Једна друга Олимпијада: Шеснаест дана августа у Берлину 1936.

Хитлер испрва није био нимало одушевљен идејом да организује олимпијаду: зашто би уопште спортисти из супериорног аријевског народа делили спортска борилишта са нижим расама? Међутим, убрзо су му се пред очима указале могућности за самопромоцију које нуди овакав спектакл. Уз помоћ нових медија – филма и телевизије – Берлин ће бити светска бина, а немачки народ ће демонстрирати своју традицију, величину и виталност. Олимпијске игре одржане у Берлину 1936. тако су постале један је од најбизарнијих и најконтроверзнијих спортских догађаја у историји.

Карли Де Вријес се коначно испунила жеља. Све ове године њен муж Џорџ напорно је радио и штедео. Чак је догурао до позиције једног од највећих произвођача млечних производа у Калифорнији. Али Карла је жена која је волела да себи дâ одушка. Олимпијске игре у Берлину 1936. биле су још један повод да коначно остваре дуго планирано путовање у Европу.

Тог 15. августа амерички брачни пар био је међу 18.000 посетилаца на трибинама Олимпијског базена у Берлину. Али Карла се осећала као да је сама у средишту планетарног догађаја. Иако је недавно навршила 43 године, еуфорија која ју је обузела више је приличила тинејџерки.

Грчевито је стискала фотоапарат у својој ташници док је поглед хитро шетао од почасне ложе до базена и назад. А шта ако јој сада нека звезда да аутограм? И како то случај зна да удеси, Карли се осмехнула срећа: на спортско борилиште, у маниру римског императора који поздравља светину у арени, ушетао је нико други до фирер са својом свитом.

Савладана приликом која јој се можда никад више неће указати, жена у белој хаљини и шеширићу је поскочила, приближила се Хитлеру и фотографисала га. Изненађена што је нико из обезбеђења није зауставио, пришла је неколико корака ближе и цупкајући тик изнад њега, замолила га је да се потпише на њеној улазници. А онда је уследио шок за присутне:

Луцкаста Американка нагнула се преко пулта за којим је седео диктатор, загрлила његову главу и упорно приближавала своје усне са намером да га пољуби. Да предмет пожуде није у последњем тренутку потурио образ, Карла би успела да га пољуби у уста.

Стадионом се проломио смех. Па и самом Хитлеру за тренутак је пала маска диктаторске озбиљности. Једино није било смешно шефовима обезбеђења, који су накнадно били кажњени за своју несмотреност. Снимак ове ситуације испливао је много касније.

 

Чему олимпијада?

А попут Карле, и Хитлер је целе те 1936. био у некој врсти еуфорије. Већ у марту окупирао је демилитаризовану Рајнску област и прекршио Версајски мировни уговор. Знао је да је Версај у очима Немаца симбол велике неправде и да ће га овај потез учинити још популарнијим. Мислима је већ био у Чехословачкој или је себе видео како га поздрављају у припојеној Аустрији. Чак су и напетости у подељеној Шпанији криле потенцијале за промену снага на политичкој табли Европе. Ипак, тог августа 1936. још увек је био у Берлину, али је зато читав свет дошао код њега у госте.

Сам Хитлер, испрва, није био нимало одушевљен идејом да организује олимпијаду: Зашто би уопште спортисти из супериорног аријевског народа делили спортска борилишта са нижим расама?!

Међутим, убрзо су му се пред очима указале могућности за самопромоцију које нуди овакав спектакл. Уз помоћ нових медија – филма и телевизије – Берлин ће бити светска бина, а немачки народ ће демонстрирати своју традицију, величину и виталност.

У томе су и успели: тамнопути Американац Џеси Овенс, прва позитивна асоцијација већине читалаца овог текста на наци-олимпијаду, јесте имао свој шоу, али у укупном броју медаља Немачка је иза себе оставила све остале земље на такмичењу.

Домаћин је бриљирао и у организационом делу. Стадион у Берлину, олимпијско село, паркови, базени, позоришта, све се то показује дипломатама и новинарима још од пролећа те године. Милош Црњански, аташе за штампу у југословенској амбасади у Берлину, у својим сећањима бележи:

„Већ у рано пролеће, у Берлину, завршава се нови олимпијски стадион, који је могао да прими сто хиљада гледалаца – огроман број за оно доба. Стадион је био зидан у камену, кречњаку, а у њега је сто хиљада гледалаца могло да уђе, и да из њега изиђе, за неколико минута. Зидала га је чувена Организација Тот. Она је, у исто време, зидала и утврђења на граници према Француској, али та се нису показивала.

