуштен са робије и поново је заузео директорску функцију, мада под условом да робију уопште не помиње и да се претвара као да је све време заиста био у Киншаси, а Марика се са децом вратила у своју кућу (очигледно свесна да убудуће неће смети чак ни свом спасиоцу Милутину да помиње оно што се дешавало), док Милутина пред старом кућом не чека само жена Мира, него га чека и аутомобил којим поново треба да вози директора Тодора.

Тренуци током којих Милутинова жена Мира убеђује свог мужа да поново буде Тодоров шофер делују помало надреално, јер се и она понаша као да се у међувремену ништа није десило – као да она није живела са шофером новог директора, као да Тодор уопште није био на робији, као да Милутин уопште није био избачен из предузећа и из своје куће, као да Тодорова жена и деца нису живели са Милутином.

Проблем је, међутим, што Милутин не може тек тако да заборави неправду коју је доживео и да се наједном врати старом начину живота, а кад директор Тодор буде пред радницима предузећа изјавио како се управо вратио из Киншасе – премда сви знају да је дошао са робије – Милутин ће отићи право у Тодорову канцеларију, па ће неколико пута, и то сваки пут са све већим бесом, запитати Тодора где је боравио дотад и зашто не каже да је након повратка из Киншасе био на робији, на шта ће Тодор упорно одговарати да је све време боравио у Киншаси.

Изнервиран Тодоровим лажима, које су иритантне управо зато што су очигледне, Милутин ће физички насрнути на свог директора, па ће на самом крају филма дефинитивно бити избачен из фирме и остати усамљена јединка која није умела да се прилагоди општим и неупитним правилима система.

Неодољиво је поређење са сличним ситуацијама у комедијама Радивоја Лоле Ђукића Златна праћка и Бог је умро узалуд, где се такође политичке функције и друштвени положаји ротирају на прилично гротескне начине, а уз свесно лагање појединих ликова да се није десило оно што су сви видели да се десило, само не смеју да се супротставе манипулатору и да кажу истину.

Ипак, филм У име народа лишен је било каквог комичног момента, а посебно је важно што нагли преокрет, захваљујући коме је Тодор враћен на директорско место, није дошао као директна последица пристајања Тодорове жене да поклекне пред начелниковим нечасним условима, него се као својеврсни deus ex machina наметнуо Четврти пленум, познатији као Брионски пленум, па је зато начелник Максим, из страха да се и на њега не одразе смене које су већ захватиле државни врх (а нарочито безбедносну службу), одлучио да ослободи Тодора и да његову жену и децу врати тамо одакле су претходно били избачени.

Оно што је посебно занимљиво, то је да тек кад буде споменут Четврти пленум, постаје јасно да се радња филма дешава 1966. године, а иначе је дотад време радње малтене неважно, јер је заплет такав да се могао десити било које године од стварања до распада комунистичке Југославије, али и након самог распада државе и званичних идеолошких промена у свакој од осамостаљених република, јер константни друштвено-политички троугао, у чијим угловима стоје врастодржац, прилагодљивац и доследан човек, опстао је и након свих револуција, преврата и чистки.

Очигледно је Живку Николићу била потребна историјска дистанца, али и извесна ограда, због ионако провокативне радње филма, па вероватно из тог разлога након последње сцене, током које се Милутин утучен удаљава од капије предузећа, долази следећа историјска напомена:

„На Четвртом пленуму ЦK СКЈ 1. јула 1966. године потпредсједник Републике дао је оставку. Смијењен је министар унутрашњих послова и велики број припадника Службе државне безбиједности због злоупотребе положаја и власти.“

Али, пошто такав историјски контекст уопште не изгледа уверљиво, може се помислити да је редитељ намерно задржао такву неуверљивост – да би гледаоци без проблема схватили како радња заиста може да се дешава у било ком тренутку током постојања комунистичке Југославије, али и да би, са друге стране, филм пред цензуром био представљен као оштра критика оне службе безбедности каква је постојала за време Александра Ранковића, а која је након његове смене наводно очишћена од припадника који су свој положај злоупотребљавали.

Насупрот томе, итекако је уверљиво што се и начелник Максим најзад нашао на удару службе безбедности и што ће сигурно бити смењен са утицајног положаја, чиме је правда донекле задовољена – али, само донекле, јер би потпуно задовољавање правде такође изгледало неуверљиво.

А правда је делимично задовољена зато што за Максимов политички пад неће бити заслужан бескомпромисни и доследни Милутин, коме је једино и стало до правде, него су, условно речено, заслужни дотадашњи Максимови послушници, који ће убудуће вероватно извршавати наређења неког новог Максима, али ће своју бахатост и даље испољавати на оном истом Милутину, јер очигледно се неће појавити још један такав Милутин.

