„Razgovarali smo na evropskom jeziku. To je novi jezik koji bi svi trebalo da nauče“

(A. Brijan o susretu sa kancelarom G. Štresmanom)

Sednica Skupštine Društva naroda, održana 17. septembra 1926. ostaće u sećanju savremenika i potomaka kao jedan od onih skupova na kojima je izgledalo da je svaka nada moguća – čak i postizanje glavnog cilja Društva naroda – stalnog mira među evropskim nacijama. Jedan gospodin sugestivnog pogleda, dugačkih gustih brkova i baršunastog glasa uzeo je reč za govornicom:

„Gospodo, mir, za Nemačku i za Francusku, znači: kraj je seriji bolnih i krvavih sukoba zbog kojih su sve stranice istorije okaljane; kraj je crnim velovima zbog patnji koje se nikada neće umiriti; nema više ratova, nema više brutalnih i krvavih rešenja za naše nesuglasice! …Kao što pojedinci idu da reše svoje poteškoće pred sudijom, tako ćemo i mi rešavati naše kroz mirne postupke. Daleko od nas puške, mitraljezi, topovi! Neka bude mesta za pomirenje, za arbitražu, za mir!“

„Kraj je crnim velovima…nema više ratova“, bile su to reči Aristida Brijana, francuskog ministra inostranih poslova kojim je pozdravio prijem Nemačke u Društvo naroda.

Jedan posmatrač je opisao efekat Brijanovog govora:

„Sva publika je gledala stegnutog grla, ruke su se čvrsto držale za ogradu tribina, suze su se slivale niz ozbiljna lica. Brijan je tada morao proživeti najveći trenutak svog života. Kada je sišao s govornice, činilo se da se gomila probudila iz sna.“

Odgovoriće mu je u sličnom tonu iako ne sa tolikim govorničkim darom, nemački kancelar Štresman. Isto veče, dva državnika su se našla u jednom restoranu nedaleko od Ženeve. Dogovarali su planove za budućnost. Samo osam godina je prošlo od masovnih krvopolića na frontovima Prvog svetskog rata i činilo se kao da su dva najveća ratna suparnika u Evopi najzad pronašla zajednički jezik. Na žalost, iluzija nije dugo trajala.

Lokarno i Kelogs-Brijanov pakt

Ulazak Nemačke u Društvo naroda bio je omogućen jednim od velikih diplomatskih uspeha koji se ostvario nakon zaključenja Versajskog mirovnog ugovora – zaključenjem ugovora u Lokarnu (16. oktobar 1925. godine). Ugovor iz Lokarna je postignut na inicijativu nemačkog kancelara Štresmana koji je nastojao da vrati Nemačku na međunarodnu diplomatsku scenu, predlogom da se postigne dogovor Nemačke i Francuske oko granice. Drugim rečima Nemačka je ponudila da se zvanično odrekne istorijskog prava na oblast Alzasa i Lorena, koja je vraćena Francuskoj Versajskim mirom nakon I svetskog rata. Francuska vlada u početku nije pokazala spremnost da uđe u pregovore, do momenta kada je ministar inostranih poslova postao Aristid Brijan (april 1925). Za razliku od njegovog političkog suparnika, rigidnog Poenkarea, Brijan se zalagao za politiku pomirenja sa Nemačkom.

Konferencija o pitanju francusko – nemačke granice održana je od 5-16. oktobra 1925. godine u švajcarskom gradiću Lokarnu. Na njoj su učestvovali, uz ministre Francuske i Nemačke, i predstavnici Velike Britanije, Belgije i Italije, kojima su se kasnije pridružili i predstavnici Poljske i Čehoslovačke. Ugovorima iz Lokarna, Nemačka je prihvatila svoje granice sa Francuskom i Belgijom, kako je to već bilo utvrđeno Ugovorom iz Versaja. Sporazum su garntovale i Velika Britanija i Italija. Pored toga, oblast oko Rajne je trebalo da ostane permanentno demilitarizovana, kako je to takođe bilo predviđeno Versajskim mirovnim ugovorom. S druge strane, Štresman nije želeo da prihvati obaveze u odnosu na istočne nemačke granice – prema Poljskoj i Čehoslovačkoj – koje je smatrao nepravednim. Umesto toga, Nemačka je, uz ulazak u Društvo naroda i sve obaveze predviđene statutom te organizacije, zaključila i ugovore o arbitražnom, tj- mirnom rešavanju sporova sa dve pomenute zemlje. Najzad, Francuska (ali ne i Velika Britanija, koja je to odbila) zaključila je sa Poljskom i Čehoslovačkom ugovore u međusobnoj pomoći (u skladu sa članom 16 statuta Društva naroda) u slučaju da dođe do krešenja odredbi Versajskog mira.

