A Bigger bang – šest godina kasnije

A Bigger bang – šest godina kasnije – Završavajući svakako ne najbolji, ali sasvim sigurno najdraži nastup u svojoj podužoj karijeri, frontmen “Električnog orgazma” Srđan Gojković Gile je uzviknuo: “A sada se spremite za koncert koji će vam promeniti život!”

Zbog ovakvog preterivanja u bilo kojoj sličnoj situaciji bio bi u najmanju ruku izviždan, ali ova tvrdnja izrečena bez ikakve zadrške naišla je na odobravanje desetak hiljada onih najzagriženijih koji su jedva čekali da se kapije oko livade na Ušću otvore. Oni nisu marili za svojevrsnu anti-kampanju koja je, što glasno što prećutno, vođena poslednjih nedelja, a koja je najdelotvornije uticala na mnoge koji su posle dva odlaganja posumnjali da će “najveći rock’n’roll bend” ikada doći.

Istina je da se ni ovdašnji organizator nije ljudski potrudio da ih razuveri i ubedi u ono što je Gile tako jednostavno i direktno poručio s bine. Računajući, valjda, da se trade-mark “The Rolling Stones” prodaje sam od sebe, tek je poslednjih desetak dana, shvativši da je đavo odneo šalu, konačno pojačao medijsku kampanju. Verujem, a i razumljivo, više zbog sebe i sopstvenog finansijskog debakla, nego li zbog bruke da nismo sposobni da ljudski organizujemo ni ono oko čega se svi otimaju. Ovo konačno pojačanje je, ipak, stiglo prekasno, jer je i sam organizator najverovatnije prevideo da će glavninu na Ušću činiti publika koja je u proseku bliža slavnim protagonistima, nego li prosečnom posetiocu rock koncerta na ovim prostorima, i da takvu publiku treba dodatno animirati i ubediti.

Jer, kada se tih pedesetak hiljada konačno okupilo letimičnim pogledom se moglo videti da ovom događaju prisustvuju najmanje dve generacije. Iste majice na ocu i sinu, osedeli rokeri i dame koje su se za ovu priliku nekako uvukle u dva broja uže farmerke, nisu čest prizor. Barem ne kod nas. Među njima bilo je onih koji su prethodnih decenija putovali u Zagreb, Budimpeštu, Beč ili London da vide svoju omiljenu grupu i to ne zanemarljiv broj. Konačno su ih dočekali na svom pragu. I usput poveli svoju decu pa i unuke, prijatelje i komšije koje su im poverovali.

A kada su ih, od prvog takta “Start Me Up”, očigledno raspoloženi Stonesi uhvatili pod svoje, dogodile su se barem dve stvari – emotivna katarza i tektonski poremećaj. Kada tolike hiljade ljudi počnu da skaču onda tlo zaista drhti. I nije se smirilo sledeća dva sata. Emotivno svako je mogao da “pronađe sebe” i seti se zašto voli baš ovu grupu. Materijal koji preseca karijeru na uporišnim mestima je nepogrešivo pogađao u centar. Jer, čak i oni koji se nisu ni rodili u doba “Satisfaction”, “Paint It Black”, “Jumpin’ Jack Flash” ili “You Can’t Always Get What You Want”, “Brown Sugar”… znaju ih napamet, ali imaju i dovoljno prostora za sećanje na svoj prvi susret sa “Stonesima”. Ako je uspeh ovog događaja bio osiguran od samog početka, nastavak je pružio poduži spisak argumenata zašto ove “vremešne čikice” toliko dugo nose titulu ne samo najvitalnijeg, već i dalje – NAJBOLJEG “rock’n’roll” sastava. Osmesi na njihovim licima nedvosmisleno su dokazivali da im svirka ide i da su raspoloženi. A kad je to tako onda imate priliku da prisustvujete najboljoj svirci na čitavoj planeti. Makar te večeri. Emotivni trenuci su dolazili nenadano, kao posle Kithovog izvođenja “You Got Silver”, potresno snažne posvete ne tako davno preminulom Jamesu Brownu “I’ll Go Crazy”, ili kada je Jagger na pokretnoj bini duboko u publici, kao kakav zapaljeni klinac šutnuo polupraznu bočicu mineralne vode…

Ono što je publiku hipnotisalo tokom ta dva sata, a ne verujem da su se još neki dan posle spustili, jeste vrhunski standard ovog šoa. Posle ovakvog događaja prosto rečeno imate parametre prema kojima merite muziku prema kojoj osećate simpatije, još više prema onoj drugoj, drugačije gledate na žive nastupe i, uopšte, svet oko sebe…

Stonesi su vrhunski uradili ono što najbolje znaju, s pravom obasuti salvama pohvala na svim medijima dan posle. Da su se svi mediji koji dan ranije upola potrudili Ušće bi možda bilo premalo. Odjek ovog kotrljajućeg odrona je takav da kada bi se kojim slučajem ponovo pojavili za petnaestak dana siguran sam da bi se broj prisutnih utrostručio. Na žalost, čuda se ne dešavaju… Možda se život svih onih koji se te subote 14. jula 2007. bili tamo na Giletovu žalost i nije promenio, ali je, siguran sam, postao lepši. Onima koji su odsustvovali ostaje nada u još jednu priliku. Ako je ikada bude…