Albanija i Srbija IV – Dimitrije Tucović

1. Zavojevačke težnje naše buržoazije

Austro-Ugarska i Italija zauzimaju se za autonomiju Albanije u svom interesu a ne u interesu albanskoga naroda! To je druga osnovna misao Balkanicus-a i Dr. Vladana, i za potvrdu iste oni navode stotinama citata iz svih mogućih knjiga i novina! U toj velikoj bibliografiji nije u ovoj prilici ostala nezastupljena ni štampa socijalne demokratije!

Ali da su ova gospoda stajala štogod bliže idejama socijalne demokratije, ne bi ušla u taj apsurdan položaj: da u isto vreme kada se bore protiv zavojevačke politike Austro-Ugarske i Italije preporuču i brane zavojevačku politiku Srbije. Njihovo gledište je očajno prosto: Albaniju hoće da porobe te hoće da porobe, pa kada joj je to suđeno, onda je bolje da taj porobljač bude Srbija nego ove dve velike sile. Mi nismo protiv zavojevanja Albanije, izjavljuju Balkanicus i Dr. Vladan, već samo tražimo da taj zavojevač Albanije ne bude niko drugi nego mi. Drugim rečima: protiv zavojevačke politike mi se bunimo u ime zavojevačke politike; pravo koje drugom odričemo prisvajamo sebi u istom trenutku, na istom pitanju. Još kako su silni razlozi kojima se to pravo Srbiji brani! Balkanicus veli:

“Otkuda taj izuzetak i ta privilegija za Albance, da oni ne mogu i ne smeju doći nijednim delom svojim pod vlast Srba? Zar nije srpski narod razdeljen na nekoliko administracija i državnih uprava? Neka se pogleda samo na Austro-Ugarsku: tu ima Srba pod jednom upravom u Bosni i Hercegovini, pod drugom u Madžarskoj, pod trećom u Hrvatskoj, pod četvrtom u Dalmaciji.“

“Kad može jedan deo Turaka ostati pod bugarskom i srpskom vlašću, onda će i g. Derviš Hima dopustiti da mogu to isto i Albanci, i to u toliko pre što su oni uvek do sad bili pod tuđom vlašću, i što su oni u onim oblastima koje sad hoće, uz pripomoć svojih zainteresovanih protektora, od Srba da uzmu i od Jevrope isprose, ili zlikovački uljezi, ili su onamo davno krvno i geografski izmešani sa Srbima, kao napr. u okolini Skadra i pored crnogorske granice”.

A da bi nas uverio koliko bi to rešenje bilo radikalno, konačno, da nikada više ne zamara Evropu, Dr. Vladan nam navodi ova izlaganja Šarla Loazo-a:

“Evropa bi trebala da s najvećom gotovošću prihvati ovu priliku, te da podeli ove nedisciplinovane ljude između Srbije, Grčke i Crne Gore. Arnauti bi se, napušteni od Carigrada, koji ih je uvek mazio, i saterani u granice razuma, vrlo brzo izmirili sa svojom sudbinom. Na svaki način njlhovo prilagođavanje novom stanju ticalo bi se samo njih i njihovih novih gospodara. Albansko pitanje, iseckano na nekoliko komada i smanjeno, prestalo bi da uznemiruje Evropu”.

U Albaniji Austro-Ugarska i Italija vode zavojevačku politiku, to je fakat. Ali misle li Balkanicus i Dr. Vladan da ima koga koji bi u drugo što verovao? Zar da nacionalni princip štite Austro-Ugarska koja je sva sagrađena na negiranju nacionalnoga načela ili Italija koja baš naših dana davi jedan drugi narod s one strane Sredozemnoga mora? U veku imperijalističke politike takve parole isto tako rđavo priliče ovim dvema kapitalističkim državama, kao što je ranije ruska parola o “oslobođenju hrišćana” u Turskoj stajala rđavo carističkoj Rusiji, koja je bila najgori dželat slobode u zemlji i u susedstvu. Te političke laži ne prolaze više tako dobro ni kod balkanskih naroda, koji su stekli veliko iskustvo da ih je svako spreganje sa jednim ili drugim “pokroviteljem” stalo u toliko težih žrtava u koliko su mu se oni u bezgraničnoj žudnji za oslobođenjem od turskoga jarma predanije predavali. Za njih znaju i svi oni elementi u samoj Albaniji koji za autonomiju svoje zemije rade. Jedan od najuticajnijih ljudi u Elbasanu, docnije izabran za guvernera toga mesta, nije se ustezao da mi na pitanje odgovori potpuno jasno i otvoreno: da se Austro-Ugarska zalaže da Skadar ostane Albaniji zbog toga što on i dalje treba da bude krajnja severna mrtva straža protiv nadiranja Srbije i Crne Gore u oblast njenoga uticaja, kao što se Italija zauzela za južnu Albaniju da se niko drugi ne bi utvrdio na drugoj strani Otrantskog kanala. Nepopustljivo zauzimanje Austro-Ugarske i Italije za autonomiju Albanije je spasavanje poslednje stope zemlje sa koje se obezbeđuju od opasnosti tuđega izlaska na Jadransko more i sa koje se može uticati na tok stvari na Balkanu. Austro-Ugarska hoće dalje “lebensfähige Albanie”, “za život sposobnu Albaniju”, u trenutku kada vidi pred sobom opasnost da Srbija ne postane za život sposobna. Smer ove politike je jasan kao sunce. Hoće se pošto poto jedan nov, za život nesposoban pigmej na Balkanu, da drugi pigmej koji se napreže da iskrši njene lance ne bi postao za život sposoban. To je stara metoda stvaranja slabih, za život nesposobnih, osuđenih da vise o skutovima evropske diplomatije, bez obzira javlja li se ona pod lažnom etiketom, “nacionalnoga načela” ili “političke ravnoteže”.

Ali ako Balkanicus i Dr. Vladan, ističući zavojevačke težnje Austro-Ugarske i Italije u Albaniji, nisu rekli ništa novo, ništa što ne bi bilo poznato u najširim slojevima našega naroda, oni su zastupanjem prava Srbije na zavojevanje Albanije bili veran izraz jedne nove politike Srbije. Izobličavajući zavojevačku politiku tih dveju država oni su, uspeli da izobliče “nacionalnu” politiku Srbije, “oslobodilačku” politiku srpske buržoazije. Jer ako su brige austrijskih vlasnika o pravu balkanskih narodnosti na nacionalno samoopredelenje grozno šegačenje sa narodnosnim načelom, to su pretenzije Srbije na zavojevanje Albanije grubo gaženje, bacanje pod noge toga načela. Proklamujući tu politiku srpska buržoazija je sad prvi put sa lica srpskoga naroda skinula veo jedne potištene nacije koja se bori za svoje oslobođenje. I kod naše buržoazije su iščezle uspomene na nekadašnje mladalačke ideale o slobodi, jednakosti i bratstvu, a zajedno sa njima nestalo je i sposobnosti da ceni težnje naroda za slobodom. Ona se ugiba pod pritiskom severnoga suseda, sva visi o skutovima ruske diplomatije, sredstva za vladanje pozajmljuje od stranih kapitalističkih kompanija, ali je stekla ideologiju eksploatatora i vlasnika koji se zamišlja na čelu gladne armije, kao gospodar nekoliko miliona pridavljenih podanika, sanja o veličini, roguši se, apeluje samo na silu i davi slabije od sebe u isto vreme kada joj preti opasnost da bude i sama od jačih pridavljena. A što je taj preokret u politici naše buržoazije, koji bi pre ili posle morao doći kao rezultat kapitalističke proizvodnje, nastupio pre nego što je srpski narod uopšte došao do nacionalnoga ujedinjenja, što su vlasnici Srbije političkom raskomadanošću i porobljenošću svoga rođenoga naroda počeli pravdati svoje apetite na porobljavanje drugih naroda, to je samo dokaz da kapitalistička privreda profita i buržoaska militarističko-birokratska državna sistema izazivaju u malih i velikih predstavnika današnjega društvenoga poretka iste apetite u zemlji i van zemlje, u unutrašnjoj i spoljašnjoj politici.

Ovaj novi kurs u politici srpske buržoazije ima za socijalnu demokratiju više nego teorijski značaj. On nije samo potvrda našega gledišta da su nacionalni ideali vladajućih klasa laž iza koje se krije tešnja za eksploatacijom naroda u zemlji i porobljavanjem tuđih naroda. Nacionalno oslobođenje i ujedinjenje koje traži za svoj narod kapitalistička buržoazija odriče tuđim narodima. Sa njenoga klasnoga gledišta to je prirodno i razumljivo: kada se pod mojim klasnim gospodarstvom nalazi moj rođeni narod, šta se bunite vi, “divlji” Albanci, da uđete u gotov, po svima propisima moderne države ustrojen sistem pokornosti! Spoljašnja politika vladajućih klasa je samo produženje njihove unutrašnje politike. I kao što proletarijat u nekoj zemlji predstavlja jednu društvenu klasu koja se ne može boriti za oslobođenje iz klasnoga ropstva a da ne oslobodi celo društvo, tako i socijalna demokratija ne može zastupati slobodu svoga naroda a da ne zastupa nacionalnu slobodu i svih drugih naroda. U tome je jedna od bitnih razlika između gledišta socijalne demokratije i buržoaskih partija na nacionalno pitanje.

