Aleksandrijski kvartet…
predstavlja monumentalno delo irskog književnika Lorens Darela, delo po kome je prepoznatljiv, koje stoji kao sinonim za samog autora. Poznat je i po tome što je godinama bio užem izboru za Nobelovu nagradu, ali istu nikada nije zavredeo, po mišljenju žirija, a prva nominacija desila se kod nas čuvene Andrićeve ’61. godine, kada je zajedno sa Tolkinom ostao bez Nobela. Može se raspravljati o književnim preferencama, ukusima, davati za i protiv svakog od ovih autora, činjenica je da bilo ko od njih trojice da je dobio nagradu ne bi bilo nezasluženo. Meni lično, s obzirom da sam ih svu trojicu, od sada čitao, Andrić je ipak najkompletniji književnik, najstudiozniji u kontekstu radnje, ali Tolkin je stvorio čitav jedan svet i nekoliko jezika, a Darel prezentovao novu kulturu, samo na prvi pogled njemu nepoznatu. Darel je pisao u Kvartetu o onome što je znao, o svojim iskustvima koje je pribavio tokom diplomatskog službovanja u zemljama mediterana, Grčka, Krf, Rodos, Kipar, Jugoslavija i naposletku i Egipat. O Jugoslaviji i komunističkim vođama tog vremena izražavao se izrazito negativno, te se može reći da nije ni uživao u diplomatskim poslovima u to doba.
.
U književnom radu nije se bavio samo dužim proznim tekstovima već i kraćim u vidu drama, pozorišnih scenarija, a pisao je i poeziju. Pored Aleksandrijskog kvarteta, autor je i poznatih dela prevedenih na naš jezik Crna knjiga i Avinjonski kvintet. Iako smatram da u Andrićevoj godini nije zaslužio Nobela, ovaj autor je bolji od mnogih autora koji su Nobela kasnije osvojili, ali književne nagrade ćesto nisu bile pravedne tako da Nobela nemaju ni Nabokov, Kiš, Crnjanski i još mnogi, ali čitaoci i kvalitet uvek kroz istorijska dešavanja odrede ko vredi, a ko ne vredi, a Darel svakako vredi pominjanja.
„Bezbrojna su čovekova Ja; u njemu su andjeli i djavoli, raj i pakao, čitavo životinjsko, biljno i mineralno carstvo; i baš kao što mali pojedinačni čovek može da se razboli, tako i veliki univerzalni čovek ima svoje boljke koje se očituju kao nevolje što pogađaju celo čovečanstvo.“
Delo Aleksandrijski kvartet sastoji se iz četiri knjige, kako i sam naslov govori, koje se naslovljene imenima Darelovih junaka Justina, Baltazar, Mauntoliv i Klea. Mesto dešavanja je Egipat sa naglaskom na Aleksandriju, a dominantni problem jesu pravoslavni Egipćani Kopti. Prvi deo Justina donosi nam scenu u manjem ili većem obimu čitavu plejadu glavnih junaka, njih nije mnogo i pored pomenutih naslovnih junaka tu je i Darli, narator u tri dela kvarteta, Nesim i Naruz, braća, i Lejla njihova majka i Da Kapo ili Kapodistrija, neka vrsta krimi vođe, Pombal i Persevorden, pisac i njegova slepa sestra Liza. I to je sa manjim izmenama u suštini kompletan spisak likova, ali njihova uloga, njihove misli se u toku kvarteta menjaju.
.
Na sceni je čitav ljubavni mnogougao, naprosto u delu Justina često se pitate da li je to tako i u stvarnosti, da gledamo jednu osobu, smatramo je za blisku i smatramo da je poznajemo, ali se u suštini varamo. Jedan od takvih likova je Justina, za mene jedini izrazito negativan lik u delu, ona do svojih ciljeva dolazi zavodničkim veštinama, ona je predator koji ima svoju ulogu i koja je kao privid postavljena za žrtvu, i ona i njen muž Nesim. Daril, narator i ljubavnik Justinin, onaj koji ima privid upravljanja situacijom, onaj koji misli da Nesim ne zna ništa o neverstvima supruge, zapravo je malena marioneta, koja u svom životu ne vlada ni svojim ličnim potrebama. Doba pre Drugog svetskog rata i sam Egipat na mestu spajanja i razdvajanja i velikog prisustva evropskih diplomata i špijuna, idealno je mesto za menjanje uticaja, granica i dobijanja moći, a pustinja je mesto gde pesak svojim snažnim delovanjima sve menja preko noći, pustinja ima moć da zagubi tragove, da mrtvima dariva novi život i da one neposlušne jednostavno proguta.