Ugovori iz Lokarna su pozdravljeni sa oduševljenjem i velikim nadama u Evropi, kao način koji će (najzad) dovesti do trajnog mira. Nemačka je primljena u Društvo naroda (DN) kao stalna članica Saveta DN. Govorilo se o nastanku „duha Lokarna“, odnosno o novoj etapi u međunarodnim odnosima tokom koje će svi sporovi biti rešavani diplomatskim i mirnim sresdstvima. Britanski ministar Ostin Čembrlen dobio je ovim povodom Nobelovu nagradu za mir (1925), a naredne godine nagradu su skupa dobili Brijan i Štresman (1926).

Iako je tokom nekoliko narednih godina duh Lokarna prevladavao u radu Društva naroda i odnosima u Evropi, kasniji razvoj događaja je pokazao da “Lokarno nije doneo mir u Evropu, već je pre usmerio sledeći ratni sudar“ – onaj na istoku (Henri Kisindžer). Ugovor iz Lokarna je u suštini relativizovao Versajski mirovni ugovor, pokazujući da to nije bilo dovoljno za rešavanje ključnog pitanja – nemačkih granica. Javnost Poljske i Čehoslovačke su ostale razočarane Lokarnom. Vlada Velike Britanije je odbila da se uključi u pružanje garancija za granice Poljske i Čehoslovačke, što će, sledom okolnosti, deceniju kasnije dovesti do kapitulacije zapadnih država pred Hitlerovim pretnjama u Minhenu (1938). Već onda kada su Hitlerove trupe 1936. godine ušle u Rajnsku oblast i time direktno pogazile oba ugovora, kako Versajski ugovor tako i Ugovor iz Lokarna – a da Francuska i Velika Britanija nisu vojno reagovale – „duh Lokarna“ je bio mrtav.

Ali pre toga, tokom nekoliko godina posle pregovora u Lokarnu, iluzija o svetu bez rata i o stalnom miru, uzdignuta je na nivo ideala koji bi mogao postati stvarnost.

Nastojeći da na neki način izvuče SAD iz izolacionizma koji je bio posledica odbijanja da postanu članica DN, Brijan je američkom državnom sekretaru Kelogu predložio zaključenje posebnog „pakta“ kojim bi rat bio proglašen zabranjenim kao sredstvo u međunarodnim odnosima. SAD su pozitivno odgovorile pa se 27. avgusta 1928. Francuska, SAD i još 13 zemalja su u Parizu potpisale „Opšti ugovor o odustajanju od rata kao instrumenta nacionalne politike“, koji je u istoriji ostao poznat kao „Brijan-Kelogov pakt“.

U prvom članu potpisnice „osuđuju pribegavanje ratu kao sredstvu za rešavanje međunarodnih sporova i odriču ga se kao instrumenta nacionalne politike u svojim međusobnim odnosima.“ U drugom članu, potpisnice se „slažu da rešavanje ili pronalaženje rešenja za sve sporove ili sukobe bilo koje prirode ili porekla, koji mogu nastati među njima, nikada neće biti traženo osim mirnim sredstvima.“

I u vreme kada je Pakt bio potpisan, mnogi su ukazivali na njegov suviše idealistički karakter. Na to se u uvodniku časopisa Gardijana iz 1928. navodilo sledeće: „Pakt ne pretvara automatski svet u rajski vrt…Ali daje državnicima novu šansu; daje čovečanstvu novu nadu. To je poput Društva naroda. Svako može ukazati na slabosti DN, opisati njegove neuspehe, analizirati mane; ali čovek koji ne vidi da je stvaranje DN postavilo ljudsku nadu za mir i njegove plemenitije ambicije na novu osnovu slep je za istoriju ljudskih institucija.”