Ali veliki praktični značaj ovoga pitanja mora nas interesovati u toliko više što posledice toga zavojevačkoga upinjanja naših vlasnika predstavljaju nepresušni izvor ne samo novih zločinstava prema albanskom naselju već i stalne opasnosti po mir i spokojstvo našega naroda, nedoglednih tereta i žrtava. Srbija je gurnuta u onaj opasni vrtlog borbe zavojevačkih prohteva sa svima mogućim predviđenim i nepredviđenim smetnjama i strujama, vrtlog u kome će narodna snaga malaksati u uzaludnim naprezanjima da se dočepa obale. Za savlađivanje svake nove smetnje činiće se novi i sve veći napori, i za žrtve koje je narodnim masama sve teže podnositi u cilju opravdanja ukazivaće se na žrtve koje su već podnesene. Osvajački upad u Albaniju urodio je ogorčenjem albanskoga naroda prema Srbiji i pobunama, a pobune iziskuju nova finansijska i vojnička naprezanja; nesigurnost na novoj zapadnoj granici Srbije nastupila je kao posledica zavojevačke politike prema albanskom narodu, a javlja se kao povod stalnoga mobilnoga stanja vojske; iz istoga uzroka došli smo u sukob sa jačim pretendentima na Albaniju, i u zanosu stvaranja velike jadranske države podjarmljivanjem tuđega naroda vlasnici propovedaju neko veliko buduće razračunavanje sa njima. Zaduživanje zemlje, novi državni tereti, militarizam i ostale parazitske ustanove traže od naroda u toliko veće žrtve u koliko ga više večita nesigurnost, opasnost od rata i česte mobilizacije materijalno dave i privredno iscrpljuju.

Tako će jedanput zahuktali događaji po sili unutrašnje logike stvari gurati iscrpelu našu zemljicu iz krize u krizu, iz opasnosti u opasnost, a svi buržoaski organi javnoga mišljenja staraće se da se pravi uzrok tih nedaća zaboravi i odgovornost prenese na drugoga. Zato socijalna demokratija, kao jedan odlučan protivnik zavojevačke politike koja je žačetak svih tih nedaća, ne može pustiti da prođe nezabeležen onaj trenutak kada se naš vlasnički svet mašio tuđe zemlje i tuđe slobode, kada su nekadašnji heroldi nacionalnoga oslobođenja poneli zastavu nacionalnoga porobljavanja, kada su interesi kapitala progutali interese nacije. Ona mora stalno ukazivati na nerazdvojnu uzročnu vezu između zavojevačke politike buržoazije i teških posledica i žrtava kojima se kraj nigde ne vidi, vezu između teorija Balkanicus-a i Dr. Vladana i prakse Ise Boljetinca.

2. Težnja ka moru

Oduševljenje kojim je buržoaska javnost primila prvu vest o izlasku albanskoga odreda na Jadransko More poticalo je iz uverenja da je sada postignut i onaj cilj koji je od pre desetak godina lebdeo pred očima ne samo vlada i buržoaskih grupa, već i šire javnosti. Ta Srbija je izašla na more, i još kako! Ono što je htela ostvariti Jadranskom železnicom, ona postiže sada preko svoje teritorije; ona je sada gospodar svoga saobraćaja sa svetom!

Težnje Srbije za slobodnim izlaskom na more obično su dovođene u vezu sa smetnjama koje je Austro-Ugarska činila i mogla činiti srpskom izvozu. Srbija je još uvek pretežno agrarna zemlja. Od njenoga celokupnoga izvoza, koji je 1910. dostigao cifru od 98.388.028 dinara, sirovine čine nepunih 64 odsto a prerađevine 36 odsto. Sa izuzetkom 1.691.819 dinara izvoza sirovih rudarskih proizvoda i 10,320.817 dinara prerađenih rudarskih sa nekoliko stotina hiljada industrijskih proizvoda, sav ostali izvoz od 88 procenata čine proizvodi zemljorada i stočarstva i od tih proizvoda prve, najneposrednije prerađevine. Cela srpska izvozna trgovina leži dakle na seoskom gazdinstvu u kome još uvek preovlađuje sitni posed, a na izvoznoj trgovini leži sposobnost Srbije da odgovara svojim dužničkim obavezama.

Tako je pitanje o obezbeđenju izvoza postalo zajedničkom brigom dva tako udaljena sveta: vladajuće buržoazije i seoske mase. Za buržoaziju koja državom upravlja, osiguranje izvoza je značilo osiguranje poreskih prihoda, osiguranje uvoza zlata potrebnoga za plaćanje interesa na državni dug. Svaki poremećaj izvozne trgovine pogađao je najosetljivije mesto svake vlade, jer su joj time ugrožavana neophodno potrebna sredstva za održanje na vlasti. Ali poremećaj izvozne trgovine pogađao je i najosetljivije mesto seoske mase, jer je vodio padanju cena agrarnim proizvodima u zemlji. A što god je seljak prinuđen da svoje proizvođe jeftinije proda, u toliko mora izneti na pijac veći deo svoje žetve, pa da podmiri potrebu u novcu, u toliko manji deo žetve ostaje za potrebe njegove porodice. Svako padanje cena, dakle, znači za široke narodne mase veću glad u kući, veći dug na njivi, manje stoke u toru.

Kada je sada Austro-Ugarska pod pritiskom svojih agraraca, počela zatvarati severni put srpskoj izvoznoj trgovini, to nije samo bacilo u brigu vladajuću buržoaziju već je pogodilo i najosetljiviju stranu seoske mase. Buduća nacionalna misao počinje sve više dobijati privredni smisao, oslobođenje Srbije od privredne zavisnosti od Austro-Ugarske i slobodan izlaz na more. Na tom pitanju vladajuća buržoazija uspeva da za svoju nacionalnu politiku zagreje široke narodne mase. A za taj veliki uspeh svoje klasne vladavine ona ima da blagodari u prvom redu agrarcima i vlasnicima Austro-Ugarske.

Ali težnja za slobodnim izlaskom na more nije poticala samo iz želje da se osigura izvoz agrarnih proizvoda. Potreba osiguranja izvoza i smetnje Austro-Ugarske učinile su da se za pitanje izlaza na more zainteresuje sitnoseljačka masa, kao najmnogobrojniji glasački i vojnički elemenat u zemlji, ali ta težnja je postajala u toliko neodoljivom u koliko je u nas jače ovlađivala kapitalistička proizvodnja espapa. U teritorijalnom proširenju i izlasku na more vladajuća buržoazija je gledala onaj cilj svoje klasne politike koji je isticao iz industrijalizacije zemlje i razvitka kapitalističke proizvodnje. Ali što se zarad ostvarenja toga cilja radilo tako odlučno, grozničavo, upravo va banque, ili-ili, to može biti potpuno jasno samo onom koji uvidi da je u tom ležao spas celoga privredno-finansijskoga sistema buržoazije na kome se njena vladavina držala, da je to jedini izlaz iz stanja koje je svakim danom postajalo sve kritičnije.

Srbija je tipičan predstavnik malih agrarnih zemalja, sa primitivnim oruđima i načinima rada, ali mnogobrojnih, krupnih i teških veza sa stranim kapitalizmom. Nenormalni razvitak tih kapitalističkih veza malih agrarnih, u svom privrednom razvitku zaostalih zemalja pokazuje se u tome što njih kapitalistička privreda ne osvaja kroz radionice i fabrike, odozdo, iz privrednog života, već kroz ministarske kancelarije, odozgo, preko državnoga a ne privatnoga gazdinstva. Veliki državni dug na strani postao je pre nego što se počelo raditi na podizanju proizvođačkih snaga koje bi podnošenje tih dužničkih obaveza olakšale. Prvo je u zemlju ušla mašina za ubijanje, pa tek mašina za rad.

Kao rezultat toga nenormalnoga, obrnutoga razvitka državni budžeti su rasli bez obzira na porast privredne snage narodne, a još jače od državnih budžeta raste njihov pratilac, zaduživanja na strani. Od 1880. do 1910. državni budžet je porastao od 20 na 120 miliona ili za 475 procenata, a zaduženje zemlje je poraslo od 32 na 735 miliona ili za 2197 procenata. Državni dug je rastao pet puta brže od državnoga budžeta. Ali ova kolosalna cifra državnoga zaduženja sama za sebe još ne kazuje jasno svu težinu dužničkoga ropstva. Da se oseti sva težina takvoga razvitka veza Srbije sa stranim kapitalizmom, ne sme se izgubiti iz vida da su ceo porast državnoga budžeta gutali neproduktivni izdaci na dug i vojsku, kao što je opet najveći deo državnih zajmova, ogromno veći deo, upotrebljen za pokrivanje budžetskih deficita i izvanrednih rashoda na militarizam.

Na čemu se taj raspikućski sistem gazdovanja održavao? Za plaćanje interesa na zajmove Srbija je dolazila do zlata izvozom agramih proizvoda. Od kraja osamdesetih godina njen trgovinski bilans je aktivan, to jest ona primi veću sumu zlata za izvoz nego što izda na uvoz. Ali suvišci zlata koje je davao aktivni trgovinski bilans nisu mogli doseći da pokriju izvoz zlata za plaćanje dugova. Zbog toga je međunarodni bilans plaćanja Srbije, na suprot aktivnom trgovinskom bilansu, ipak ostao stalno pasivan. Za poslednjih trideset godina Srbija je stalno imala da izdaje više zlata nego što ga je primala za svoj izvoz. Ta diferencija je bila od 1891. do 1900. 49.354.772 din, 1901-1910. 71.153.924 din. Da bi se taj bankrotski sistem gazdovanja održao, Srbija je padala u sve nove i nove dugove, njima bankrotstvo odlagala i terete svoje sadašnje politike sve više prenosila na buduće generacije.

Ali dokle tako? Pod pritiskom državnih tereta izvoz je istina rastao, ali iza toga porasta ne stoji pojačanje privredne snage zemlje. Naprotiv, to povećanje izvoza je posledica povećanja državnih tereta a ne privrednoga razvitka i jačanja zemlje. Ono je posledica iscrpljivanja koje pridavljuje svakoga proizvođača posebice, nagoneći ga da radi pribavljanja poreza otuđuje kako hranu porodice tako i sredstva proizvodnje, a zatim izmoždava celokupnu privrednu snagu zemlje, jer sredstva potrebna za njeno privredno jačanje crpe strani zelenaški kapital. U bržem rašćenju izvoza nego uvoza ne ogleda se nikako brže rašćenje privredne snage zemlje od razvijanja kulturnih potreba naroda, već se ogleda u stvari veštačko povećanje izvoza na račun sposobnosti naroda da svoje životne potrebe podmiri.