.
Doba je stvaranja uticaja u Palestini, začetak stvaranja Izraela i trenutak kada Kopti žele da povrate svoj istorijski uticaj koji su imali pre dolaska Evropljana na mesto dešavanja. I sve se to događa kroz privid veselog aleksandrijskog života, pod maskama karnevala, uličnih zabava i opojnih noći ispunjenih lakom zabavom. Kroz druge delove mnogi postupci iz prvog dela dobijaju nova značenja, junaci postaju antijunaci, autsajderi mudri šahovski igrači, a skriveni likovi dobijaju oblik u vidu veštog marionetskog lutkara.
.
Treći deo Mauntoliv predstavlja za mene vrhunac kvarteta, špijunski planovi, vešto pleteni u prva dva dela, prividi ljubavi, dobijaju istinske oblike, likovima padaju maske i počinje igra otvorenih karata. Za Nesima i Justinu, kroz prizmu autsajdera Naruza koji traži svoje mesto na sceni, ali ne sa maskom, već sa nosećom ružnoćom zečije usne, sa bičom u ruci i pustinjskim peskom po stopala, možda i previše otvorenih karata. Evakuacija započinje, preraspodela snaga na terenu, traženje nove šanse, uklanjanje tragova i eliinisanje suvišnih pijuna, Mauntoliv i kao diplomata koji voli Lejlu, koji shvata svoju pijunsku ulogu, i Mauntoliv kao deo kvarteta pruža neverovatan doživljaj dostojan divljenja. Ono što je bitno istaći Darel je stvorio svet prepun sloboda, ali ujedno i svet u kome se vide tragovi začetka ekstremizma koji su sada na terenu, a naročito u vidu sloboda žena u arapskom svetu.
„Mi, napokon ne znamo ništa jedni o drugima, prikazujemo jedno drugom odabrane izmišljotine! Ja sa varala tebe, ti si varao sebe.“
Generalno u samoj knjizi, Kvartet ću gledati kao celinu, ima više delova koji mi smetaju i koje bih želeo da su uređeni na drugačiji način, ali kompletan utisak je veoma pozitivan. Prvi detalj je konciznost, masa stvari je morala biti ispisana sa manje reči, sa više direktnosti u izražavanju, sa manje okolišenja. Konkretno za čitav tok priče nejasan mi je poslednji deo Klea, tačnije njegova druga polovina, a posebno nesreća u formatu Džems Bond serijala, za ovakvu knjigu previše efektno i melodramatično.
.
U okviru toga Baltazar mi nedostaje u drugoj knjizi iako je on autor spisa koje Darli dobija i u vidu naratora iščitava. Nema Baltazara koji se sve vreme nagoveštava, kao vođe ustanka, kao kabaliste, mističnog lika koji povlači poteze iz senke, a i Darli je iz uloge vrbovanog špijuna naprosto zaboravljen, ljubavisanje i romantika su na neki način ugušili misticizam. Čim je ušao u srž u tom fantastičnom trećem delu, kada je konkretno rešio da se obračuna sa svima Darel je stvorio moćno delo.
.
Kvartet sam pročitao u cugu, jedino tako i može, ali vremenom dolazi do zasićenja, želite promenu, želite druge likove, druge gradove, druge zločine i na kraju želite da jedan od autsajdera najzad nešto i ukapira. Čitajte Darela Aleksandrijski kvartet nije uzalud jedno od najboljih dela napisanih u prošlom veku, moje preokupacije traže više, traže savršenije, ali Kvartet je odlično delo.
„Aleksandrija, princeza i kurva. Kraljevski grad i anus mundi. Neće se promeniti sve dok rase i dalje vriju ovde kao šira u kaci, sve dok ulicama i trgovima naviru i šikljaju u u svom vrenju te razne strasti i pakosti, besovi i iznenadne mirnoće.“
Miroslav Maričić
Aleksandrijski kvartet – Lorens Darel added by P.U.L.S.E on
View all posts by P.U.L.S.E →
Loš tekst, i to baš. Danas svako nešto piše ili hoće da piše, a ne razume ni ono što piše niti ono o čemu piše.