Do kraja 1929. godine pakt je potpisalo 59 država. Pošto se radi o multilateralnom ugovoru koji je bio sklopljen izvan sistema DN (deponent su bile SAD) pristupanje je nastavljeno i kasnije (čak i nakon II svetskog rata) i on formalno-pravno važi i danas. Osim SAD, i druge države koje u to vreme nisu bile članice DN, poput SSSR-a, Turske i Meksika, pristupile su paktu. Iako je pakt ostavio jak utisak na savremenike, on suštinski uopšte nije uticao na ponašanje država u međunarodnim odnosima. Sukobi i ratovi su nastavljeni, ali su učesnici, kao posledica pakta, sve ređe formalno objavljivali rat drugoj strani. Tako je bez objave rata Japan izvršio invaziju Mandžurije (1931), Italija je vojno napala u Abisiniju (1935), SSSR je napao Finsku (1939) i najzad Nemačka i SSSR Poljsku (1939).

Prema istoričaru Janu Keršovu, pakt je ostao „mrtvo slovo na papiru od momenta njegovog potpisivanja“. S druge strane, postoje i oni koj ukazuju na pozitivne strane Pakta kao načina da se među ljudima i nacijama proširi ideja i kultura mira. „Svet posle 1928. godine postao je drugačiji. Zabrana rata smanjila je potrebu za postojanjem velikih država, a manje nacije su počele da se formiraju u desetinama, ostvarujući svoje pravo na samoopredeljenje. Kolonije su takođe tražile svoju slobodu. Osvajanja kolonijalnih teritorija posle 1928. godine je prestalo.” (Dejvid Svanson).

Brijan mirotvorac

Pre nego što je u drugoj polovini dvadesetih godina XX veka kao ministar spoljnih poslova postao međunarodni „apostol mira“, Aristid Brijan je decenijama zauzimao vrlo značajno mesto u unutrašnjoj politici Francuske. Ukupno, tokom političke karijere Brijan je biran za predsednika vlade 11 puta, a 23 puta je bio ministar. On predstavlja jednu od istorijski velikih političkih ličnosti Treće francuske republike, rame uz rame uz Klemensoa, Poankarea, Bartua i dr.

Brijan je rođen 1862. godine u Bretanji u siromašnoj porodici. Kao dobar đak uspeo je da upiše pravni fakultet i da postane advokat. Istovremeno, još kao mlad angažuje se i u politici u levičarskim grupama. Takođe se bavi i novinarstvom. Kao angažovani socijalista i sindikalista, borac za pravo radnika na štrajk, Brijan je u 40. godini (1902) izabran u francuski parlament. Nekoliko godina kasnije, ušao je u vladu kao ministar obrazovanja. Kao ateista, mason i levičar, Brijan se zalagao za razdvajanje države i crkve u kontekstu reforme osnovnog obrazovanja. Nešto kasnije (1909) postao je i predsednika vlade, a uz to i ministar unutrašnjih poslova. Budući da je bio učesnik raznih koalicionih vlada – i time čovek vlasti – Brijan se u političkom smislu postepeno pomerio ka centru (kao ministar na primer nastojao je da ograniči opšte pravo na štrajk, što je ranije podržavao) pa su ga nekadašnji partijski i sindikalni saborci proglasili za otpadnika.

U toku Prvog svetskog rata, Brijan je imao vrlo važnu ulogu u većini ratnih vlada. Bio je predsednik vlade u najtežim periodima rata – između oktobra 1915 i marta 1917, godine. U isto vreme, držao je i portfelj ministra inostranih poslova. Zabeležen je i njegov angažman tokom velike bitke na Marni, tokom koje je nemačka ofanziva ugrozila Pariz (1914). On je tada organizovano odbranu i odbacio predloge da vlada napusti glavni grad. U toku bitke kod Verdena (1916), kao predsednik vlade pokazao je hladnokrvnost i efikasnost u organizaciji podrške za vojsku na frontu. Brijan je, želeći da pomogne srpskoj vojsci u teškom periodu nakon povlačenja preko Albanije, imao i značajnu ulogu u stvaranju Solunskog fronta (1915) uključujući i inicijativu da general Saraj postane komandant tog fronta.