Ali narod, sve nesposobniji za potrošnju, postaje i sve nesigurniji kao poreski platac. Vladajuća buržoazija je počela osećati da ni najskandalozniji sistem posrednih poreza koji ne propusti opteretiti nijednu životnu potrebu nije nikakva sigurna garantija državnih poreskih prihoda, ako potrošačka moć masa slabi ili ako se ona slabije i sporije razvija nego što rastu potrebe države. Usavršavanje aparata za pumpanje poreza ne može da nadoknadi ono što se gubi sa iscrpljivanjem opštega rezervoara državnih prihoda, sa iscrpljivanjem privredne narodne moći. Još jednom se demonstrativno pokazuje tačnost načela: da je privredna snaga zemlje jedina prava osnova sigurnih državnih prihoda i dobroga finansijskoga stanja. A gde je ta privredna snaga zemlje? Je li ona u ruiniranom sitnom seoskom gazdinstvu? Zemlja isplakana, žetveni prinos manji nego u Rusiji, stočarstvo u opadanju: sitna poljoprivredna preduzeća nisu više sposobna da podmire skučene potrebe porodica, još manje da napune velike državne kase. Državni budžeti rastu nepojamno brzo, jer neprestano rastu dužničke obaveze i troškovi oko sistema buržoaske vladavine, a u isto vreme sasvim opravdano počinje se gubiti vera u rašćenje izvoza poljoprivrednih proizvoda.

U toj bezizlaznoj situaciji vladajuća buržoazija se baca svim sredstvima koja joj državna vlast stavlja na raspoloženje na veštačko podizanje industrije. Sistem posrednih poreza ona sada dopunjuje sistemom “zaštitnih” carina. Srbija je opasana jednim neprelaznim carinskim zidom, pod čijom zaštitom kapital, apsolutno oslobođen svakoga obzira prema stranoj konkurenciji, uživa privilegiju neograničenoga gospodara na domaćoj pijaci, monopolsko pravo eksploatacije. U sprovođenju te politike vlada ima da regulisava surevnjivu borbu između predstavnika stranoga i domaćega kapitala, ali na kraju krajeva sistem “zaštitnih” carina pobeđuje, jer odgovara i interesima buržoazije kao nosioca državne vlasti i interesima buržoazije kao nosioca kapitalističke eksploatacije. Tim sistemom ona, s jedne strane, osigurava kapitalističkoj klasi ekstra-profit, s druge strane veštačkim uvlačenjem kapitala u zemlju čini da kroz ruke proizvođača i potrošača poteku veće sume novca koje će im ona na zgodnom mestu, putem posrednih poreza, opet oteti. Uvlačenjem stranoga kapitala u zemlju povećava se cirkulacija novca, mase više troše ma da više ne jedu, ali zato rastu sume ekstra-profita kapitalističke klase i posrednih poreza države, raste pljačkanje proletarijata i narodnih masa. Veličina te pljačke ogleda se u nenormalno velikoj razlici između nominalne i realne nadnice, između veličine nadnice u novcu i količine životnih namirnica koja se za nju može da kupi.

Nije teško uočiti da se ovaj sistem podizanja domaće proizvodnje izvrgava u sistem privrednoga iscrpljivanja zemlje. Visokim cenama svih proizvoda sužava se potrošačka sposobnost naroda koja je prva pogodba zdravoga privrednoga napretka, a monopolskim privilegijama ubija se staranje za tehničko usavršavanje rada bez koga se podizanje privrednih snaga neke zemlje ne može ni zamisliti. Ali ta posmatranja ne spadaju u okvir ovoga posla. Mesto toga treba naročito istaći: da se na privredno-finansijskom sistemu koji smo ukratko skicirali drži i ekonomska egzistencija i politička vladavina buržoazije u Srbiji.

Na osnovu toga ekonomsko-finansijskoga stanja zemlje i večite brige svake vlade može se objasniti što Srbija nadire da pošto poto izađe iz starih granica i prodre na more, da prodre na more po cenu svih žrtava i velikih opasnosti. Sa industrijskim razvitkom neke zemlje buržoazija gura vlade na proširenje pijaca i oblasti eksploatacije. Politika zavojevanja tuđih zemalja i stvaranja kolonija, zbog koje je danas Evropa podeljena u dva oružana logora, odgovara težnji kapitalističkih klasa za osiguranjem profita, za monopolom eksploatacije. Kada smo god ukazivali na taj ekonomski uzrok današnjega grozničavoga oružanja, sukoba interesa i zavojevačke kolonijalne politike, branioci te politike u Srbiji, da bi predstavili svoje težnje kao najidealniju oslobodilačku nacionalnu borbu, dobacivali su nam: gde je u Srbiji ta razvijena industrija, gde je ta kapitalistička klasa koja gura na zavojevanje tuđih zemalja? Mi priznajemo da kapitalistička industrija u Srbiji nije ni približno toliko razvijena koliko je u vladajuće buržoazije razvijen apetit za proširenjem teritorije i izlaskom na more porobljavanjem tuđih naroda. Ali je vlada u Srbiji toliko revnosniji izvršilac želja svih vlasničkih klasa i kasta za proširenjem granica i porobljavanjem tuđih naroda, u koliko to više odgovara nuždama privredno-finansijskoga sistema na kome se drži, koji je stub njene vlasti. Održanje toga sistema je prva tačka u programu svake vlade. Na njemu se podiže kula od miliona državnoga budžeta, on pruža sredstva za izdržavanje militarizma i drugih neproduktivnih ustanova, on pruža sredstva za odgovaranje dužničkim obavezama prema inostranstvu, na njemu se drži kredit za nova zaduženja.

Ako kapitalistička buržoazija u Srbiji i balkanskim državicama uopšte nije još toliko razvijena, da celokupnu državnu politiku stavi u službu svoga interesa, ona u nas ima za svoga saveznika samu državnu vlast koju potreba održanja goni na teritorijalno proširenje pošto poto. Tako su neodoljive ekspanzivne težnje balkanskih državica postale neodoljivom potrebom vlada, jedinim izlazom iz teškoga položaja u kome su sa svojim privredno-finansijskim sistemom doterale na ivicu bankrotstva. Za buržoaziju u Srbiji izlazak na more ne znači u prvom redu ekonomsku emancipaciju zemlje kao što se to rado i mnogo govori, – jer celokupna privredno-finansijska politika vladajuće buržoazije predstavlja postojano otuđivanje prava slobodnoga raspolaganja privrednim izvorima zemlje i predavanje naroda u kamatno ropstvo da bi se dobila sredstva za održanje vladavine – već pre svega emancipaciju privredno-finansijskoga sistema na kome se njena vladavina drži. Izlazak na more predstavlja jedino sredstvo da se privredni sistem “zaštitnih” carina oslobodi zavisnosti od inostranstva, da se od njega ne moraju činiti nikom nikakve koncesije. U koliko dakle kapitalistička buržoazija nije dorasla da vrši presudni uticaj na pravac državne politike, svaka vlada je prinuđena da ne strepi od žrtava koje težnja ka moru stavlja u izgled, ne samo zbog slobodnoga saobraćaja sa svetom već zbog održanja svoje vladavine. Zato je jedan naš nacionalni radnik i patriotski pisac s retkom iskrenošću rekao: Rat koji ne garantuje slobodan izlaz srpskih espapa na svetski trg ne može se nazvati oslobodilačkim!

Tako je albanska politika srpske vlade oličenje avanturističkoga lutanja jednoga očajnika koji bez ikakvih izgleda na uspeh i bez jasnoga cilja rasipa dragocenu snagu, da bi izbegao bankrotstvo pred kojim stoji ceo njegov privredni i politički pravac.

3. Poraz zavojevačkog podviga

Polet narodnih masa, koji je godinama pripreman politikom “ekonomske emancipacije” i dostigao najvišu tačku od objave carinskoga rata do aneksije Bosne i Hercegovine, buržoazija je za vreme balkanskih ratova umela obilno iskoristiti. Za najluđe podvige ona je mogla računati sa ljudskim materijalom čija gotovost na podnošenje žrtava prevazilazi obaveze vojne discipline. I u slatkom zanosu da drži u svojoj ruci naoružanu celu zemlju, buržoazija je u rastočavanju narodne snage otišla preko svih granica mogućnosti i počinila najluđe zloupotrebe. Vrhunac tih zloupotreba je pokušaj izlaska na more putem zavojevanja Albanije.

Za izlazak na more Srbija je imala dva prirodna pravca. Prvi preko Crne Gore za Bar, vodi preko oblasti koje pripadaju dvema srpskim državama i koje su naseljene skoro isključivo srpskim narodom. Drugi, vardarskom dolinom za Solun, vodi onom saobraćajnom arterijom koja je samom prirodom određena da bude glavni pravac privredne veze Balkanskoga poluostrva sa svetom. Što se drugoga pravca tiče, kao što ćemo docnije videti, buržoazija balkanskih državica je bila nesposobna da savlada separatističke težnje i da od nezamenljivoga solunskoga pristaništa učini ono za šta ga je priroda položaja odredila, naime da bude svetska kapija za sve tri države; a srpski i bugarski vlasnici specijalno priredili su svojim narodima bregalničku katastrofu, da Solun ostane u isključivoj vlasti Grka kojima je najmanje potreban i koji će se njime najmanje služiti. Srpska buržoazija nije bila čak ni toliko jaka da slomi dinastičku isključivost između Srbije i Crne Gore i da spajanjem dveju oblasti jednoga istoga naroda u jednu državnu celinu izađe na toliko željeno more preko svoje jednostavne teritorije. Mesto toga između dve rođene zemlje pobijaju se danas međe, i ako ni na jednoj ni na drugoj strani nema ni deset lica koja bi to mogla razumeti i odobriti. A kraljevski stražari koji će te međe čuvati jesu svedoci nesposobnosti buržoazije da izvrši delo narodnoga ujedinjenja.

