Бекетов наративни рукопис
Веома је тешко говорити о Бекету као писцу и његовим делима, не само због њихове херметичности, већ и због тога што свако дело овог писца броји мноштво тумачења која се и често међусобно поништавају.
У ствари, свако ту види оно што хоће и у томе је већ један доказ богатства овог дела.[1]
Због овакве природе Бекетовог дела, још је теже говорити о интертекстуалној вези овог писца и српског писца Радомира Константиновића, чијe су романе такође често карактерисали као изузетно херметичне, ,,некомуникативне и тешке“[2], као ,,романе- монструме“[3] који ,,не воде нигде“[4]. Једна од олакшавајућих околности приликом тумачења овог односа јесте књига Бекет пријатељ, која између осталог, представља Константиновићево виђење Самјуела Бекета као човека, то јест писца (јер, видећемо да се ове две категорије у Константиновићевом тумачењу преклапају), а уједно и његову (Константиновићеву) аутопоетику.
Бекет пријатељ јесте преписка Самјуела Бекета и Радомира Константиновића, објављена 2000. године, у којој су поред Бекетових писама и њихових превода садржани и Константиновићеви коментари истих који постепено граде ,,сложени портрет Бекета“[5]. У перцепцији Радомира Константиновића укршта се Бекет кога је познавао лично са Бекетом писцем. Већ у студији Сусрет са Самјуелом Бекетом, Константиновић тврди оно што ће поновити неколико деценија касније, у коментарима писама, ,,да је Бекет, као човек, пун потврда, чак афирмација своје литературе“[6].
Бекет није био творац Хама и Клова, онај који их је написао (њихов Бог, дакле: онај који их је створио), него неко као они.[7]
Ово мишљење у критици није усамљено. О прелитању имагинације и стварног код Бекета писао је и Еслин – говорећи о ликовима Молоа и Морана, претпостављајући да су они еманација личности самог њиховог аутора[8]. Стога, карактеристике које наш писац приписује самом Бекету, често се могу јасно уочити код Бекетових ликова, и, видећемо касније, и код ликова Константиновићевих романа.
Једна од тачака у којој се поменута два писца разилазе јесте однос према језику, то јест, однос према речима. Као писац, Бекет је тежио сажимању свог израза, јер је сумњао у језик као медијум. У таквом његовом схватању крије се траг симболистичке поетике која одбија именовање предмета, зарад чувања његове суштине. Употребом језика, удаљавамо се од истине и приближавамо лажи.
И да ли ћу рећи ову или ово или оно или неку другу ствар, заиста је мало важно. Рећи значи измислити. Лажно, дабоме.[9]
Бекетов рад на књижевности отуда се кретао у смеру смањивања сопственог речника[10]. Немогућност именовања стварности јесте и тема поетике Радомира Константиновића, но, за разлику од Бекета који одбацује језик као могуће средство сазнања, Константиновић управо језиком трага за идентитетом. Није стога чудно што је Јован Деретић роман Дај нам данас окарактерисао као роман ,,огромне вербалне енергије“[11], док је Радован Вучковић подвлачио његову ,,реторичку емфатичност“[12]. ,,Неизрециво Радомира Константиновића је литерарни покушај да се оживотвори ништавило, да се оно искаже, конкретизује“[13]. Дакле, Константиновић, ипак, верује да се језиком може открити суштина, односно идентитет ствари. Подвлачећи разлику између себе и Бекета, он сам говори да је његова моралност била она брбљива, док је Бекет био ,,моралност која ћути“. Константиновић не тежи контракцији израза, већ више ослобађању речи од њихове социјалне условљености, тежи једној новој ,,хелиотерапији афазије“[14] којом би изговорена реч директно упућивала на сам појам, без конотативних значења[15]. ,,Молим те, зар се не сећаш, колико је било речи у животу? Зар си заборавио све речи? Сети се само једне. Гледао је око себе, и видео је, неочекујући телефон: ах, телефон! И видео је кућу прекопута: ах, кућа. И видео је улицу и ноћ и казао је вичући- телефон и кућа и улица и ноћ. Али је зачуо- шта? Да ли је то све? Јер није све“[16]
