Grozim se, gadim i gnušam (ako se setim još nekog sinonima na G, editovaću tekst) svega veštačkog, a posebno kad je u oksimoronu sa nekim pojmom poput inteligencije. Volela bih da sam širih shvatanja koja bi prigrlila ideju da ljudi, za nešto što oni nikada neće moći da rade bolje od njih, pokušavaju da istreniraju algoritme – ali nisam. To će zauvek ostati iza granice mog duhovnog horizonta i sposobnosti digestivnog trakta.

Krenimo od najjačeg argumenta protiv ljudi kao što sam ja: ne, to što nešto za nešto može da bude od pomoći i što je legalno i dalje ne znači da je dobro, posebno kada za sobom vuče gomilu loših stvari. Što bi rekla moj novi omiljeni lik iz serije detektivka Kordelija Kap

“Možda postoji nešto što ne znamo, a što bi ono što znamo učinilo nerelevatnim – to se zove kontekst”.

U ovom slučaju to nešto što još ne znamo možemo priiilično dobro da predvidimo. Redbul me je vrlo efikasno držao budnom tokom spremanja ispita dok srce nije počelo da mi preskače u toku mirnog sedenja u gradskom prevozu i nezainteresovanog gledanja kroz prozor. Hvala lepo, radije ću prespavati ispit. Za one u daljim redovima: dok razvoj (de)generativne AI dostigne tačku u kojoj će npr. besprekorno prevoditi sadržaj na sve svetske jezike, ljudi širom planete će (dodatno) toliko oglupeti da će im za konverzacije biti dovoljna i računaljka.

Zašto? Zato što već sad ljudi AI alate pitaju da umesto njih:

sastave čestitku za rođendan osobe kojoj valjda nešto iskreno žele i sami znaju šta bi to bilo?

optimizuju sopstveni CV ne bi li ubedili nekoga da su svašta nešto radili, samo ne umeju sami da objasne šta

sastave motivaciono pismo (okej, za ovo ih razumem)

koncipiraju mejl o poslovnoj saradnji koju bi pre podstakla pretnja nego [Vaše ime] koje su zaboravili da popune jer još nismo napravili povoljnog robota koji će misliti i raditi umesto njih

opišu proizvod koji nekome žele da prodaju, a valjda je toliko dobar da oni to ne mogu da izraze svojim rečima

predlože objavu za blog koji pišu ili društvene mreže koje vode (grom i pakao ako ih još neko plaća za te poslove), pri čemu za vreme koje im treba da ukucaju 17 promptova ne bi li došli do solidnog teksta apsolutno, sigurno i kunem vam se mogu sami da napišu bolji

Veće poverenje u AI alate nego u znanje ljudi, njihovu moć povezivanja informacija i kreativnost, osim njih samih izgleda da imaju i poslodavci koji bi u krštenom univerzumu onima koji bi tuđa rešenja poturali kao svoja davali otkaze, ali su u ovom našem smislili radno mesto, pazite sad, prompt inženjera. O slatka mala bebo Isuse. Taj termin je u srećna vremena bio rezervisan za nekoga ko u rešavanju problema koristi naučne i matematičke zakone, pri čemu latinska reč od koje potiče znači nadaren, inventivan, DA BI danas pod posao inženjera mrtvi ladni podveli i sastavljanje što boljih upita koji će od AI alata izvući što čestitiji odgovor. Oblasti rada prompt inženjera su brojne, vrste zadataka još brojnije, ali svi imaju istu suštinu: naterati ChatGPT i ostale da što bolje reše neki problem umesto nas; izvući iz njih ono što bi inače isporučio čovek koristeći svoje funkcionalno znanje, doslovno najvažniju karakteristiku svakog od nas, jedinu stvar koja nas stvarno razlikuje od životinja. Gud lak vit det.

Besmisao pak, ide još dalje: dotle da tekstove – za čije pisanje su angažovali nekoga čiji je posao da ih piše, ko to dobro radi, još ga u firmi nisu zamenili Chat GPT-jem i nemaju nameru – provlače kroz AI, da vide: može li on da ih poboljša!

Dok trepnete, ljudi će brisati već otkucane poruke devojkama kojima se udvaraju i pitati ChatGPT da im sastavi bolji start. Jovana preteruje? (Ohhh, da mi je svaki put kad sam to čula neko dao dinar, a onda ga uzeo dok mi se par godina kasnije izvinjava, sad bih bila na nuli.) Šta su nam uradile tastature, mobilni telefoni i sušilice za veš? Umrtvili šake, stvorili zavisnost od skrolovanja po tuđim foliranjima i skratile garderobu. Kanda su se naši silni “asistenti” osmišljeni da ih koristimo “promišljeno i umereno” (poslednja dva epiteta kojima bih opisala ljude) malo okrenuli protiv nas?

Dakle – ne. S obzirom na posledice masovne upotrebe softverskih aplikacija koje nam se uvlače u živote i glave sa ljubaznom ponudom da nam pomognu, cena bilo kakvih pogodnosti je prevelika.

Posebno i naročito ako je na uštrb korišćenja sopstvene moždane mase da formuliše:

kreativne

dirljive

apstraktne ili

duhovite rečenice

Ende.

Pošto moj mozak i u najgorim trenucima po njegov mir traži način da se zabavi, ono što mi je najzanimljivije je da ka razvoju veštačke inteligencije hrlimo dvostrukim kolosekom zaglupljivanja: osim što uspavljujemo rođene sive ćelije delegiranjem njihovog posla nekim tamo Geminijima i Grokovima (vidite, opet slovo G!) ljudima koji i dalje radije koriste vijuge govorimo da povedu računa da njihovi tekstovi ne zaliče na one koje piše mašina (Nemoj emotikone, to koristi AI. / Imaš podnaslove, HA, AI ti pisao! / Eeej, tu frazu koristi AI, briši to!) i da ih pokažu druugoj mašini da ona proveri da li su to stvarno oni pisali. Ččček, š-TA?

Svaki put kad čujem da neko pita AI ekipu za bilo kakvu pomoć, zamišljam kako šutira i gazi svoje decenijama sticano iskustvo, znanje, uvide, utiske i sve ono što je čovekov mozak oduvek činilo ekskluzivno sposobnim da nađe način da leti, prevenira smrtonosne bolesti, izmisli struju, PAMPERS (ili kontraceptivnu pilulu kad smo kod toga) i BEJLIS!

Ponižavajuće i potresno. I izuzetan način da postignemo da AI jednog dana stvarno počne da piše bolje od nas.

(Da ne pričam koliko me ovo za emotikone zaboli svaki put.)

za P.U.L.S.E Jovana Rodić

  AI, algoritmi, inteligencija, Jovana Rodić