Namesto da traži izlazak na more u ovim prirodnim pravcima, za šta je bilo potrebno biti rešen na sistematsku i odlučnu borbu protiv separatistižkih težnji, vlada je separatizam uzela za osnovicu ugovora sa saveznicima. Time je buržoazija sama sebi zatvorila oba prirodna pravca za izlazak na more. A odričući se njih ona se otiskuje da put na more probije kroz albanske krševe, pravcem koji vodi preko oblasti sa kompaktnim tuđim elementom, elementom najveće otporne snage u pređašnjoj evropskoj Turskoj; ta oblast je u isto vreme tako jako uvučena u osvajačke zamke dve velike evropske sile. Kako je ta politika pretrpela potpun poraz još na pola puta, mi danas imamo skupo plaćeno iskustvo samo o snazi austro-italijanskoga uticaja, te sada niko i ne misli o žrtvama koje bismo tek morali podneti oko zavojevanja i držanja u pokornosti albanskoga naroda.

Pre svega Jadransko more, kao sredstvo našega saobraćaja sa svetom, nije bez krupnih nedostataka.

1. Jadransko more je izgubilo svoj nekadašnji trgovački značaj. Luke Jadranskoga mora nisu više stanice svetskoga saobraćaja kao pre nekoliko vekova; one nisu više ni centri u kojima se vrši razmena proizvoda balkanskih zemalja. Veliki svetski putevi Sredozemnim morem ne stiču se više u Jadranskom moru već, obično obilazeći njega, ukrštaju se u Solunu, od koga su već stvorili najvažniju tačku ne samo balkanskoga već i srednjeevropskoga saobraćaja sa Istokom. Upućena na neku luku Jadranskoga mora srpska trgovina, tražeći slobodan izlazak na prostrani svetski trg, našla bi se opet lice u lice sa parobrodskim društvima i pijacama poglavito Austro-Ugarske i Italije.

2. Kada bi čak Jadransko more potpuno zadovoljavalo potrebe našega trgovinskoga saobraćaja, pravac toga saobraćaja ne može se određivati proizvoljno i nezavisno od pravca svetskoga saobraćaja. Taj pravac, kao što je to prof. Cvijić svestrano pokazao, izlazi danas na Solun. Ova luka je izlazna tačka vardarsko-moravske komunikacione arterije koja je sa uzdizanjem Srednje Evrope i nadiranjem njenoga punog napona privrednog života na azijski Istok dobila veliki evropski značaj. Ona je privukla sebi svu trgovinu iz oblasti pređašnje i sadašnje Srbije. Iz ranije Srbije trgovina je tekla na sever, iz stare Srbije i Makedonije na jug, a sa sastavljanjem ovih oblasti u jednu državnu cjelinu pod pretpostavkom jednake predusretljivosti održavaće se trgovina na obadve strane. Ali pravac sever-jug ne može biti veštački promenjen u pravac istok-zapad, ma koliko se to želelo iz obzira političkih aspiracija. Sve veštačke mere koje se u tom cilju preduzimaju, kao što je to železnička politika, traže izvanredne žrtve i predstavljaju po privredu teret sličan strategijskim željeznicama. A ako je srpska vlada, lupajući se po Albaniji, propustila osigurati našoj trgovini slobodan izlaz preko Soluna, onda bratoubilački rat nije samo jedan zločin prema srpskom narodu već i jedan zločin za tuđ račun.

3. Izlazak na Jadransko more, kao ventil sigurnosti na slučaj nenormalnih odnosa prema severu i jugu, opteretio bi našu privrednu snagu nesrazmerno velikim žrtvama. Pre svega podizanje dobroga pristaništa skopčano je sa velikim teškoćama. Najbolji poznavalac Balkana prof. Cvijić veli: “U onom delu koji je zauzela srpska vojska ima samo jedan bolji zaliv i to je Drački. I ako je zasut peskom i stoga samo 6-10 m. dubok i izložen južnim i jugozapadnim vetrovima, od njega bi se moglo napraviti dobro trgovačko pristanište, istina, s velikim troškovima.” Bez velikih tehničkih radova ne mogu se upotrebiti za pristanište ni ostali zalivi na toj obali.

Ali svi ti troškovi oko pristaništa i sprovođenja železnice gube se prema onim neproračunljivim žrtvama koje bi osiguranje toga saobraćajnog pravca gutalo. Bilo da Srbija dobije samo prugu bilo i jedan širi ili uži pojas zemlje, održavanje albanskoga stanovnistva u pokornosti bilo bi skopčano sa žrtvama za koje bi se dobar trgovac teško odlučio. Što god bi taj pojas zemlje bio širi, u toliko bi i žrtve bile veće. Za održavanje u pokornosti cele Severne Albanije na koju se bilo oko bacilo, Srbija bi morala držati velike vojničke posade i bez svake sumnje posvegodišnje prolevati krv za “povraćaj” reda. Transporti srpskoga izvoza na Jadransko more kretali bi se uz pratnju sve jačega militarizma, stalnih mobilizacija i teških kolonijalnih ratova. Zavojevačka politika je prodrta vreća. Alžir je koštao Francusku više od ratne oštete koju je 1871. platila Nemačkoj. Južno-afričke kolonije su koštale Nemačku preko milijarde maraka a nisu dale ništa. Zapletena u Albaniji Srbija bi tek tada videla da je ostale zavojevačke države mnogo lakše stići u vršenju svirepstava prema zavojevanim narodima nego u podnošenju žrtava na koje otpor tih naroda goni. A ako Srbija nije u stanju učiniti nijedan korak u svome privrednom jačanju, a da ne učini dva u privrednom rasipanju na neproduktivne ciljeve, onda može očekivati vreme kada će ljudi činiti glavni deo njenoga izvoza, a oni neće ići preko Albanije nego preko Evrope.

Tako izlazak na Jadransko more, iskupljen zavojevanjem Albanije, predstavlja za Srbiju jednu ekonomsku apsurdnost. Ali porobljavanje albanskoga naroda, kao sredstvo izlaska na more, pokazalo se i kao politička apsurdnost. Na osnovici zavojevačke politike, u kojoj nikad ne odlučuju “preča prava” i “veće potrebe” već isključivo veća snaga, igra je za Srbiju bila unapred izgubljena. Srbija se u Albaniji srela sa dvema velikim silama koje su tamo već bile stekle veći uticaj od same Turske. Ništa ne čini što Albanija samo po sebi nije vredna žrtava koje Austro-Ugarska i Italija oko nje podnose, jer se one ne podnose za Albaniju već za uticaj koji se preko Albanije ima u Jadranskom Moru i na Balkanu. Je li vlada g. Pašića pravilno procenjivala jačinu otpora na koji će od strane te dve države naići, ili je precenjivala potporu svojih ”prijatelja”,- to pitanje, nije bez interesa, ali se za nas ovde njegova vrednost gubi pred faktom: da je Srbija svojim zavojevačkim metodima i pretenzijama uz kepečku snagu nesvesno radila da se Albansko Pitanje reši po želji onih koji svoje apetite podupiru jačim, nesravnjeno jačim sredstvima.

U veku krupne imperijalističke politike, zavojevačka politika male i privredno nerazvijene Srbije, upućene na zajednicu a ne davljenje malih oko sebe, pokazala se kao ekonomska i politička apsurdnost, kao protivurečnost in adjecto, kao nemoguća politika.

San o izlasku na Jadransko more zavojevanjem Albanije pripada prošlosti, ali njegova senka će dugo vremena pomračavati nebo nad srpskim narodom. Srbija je htela i izlazak na more i jednu svoju koloniju, pa je ostala bez izlaska na more a od zamišljene kolonije stvorila je krvnoga neprijatelja. Htela je da istisne tuđi uticaj iz Albanije, a postigla je da ga još više učvrsti. Osvajačkim hitcem htela je jedno radikalno, definitivno rešenje u korist svoga gospodarstva na jadranskoj obali, a uspela je da se tuđe gospodarstvo definitivno utvrdi. Njena težnja ka moru dala je naopake rezultate, jer je sprovođena naopakim sredstvima, to jest: ono što se moglo postići samo u sporazumu i uz prijateteljsko saučešče oslobođenoga albanskoga naroda htelo se postići protiv njega. Težnje izlaska na more metodima zavojevačke politike pretrpele su potpun poraz.

4. Vojna okupacija Albanije

Vojnu okupaciju Albanije srpska vlada je izvodila sa onoliko smišljenosti i procene okolnosti sa koliko se u privatnom životu preduzimaju obične šetnje. Po odsustvu vojničkih i političkih predostrožnosti na koje su sve prilike upućivale, taj ozbiljni vojni i politički korak ličio je na kakav politički “špacir”, Lustreise što bi Nemci rekli, ali “špacir” koji će u istoriji srpskoga naroda ostati kao najkrvaviji spomenik jednogodišnjega ratnoga režima buržoazije i najbolji svedok njegove bezobzirnosti prema životima ljudi.

Sa divljenjem je neko uporedio izlazak srpskih trupa na Jadransko more sa Napoleonovim prelaskom preko Alpa. Što je do prostoga vojnika stajalo, oni su zaista ogromne smetnje savladali na način koji je divljenja dostojan. Ali što je stajalo do vojnih i političkih upravljača, oni su po svojoj bezobzirnosti činili pravu suprotnost pregalaštvu vojnika, gomilajući lakomislenost za lakomislenošću, ludost za ludošću, žrtve za žrtvama. Ta strahovita niska žrtava pruža se od polaska do povratka. Dopisnik zagrebačkoga “Obzora”, D. Mašić, opisuje pohod drinske divizije ovako:

“Sedmi dan toga čemernoga putovanja stajao je srpsku vojsku dosta žrtava. Komora već tri dana nije nikako stizala. Nije bilo hrane ni za ljude ni za konje. Neprestano pešačenje po zimi i kiši, nespavanje i gladovanje toliko je slomilo vojnike, da su se sad jedva držali na nogama. Svakoga trenutka skliznuo bi po koji konj i skotrljao bi se niz klisuru sa tovarom ili municijom. Ljudi su se ustavljali, trpali na sebe municiju, i samo padali od tereta i nemoći. Već je izgledalo, ako potraje još samo koji dan tako, da nijedan živ neće izići iz ovih pustih planinskih krajeva. Ali se ipak ćuteći išlo dalje. I tako ceo dan, po nesnosnoj i neprestanoj kiši ta, vojska nije išla nego se upravo vukla u razvučenim kolonama, ostavljajući za sobom slabe, bolesne i mrtve”.