У тежњи за ослобођењем суштинског од сваке форме, Самјуел Бекет иде до тога да изговорено одвоји и од лица које га изговара. Приликом адаптације драме Из напуштеног дела, Бекет одбија да лик глумца буде осветљен рефлектором на сцени. ,,Лице је неважно. Исто тако сматрам да ниједна од форми монолога неће ићи уз овај текст и да он некако треба да буде постављен као документ за који говорник није одговоран“[17]. У Текстовима низашта каже следеће:
Далеко сам ја од свих тих расправа, не би требало да се бакћем са тим, ништа мени не треба, ни да наставим ни да останем где сам, стварно ми је свеједно, требало би да окренем леђа свему томе, окренем леђа телу, да окренем леђа глави, да их пустим да то сами расправе, да их пустим да одустану, не могу, морам ја да одустанем.[18]
Иако је субјект Константиновићевих романа ,,биће у нестајању“[19], у првом по реду, роману Дај нам данас, задржане су особине књижевног лика у традиционалним оквирима. Два лика окарактерисана су и посредно, преко имена. Име једног од њих је немачког порекла. Узевши у обзир и временско и просторно одређење романа[20], име лика нам указује на корен субјектове драме – Едвард Краус је становник Београда немачког порекла кога, по избијању рата, Немци желе да регрутују и окрену против народа са којим је дуго живео. Током интроспекције ликова, ми сазнајемо понешто о њиховој прошлости, те они бивају и окарактерисани спрам ове категорије, а тиме и уједно попримају одлике реалног. Већ у Мишоловци, другом роману, нестабилност субјекта – наратора постаје већа, а самим тим већа херметичност текста, односно, губе се контуре књижевног лика. Овде се писац ближи једном од Бекетових захтева ,,ослобађања наратива од тела“ – ,,губе се контуре човека као индивидуалног створа, нестаје карактер, личност. У роману нема ниједне целовите фигуре, само хаос разасутих доживљаја, представа одвојених од њихових носилаца и помешних са туђим представама. Сензација постоји независно до човека, који је има, мисао је ишчупана из оквира субјекта који мисли и начињена потпуно самосталном“[21]. Идеја губитка индивидуалности и потпуне дехуманизације у савременом свету је једна од основних тема поменутог романа. Људи који се у налетима појављују постају маса, животиње, које се међусобно убијају без гриже савести.
Поред Бекетове тежње да лику одузме тело и да га сведе само на казивање, у његовом стваралаштву наилазимо и на непоновљиве књижевне ликове Молоа, Морана, Марфија, Вата. То су ликови специфичне спољашњости и специфичног делања које код читаоца изазива најразличитија осећања – од сажаљења, смеха до одвратности и гађења. У романима у којима се јављају поменути ликови, мисли и сензације везани су искључиво за њих саме. Међутим, поред тога, упознавајући се са њима стичемо утисак да су они, ипак, отелотворење једног, као што је напоменуо Еслин. Многим Бекетовим ликовима онемогућено је кретање. Живе осамљено, а њихова егзистенција често се подудара са егзистенцијом обичне животиње која само једе, пари се и врши нужду[22]. Коментаришући једно од Бекетових писама, Константиновић напомиње да је парализа Бекетових јунака ,,пројекција социјалне и моралне парализе појединца овог света“[23]. На почетку своје приповести, Моран, нема потешкоћа са кретањем, међутим, како приповест одмиче, током потраге за Молоа, он постаје непокретан, да би на крају, завршио на штакама као и јунак кога тражи. Тако тема парализе бива, у Константиновићевом коментару, доведена у везу са темом отуђености појединца у савременом добу[24]. На тај начин долазимо и до окоснице Мишоловке – основни покретач трагања јесте управо жеља за превазилажењем самоће у пустињи, жеља за социјализацијом[25]. Излазак из пустиње, која симболизује изолованост, осамљеност, и боравак у граду са људима, завршава се по Константиновићевог човека поразно, сазнањем да ,,човек неће доћи. Свеједно који човек. Један човек свакако са којим би могао да одигра последњу партију карата“[26]. Његова потрага била је, заправо, узалудна. Након ње, он долази ту где су и Бекетови јунаци – завршава сам без изгледа и жеље за друштвом, ,,социјално и морално парализован[27]“.