Стадион у Берлину, олимпијско село, где ће одсести атлете из иностранства, паркови, пливачки базени, па и позориште под ведрим небом, као што су била грчка, све се то показује, дипломатама, и новинарима, већ од раног пролећа.

Иза стадиона, у олимпијском селу, приликом посете особља нашег посланства, питам младог мајора, који нам је додељен, као пратилац, шта ће после олимпијаде бити са тим грађевинама?

Он каже: Биће касарне.”

Шеснаест дана августа

Импресиониран спектакуларном церемонијом отварања, бројем волонтера и другим организационим детаљима, Јозеф Липски, пољски амбасадор у Берлину, овако је записао:

„Морамо бити опрезни у вези са народом који се тако разуме у организацију јер мобилизација у овој земљи може да изгледа исто овако”.

Истовремено, нацистички режим је желео да прикаже макар привид отворене, толерантне и мирољубиве Немачке. И управо та противречност у којој се нашао домаћин била је, по мишљењу немачког историчара и публицисте Оливера Хилмеса, основна карактеристика једног од најбизарнијих и најконтроверзнијих спортских догађаја које је видела модерна историја.

Његова књига Берлин 1936: Шеснаест дана августа, из које преузимамо један број податка, чита се као студија архивских докумената, личних дневника и хроника најразличитијих сведока.

Метрополис и Трећи рајх

Један од тих сведока је и амерички писац Томас Вулф, чија је књига Погледај дом свој, анђеле била управо преведена у Немачкој и имала велики комерцијални успех. Када не промовише своје књиге на књижевним вечерима, Американац и његов издавач Роволт углавном су у разузданим пивским турнејама по берлинским локалима и вечерама у популарним ресторанима. Вулф, очаран пулсирајућом атмосфером немачке метрополе, на почетку не примећује ништа необично:

„Као да је време стало у ‘златним двадесетим’. Градске жиле куцавице врвеле су од елегантних интернационалних клубова као што је ‘Шербини’, ‘Циро бар’ или ‘Латинска четврт’. У Лутерштрасе налазио се ‘Хорхер’, по мишљењу тадашњих експерата најбољи ресторан на свету – једини преостали локал из овог времена чије је данашње седиште, због бекства власника за време нацизма, у Мадриду.”

Упркос одлуци нацистичких цензора да забране радијско емитовање „декадентног црначког џеза”, градом су одјекивали хитови из њујоршких мјузикала и свинг џез стандарди. Уз њих су с цигаретама у плишаним рукавицама цупкале жене кратке валовите косе и дубоких деколтеа. Атмосфера је наликовала оној у романима Фолкера Кучера, по чијим мотивима је снимљена једна од најскупљих европских серија „Вавилон Берлин“. Већ по првим тактовима, како Немци тако и странци, препознавали су заразну нумеру „Goody Goody” у извођењу Тедија Штауфера и момака, која се може назвати „саундтреком” Олимпијских игара 1936.

Иза олимпијских кулиса

Свакако да је нацистички режим био свестан овог „декадентног” понашања, али су за време Олимпијских игара показивали пристојну дозу незаинтересованости и толеранције. На крају крајева, гости из иностранства није требало да знају да се иза паравана спорта и забаве дешава нешто страшно.

Непосредно пред почетак манифестације размонтирани су улични држачи за новине у којима је био изложен „Stürmer” (Јуришник), једна врста „hardcore” нацистичког таблоида. И на његовим страницама Берлинци су, уместо дневне дозе расизма и јеврејских сексуалних злочина, настраности, ритуалних убистава и завера разних врста, сада добијали дневне извештаје са спортских терена.

Међутим, колико год се трудили да задрже фасаду нормалности, нацисти чак ни за време трајања игара нису одустајали од својих пројеката. Док су у срцу метрополе странци лудовали у проводу, само тридесетак километара северно од Берлина, у Саксенхаузену, заробљеници су крчили шуме и уређиван је простор за изградњу концентрационог логора који ће ускоро постати место мучења и страдања хиљада Јевреја, Рома, комуниста, хомосексуалаца. Иначе, управо овде, у Заксенхаузену, ће током рата страдати и Стаљинов син, Јакоб Џугашвили.

Већ у јуну олимпијске године издат је декрет „за борбу против циганске куге”, па су на стотине припадника народа Синтија и Рома под нехуманим хигијенским условима расељени у „цигански камп” у берлинској четврти Марцан. Камп се налазио између гробља и поља у која је спровођена канализација из метрополе, па су се убрзо након отварања логора у њему појавиле инфективне болести.