Nimalo manje muke i žrtve imala je da podnese i šumadijska divizija, koja se krenula od Prizrena preko Oroši. O gladovanju te kolone pisao je jedan oficir:

“Ma kako da je poslastica u to vreme bio hleb, ja sam mogao dobiti jednu polovinu – nudio mi je jedan moj vojnik, koji ga je platio 4 dinara. Sutra dan se prodavao po 5 i 6 dinara, a jedan je konjanik platio za jedan tajin i parče slanine 8 dinara. Docnije kad je nestalo hleba tako je isto skakala cena i kukuruzu, jer se sitan brđanski kukuruz dužine 12-15 cm prodavao poslednjeg dana groš komad. Ove visoke cene slabo mogu ti dati prestavu o veličini gladi i muke što smo pretrpeli”.

A kada su se tako namučili oficiri, onda kolike su tek bile patnje onih siromaha koji za celo vreme dugoga ratovanja nisu ni od kuda dobili ni kršene pare!

Od samoga početka primorski odred srpske vojske počeo je obeležavati svoj trag čestim grobovima pomrlih od gladi i umora, izmrzlih od mraza bez šinjela i šatorskih krila. Čije su to žrtve? Prema srpskim trupama koje po svojoj brojnoj snazi i fizičkoj iznurenosti nisu bile sposobne da izdrže nikakvu ozbiljniju borbu sa organizovanim albanskim plemenima, ova su se ponašala sa dostojanstvom neutralnih ali i nezavisnih posmatrača koji su davali besu i primali snishodljiva uveravanja o ”miroljubivim” namerama srpskoga vojnoga pohoda. Sa autoritetom jednoga plemenskoga dinasta Prenk Bib Dada propustio je gladne, gole i bose, do srži u kostima iznemogle srpske trupe pod uslovom da mirno prođu putem i da se ne usude činiti ma kakvo zlo Mirditima. Još strožije su se komandanti čuvali da ne dirnu u stršljenovo gnezdo Malisoraca.

Ovakvo držanje albanskih plemena poticalo je iz uverenja, dobivena iz Beča i Rima, da je autonomija Albanije zajemčena i da će se srpske trupe morati vratiti. Napoleon je pušten preko Alpa, jer se Napoleon morao vratiti.

Najveći deo naših vojnika u Albaniji stradao je od bolesti, poglavito iznemoglosti i dizenterije, koja je morala nastupiti kao prirodna posledica gladi i rđave opreme. To su stradanja prežaljenih, upućenih na božju veresiju, izvršilaca napoleonskih podviga o čijem najnužnijem opremanju i snabdevanju politički i vojni upravljači nisu ništa mislili. A njihovi komandanti koji se nisu ustezali da ubiju od gladi i iznemoglosti pala vojnika ili da to trpe nisu imali ni trunka od duha onoga ruskoga vojskovođe koji je, prelazeći preko Alpa, povratio odanost gladne vojske ulaskom u raku koju je samom sebi bio namenio. Na celom maršu radile su naizmenično i svaka u svom pravcu slepe sile: glad i iznemoglost, batine i revolver!

Koliko je cenjen život ovih ljudi neka posluži i ovaj primer. Po naređenju komandanta na dugačkom putu od preko stotine kilometara ostavljena su manja odeljenja vojnika kao relejske stanice. Ludost ove naredbe u čisto vojničkom pogledu je očigledna, kao što je bila očigledna i sudbina ovih napuštenih ljudi koji su se našli u moru uzrujana albanskoga stanovništva, ogorčena svirepstvima srpske vojske u istočnim krajevima. To ogdrčenje je ove jadnike progutalo. Od izvesnih stanica nije niko ostao da javi šta je sa njima bilo, i uzaman ih njihovi roditelji i braća još uvek preko novina traže. Osvetničko paljenje sela i masakriranje albanskoga stanovništva nije nikakva naknada za uzaludne gubitke.

Niska ludosti i žrtava koja je na kraju krajeva progutala primorski odred nema kraja. Kako je veličina zadatka u svakom pogledu premašala snagu odreda, na predstražu na Dajču, mestu prve pogibije u borbi sa skadarskom posadom, bačeno je nešto malo drinaca drugog poziva. Bez šatorskih krila i u kršu gde nije bilo ni drvceta da se vatra založi, oni su čuvali stražu i propadali od zime. I posle prvoga ozbiljnoga napada odmornih trupa skadarske posade drinci su morali popustiti, ostavljajući iza sebe leševe koje su pojačanja šumadinaca nekoliko dana kupila i sahranjivala.

Ali je brdička kasapnica vrhunac ovoga bezobzirnoga bacanja ljudi u smrt i avanturističkih bravura bez smisla i ikakvih izgleda na uspeh. Istoriju te kasapnice još uvek obavija taman veo. Skadarska utvrđenja su najmodernijega tipa, jer je Turska naročito polagala da Skadar, kao istaknuti šiljbok na krajnjoj i vrlo važnoj tačci carstva, bude što bolje utvrđen. Rovovi su maskirani, u zemlji, i sagrađeni od betona. Najboljim dvogledima spolja se ništa ne vidi, a kada se otvori borba ne zna se odakle sve vatra ne sipa. Prodiranje napadača sprečava nekoliko nizova različnih prepona, naročito hajdučkih jama koje se mogu staviti pod vodu i bodljikastih žica koje su povezane gvozdenim stubovima utvrđenim u cementnim podlogama. Celo utvrđenje je sada branjeno ne samo pešačkom vatrom iz zaklonjenih rovova već mnogobrojnom artiljerijom, naročito gradskim topovima najvećega kalibra.

Da se takva utvrđenja ne osvajaju golim šakama, uz potporu nekoliko brdskih baterija, čak bez ijednoga poljskoga topa, to je mogla proceniti najobičnija vojnička pamet. Pa ipak je napad naređen i 26 januara srpskom narodu priređena jedna od najluđih i najtežih pogibija u celom srpsko-turskom ratu. Glas o strahovitoj pogibiji prodrla je slučajno preko Crne Gore do Beograda, i beogradska ”Štampa” nije pogrešila kada je u članku ”Bitka na Brdicama” napala strahovitu pogibiju rečima:

“Opšte je osećanje, da se tamo nije vodio račun o ljudima. Ljudi su izgubili svoju raniju vrednost i vrede taman onoliko koliko i bundeve”.

A posle nekoliko dana ”jedan stručnjak”, iza koga se krije izvesno neki oficir, piše u istom listu u članku ”Jedan zločin”:

“Svakoga dana izbijaju u javnosti novi jezoviti detalji o strahovitoj kasapinici na koju je izveden naš primorski odred na Brdicama. Vlada, istina, produžava i dalje da ovu krvavu tragediju obmotava najvećom misterioznošću i uvek izbegava da objavi listu gubitaka koje je naša vojska pretrpela u tom mahnitom preduzeću. Ali posle objave našeg izveštaja iz Murićana javno mnenje uzbuđeno je toj meri tim zločinom izvršenim nad srpskom vojskom, da zatajivanja i zatiškavanje više ne pomažu. Na Brdicama palo je u ludo blizu 1300 srpskih vojnika i 39 oficira. Za taj beskorisni pokolj mora neko odgovornost da ponese”.

Tačni podaci o gubicima na Brdici nisu još objavljeni, ali oni su kod Srba znatno veći nego što je u gornjem članku navedeno, a kod Crnogoraca nekoliko puta toliki. Hiljade ljudi su bačeni u smrt kao da se od blata mese, kao da nikada više neće nikom trebati. Mesto da na gornje optužbe dade obaveštenja, vladin organ Samouprava je odgovorila kako je “pred zoru, 26 januara, komandant primorskoga odreda dobio izrično naređenje od crnogorske Vrhovne komande da vrši napad na Brdicu”. Napad je istoga časa naređen i njemu se ima da blagodari, po pisanju vladinoga lista, što je jedan položaj Brdanjola pao Crnogorcima u ruke! Prema tome, komandant primorskoga odreda ili je svesno bacio u smrt nekoliko hiljada svojih ljudi radi uspeha sumnjive vrednosti na crnogorskom frontu ili je servirao nekoliko hiljada žrtava iz respekta prema visokoj ličnosti glavnoga komandanta crnogorskih trupa. Da su u celom preduzeću odlučivali razlozi koji nemaju ničega zajedničkoga sa najobičnijim pravilima ratovanja, vidi se i po tome što je u klopku upala samo jedna kolona i usamljena, bez pomoći i naslona desno i levo, izginula. Tako je pred tvrdim bedemima Skadra odigrana jedna krvava igra vojske, da bi se zadovoljila monarhistička sujeta kleptomana koji je pod tim bedemima sahranio svoju žalosnu zemljicu.