Човек Константиновићевог другог дела показује заправо куда ће доспети јунаци његовог првог романа Дај нам данас. На послетку, рекли смо, у које стање свести доспева јунак Мишоловке (уколико га можемо назвати јунаком). Он спознаје узалудност чекања на другог, губи наду[28] у виши смисао јер ,,је нестало амбиса и све под сунцем пусто и равно (…) Људи и звери су сада заједно“[29]. Иако на моменте спознаје општу узалудност живљења, јунак романа Дај нам данас се још увек нада[30]. Једна од централних тема оба романа је тема смрти. Међутим, за човека Мишоловке смрт је обесмишљена, будући да је обесмишљен и живот. Човеково страдање више није догађај, већ само једна од сцена на филмском платну која је ту да разбије општу досаду. Смрт Едварда Крауса јесте повод Ани и другом неименованом наратору за преиспитивање. Она непрестано лебди у њиховој свести узрокујући сукоб два животна принципа – егзистенције и есенције[31]. Оличење овог сукоба налазимо у Анином колебању – да ли треба да остане верна мртвом мужу или да настави живот као да њега и његове смрти није ни било. Када принцип егзистенције превагне у њој, Ана постаје део света Мишоловке – ,,Зар не видиш да постоји један други, један живи свет који није под његовом сенком, који не сахрањује и не оживљава сваког часа своје мртваце, који не мисли да ли је крив или није, који остаје или одлази, али који живи?“ (оба курзива пишчева)[32]. Ана је та која се не мири са стањем у којем се нашла, која верује још да ће кретањем обезбедити себи срећу. Стога су роману често осликани утопијски пејзажи о којима она сања. А та вера у виши, дубоки смисао је оно што је издваја од ликова Бекетових романа и јунака Мишоловке[33].
Питање је да ли Бекет док пише романе, уопште мисли на читаоце. Бекет пише зато што мора да пише, зато што је присиљен да истражује природу свог властитог ја па, према томе, да истражује дубине бића, природу људске врсте и њене егзистенције.[34]
Принуда на писање као истраживање идентитета је, по Бранислави Васић Ракочевић опште место целокупног Константиновићевог књижевног опуса. Истраживање идентитета повлачи са собом сазнање о томе ,,да не постоје унапред фиксиране границе личности“[35]. Зато је онтолошка нестабилност субјекта репрезентована кроз нараторе романа. Уколико узмемо у оптицај Бекетове романе, конкретно роман Молоа, лако можемо одредити његовог наратора. Али, као што смо рекли, заједничке одлике тих наратора (хромост, отуђеност) нас наводе на закључак да је реч о еманацији једне личности. Молоа, Марфи, Моран, Ват су различитих аспекти једног Ја. На овај закључак наводи нас и гласовна подударност имена ових јунака. ,,Било је нагађања због чега толика имена у Бекетовим романима почињу на М: Марфи, Молоа, Малон, Мекмен. Неки су мислили да М означава човека (енг. man прим. прев). То је потцењивање истанчаности и сложености Бекетовог духа и његове истинске теме. Заправо М представља грчку сигму окренуту на страну. Сигма означава Бекетово име: Сем. Исто тако, наравно, обрнуто, важи и за W- Вота и Ворма“[36]. Уколико се позовемо на овај Еслинов закључак о упућивачкој вредности слова М, а у складу са причом о потрази за идентитетом, можемо поткрепити ранију претпоставку да су сви ликови произишли из једног – из лика самог аутора. Сам писац на једном месту каже: ,,Сви ти Марфији, Молое и остали Малони више ме не могу преварити. Траћио сам време на њих, узалуд се мучио, допуштао себи да говорим о њима кад је, да бих престао да говорим, ваљало да говорим о себи и једино о себи… Мислио сам да треба да поменем и те паћенике. Нисам био у праву“[37]. У роману Вот писац говори, у складу са поменутом поетиком неименљивог, да се о неком појму може говорити само уколико се о њему говори као да је неко други[38]. Стога се потрага за сопственим идентитетом реализовала кроз говор о другом, као што смо видели у претходном наводу. Имајући ово у виду, није чудна подударност на плану ликова нити подударност тема и мотива. Ово понављање је мотива опет, на микроплану, илуструје један од пишчевих ставова о животу – ,,Увек ме ражалошћује, то понављање, али живот је створен од понављања, рекло би се, а и смрт мора да је нека врста понаљања, то ме не би чудило“[39].
Појам о другом које учествује у сазнавању сопственог Ја јавља се у Бахтиновој теорији дијалога. Пишући о Достојевском, Михаил Бахтин дефинише дијалошки концепт сазнања који у себе укључује концепт Другог као апстрактног. ,,То је други као такав (…) Свет се за њега распада на два табора: у једном је Ја, у другом они, то јест сви без изузетка, ма ко они били. Сваки човек постоји за њега пре свега као Други“[40]. Значај Другог је у томе што се без њега не може схватити суштина сопственог бића. У процесу истраживања идентитета Бекету су били потребни књижевни ликови како би кроз њих, као другост, боље спозано себе.