Сигурно ће многи приметити да Милутиново поштење и искреност јесу на граници наивности, можда и тврдоглавости, па се лако може помислити да је Милутин заиста сâм крив за своју пропаст, пошто се непромишљено буни против система који се ионако не може срушити.

А утисак да је било каква побуна узалудна стиче се из само једног разлога – зато што је Милутин једини који одбија да поверује у општеприхваћене лажи и једини који се не устручава да јавно каже оно што је голим оком видљиво, а кад не би био једини и кад се остали радници предузећа не би разбежали чим угледају начелника Максима, вероватно ни Милутинови поступци не би деловали бесмислено и тврдоглаво.

У том смислу је карактеристична прва сцена филма, у којој се од начелника Максима, док пролази дивљим насељем, скривају сви становници осим Милутина, који нити осећа страх према припадницима државног система нити осећа потребу да се склони из њиховог видокруга, а то довољно говори о Милутину као о човеку, који ни доцније неће пристајати на уцене, него ће чак физички напасти директора Тодора очигледно помисливши да само на тај начин може одбранити и спасити Тодора од – самог Тодора.

Али, очигледно је да Тодор сматра како ће бити безбедан (и што је још важније, да ће бити безбедна његова породица, али и његов директорски положај) само ако и даље упорно буде тврдио да је заиста све време боравио у Киншаси.

Сасвим је јасно да главни разлог Милутинове пропасти није у томе што постоји неко као што је бескрупулозни начелник Максим, него у томе што је много таквих као што је плашљиви и прилагодљиви Тодор, а који ће из страха од државног, партијског и обавештајног апарата изрицати очигледне лажи чак и пред онима који желе да им помогну да се ослободе тог страха.

Зато се директорова изјава „Био сам у Киншаси“ наметнула као доминантни мотив филма У име народа односно као симбол прилагодљивости и помирљивости, али и страха да би било какав другачији поступак значио онакву пропаст какву је доживео принципијелни Милутин. Са друге стране, значење самог наслова није довољно истакнуто, јер иако је свима јасно да начелник и његови послушници спроводе своју страховладу скривајући се иза дотичне флоскуле, ипак се не може одмах закључити да је заправо Милутин једини који заиста наступа у име народа, а пошто филм иначе није довољно познат широј публици, стога ни реплика „Био сам у Киншаси“ не говори много сама за себе уколико се филм не одгледа од прве до последње сцене.

Међутим, чак да је и ово Николићево остварење стекло култни статус, опет је питање да ли би порука била схваћена на прави начин или би се десило управо оно што се десило са Лепотом порока – да се непрестано цитирају комичне реплике (које су у сценарио можда убачене из комерцијалних разлога), док се запоставља драмски подтекст који је малтене у рангу античке трагедије (као да је сама публика потиснула оно што јој се није уклопило у жанр урнебесне комедије). Да је филм У име народа успео да се наметне најширем слоју публике, можда би комичне реплике биле пронађене и тамо где их нема, док би Милутинова трагедија била скрајнута као нешто што превише оптерећује и нагони на сувишна размишљања, која би лако могла уздрмати зону комфора – дакле, ону исту зону у коју се сместио и директор Тодор.

И као што је већ напоменуто, није проблем ако је мало Милутинâ, а не би био проблем чак ни кад се појави понеки Максим да спроводи страховладу – само да није толико много Тодорâ од којих ниједан не сме да постане Милутин из страха да не изгуби оно за шта су га убедили да му је поклоњено управо зато што је послушан и покоран државном систему.

А заправо је више него јасно да такав систем опстаје захваљујући бројним Тодорима, који су толико застрашени и уцењени да ће се упорно држати наметнутих лажи чак и пред једним искреним и добронамерним Милутином.

Да ли се Тодор, на основу дотадашњег болног искуства, уплашио да је чак и Милутин послат као провокатор, или се уплашио да ће одбацивањем прихваћене лажи доживети Милутинову пропаст, или једноставно сматра Милутина идиотом коме ништа и не треба објашњавати ако је Милутин већ решио да истраје у својој суицидној доследности – о томе ће гледалац моћи да размишља док се Милутин буде полако удаљавао од капије предузећа, која својим изгледом несумњиво подсећа на затворске решетке, мада се у датом случају ради о решеткама унутар којих је, под одређеним условима и уценама, загарантован комфор.

За П.У.Л.С  Душан Милијић

  Film, U ime naroda, Živko Nikolić, Душан Милијић