Mesec dana posle toga desila se strahovita pogibija u luci San-Đovani di Medua. Trupe koje su transportovane iz Soluna morem da pojačaju opsadu Skadra provele su na lađama u luci čitav dan, čekajući da se ko smiluje i da ih iskrca, i u tom čekanju zatekla ih je turska krstarica “Hamidija”.. Brdička kasapnica nije izazvala ni za nokat veću opreznost prema opasnostima u koje se ljudi guraju. Na Brdici nije ordonans na vreme preneo zapovest za povlačenje, u Medui nije “Hamidija” prijavila svoj dolazak! Nije učinjeno ni ono što se za spasavanje ljudi moglo učiniti. “I kapetan Iađe i sva posluga, kao što to u božićnjem broju Pijemonta lepo opisuje major Radoje Janković, zaboraviše na spasavanje vojnika. Disciplina popusti pred ličnom opasnošću. Nered se ušunja u hladnokrvnost. Nijedan čamac za spasavanje ne bi skinut”. Vojnici behu ostavljeni na milost i nemilost “Hamidije” koja svu topovsku vatru upravi na lađu punu vojnika “Vervenjotis”. Major Janković opisuje taj očajan trenutak ovim živim rečima:

“Huk topova dobi čarobnu moć nad svima. U ciglo jednom momentu oseti se tragedija tog nesrećnog dana. Vojnici, sa spremom na leđima, bacahu se sa nekoliko metara visine u vodu duboku nekoliko metara. Ranjeni se sklanjahu, da udare zavoje. Rane su bile grozne, zadane komadima čelika. Drugi se spuštahu niz konopce; po deset odjedared. Jedan konopac se otište! Sva sila “Hamidijinoga” besa sruči se na “Vervenjotis”.

I u tom očajnom trenutku, kada nije bilo nijednoga starešine da posavetuje, ako pomoći ne može, da podeli sudbinu sa svojim vojnicima, okrenula su svoja dva brdska topića dva vojnika bez epoleta, jedan podnarednik i jedan kaplar, i radi spasavanja svojih drugova uhvatili se u koštac sa topovskim kolosima jedne ratne lađe! ”Hamidija” se povukla, ostavljajući iza sebe pravu pustoš.

“Oko lađe plovili su šinjeli, rančevi, polomljeni kundaci, vojnički uprtači i ostali tragovi pretrpljene katastrofe. Šajkače, bez gospodara, ljuljale su se nešto pod vodom, kao velike alge. Nesrećne žrtve rasute tamo amo, svučene punim fišeklijama, potonule su i dodirujući stopama peskovito dno njihale su se kao podvodno bilje. Belele su se ruke utopljenika. U ponekoj puška mrtvački stisnuta. Ponekog tiskao je talas na širinu…

“Na malom talasu ljuškaju se jedne nove dvojenice. Gde gde izbije glava. Talas je preliva i zanosi kosu tamo amo, te se ukazuje razdeljak… Lepe momke iz Podrimlja nosi voda kao opalo lišće. Prvi put od kako su u ratu, prevarila ih snaga. Junaci od Zebrnjaka, Abdi-paše i Bakarnog Gumna leže savladani. Na svakom licu po jedna želja neizrečena. Njihove ih verenice čekaju, njihovo voće pupi, njihove su oči mrtve”.

I još bog zna gde bi se završila ova niska ludosti i žrtava, da se Skadar nije predao i da pitanje Albanije nije dočepala Evropa u ruke. Sa makedonskoga ratišta srpska vlada bi upućivala nove trupe jedne za drugima, da popune mesta onih koje su progutali snežni nameti albanskih krševa, glad, bolest, Skadarsko blato i Jadransko more. Zbog jednoga ni sa jedne strane neželjenoga sukoba između srpskoga albanskoga odreda i ostataka Džavidove vojske krenuta je u Albaniju cela moravska divizija, a šta bi tek bilo da Albanci nisu mirno čekali rešenje Evrope? Ali su čak i “divlja” albanska plemena znala bolje proceniti presudni značaj toga rešenja po Albaniju nego srpska vlada. Očekujući trenutak kada će ispratiti srpske trupe odakle su i došle, ona su umela uštedeti izlišne žrtve mnogo bolje od vlade koja je stajala pod zlokobnom sugestijom ruskoga uticaja. I, zacelo, posle pola godine gladovanja, stradanja, propadanja i ludoga harčenja ljudskih života, žalosni ostatci primorskoga odreda vraćeni su natrag, ostavljajući iza sebe kao jedini trag preko 5000 vojničkih grobova i opštu omrznutost kod stanovništva.

5. Kolonijalni ratovi

Da vojna okupacija Albanije mora izazvati očajan otpor gorštačkih albanskih plemena nije izgleda očekivala samo vlada g. Pašića. Ona je zaboravila da je Turska bila obetovana zemlja za navike ovih gorštaka, da su ih za muslimanski svet vezivale vrlo jake verske veze, pa je ipak jedan veliki deo državne moći Turske bio vezan u ovim krševima, bune su postale redovno stanje, iz njih je došao i jedan od najodsudnijih udaraca mladoturskom režimu. Držanje Albanaca u pokornosti bio je vrlo težak zadatak za Tursku, i ako je ona imala u Anatoliji bogat rezervoar ljudskoga materijala koji je, kada zatreba, prebacivala protiv pobunjenika u Evropi, protiv albanskih plemena, kao što je ova, kada zatreba, upotrebljavala protiv hrišćana.

Sa tim pitanjima srpska vlada se nije mnogo zamarala. O prirodnom otporu albanskih plemena ona ne samo nije vodila računa, već ga je u stvari provocirala, oglasivši albansko naselje, po primeru svih zavojevača, za ljudski odrod prema kome vredi samo upotreba grube sile. Posle neočekivanih vojnih uspeha prema Turskoj i vlada je, kao i ceo buržoaski svet u Srbiji, potonula u idolopokloničko verovanje u moć oružja kao jedino radikalnoga i rešavajućega sredstva. Ona je gurnula vojsku pravcem ka primorju bez ikakve političke direktive, posela njome veliki deo albanskih oblasti bez ikakvih strogih naređenja o držanju vojske prema samopouzdanim albanskim plemenima, i time je dala prvi potsticaj stalnom ratu na granici s mnogobrojnim žrtvama sa jedne i sa druge strane. Predstavnicima vlasničke politike nije ni na um došlo da misle koliko bi žrtava moglo biti ušteđeno vođenjem računa o držanju vojske prema pokorenom stanovništvu i o neodoljivoj upornoj težnji ovih plemena da im se inače teški uslovi opstanka ne sužavaju i životne navike drsko ne vređaju.

I čim je soldateska, ostavljena samoj sebi, soldateska iza koje se politički upravljači nisu videli, došla u dodir sa albanskim stanovništvom, ona je počinila takvu pustoš koji je albanski narod gurnuo u očajnu borbu za održanje. Tako je otvorena serija kolonijalnih borbi koje sa većim ili manjim prekidima traju od prelaska srpske vojske preko turske granice do danas i kojima se kraja još nigde ne vidi.

Slepa i gluva prema najgrubljoj praksi kolonijalnog istrebljenja koje je soldateska vršila, buržoaska štampa je podigla paklenu poviku protiv “arnautskih divljaštava”, i ta je povika rasla sa nemoću vlade da odoli pritisku svojih moćnih suparnika oko Albanije. Ni nesumnjivo divlja i nekulturna afrička plemena nisu nikada dočekivala evropskoga nametljivca celivanjem njegove bele ruke. Još manje se to moglo očekivati od Albanaca koji su već bili ispunjeni izvesnim političkim težnjama za koje su poslednjih desetak godina toliko žrtava podneli i sa kojima je bio upućen da računa svaki onaj koji nije bio unapred rešen na borbu do istrebljenja.

Albanska pobuna septembra meseca, zbog koje je Srbija morala ponovo mobilisati blizu tri divizije, je klasičan primer kako se kolonijalni ratovi izazivaju. Okupacija sprske vojske prostirala se sa istoka do na same kapije klisura i klanaca. Ona je rastavila orača od njive, stoku od paše, stada od pojišta, selo od vodenice, kupca i prodaoca od pijace okolinu od varoši, a čitava planinska naselja od svoga privrednoga centra i žitnice za ishranu. Albanac s one strane nije smeo kročiti na svoju zemlju koja je ostala na ovoj strani. Svi izvori za život bili su presečeni. U očajanju i gladi narod je najpre molio za slobodan dolazak na tržište, a kada mu je i to uskraćeno, između smrti od gladi i smrti od olova on je izabrao ovu drugu. Pri toj pobuni mogli su se umešati razni domaći i strani agenti, na koje je vlada s planom skretala pažnju javnosti, ali zemljište za eventualni uticaj tih elemenata pripremila je vlada g. Pašića, odbijajući albansko stanovništvo od sebe onim istim sredstvima kojima se najbolje mogla poslužiti da mu položaj olakša i da ga sebi privuče.

Ali vojni režim nije samo obustavio poslove i presekao redovne izvore zarade, već je popljačkao od stanovništva celu gotovinu ljudske i stočne hrane. Pri srednjevekovnom sistemu snabdevanja trupa, da se koliko toliko utoli glad vojnika, gurani su u glad meštani. Taj sistem snabdevanja trupa napunio je džepove mnogoga vojnoga i civilnoga činovnika koji su u ove oblasti ušli sa dovoljno iskustva kolika je moć novca; on nije olakšao narodu u Srbiji teret ratnih troškova, a natovario mu je na vrat još teže breme ugušivanja izazvanih buna.

Vlada je tu pljačku uzakonila i podigla do najvišega stepena uvođenjem kontribucionih taksa koje su vojne i civilne vlasti u novim krajevima naplaćivale. O skandaloznoj preteranosti tih taksa dovoljno je da navedemo samo ovo nekoliko primera. Od sto kilograma naplaćivano je na špiritus 117 din, na gas 54.65, na so 17.60, na šećer 30, na pivo 20, na zejtin 20, na kafu 100 itd. Pohvatani su, dakle, svi oni predmeti koji se u narodnim masama najviše troše, bez kojih one ne mogu. One su se svalile kao sinji teret na opljačkane i zarada lišene meštane i na sirote vojne obaveznike, ako su kad i kad popili kafu, nabavili gasa za svoje stražare ili kupili koje parče šećera da razblaže oporost okorela i buđava tajina. I kada ih šalje u smrt za bolju budućnost njene eksploatacije, buržoazija ih prati svojim poznatim aparatom posrednih poreza. A da tim taksama ne bi mnogo zbunila nenaviknuti trgovački svet novih krajeva i da bi ga uputila kako da se pomogne, na priznanicama po naređenju Vrhovne Komande piše: “Uvoznik se ovlašćuje da kontribucionu taksu, naplaćenu na ovu robu, prenese na potrošača.”

