Roman Besnilo izašao je u okviru sveučilišne naklade Liber (Zagreb), 1983. godine, dobrotom njenog tadašnjeg direktora Slavka Goldštajna, renomiranog istoričara koji je dobar deo svoje naučne karijere posvetio spoznavanju ustaških zločina na ovim prostorima. Verovatno je taj napor poticao od činjenice da su mu zlotvori ubili oca, još dok nije imao ni petnaest godina. Pekić će u par intervjua istaći velike zasluge što ih je Goldštajn imao spram izdavanja Besnila. Bio je jedan od prvih koji su primetili da se iza fasada paraliterature, tek samo spolja naivne konstrukcije, može udomiti istina o najpresudnijim greškama ljudskih stvaralačkih napora.

Knjiga je, odmah na početku, dobila prefiks „žanr-roman“, aludirajući na amalgam više literarnih pravaca. Fabula se sklapala iznad londonskog Hitroua, u očekivanju nuklearne katastrofe, tako da je knjiga mogla pripadati savremenoj vrsti trilera koja se u današnje vreme bez skrupula eksploatiše; onoj u kojoj glavni junak žuri da deaktivira bombu u kojoj će nestati kraljevsko blago ili onoj gde čudovište, nedefinisanog i izopačenog lika izazove pomor ili zarazi slabije od sebe. Takva se literatura pre svega drži na „ekskluzivnosti“ i senzacionalnosti nečega što je blisko ljudima, na njihovom duhovnom planu. Ali Besnilo je prevazišlo svoju temu. Tema se nije mogla odvojiti od piščeve poetike. Ona je morala da veže za sebe smisao za antropologiju, unakrsno izlaganje naučnih teorija o problemu kojim se bavi i da u nekom smislu ponudi sintezu nauke i umetnosti. Nije mogla da se razvija bez ironije, parabole i metafore, a još manje bez ispitivanje istorije, jer na nekim stranicama Besnila imamo priliku da se upoznamo sa istorijatom pomora u kojima se ljudska rasa davila i umirala.

Pekić nam veli da su događaji u knjizi fiktivni, ali da je njihova mogućnost realna, i da je izbor aerodroma na kojem majka Tereza stupa da zarazi sve ostalo sasvim slučajan. Isto tako je, kaže on na prvoj stranici, kao nekoj vrsti uputstva za čitanje, besnilo moglo da poseje svoje klice i na njujorškom, pariskom ili moskovskom aerodromu, a i do Surčina se dalo stići. Međutim, na London je pala odluka. Neumesno je ponavljati da su „izvesna fakta prilagođena zahtevima Priče, a Priča, opet, tradicionalnim ‘Pravilima igre’ ovog paraliterarnog žanra.“ I to je, nadamo se, jasno.

Citat koji otvara knjigu je iz Nostradamusovih proročanstava: Velika zaraza doći će s velikim metkom, Pomoć je blizu, ali lek vrlo daleko. Interesantno je da pri opisu psećeg besnila, rhabdovirusa, stvaramo u glavi sliku ili oblik metka koji ima svoju kapsulu i vrh od koje se odvaja zrno. Citat je i plod Pekićeve zapitanosti, naime, „da li je Nostradamusovo predviđanje katastrofe moglo biti tumačeno, može li dakle biti tumačeno ne kao obavezna fizička propast već više kao kolaps svih naših saznanja, usled nekog neočekivanog ali fundamentalnog otkrića?“ (1)  Ako svet već nije otišao u vazduh 1999. godine, kako je Nostradamus predviđao, onda mora da nam se desilo nešto što nas je ka propasti odvuklo. Nešto isto tako fundamentalno kao pronalazak točka, železnice, telefona ili, što da ne, atomske bombe? Besnilo je na to pitanje, svojim zadatkom, trebalo da odgovori.

U prologu što ga potpisuje profesor dr Frederick Lieberman, ličnost s čijom ćemo se nacističkom istorijom kasnije pobliže upoznati, veli da je „virus najsavršenije stvorenje u kosmosu, i da njegova biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u njegovom najčistijem smislu.“ (2) To, i konstatacija da je „virus vrhunac prirodne stvaralačke evolucije“ (3), opredmećuje misaonu konstantu ovog romana. Ona nam ukazuje na duh civilizacije koji se sprema da bude uništen nečim što je isključivo njegov proizvod. Podcrtava psihološku zonu opasnosti i mogućnost hromozomske promene, kao i u genima. Stavlja zlo iznad svakog dobrog dela.