Nakon što je kraj rata i prve godine mira proveo u opoziciji, Brijan je ponovo postao premijer 1921. godine. U istoriju međunarodnih odnosa ostao je zapamćen njegov veliki angažman u periodu 1925 – 1932. godine kada je skoro bez prekida bio ministar inostranih poslova Francuske. U tom periodu učestvovao je kao MIP u 14 vlada (u četiri navrata je bio i premijer) sve do dva meseca pre smrti (1932). Noseći traumu učešća u „velikoj klanici“ kako je nazvan Prvi svetski rat, Brijan je rešio da ostatak političkog života posveti traženju načina za pomirenje sa Nemačkom. Njegova politička fleksibilnost i veliki uticaj rezultirali su različitim mirovnim ugovorima i inicijativama, što mu je pribavilo nadimak „apostola – hodočasnika mira“. Iako su neki posmatrači njegovu spoljnu politiku proglašavali za neuspešnu i zasnovanu na iluzijama i praznim idealima a ne na realnoj politici, Brijan je ostao zapamćen kao političar koji je uz Nemca Štrezmana bio prethodnik onoga što su njihovi naslednici nakon Drugog svetskog rata (poput Šumana, Monea i Adenauera) uspeli: da postignu trajno pomirenje Francuza i Nemaca. Iako se nikada nije oženio, Brijan je bio poznat i po svom mondenskom životu i brojnim vezama sa damama iz visokog društva, među kojima je najpoznatija bila njegova veza sa princezom Marijom Bonaparta (koja je bila potomak Napoleonovog brata), kasnijom saradnicom Sigmunda Frojda.

Brijanov bliski saradnik u diplomatskim aktivnostima i dugogodišnji generalni sekretar Ke Dorseja (ministarstva spoljnih poslova) Aleks Leže (pisac i dobitnik Nobelove nagrade za književnost, poznat po nadimku Sen-Džon Pers) napisao je da je u sebi Brijan nosio „hrabrost sanjara…uravnoteženu diktatom zdravog razuma“.

On “nije imao potrebu za dvoličnošću ili nasiljem da bi pobedio… Jednako je mrzeo glupost, kukavičluk, nespretnost i vulgarnost… Lovio je sa najlakšim oružjem i pecao najfinijim mamcima… U diplomatiju je uneo prefinjenost umetnika…“

Predlog o evopskoj uniji

Poslednja velika politička inicijativa Aristida Brijana bio je predlog o stvaranju „evropske federacije“ između država kontinenta. U govoru održanom pred Skupštinom DN u septembru 1929. godine, Brijan je predložio, u opštim crtama, da bi „narodi geografski bliski, poput evropskih naroda, trebalo da stvore neku vrstu federalnih veza“, kako bi mogli da direktno diskutuju, usvajaju zajedničke rezolucije i uspostavljaju veze solidarnosti. U tom smislu, trebalo bi početi sa ekonomskim povezivanjem, a kasnije uspostaviti političke veze.

Ideja evropskog jedinstva nije bila sasvim nova. Ona je tokom dvadesetih godina XX veka neformalno kružila po političkim krugovima, podržavana privatnim udruženjima poput „Panevrope“ grofa Kudenov-Kalergija ili „Federalnog komiteta za evropsku saradnju“.

Brijanov govor je podržao kancelar Štresman, koji je učestvovao na skupu, ali koji će iznenada preminuti od srčanog udara samo nekoliko dana kasnije. I ostale evropske države (njih 27) primile su sa interesom Brijanovu inicijativu, tražeći da Francuska podnese konkretniji predlog. U tom smislu, Francuska je 1. maja 1930. godine podnela u DN dokument pod nazivom „Memorandum o organizaciji sistema federalne unije u Evropi.“ Prema predlogu, organizacija evropske federacije bi bila formirana u okviru DN, dakle ne bi umanjila značaj i obaveze iz statua DN. Sama struktura organizacije je prilično ličila na DN: predloženo je formiranje „evropske konferencije“ u koju bi bile uključene sve evropske države koje su istovremeno i članice DN. Bili bi formirani i „stalni politički komitet“, kao i sekretarijat organizacije. Kada su u pitanju nadležnosti organizacije, memorandum nije bio posebno konretan, ne iznoseći neke detaljnije predloge o ekonomskoj saradnji. Uz to, istaknuto je da organizacija ne bi ugrozila „suverenitet“ država članica, što joj je samim tim smanjilo značaj.

