Ivo Andrić – pripovedač

„U nas se priča neguje od postanja“ (Andrić).

Pripovedanje – kako se to radilo odvajkada na Balkanu, priče uz kazan, na poselu, priče oko guvna, oko rakije, ženske priče…priče kako su nam pričali stric, sused lovac i ribolovac ili baka iz Bosne, priče o ljudima i ljudskim zgodama, o ljubavima, o smrti, o običnom ili neobičnom – to je početak i krajnji cilj Andrićeve umetnosti. „Uvek će ljudi tražiti slike i priče, igre i prizore koji govore o ljudskim sudbinama“ (I.A). U početku beše priča…Andrić sledi milenijsku balkansku tradiciju pripovedanja koja je nastala u ono mutno, daleko doba, onda kada i reč, odnosno čovek, koji je stvarao i gradio svoj svet pričanjem priča. I ništa se bitno nije promenilo, ni od Homera, ni sa stvaranjem pisma, ni pera ili štamparije, niti mašine ili kompjutera: u dnu svakog slova, leži uvek jedna priča, ili kako je to izrekao sam umetnik prilikom dodele Nobelove nagrade:

„…Priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča sâmo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja… Ili to pripovedač možda priča sâm sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? “

„Nemirna godina“ je tako vrhunska psihološka priča o epizodi iz života jednog teškog stvora – nepokretnog gazda Jevrema (takvih teških i još težih likova prepune su Andrićeve pripovesti) i o Cigančici Gagi. Izvanredno ispričana priča, sva u prelivima. Ništa tu ne „štrči“, nema otvorene drame ili naglih obrta. Sve teče u prividnom miru na površini, dok ispod površine zbivanja i postupaka, sve biva napeto i na granici (ljudskog i dramatskog) pucanja – Jevremova naklonost prema Cigančici, Gagina mladalačka erotičnost, strepnja Jevremove porodice i posebno, Jevremove žene – gazdarice, neodređena pretnja pridošle vojske koja se nadvila nad čaršiju i nad Jevremov dom…Samo nekoliko reči ili par rečenica dovoljno je da se upečatljivo izraze neko stanje ili osećanje: „…ona se uvukla u njega, načela ga i stala da ga rastače kao što crv rastače drvo, nevidljivo, iznutra…Leprša oko njega a on ponajviše samo ćutke gleda njene pokrete, kao da ih čita i iz njih pod starost saznaje ono što je u životu zaista trebalo znati, a što on nikad, ni u mladosti, slutio nije“.

Andrić je jednom definisao svoj stil ovako: „rečima treba da je tesno, a mislima i slikama široko“. Njegova rečenica je sva stegnuta i pročišćena, svaka reč i izraz su, čini se, na svome mestu, dok pripovedanje teče glatko, poput vode bistrog potoka koja klizi preko čistog kamenja.

„U pisanju treba biti odmeren i tvrd, jer ništa tako ne navodi na greh i rasipništvo kao jezik. Reči naviru kao roj pčela, a vi morate biti strpljivi, i među hiljadama tražiti maticu – onu pravu reč…“ (I.A).

Andrićeve priče i neobične zgode odvijaju se na jednoj naizgled nepomičnoj, tmurnoj pozadini koja se naziva ljudski život – onaj uobičajeni život pojedinaca i zajednice, tj. Andrićev svet – sav sačinjen od ljudske muke i truda, od svakodnevne borbe od jutra do sjutra za opstanak koja, ma koliko teška i nazgled nepromenjljiva, u stvari bez prestanka biva ustalasana i uznemirena nesvakidašnjim dešavanjima: bilo dolascima vojske, bilo nekim neočekivanim nemirom u kasabi, uzbuđenjem pojedinca ili čaršije podstaknute ženskom lepotom ili nečijjim poremećenim ponašanjem – pojavama koje kao da predstavljaju jarki poremećaj izazvan, bilo zlom koje čini čovek, bili ljudskim strastima koje na momenat boje površinu sivkasto-banalne stvarnosti.

„Ljudi nikad neće prestati da traže igru koja im govori o sudbinskim putevima pojedinaca ili zajednica onakvim kakvi su ili kakvi bi trebalo da budu“. (I.A).