За то време Херман Геринг, заповедник Луфтвафеа, и Ото фон Рибентроп, амбициозни министар спољних послова Трећег рајха, утркивали су се ко ће организовати најспектакуларнији догађај за дипломатски кор, међународни олимпијски комитет и остале важне госте. Било је ту свега: печених волова, лимузина, алкохола, плесачица. Али неформално, било је то и надгорњавање најмоћнијих људи унутар Националсоцијалистичке немачке радничке партије (НСДАП). Судећи по исказима очевидаца, најгалантнији је ипак био министар пропаганде Јозеф Гебелс, који је показао нешто више креације: организовао је екстравагантни бал на Oстрву паунова „Pfaueninsel”, на реци Хафел, који се завршио у потоцима шампањца и до тада незапамћеним ватрометом, који је одушевио званице.

А на спортским теренима…

Политички циљеви које су нацисти покушали да прикрију рефлектовали су се у тензијама на спортским борилиштима. Прва забуна настала је већ на церемонији отварања. Олимпијски поздрав (подизање увис десне руке) вуче корене још из хеленске традиције и практично је истоветан са модерним нацистичким поздравом. Невоља је у томе што је маса на стадиону уздигнуту руку схватала као израз поштовања Хитлеру.

О томе говори и тадашњи атлетичар југословенске репрезентације Ване Ивановић у својој биографској књизи Друго звоно:

„Све момчади које су поздравиле Хитлера дизањем руке поздрављене су бурним аплаузом од стране 100.000 Нијемаца који су, разумије се, схватили олимпијски поздрав Хитлеру као што смо ми знали да ће га схватити. Аустријанци, пролазећи у перфектном војничком маршу дигли су руке већ при свом уласку у стадион. Они су били поздрављени правим урнебесом. Британци, Аргентинци и ми ( Југословени), као и неколико других момчади, прошли смо не само испред Хитлера него за цијело вријеме нашег марша у гробној тишини.”

Чудна фудбалска утакмица Аустрија-Перу

Ни фудбалски олимпијски турнир није био ослобођен контроверзи. Након што су у сусрету са Аустријом Перуанци успели да изједначе на 2:2, меч је ушао у продужетке. Оно што се у додатном времену догађало личило је на фарсу: Перуанцима су поништена чак три гола, али упркос свему тим из Јужне Америке је успео да постигне још два. На крају утакмице на семафору је стајало 4:2.

ФИФА ипак поништава утакмицу због нерегуларности и налаже одигравање нове. Наиме, неколико десетина темпераментних перуанских навијача улетело је у еуфоричној прослави на терен пре последњег судијског звиждука и притом повредило неколико аустријских фудбалера.

Као акт протеста Перу прекида учешће на олимпијским играма и напушта Берлин. Мини-делегација од пет спортиста из Колумбије свакако није имала велике шансе да освоји олимпијску медаљу, па су одлучили да се солидаришу са андским комшијама, те и они из протеста прекидају учешће на играма. Берлинска олимпијада је добила свој први велики скандал, а Перуанци су добили мит који у тој земљи живи и данас. У срцу тог мита је завереничка подвала нацистичке Немачке јер је у редовима перуанске репрезентације пола играча било црне пути.

Док је Томас Вулф бодрио Џесија Овенса док осваја четири медаље за САД, један други књижевник седео је незадовољан на трибинама. „Југославија се осрамотила на тој Олимпијади”, пише Милош Црњански у Ембахадама.

Краљевина Југославија јесте остварила тек 25. место у генералном пласману, а једину медаљу освојио је словеначки гимнастичар Леон Штукељ, који је на претходним олимпијадама, у Паризу 1924. и Амстердаму 1928, освојио три златне и две бронзане медаље, а не берлинској олимпијади сребрну. Штукељ је живео 101 годину, и на Олимпијади у Атланти 1996. био је специјални гост као тада најстарији живи добитник олимпијског злата; за многе љубитеље спорта у Србији, уместо по гимнастици његово име је познатије као назив једне дворане кошаркашке АБА лиге.

Црна кошаркашка магија

Кошарка се у време Олимпијаде у Берлину као спортска дисциплина још није укоренила у Европи, па се Томас Вулф могао радовати још једној медаљи коју су без муке освојили Американци.

„За шире кругове код нас у Немачкој кошарка је нешто као ‘црна магија’, пише „Напад” („Angriff)”, дневне информативне новине берлинског НСДАП-а, у једном осврту, а онда наставља у карактеристичном милитарном жаргону: „Ова игра није само погодна као рекреација већ доноси и променљивост борбених фаза и разне могућности, које не очаравају само играче већ и гледаоце”.