У Мишоловци Радомира Константиновића уочава се ,,јасан покушај наратора да своју егзистенцију одреди у односу на Другог“[41]. Док истражује себе, субјекат постаје објекат сопственог мишљења. Тако долази до распада хомогеног субјекта на објекте свог самоистраживања[42]. Интроспекцијом се, стога, повећава нестабилност наратора, то јест, херметичност текста. Са идејом о другом, која је нужна за процес самоткривања, у дело ова два аутора уводи се престава о лику – двојнику. Концепт двојности ликова као различитих аспеката једног ја јавља се као могуће тумачење структуре романа Молоа. Као што је познато, овај роман састоји се из два готово једнака дела. Јунак првог дела јесте Молоа, а другог Моран. У другом делу, на спољашњи подстицај, Моран креће у потрагу за Молоа.
У Бекетовој прози јављају се два типска дублета као две целине истог бића. Међусобно се одбијају и дозивају, па неизбежно на крају и налазе.[43]
Текст нам не нуди директно решење о томе да ли је Моранова потрага била успешна. Својеврсно стапање два лика је наговештено – Моран постаје богаљ и почиње да вози бицикл.
Идеја двојности заступљена је и у Бекетовој краткој прози. У причи под насловом Један случај у хиљаду суптилно је наговештена подударност два лика – доктора Наја и оболелог дечака. Мајка дечака је некадашња дадиља самог доктора. У односу дадиље и дечака којег је чувала, то јест доктора, постојало је нешто прећутано – нека ,,траума у корену ове блискости“[44], стид приликом сећања на старе дане. Стид у основи тог односа дечака и дадиље, коју је доктор Нај као мали ,,желео да ожени“[45] упућује на Едипов комплекс[46]. Ова претпоставка објашњава карактеризацију доктора Наја на почетку приче – ,,Доктор Нај је спадао у тужне мушкарце, али не у мери у којој би он то стање прихватао, како већина таквих отворено чини, као природно и легитимно. Он је на то гледао као на поремећај“[47]. Дадиља Бреј на моменте поистовећује доктора и свог сина. ,,Приморала је себе да уместо што њега, погледа свог сина. А онда је, врло мудро, затворила очи“[48]. Реченица коју, у вези са собом, изговара доктор Нај на почетку – ,,Себе не могу спасти“[49], бива доведена са судбином оболелог дечака – дечаково плућно крило је колабирало и он је умро. Доктор није успео да га спасе. На тај начин се, лик дечака огледао у лику доктора.
Едипов комплекс често је битан чинилац у карактеризацији Бекетових јунака. Сетимо се само Молоа, који током свог кретања има јасан циљ да се врати својој мајци. Особе са непревазиђеним Едиповим комплексом на своју мајку гледају као на сексуални објекат[50]. Та веза је обострана. И мајка, такође, негује такав однос код сина, који јој најчешће замењује супруга. У троуглу отац- мајка- син, син је тај који очево присуство осећа као реметилачко, те је отац непожељан[51]. ,,Она ме никада није звала сином, уосталом, то не бих могао да поднесем[52] (курзив С. Р), него Дан, не знам зашто, ја се не зовем Дан. Дан је, можда, било име мог оца, да она ме је можда сматрала за мог оца. Ја сам је сматрао за своју мајку а она, ме је можда сматрала за мог оца“.
У роману Дај нам данас уочавамо поистовећивање мајке и супруге. Наратор романа говори о смрти своје мајке која се догодила у његовој далекој прошлости. Упадљив мотив који се везује за смрт мајке је мотив чешљања. Његов отац непрестано тражи од мајке да се очешља. У једном тренутку, док наратор говори о Ани и њеном лошем здрављу, он тражи од ње да се очешља. И тиме се у свести спаја Ана, жена коју воли, са мајком[53]. Занимљиво је да у роману Мишоловка наратор у граду наилази на жену која се чешља[54]. Овде овај мотив не упућује на однос супруге и мајке, већ, помињући чешљање, Константиновић посредно алудира на смрт помоћу спреге упућивачког значења које чешљање добија у првом роману.