„Priča o vezirevom slonu“ predstavlja mini hroniku jedne vezirske vladavine vrlo slične pričama iz Travničke hronikem u kojoj je jedno neobično stvorenje (vezirovo slonče – „fil“) metaforično suprostavljeno večitom imobilizmu „kasabe“, „čaršije“ za koju je načelo nepromenljivosti i onog uvek istog vrhunski princip na kome počiva svet. Istorijsku pripovest o nezabeleženom nasilju – iznanadnom pogubljenju desetina viđenih bosanskih aga i begova koji je izvršio novi travnički vezir – Andrić u priči „začinjava“, odnosno ublažava paralelnom pričom o „filu“ i njegovom kratkom životu u travničkoj kasabi, ispričanoj sa dozom blage ironije koju stvara sam život. Čuđenje i mržnja su osnovni pozadinski tonovi kojim kasaba u tišini, potuljeno dočekuje i prati strano i nepoznato – nestašne šetnje slončeta, nastojeći da se bar na nevinom živinčetu osveti za sve ono što nije smela da učini nasilnom veziru. „I koga čaršija jednom zamrzi duboko i ogorčeno, taj mora da padne pre ili posle, pod nevidljivim a upornim i podmuklim teretom te mržnje…“

Ova priča i nehotice navodi na poređenje sa Saramagovom novelom „Putovanje jednog slona“. Kao i kod Andrića, Saramagova povest o slonu je samo metafora koja na neobičan način, uz humor i ironiju pripoveda o čoveku i društvu suočenom sa stranim i neobičnim. Možda sam pristrasan, ali meni je Andrićeva pripovest ipak daleko jača i bolje napisana od one portugalskog nobelovca.

U ovom nasumce izdvojenom triptihu vrhunskih pripovetki (ima ih Andrić još poprilično) koje imaju potencijale romana, ali su fizički ostale na granici pripovesti srednje dužine, posebno mesto zauzima „Mustafa Madžar“. To je povest o ljudskom zlu koje je otelotovreno u liku silnog i opsanog Mustafe Madžara, junaka iz bitaka i istovremeno poremećene ličnosti, kojeg je je mutno ratno iskustvo dovelo do zaključka da je „svet pun gada“ i koji se u jednom momentu „odvalio kao stijena niz stranu…“ On u stilu masovnog ubice kreće da zlostavlja i ubija svakog na koga sretne, bez obzira na veru ili stalež. Kao i dve prethodne, „Mustafa Madžar“ je odlično komponovana, briljantna priča uzbudljive dramatike koja se pojačava kako se i ludilo glavnog lika povećava.

Nema u Andrićevim pričama, koje su u osnovi strukture i njegovih velikih romana (kao zgusnutih i ukomponovanih zbirki priča) neke posebne pouke ili zaključka koji bi, kako pisac jednom kaže, možda pomogao čitaocu da se „nađe i snađe“ pred „životom- krvnikom“. Priča govori sama za sebe, onako opružena od početka do kraja i ponuđena za čitanje, poput lastinog leta, toka nekog potoka, senke bregova na horizontu: priča poput drevne, arhetipske slike ili prirodne pojave u kojoj, svako od nas može ili jednostavno uživati i ne razmišljajući, ili – ako baš želi – izvlačiti različite zaključke o prirodi, okruženju, ljudima, sudbini.

„Neka moja reč bude čista, od izvorišta svog u skrivenom i meni samom nepoznatom delu duše, sve do uvira svog u istoja takvoj duši onoga koji bude hteo da je sasluša i primi“ (Andrić).

Prilog: Uvodne rečenica u Andrićevim pripovetkama.

Iz sopstvenog skromnog iskustva pisanja poznato mi je koliko je važna prva rečenica u priči. Andrićeve uvodne rečenice su uvek majstorski napisane. One odmah uvode čitaoca „in medias res“ – u središte stvari, kao da ga uzimaju za ruku i vode ka glavnom zapletu:

„Sa svitanjem siđoše bubnjari iz mahala i stadoše se sakupljati konjanici koji će ići u sretanje“ (Mustafa Madžar)

„Učestali su zahuktani Tatari , stizali su konardžije, i sad je već svak živ znao da će doći paša i da će tu logorovati“ (Za logorovanja)

„U prvoj polovini marta meseca nastupa u bosanskim kasabama neko naročito doba godine, koje nema svoga imena ni u kalendaru ni u narodnom govoru.“ (Nemirna godina)

„Četvrte godine svoga vezirovanja posrnu veliki vezir Jusuf, i kao žrtva jedne opasne intrige pade iznenada u nemilost“ (Most na Žepi)

„Otkako je lani, u proleće, novi gvardijan prezidao musafirhanu i odijelio je još bolje od manastira, bijaše je potpuno prepustio fra-Marku, da je redi i upravlja“. (U musafirhani)

„Komendija je doošla tiho i bezazleno“ (Ćorkan i Švabica)

„Bosanske varoši i kasabe pune su priča“ (Priča o vezirovom slonu)

„Vraća se vojska iz Mađarske“ (San bega Karadžića).

Duško Lopandić

Duško Lopandić, Ivo Andrić, Književnost, pripovetke, Srpska književnost