Лако је замислити да су Томас Вулф и Милош Црњански били истог дана на стадиону. Ако им је поглед случајно одлутао до фирерове ложе, у даљини би му се указао црнокоси Хитлер, омалени и ћопави Гебелс (висок 165 цм) и буцкасти Геринг. У том тренутку обојица су се могли сетити вица који се тих дана у највећој тајности препричавао у престоничким локалима:

Како изгледа прави Аријевац? Плав као Хитлер, висок као Гебелс и витак као Геринг.

Глен Морис и Лени фон Рифенштал

У занимљивије анегдоте олимпијаде спада и она о Лени Рифенштал, званичној режисерки Олимпијских игара. Рифенштал се већ прославила филмом Тријумф воље, снимајући конгрес Хитлерове Националсоцијалистичке немачке радничке партије у Нирнбергу 1934.

Рифенштал нам у својим мемоарима открива да је током игара осетила велику физичку привлачност према херкуловској појави америчког десетобојца Глена Мориса. Глен се због свог физичког изгледа и атлетске грађе повремено бавио и глумом, тумачио је главни лик у филму Освета Тарзана.

Лени Рифенштал описује ситуацију која се догодила након што је Милеру уручена медаља у десетобоју: „Пружила сам му руку и честитала му. Тада ме је шчепао за руку, поцепао ми блузу и пољубио ме у груди, усред стадиона, пред десет хиљада гледалаца”.

Да ли се ово заиста десило или се ради о буђењу еротских фантазија једне већ старије даме, тек других забелешки о овом догађају нема.

Самоубиство капетана Фирстнера

За то време. забринут да ли све протиче у најбољем реду, игре је из прикрајка посматрао капетан Волфганг Фирстнер. Због претходних заслуга и организационих способности управо је њему поверена част и одговорност да надгледа изградњу олимпијског села, које ће импресионирати спортисте из целог света.

Радови су ишли по плану, а њему се смешила успешна каријера. А онда се у његовом животу све нагло променило.

На снази су били Нирнбершки закони из 1935, који неаријевцима, пре свега Јеврејима, практично онемогућују учешће у друштвеном животу. Будући да је Фирстнер имао деду Јеврејина, то га је по слову закона чинило „мешанцем другог реда”.

Док су трајале игре и град био пун међународних гостију, капетан Фирстнер је знао да НСДАП неће ништа предузети. Надао се да ће резултати из његове беспрекорне каријере помоћи да се ствар некако заташка, али како су се игре ближиле крају тако је притисак све више јачао.

Да би избегао стигму, прекратио је себи живот пуцњем пиштоља у главу поред језера недалеко од олимпијског села.

 „Имам нешто важно да кажем”

Томас Вулф је сада схватио да су Олимпијске игре Хитлеру послужиле да заокружи и консолидује моћ како у земљи тако и у иностранству. Сада је његова слика Немачке имала дубоке пукотине. Све оно чему приликом свог последњег боравка у Берлину није придавао важност или што није желео да види сада се у његовој глави сложило у мозаик ужаса.

Ипак, оно најгоре неће доживети: писац ће 1938. преминути од туберкулозе и неће дочекати пакао Другог светског рата. Баш негде у време Вулфове смрти британски премијер Артур Невил Чемберлен полетеће у још једну државничку посету. Дестинација: Оберсалцберг, Хитлерова бајколика резиденција на Алпима. Чемберлен ће још једном покушати да смири политичку ситуацију на континенту. Ипак, многи већ стрепе да почетак великог сукоба може бити само одложен, не и спречен.

Непосредно пред смрт, у тексту „Имам нешто важно да кажем”, оригинално објављеном у часопису „New Republic”, Томас Вулф ће се дефинитивно опростити од Немачке. У том тексту писац ће зебележити сећање на једно путовање возом, путовањe 1936, када је напустио Немачку, испоставиће се, заувек.

Један од случајних путника који је делио његов купе, пошто их је полиција на немачко-белгијској граници легитимисала, бива ухапшен и насилно одведен у непознатом правцу. Радило се о грађанину јеврејског порекла који је тек са неколико основних потрепштина покушао да возом напусти земљу. Сећајући се овог тренутка и збуњених погледа осталих путника, Вулф ће написати реченицу:

„У том тренутку осећали смо да се не опраштамо од човека већ од човечности”.

Пише: БОЈАН ЛАЂЕВАЦ

Извор: РТС – ОКО Магазин

  Berlin, Hitler, Istorija, Olimpijske igre, RTS, Sport