U sasvim normalnim prilikama, kada privredni život teče potpuno redovnim tokom, ovoliko poskupljivanje života izazvalo bi nesnosno stanje. U prilikama, pak, kada je izvor redovnih zarada presanuo i gotovina popljačkana, narod od lira “razoružan”, kontrobucione takse su gonile pravo očajnoj odbrani života. Kada se sve to ima na umu: da za život Albanaca nije niko nikome odgovarao, da je vojska rupila u primitivne životne navike sa svojom krutom logikom sile, da su svi izvori života presečeni, ljudi i stoka ostavljeni bez hrane, da je pljačka dodijala i malom i velikom, i bogatom i siromašnom, – kada se sve to ima na umu, onda imate pred sobom retko tipičan slučaj kako se stvaraju bune. Da ne govorimo o užasnim scenama bede i gladi koje su se odigravale po Skadru i drugim pribežištima potisnutoga albanskoga stanovništva!

I kada je buna izbila, vlada je preko zastupnika ministra spoljašnjih dela izjavila da će Albanci biti “primerno kažnjeni”, buržoaska štampa je tražila istrebljenje bez milosti, a vojska je izvršivala. Albanska sela, iz kojih su ljudi bili blagovremeno izbegli, behu pretvorena u zgarišta. To behu u isto vreme varvarski krematorijumi u kojima je sagorelo stotinama živih žena i dece. I dokle su ustanici zarobljene srpske oficire i vojnike razoružavali i puštali, dotle srpska soldateska nije štedela ni njihovu decu, žene i bolesne. Verna slika tih varvarstava iznesena je u dopisima iz Albanije u “Radničkim Novinama”, u člancima “Krvna osveta soldateske” i “Crnogorski bes”. Još se jednom potvrdilo do je narodna pobuna najprimitivnijih plemena uvek humanija od prakse stajaće vojske koju moderna država protiv pobune upotrebljava. Srpski vlasnici su otvorili svoj registar kolonijalnih ubijanja i grozota i mogu već dostojno stupiti u vlasničko društvo Engleza, Holanđana, Francuza, Nemaca, Talijana i Rusa.

6. Rezultati zavojevačke politike

Od buržoaskih opozicionih grupa u Skupštini s pravom je neko istakao da u spoljašnjoj politici ratna vlada radikalne partije za vreme balkanskih događaja nije imala načelne opozicije izuzimajući socijalnu demokratiju. Ta saglasnost buržoaskih grupa u spoljašnjoj politici postignuta je istina većim žrtvama radikala nego njihovih protivnika, jer ako je obezbeđenje Balkana balkanskim narodima putem međusobnog sporazuma bilo do ovih događaja u istini rukovodno načelo radikalne partije u balkanskoj politici, onda je nesumnjivo da se ona u toku događaja više primakla svojim protivnicima nego oni njoj. U svakom slučaju politika radikalne vlade bila je u pogledu pravca izraz celokupne buržoazije, a g. Pašić najpogodnija ličnost da njenom “realnom” politikom rukovodi.

U svojoj albanskoj politici, kao i u drugim prilikama, g. Pašić voli da nas ostavlja u neizvesnosti šta upravo hoće. I u diplomatskom radu on je pre svega šef partije koja se razvila iz kolebljive i neodređene sitne buržoazije i koja, nošena đogađajima, gleda da okretnošću i sitnim lukavstvima nadoknadi odsustvo širokoga političkoga vidokruga i sposobnosti da u ođređenom pravcu istraje. Za vreme velikih događaja na Balkanu ta kolebljivost je u toliko jače ovladala kabinetima balkanskih državica, u koliko je rasla nesrazmera između velikih prohteva i malih sredstava. U diplomatskoj veštini g. Pašića ona je dobila izraza u njegovoj sposobnosti da nešto hoće i neće u isto vreme, a ta politika hoće i neće ostavlja istina njenom rukovodiocu otvorena vrata na koja će se od najozbiljnije preduzeta koraka moći povući kao od pokušaja na koji se ozbiljno nije ni mislilo, ali te ”pokušaje” srpski narod je skupo platio. U takvim pokušajima i pipanjima protekli su najsudbonosniji istorijski momenti, koji su iziskivali odlučno zalaganje svega autoriteta za odluke koje bi bile rezultat realne procene opšte situacije na Balkanu i stvarnoga položaja balkanskih naroda.

Kakva je ta situacija i kakva ona rešenja nalaže?

Balkansko poluostrvo je jedna mešavina nacija sa izukrštanim istorijskim uspomenama. Pojedini delovi poluostrva koji u tim istorijskim uspomenama predstavljaju oblasti za sebe, uneli su se jedni u druge i leže jedan drugom na prirodnim pravcima kulturnoga i privrednoga saobraćaja sa svetom. To naročito važi za njegove centralne oblasti, Staru Srbiju i Makedoniju, za oblasti koje čine glavni deo turskoga nasleđa balkanskih državica. Tako, kada je iz tih oblasti naporima narodnih masa tursko gospodarstvo istisnuto, stupili su napred vlasnički krugovi balkanskih državica sa punim šakama planova o deobi zadobivenih oblasti na osnovu istorijskih i nacionalnih prava, ekonomskih i političkih nužnosti. Ali, eto zla! Deoba nije moguća a da se ne pogazi nacionalni princip, ne ugrozi državni opstanak, ne povrede stvarni privredni interesi i uobražena i preživela istorijska prava. Kao prirodna kapija Balkana Solun je na primer potreban svima, a Solun je jedan i nedeljiv. Saobraćajnu i privrednu osu Balkana, bez koje Solun ne bi bio što je, predstavlja nesumnjivo vardarska dolina, a ona je takođe jedna i nedeljiva. Isto tako su se i granice srednjevekovnih carstava često pomerale i preklapale, zbog čega su i istorijske pretenzije balkanskih državica u nepomirljivoj suprotnosti. Ko će, zatim, utvrditi gde prestaje i gde nastaje granica srpskoga i bugarskoga naroda uopšte? Kako da se prikupe u jednu nacionalnu zajednicu makedonski Sloveni a da se ne porobe Grci i ostali narodi? Kako da se prikupe u jednu nacionalnu državu Grci u Trakiji a da se ne porobe Turci i ne preseku veze Bugarske sa Bugarima u okolini Soluna i dalje do Kostura?

Eto samo nekoliko nagoveštaja o masi stvarnih i uobraženih pitanja, istinskih i lažnih interesa, koji su sa uništenjem turske vlasti potekli kao voda iz razbijena suda, i koji su mogli biti povoljno rešeni samo stvaranjem jedne nove zajednice. Otvorena uništenjem jedne celine, ta pitanja su mogla biti mirno i povoljno rešena samo u jednoj novoj celini više forme. To je bio jedini put koji pouzdano nije vodio u rat već zbliženju, slobodi, snazi i opštem napretku na Balkanu. Da ne govorimo o velikom značaju otklanjanja bratoubilačkoga rata, zajednica naroda na Balkanu je uopšte ono rešenje složenoga Balkanskoga pitanja kojim bi svi balkanski narodi dobili najpovoljnije pogodbe za mirno i uspešno razvijanje u budućnosti. Samo stvaranjem nove zajednice namesto srušenoga turskoga gospodarstva mogla se sačuvati davno izgubljena nacionalna sloboda da se opet ne utopi u krvavoj međusobnoj otmici oko zadobivenih oblasti, otmici koja je najveća nesreća po slobodu balkanskih naroda. Ta sloboda je otmičarskim grabežom osvojenih oblasti udavljena pre nego što se bila rodila, a time je istorijski potvrđeno gledište socijalne demokratije da nacionalno oslobođcnje balkanskih naroda nije moguće bez ujedinjenja celoga Balkana u jednu opštu zajednicu. Takva narodna zajednica u isto vreme oslobodila bi sve narode i oblasti Balkanskoga poluostrva uzajamnoga stešnjavanja i zatvaranja koje česte granice sa sobom nose i svima otvorila slobodan izlazak na more. Balkan bi postao jedna prostrana privredna oblast u kojoj bi moderni privredni život dobio poleta, i svaki deo te oblasti dobio bi u celini jemstva za slobodu saobraćaja, za osiguranje privrednih potreba, za brže privredno razvijanje uopšte. Istinska ekonomska emancipacija balkanskih naroda leži u privrednoj zajednici Balkana. A sa ujedinjenjem političkih snaga i privrednim napretkom balkanski narodi bili bi sposobni da dadu otpora zavojevačkim težnjama kapitalističkih evropskih država.

Ako ima političkoga realiteta na Balkanu, to je nužnost zajednice balkanskih naroda. Uverenje o toj nužnosti ističe iz posmatranja stvarne situacije na Balkanskom poluostrvu kao iz kakve otvorene knjige koja tako precizno ocrtava našu budućnost, i samo ona politika balkanskih državica je realna kojoj ta misao služi kao rukovodno načelo.