Посебно обележје Бекетовог дела чини његов стил, односно, специфична синтаксичка структура текста. Код њега су честе изјавне реченице чији се садржај одмах након тачке негира. ,,Поноћ је. Киша шиба у окна. Није била поноћ. Није падала киша“[55]. О овом својству говори Константиновић: ,,Бекет је рађање ставова који се руше, један за другим. Једини став је став апсолутног релативизма, незадржавања на једном тврђењу, једној идеји, опсервацији, и ваљда због тога он никада ништа и не тврди. Бекет још никада и нигде није стигао; он не престаје да корача по невидљивој жици“[56]. Исти синтаксички принцип на неким местима преузима и Константиновић са јасним алузијама на Бекета – ,,Пада киша. Не пада киша“[57], ,,Можда се смејао, можда и није“[58], ,,Добио си. Изгубио си“[59], ,,Било ми је свеједно, потпуно свеједно, да ли напољу пада киша или не“[60]. На овај начин је и на плану синтаксичке организације постигнут дуалитет – потврдна реченица увек се огледа у одричној и обрнуто.
Иако понекад презима Бекетовску реченицу, Константиновић није у потпуности преузео Бекетову филозофију.
Код Константиновића наилазимо на покушај да оправда апсурдистичко понашање Бекетових јунака.[61]
Ову своју тежњу код себе уочава и сам писац – ,,Пошто смо се вратили кући (растанак у ћутању), отишао сам у своју собу и нашао у Малон умире светлост која је ‘бледа, оловне боје, прорешетана рупицама мрака, од свих светлости најмање охола’… То је мрак против охолости? Немирење са таштином сарађује са мраком? У сваком случају, то је Бекет. Нашао сам у Молоа, стр. 122, ту светлост. То је ‘необична светлост равнице, кроз нагло и брзо таласање’, али ‘кроз непомичне круне дрвећа као изрезане у бакру”[62] (…) а хтео сам да се упитам: откуд то моје осећање мале издаје Бекета у оним тренуцима мог измирења са постојањем у предвечерњој светлости на тргу Светог Ловреча?“[63]. У тој Константиновићевој потрази за светлошћу крије се тежња проналажења смисла у Бекетовом свеопштем апсурду и релативизму. То је она разлика између брбљања и ћутања, између одбацивања језика и наде у његову моћ.
Мени се чини да ћу и онда (кад умреш- додаје С. Р) да чекам твоју реч. Она постоји. Она живи и она ће да те надживи.[64]
Веза која се успоставља између Самјуела Бекета и Радомира Константиновића је сложена. Најпре, реч је о дугогодишњем пријатељству два писца које се реализовало кроз многобројне разговоре и преписку, о чему сведочи поменута књига Бекет пријатељ. Овде Константиновић први пут и отворено, открива своје књижевне узоре и показује своју велику наклоност према Бекету као човеку и писцу. У Бекет пријатељ српски писац говорио Бекетовом делу и његовим ликовима. Иако на основу тога сазнајемо пуно и о Константиновићу, опет је, за проучавање ове везе потребно и ишчитати дело самог Константиновића.
Повезаност два писца манифестује се на поетичком плану – на плану филозофије неименљивог. Истраживање идентитета јесте поетичка константа обојице, са тим да у том процесу, Бекет губи поверење у језик као средство изражавања, те стога тежи да језички израз у потпуности сажме. Сумња у језик као средство откривања суштинског јавља се и код Константиновића. Међутим, његов језик није ишао у правцу контракције, већ у правцу експанзије, потраге за одговарајућом речју, са вером да она постоји.
Другачији су поступци карактеризације ликова у делу ових аутора. Од романа Дај нам данас, па до Мишоловке, српски аутор је тежио да ослободи књижевно биће свих формалних аспеката и сведе га само на мисао помоћу које се истражује идентитет. Ликови Бекетових романа окарактерисани су преко спољашњег изгледа, својих поступака, имена, мисли. Стога и наслови Бекетових романа носе имена главног лика[65], док су наслови Константиновићевих романа пуни симболичког набоја и у спрези са његовим садржајем. Наслов првог романа и пре његовог читања асоцира на стих молитве[66]. Вера у Бога, као вера у виши смисао указује на особеност јунака романа – они се и даље отимају ништавилу, јер вера у дубоки смисао ствари није својство апсурдног човека. Наслов Мишоловке такође упућује на садржај – иако се бори, човек увек упада у замку и тај пад је у потпуности ван његове контроле. Стога је сваки отпор сада узалудан, сизифовски[67].