Odgovori država kojima je memorandum bio upućen bili su pričino razočaravajući za predlagača. Samo su dve države od njih 27 – Jugoslavija i Bugarska- u potpunosti podržale predlog. Ostale države su imale različite primedbe i komentare, dok su posebno značajne bile rezerve velikih zemalja, poput Velike Britanije, Nemačke i Italije. Na predlog Francuske i Jugoslavije, formirana je u okviru DN posebna komisija za proučavanje Brijanovog memoranduma. Komisija se sastala jednom u 1930. godini i tri puta 1932. godine. Međutim, ekonomski problemi, dalje jačanje nemačkog agresivnog nacionalizma nakon Štresmanove smrti, kao i bolest i smrt samog Aristida Brijana (mart 1932. godine) značili su i kraj pregloga o evropskoj federaciji. Posledni sastanak konferencnije posvećene Brijanovom planu bio je održan septembra 1932. godine.

Umesto zaključka

Lik i delo Aristida Brijana simbolizuju kratak period u deceniji nakon Prvog svetskog rata, kada je u međunarodnim odnosima unesen novi duh inovativnosti i pozitivnih ideja za podršku miru, što je na neki način odražavalo i opšte stanje društvenog i kulturnog razvoja Evrope nakon velikog stradanja. Bilo je to vreme velikih socijalnih bura, revolucija (poput one Oktobarske), kao i novih umetničkih pokreta – modernizma, ekspresionizma, nadrealizma itd. – koji su ukazivali na nove puteve za koje je ljudski duh sposoban, delimično i podstaknut frustracijama iz velikog rata. U ovom smislu, i u diplomatiji je zavladao novi duh – koji iz dalje perspektive i imajući u vidu da mu je sledio još jedan talas mraka i razaranja – može izgledati kao idealistički i naivan – ali to ne znači da ovaj talas nije imao pozitivne i dalekosežne posledice, koje osetimo sve do danas.

Od razvoja specijalizovanih međunarodnih institucija, poput organizacije koja se bavila radnim pravima, preko raznih humanitarnih pokreta i delatnosti (pomoć izbeglicama, spasavanje zarobljenika itd) vreme koje bismo mogli nazvati „uspon Društva naroda“ ili doba diplomatskih utopija, ostavilo je značajan trag i nasleđe koje su nakon Drugog svetskog rata preuzele i dalje razvile Ujedinjene nacije i njene mnogobrojne specijalizovane agencije.

U istom smislu, neke od ideja i incijativa Aristida Brijana ostavile su dalekosežan trag. Ako „duh Lokarna“ nije dugo trajao, ideje suštinskog pomirenja nekada zaraćenih strana uz praktične korake da se smanje strah i nepoverenje (garantovanje granica, poštovanje prava manjina, odricanje od politike sile i sl) bile su svetionik koji je inspirisao i kasnije generacije, opterećene još težim uspomenama strašnih zlodela i destrukcije koje je doneo Drugi svetski rat. Brijanov predlog o stvaranju evropske federacije ili unije – i pored neuspeha – zapamćen je i u drugačijem obliku preuzet od njegovih mlađih kolega i naslednika – evropskih političara koji su u drugoj polovini XX veka formirali Evropsku zajednicu. Ideja o trajnoj zabrani i odricanju od rata – ma koliko delovala idealistički i utopistički – ostala je da svedoči o pokušajima ljudske zajednice da definitivno prevazidje mračnu stranu svog biološkog i socijalnog nasleđa i da bar načelno sprovede načelo stalnog mira o kome je pisao veliki Emanuel Kant.

Državni sekretarijat SAD još uvek održava spisak notifikacija država koje su pristupile Kelog-Brijanovom paktu i koji se i dan danas smatra validnim. Tako je Fidži pristupio Paktu 1973. godine, Češka je potvrdila svoje članstvo 1993, dok je i britansko ministarstvo (Foreign Office) nedavno potvrdilo da smatra da je Brijan-Kelogov pakt i dalje validan za Ujedinjeno Kraljevstvo.

Duško Lopandić

  Aristid Brijan, Društvo naroda, Duško Lopandić, Evropska unija, Istorija, Politika