Kao jedan čin u velikoj balkanskoj drami, najtešnje vezan sa prethodnom i potonjom radnjom, zavojevački pohod Srbije na Albaniju je najgrublje otstupanje od načela zajednice balkanskih naroda, a u isto vreme odstupanje koje je plaćeno najočiglednijim porazom. Kako se taj čin događa izvan one zamršenosti istorijskih, etnografskih i političkih odnosa koja obavija sporove u Makedoniji, to se u njemu najjasnije ispoljavaju tendencije balkanske politike buržoazije. U njemu su do kostiju razgolićene netolerancija vlasničkih klasa prema drugim narodima, zavojevačke težnje i gotovost buržoazije da ih sprovodi najbrutalnijim zločinstvima kakva su do sada izvršavana samo u prekomorskim kolonijama. Napuštanje načela zajednice balkanskih naroda još pri sklapanju ugovora o zajedničkoj akciji protiv Turske oteralo nas je da se prebijamo i uzaman satiremo po vratolomnoj Albaniji, a isterani iz nje odbačeni smo na Bregalnicu da se varvarski i suludo koljemo sa braćom. Jedna pogreška je povlačila drugu, jedan poraz dao je drugi. Tako je “realna” politika g. Pašića zapečaćena dvama vrlo realnim porazima: albanskim i bregalničkim. A kada se albanska avantura hoće da pravda otsecanjem od Soluna, a bregalnički zločin odbacivanjem iz Albanije, onda se mora da istakne da je uzrok oba zla jedan isti, naime: zavojevačka težnja buržoazije i vlasničkih klika i faktora na Balkanu i njihova nesposobnost da ograničenom separatizmu gospodarećih interesa pretpostave načelo zajednice, koje su nekada propovedali mnogi njihovi predstavnici.

Zavojevačko držanje Srbije prema albanskom narodu specijalno pružilo je jedno iskustvo više o velikoj opasnosti koju svaka borba između balkanskih naroda predstavlja za jednu i drugu stranu. Ono je, u isto vreme, pokazalo i kako se politikom vlasničkih klasa unosi mržnja među narode.

Danas je postalo vrlo rizično propovedati potrebu zajedničkoga rada sa Albancima. U pogubnoj utakmici da opravda jednu naopaku politiku buržoaska štampa je stvorila o Albancima čitavu kulu neistinitih i tendencioznih mišljenja, a osvajačka politika Srbije sa svojim varvarskim metodama morala je Albance ispuniti dubokom mržnjom prema nama. Ali toga nije nekada bilo. Srpska i albanska plemena pod Turskom, kao što se to vidi iz pričanja Marka Miljanova, živela su u bliskim vezama. Njih je spajala vrlo velika društvena srodnost, izražena u mnogim zajedničkim običajima, predanjima i uspomenama, kao i u mnogim zajedničkim akcijama protiv turskih vlasti; često puta postoji i krvno srodstvo. Prema onom što je u narodu zabeležio Miljanov, Kuči, Belopavlići, Hoti, Piperi, Klimenti nisu predstavljali uvek dve grupe plemena, albansku i crnogorsku, podeljenih u dva neprijateljska logora, već su ona često stajala na jednoj strani protiv zajedničkoga neprijatelja. Kao prilog tome da su uspomene na te bliske odnose živele u albanskom narodu može se uzeti i ona izjava Albanaca koju je na svom putu po Albaniji zabeležio Dositej Obradović: “mi smo sa Srbi jedan rod i pleme bili”.

Mnogi faktori i događaji posle toga vodili su tome da namesto dobrih susednih odnosa i osećanja srodnosti počinje širiti netrpeljivost i neprijateljstvo. U tom pravcu najviše su pridoneli s planom sprovođena politika razdora iz Carigrada i postupanje Srbije i Crne Gore prema albanskom stanovništvu za vreme ratova sa Turskom.

Ako je ipak iko imao uslova za sporazuman rad sa Albancima, to su ga imale Crna Gora i Srbija. Ne samo izmešanost naselja i srodnost susednih plemena već i uzajamnost interesa upućivali su ova dva naroda na sporazum i prijateljske odnose. Kao što put na Jadransko More ide preko jednostavnoga albanskoga naselja, veze Albanaca sa unutrašnjošću poluostrva vode preko srpske granice. Kao što je nama potrebno more, još više je njima potrebno kopno. Ako nas upućuju na Albance brige za izvoz, Albance upućuju na nas brige za hleb. Ako se te dve strane ne sporazumevaju, one se uzajamno stešnjavaju i dave.

Ali svi izgledi za politiku sporazuma i prijateljstva razlupali su se u ovoj prilici mnogo više o jedan osion osvajački gest Srbije nego o sirovost albanskih plemena. Srbija nije ušla u Albaniju kao brat nego kao osvajač. Šta više ona nije ušla ni kao političar već kao grub soldat. Iza grube vojničke praktike političar se nije video. Upravo, on je imao samo jednu misao koja se sadržavala u naređenju: idite i osvojite! Ili pokoriti ili propasti! Sa politikom koja nije računala sa ljudima, sa plemenima, sa narodom i prirodnom težnjom da i Albanija steče i svoju samostalnost, Srbija je izgubila svaki dodir sa predstavnicima albanskoga naroda i njega odgurnula u očajnu mržnju prema svemu srpskom. Ako albanski narod nije do sada predstavljao jednu nacionalnu celinu koju bi mogla zagrejati i pokrenuti jedna misao, ta zajednička misao je danas nažalost u opštem nacionalnom revoltu albanskoga naselja protiv varvarskoga postupanja njegovih suseda, Srbije, Grčke i Crne Gore, revoltu koji je jedan veliki korak u nacionalnom buđenju Albanaca.

Oslanjajući se isključivo na soldatesku koja nema razumevanja ovih pitanja, srpska vlada, zanesena osvajačkom žudnjom i opsenjena stranim uticajem, nije čak umela iskoristiti svoju polugodišnju vlast u Severnoj Albaniji ni za jedan akt koji bi ostavio traga i ublažio rane. Ona to nije umela učiniti čak ni u poslednjem času kada je pitanje o autonomiju Albanije već bilo sazrelo. Narodne mase su žudno tražile oslobođenje iz bednoga čifčiskoga položaja, ali za takva revolucionarna dela imala je razumevanja samo Napoleonova vojska revolucije. Obrazovaniji redovi nisu krili od srpskih posada nepokolebljivu privrženost ideji autonomije Albanije, ali to što bi umeo politički proceniti svaki engleski konzervativac bilo je i suviše daleko od srpskih radikalaca. Oni su nadirali ka moru na snagu. Kao neprijatelj Srbija je ušla u Albaniju, kao neprijatelj je izašla.

Bezgranično neprijateljstvo albanskoga naroda prema Srbiji je prvi pozitivan rezultat albanske politike srpske vlade. Drugi još opasniji rezultat jest učvršćivanje u Albaniji dve na zapadnom Balkanu najzainteresovanije velike sile, a ono predstavlja jedno iskustvo više da svako međusobno neprijateljstvo balkanskih naroda koristi samo njihovom zajedničkom neprijatelju. Zavojevačko držanje Srbije, Grčke i Crne Gore nije moglo sprečiti stvaranje autonomne Albanije, ali je ono toga najmlađega pigmeja na Balkanu gurnulo da se još pre pojave na svet preda na milost i nemilost Austro-Ugarske i Italije. Taj fakat je od velike opasnosti po mir i slobodno razvijanje Srbije. Jasno je da ta opasnost ne dolazi od toga što je autonomna Albanija uopšte stvorena, već od toga što je ona stvorena u borbi protiv zavojevačkih želja susednih balkanskih državica, što je upravo od njih oteta zauzimanjem Austro-Ugarske i Italije i što je time uz ove dve države tako jako privezana. Tamo gde je prijateljstvo potreba i jedne i druge strane zavladalo je strasno neprijateljstvo, a prijateljske veze učvršćuju se između dve strane od kojih je jedna unapred osuđena da bude žrtva druge.

I jedan i drugi pozitivan rezultat osvajačke politike Srbije prema albanskom narodu osetile su državne finansije i naš privredni razvitak, ali najviše one desetine hiljada robova što propadaju po albanskim krševima. Oni su izbačeni na granicu da svojim životima zaustavljaju talas ogorčenja koji su vlasnici zavojevačkom politikom izazvali i da čuvaju zemlju od opasnosti u koju je tom prilikom uvučena. Lancima kojima je htela okovati tuđi narod buržoazija je stegnula siobodu svoje zemlje i svoga naroda.

Dokle se, naposletku, osvajački pohod na Albaniju hoće da opravda lažnim teorijama o nesposobnosti Albanaca za nacionalni razvitak, istinite, na žalost vrlo istinite zle posledice toga pohoda pokazale su pred celim narodom nesposobnost vlasničkih klasa za politiku narodnih interesa. Kakve će rezultate dati rad onih koji se u Albaniji za autonomiju svoje zemlje bore, to je zasebno pitanje na koje će jedino budućnost dati tačan odgovor; ali potpun i skup poraz osvajačke politike naše buržoazije koja se protiv autonomije borila stoji pred nama kao svršen čin i zvoni kao jedna fina istorijska ironija na teoriju nacionalne ”nesposobnosti” Albanaca. A pošto sa porazom osvajačke politike nije završen lanac opasnosti i žrtava po slobodu srpskoga naroda i budućnost Srbije, potrebno je bar sad pogledati istini u oči i nasuprot predrasudama priznati: da je borba koju danas albansko pleme vodi prirodna, neizbežna istorijska borba za jedan drukčiji politički život nego što ga je imala pod Turskom i drukčiji nego što mu ga nameću njegovi svirepi susedi, Srbija, Grčka i Crna Gora. Slobodan srpski narod treba tu borbu da ceni i poštuje koliko radi slobode Albanaca toliko i svoje, i da svakoj vladi odreče sva sredstva za zavojevačku politiku.

Kao predstavnik proletarijata koji nije nikada bio izmećar zavojevačke politike vladajućih klasa, socijalna demokratija je dužna pratiti korak u korak istrebljivačku politiku vlasnika prema Albancima, žigosati je kao varvarstvo koje se pod lažnim izgovorom ”više kulture” vrši, kao klasnu politiku buržoazije koja se najštetnije odaziva po klasne interese proletarijata, kao antinarodnu zavojevačku politiku koja dovodi u opasnost mir i slobodu zemlje i silno pogoršava položaj narodnih masa. Protiv te politike socijalna demokratija ističe svoju lozinku: politička i ekonomska zajednica svih naroda na Balkanu, ne izuzimajući ni Albance, na osnovici pune demokratije i potpune jednakosti.

Ovo je četvrto poglavlje knjige Srbija i Albanija Dimitrija Tucovića (1914).