Будући да се обојица аутора баве истраживањем бића и његовог идентитета, приликом читања неопходно је познавати Бахтинову теорију дијалога која у процес сазнања уводи идеју о другом. Биће које се открива ,,никад није подударно само себи и због тога је неисцрпно смислом и значењем“[68]. Самооткривањем се разбија кохерентност субјекта, подударност себе са собом[69]. ,,Не постоје унапред фиксиране границе личности. Иако се тежња ка њиховом успостављању показује као покретачка сила живота“. Та покретачка сила јесте оно што гони Бекетове и Константиновићеве јунаке на кретање.
У мени су увек постојала два пајаца, између осталих, онај који само тражи да остане ту где се налази и онај који замишља да би му нешто даље било мање рђаво.[70]
Постоје и многобројни мотиви које Константиновић преузима од Бекета. Сетимо се само човека на бициклу, по имену Други стриц у роману Мишоловка. На крају Мишоловке, он бива разапет на бициклу. Оставићемо сада по страни хришћанску симболику коју има само разапињање и указати на везу коју Константиновић гради са делом другог писца. На почетку романа Молоа јунак говори – ,,Због моје укрућене ноге за мене су постојала само два положаја- вертикала, кад сам опуштен између својих шака спавао стојећи, и хоризонтала, на земљи“[71].
Ту је потом, и преузета синтаксичка структура о којој је било речи. Радомир Константиновић не преузима Бекетов готови модел, бесмислено ређајући одричне реченице за потврдним. Док код Бекета овакве конструкције указују на општи релативизам и довођење свега у питање, код Константиновића, делује да успостављена противречност има за резултат потврду егзистенције – ,,омогућава га оно што га онемогућава“[72].
На крају, уместо ћутања или закључне реченице навешћемо пасус којим Константиновић завршава књигу Бекет пријатељ како бисмо, на тај начин, одали почаст његовом такозваном ,,брбљивом моралу“ – ,,Говорио сам Каћи: То је Клов, онај који не може да се помакне с места, који каже: ‘ја никад нећу отићи’, али који је, на крају, ево, ипак успео да се покрене- успео је да оде? То је дивно. То је страшно. То је у основи његовој: то је у свакој његовој паузи: онај који је ту, али који сваког тренутка може да ме напусти. Онај који јесте и није. Човек са саме границе егзистенције. Зато, у мојим слутњама, није више био писац; био је само (?) онај који ми је потребан. Без текста. Без и једне једине речи. Не знам кад се то десило, не знам кад се он ослободио свог дела, кад је постао само то дело, човек као сопствено дело. (Ту, док ћути. Са обе руке на коленима). Каћи се привидео једном, у Паризу, мислим 1977 (ни тада нисам тамо био са њом), да је прошао на бициклу, са качкетом на глави, под пелерином: ,’је ли то био сам Молоа?’ (Глосе о Бекету. Глоса прва: на бициклу). Понекад сам се питао: да ли се икад осврнуо за нама? Да ли смо му икад изашли пред очи, les têtes mortes? Не знам“[73].
За П.У.Л.С Сара Рат
[1]Маурис Надо (Maurice Nadeau), Хумор и ништавило; поводом објаве романа Молоа (прим. С. Р). Београд 1959: Космос, 267.
[2]Радојица Таутовић, Мишоловка у критици: одломци и цитати, Београд 1987: Нолит, 439.
[3]Милош И. Бандић, Мишоловка у критици: одломци и цитати, Београд 1987: Нолит, 441.
[4]Радослав Војводић, Мишоловка у критици: одломци и цитати, Београд 1987: Нолит, 440.
[5]Ханифа Капиџић Османагић, ,,Један нови Бекет“, Ревија слободне мисли 99, број 41- 42, год. 2003, 108.
[6]Радомир Константиновић, Сусрет са Самјуелом Бекетом. Увод у критику, Београд 1959: Космос, 257.
[7]Радомир Константиновић, Бекет пријатељ, Београд 2000: Откровење, 12.
[8],,Није ли то пре показатељ да су Молоа и Моран, обојица аспекти једне личности, такође, у крајњој линији, пуке еманације треће личности- самог Бекета?“ (Мартин Еслин, ,,Бекетови романи“, Нови Сад 2006: Летопис матице српске, год. 182, књ. 478, св. 6, 1104).
[9]Самјуел Бекет, Молоа. Превела Каћа Самарџић. Београд 1959: Космос, 43
[10]Сам писац је говорио да је прешао са матерњег језика на француски ,,јер је на француском лакше писати без стила“ (Мартин Еслин, Нав. дело, 1096)
[11]Јован Деретић, Историја српске књижевности, Београд 1983: Нолит, 633.
[12]Радован Вучковић, Модерни роман 20. Века, Београд 2013: Службени гласник, 521.
[13] Павле Угринов, ,,Неизрециво Радомира Константиновића“, Књижевност, год. 41, књ. 83, св. 4, 606.
[14] Хелиотерапија афазије је наслов есеја Растка Петровића у ком се он залаже за обнову значења речи, тј. њихово ослобађање од симболичких слојева које су оне временом добијале. Речи треба у човеку да изазову сензације које је имао када их је први пут чуо (Растко Петровић, Хелиотерапија афазије, Нови Сад 1972: Матица српска, 315-319).
[15]Пишући о роману Молоа, Жорж Батај (Georges Bataille) исто говори о социјалној условљености језика – ,,Језик је одлучивао о овом прорачунатом свету чија значења носе терет наше културе, наше делатности и наших кућа, али он је то учинио у оној мери у којој се свео на средство ове културе, ових делатности, ових кућа; то је сад само, ослобођен ових зависности, ненастањен замак чији разјапљени отвори пропуштају ветар и кишу: то није више реч која значи, него изгубљено изражавање које је смрт заобилазно зграбила“ (Жорж Батај, Тишина Молоа, Београд 1959: Космос, 285)
[16] Радомир Константиновић, Мишоловка, Београд 1987: Нолит, 132.
[17]С. Е. Гонтарски, Из ненапуштених дела: кратке прозе Самјуела Бекета, Београд 2013: Геопоетика, 17. Приликом адаптације других дела, писац захтева слично – одвајање глумца од изговореног текста (Види: С. Е. Гонтарски, Нав. дело, 19)
[18]Самјуел Бекет, Текстови низашта, Београд 2013: Геопоетика, 100.
[19] Бранислава Васић Ракочевић, ,,Субјекат – наратор – биће и смрт као најава постмодернизма у романима Радомира Константиновића“, Градина: часопис за књижевност, уметност и културу, год. 48, бр 50-51, 233.
[20]У роману је непосредно назначено да је у питању Београд за време Другог светског рата
[21]Павле Зорић, Мишоловка у критици: одломци и цитати, Београд 1987: Нолит, 447.
[22]Ово за себе каже Молоа док је боравио код старице којој је прегазио куче: ,,Заменио бих јој на неки начин псето које сам јој убио и које је било место детета“ (Самјуел Бекет, Молоа, Нав. издање, 66)
[23] Радомир Константиновић, Бекет пријатељ, Нав. издање, 49.
[24]За Бекета, уметност је ,,апотеоза самоће“. Људи међусобно не комуницирају јер средстава за комуникацију нема (Види: Мартин Еслин, Нав. дело).
[25]Усамљеност као покретач кретања јавља се и у Молоа- ,,борећи се да се дигнем и да га следим,чак да га стигнем, можда, једног дана, да бих га боље упознао, да бих ја сам био мање сам“ (Самјуел Бекет, Молоа, Нав. издање, 13)
[26] Радомир Константиновић, Мишоловка, Нав. издање, 435.
[27] Под моралном парализом овде подразумевамо равнодушност на смрт и људску патњу која се развија код субјекта Мишоловке након напуштања пустиње и доласком и град (Види Мишоловка, нав. издање)
[28],,Ја се не надам више. Мени нада више ништа не може“. (Мишоловка, Нав. издање, 187)
[29] Мишоловка, Нав. издање, 230.
[30] ,,Треба бити упоран без икаквог питања и објашњења. Кад сам овде, онда мора да за то постоје неки разлози“ (Радомир Константиновић, Дај нам данас, Београд 1982: Нолит, 68)
[31] Зоран Глушћевић, Сукоб егзистенције и есенције, Београд 1982: Нолит, 455- 478. О сукобу егзистенције и есенције пише и Ками. По њему, апсурдни човек тежи квантитету прожиљеног, док човек који не припада апсурду тежи квалитету (Види: Алберт Ками, Мит о Сизифу, Сарајево 1987: Веселин Маслеша – Свијетлост).
[32] Радомир Константиновић, Дај нам данас, нав. издање, 96).
[33] У Миту о Сизифу, Ками пише: ,,Не вјеровати у дубоки смисао ствари, својство је апсурдног човјека“. (Алберт Ками, Мит о Сизифу, Сарајево 1987: Веселин Маслеша – Свијетлост, 83)
[34] Мартин Еслин, Нав. издање, 1096.
[35]Бранислава Васић Ракочевић, Субјекат – наратор – биће и смрт као најава постмодернизма у романима Радомира Константиновића, Нав. издање, 234.
[36] Мартин Еслин, Нав. издање, 1108.
[37]Исто, 1106 – 7.
[38],,Једини начин да се говори о ничему јесте да се о њему говорио као да је нешто, као што је једини начин да се говори о Богу тај да се о њему говори као да је човек, што је он у неком смислу и био, и као што је једини начин да се говори о човеку, чак су и наши антополози то схватили, а се о њему говори као да је термит“ (Мартин Еслин, Нав. издање, 1097-8). Слично говори наратор у роману Молоа, који је написан неколико годна након Вота– ,,Заборавио сам ко сам био (није ни чудо) и говорио о себи како бих говорио о неком другом, кад би ми било апсолутно потребно да говорим о неком другом“ (Самјуел Бекет, Молоа, Нав. издање, 59).
[39]Самјуел Бекет, Молоа, Нав. издање, 87.
[40]Михаил Михајлович Бахтин, Проблеми поетике Достојевског, Београд 1967: Нолит, 285.
[41]Бранислава Васић Ракочевић, Испитивање онтолошке позиције наративног субјекта као мотивски и обликовни поступак у романима Радомира Константиновића: докторска дисертација, Нови Сад 2011: Филозофски факултет, 89.
[42]Види: Бранислава Васић Ракочевић, Субјекат – наратор – биће и смрт као најава постмодернизма у романима Радомира Константиновића, Нав. издање.
[43]Радован Вучковић, Нав. дело, 524.
[44] Самјел Бекет, Један случај у хиљаду, Београд 2013: Геопоетика, 21.
[45] Исто, 21.
[46] Е. С. Гонтарски, Нав. дело, 23.
[47] Самјел Бекет, Један случај у хиљаду, Нав. издање, 19.
[48] Исто, 22
[49] Исто, 19.
[50] Сигмун Фројд, Увод у психоанализу, Нови Сад 1984: Матица српска.
[51] Исто, 382.
[52] Ово јасно указује на комплекс. Називање сином подсећало би га на биолошки условљену природу њиховог односа. Будући да мајку посматра као сексуални објекат, не жели да га она назива сином, већ својим љубавником.
[53] ,,Уздисала је, само је уздисала, та непозната жена, или моја мајка, или Ана, или једна жена која се ту спустила да се угаси за све жене овог света“ (Радомир Константиновић, Дај нам данас, Нав. издање, 180)
[54] Види:Радомир Константиновић, Мишоловка, Нав. издање.
[55] Самјуел Бекет, Молоа, Нав. издање, 253.
[56] Радомир Константиновић, Сусрет са Самјуелом Бекетом, Нав. издање, 261.
[57] Радомир Константиновић, Мишоловка, Нав. издање, 33.
[58] Радомир Константиновић, Мишоловка, Нав. издање. 101
[59] Радомир Константиновић, Мишоловка, Нав. издање, 68.
[60] Радомир Константиновић, Дај нам данас, Нав. издање, 182.
[61] Радован Вучковић, Нав. дело, 521.
[62]Радомир Константиновић, Бекет пријатељ, Нав. издање, 113.
[63] Исто, 115.
[64]Радомир Константиновић, Дај нам данас, Нав. издање, 269.
[65] Молоа (1951), Марфи(1938), Ват (1945), Малоне умире (1951)
[66]Радомир Константиновић, Дај нам данас, Нав. издање.
[67]У критици се обично помиње како је Константиновићева филозофија апсурда ближа Камију и Сартру него Бекету (Види: Радован Вучковић, Нав. дело)
[68]Михаил Михајлович Бахтин, Нав. дело, 205.
[69]Види: Бранислава Васић Ракочевић, Субјекат – наратор – биће и смрт као најава постмодернизма у романима Радомира Константиновића, Нав. издање.
[70]Самјуел Бекет, Молоа, Нав. издање, 68.
[71] Исто, 30.
[72] Види: Бранислава Васић Ракочевић, Субјекат – наратор- биће и смрт као најава постмодернизма у романима Радомира Константиновића, Нав. издање, 241.
[73] Радомир Константиновић, Бекет пријатељ, Нав. издање, 156.
Бекетов наративни рукопис added by Sara Rat on
View all posts by Sara Rat →