Iako je usled pronalaska Pasterove vakcine znatno smanjen broj obolelih od besnila, činjenica da bolest napada nervni sistem dovoljno govori koliko je zdrav razum osnova svakog ljudskog kontakta. Sačuvati mozak važnije je od bilo kojeg drugog čina bezbednosti. Ali šta raditi ako i usled nedostatka kliničke bolesti, dakle pseće bale koja će nam preneti zaraznu klicu, ljudi pobesne? Želja za ovladavanjem i pokoravanjem, držanjem u poslušnosti, na kraju krajeva, razvila je „najsavršenije stvorenje u kosmosu“ time što ga je mutirala. Šta se sve krije unutar Mengelove laboratorije? Biografija fiktivnog Libermana koji je, siguran sam, tek projekcija nekog realnog Libermana (ili njegov nagoveštaj) pokazuje nam da skrupulama u supremaciji nauke nema kraja, niti se uobraženost i umišljena dominacija nad drugim rasama može ičim opravdati. Libermanovo iskazivanje prave prirode kao da je nastavak preobražaja ličnosti Rutkovskog iz Kako upokojiti vampira. Razlika je što ovde nauka nadilazi filosofiju, i stavlja se na mesto svakog mogućeg odgovora i argumenata na ideologiju koja je u jednom trenutku htela da preobrazi Čoveka. Ubeđenje da je moralna hrabrost da se opasnostima izlažu drugi, i mišljenje da je medicina morala da eksperimentiše na bolesnicima a ne lekarima (inače bismo se i dalje bavili isterivanjem zlih duhova iz tela) tek je drugo ime, u monološkoj formi, Tajnog testamenta profesora Konrada Rutkovskog, Tractatus logico-philosophicusa. Evolucija, ako je ikad shvatana kao igra prirode, ovde je podrazumevana kao veštačka tvorevina uma. U međuvremenu, što je razum zloupotrebila, izgrađujući artificijelne konstrukte koji su imali da podupiru svaku tezu što se pojavljivala van prirodnog izbora i mogućnosti, ne skreće priču sa primarne konstatacije: virus (pre svega mutant), kao i nacizam, dovoljan je da se za nekoliko godina izbriše ljudsko pamćenje. A sa njim i životi mnogih.

Već na prvim stranicama uviđamo polifoničnost romana. Iz pećina Armagedona ujedinjava se Zornjača da zajedno sa Senkom oplodi Sharon koja će prokrijumčarena u ruksaku malog dečaka Goldmana, zaraziti sestru Terezu, redovnicu manastira iz Lagosa. Mali dečak, unuk naučnika Arona Goldmana, neće biti svestan šta je uneo u London iz Sirije, gde je njegov deda vršio iskopavanja. On je psa uzimao kao prijatelja, od kojeg se ljudi ne odvajaju, čak i kad su zaraženi. Dečak, međutim, nije znao da je životinja zaražena, i to nečim što je baš čovek stvorio da virusom osvoji živote.

Polifonija je izvedena ređanjem likova i situacija u kojima se nalaze. Prvo nailazimo na Poluksa, koji kao vođa revolucionarne grupe ni ne sluti da je na aerodromu, u to isto vreme, jedan drugi, ali pravi, levičarski komandos. Vrlo brzo saznajemo i zašto je Poluks onaj pogrešan: jer to nije Poluks, čovek od krvi i mesa, već umišljotina jednog alter-ega Patricka Cornella, koji nije niko drugi do Daniel Leverquin, pisac što na aerodromu Hitrou svoje književne modele isprobava na delu, uveravajući se iz minuta u minut da se pisac ne mora o svojim idejama upoznavati na terenu, već kako njegova pratilja veli – „telefonom“. Čitajući knjigu ne možemo se oteti utisku da je u Danielu Pekić hteo prikazati sebe. Naročito je bitna jezička intervencija koju Daniel izgovara: „Ovde sam da slušam, gledam, pamtim, NIPOŠTO DA UČESTVUJEM“ (4), kao i „JA SAM OKO I UHO, JA SAM SVEDOK“ (5), ali da bismo to uverenje dodatno potvrdili i u njemu našli argumente za tvrdnju da je hroničar o kome je reč zaista Pekić, mi se moramo upoznati sa „Operacijom Dioskuri“ koja je u književnoj projekciji okupila dva muškarca i tri devojke i imena im podelila po mitskoj vezi Dioskura koji su smatrani zaštitnicima putnika, pa i sa njenim posledicama koje su mogle da ih odvedu u zatvor.

Valja istaći i još jednu činjenicu, jer kako piše Tatjana Rosić, teoretičarka književnosti, „citatnost Pekićevog postupka ovde dolazi do punog izražaja, poigravajući se sa celokupnim strpljenjem humanistički orijentisanog čitaoca koji bi u odabiru imena autora nađenog pa priređenog teksta, Danijela Leverkina, morao prepoznati Pekićev dijalog sa Tomasom Manom i njegovim romanom Doktor Faustus.“ (6) Još jedna veza Pekića i Mana. Nesumnjivo sporedna, ali u jednoj ravni bliska: ispitivanje prirode nacizma kod već spomenutog Libermana. Kakav je, s toga, taj dijalog? Rosićeva kaže: „Danijel Leverkin je, tako, nekakav književni polubrat Adrijana Leverkina koji na londonskom aerodromu Hitrou, usred divljeg hoda besnila koje dolazi da civilizaciju suoči sa samim sobom, mora odrediti prirodu svoga genija i svoje profesije, kao i granicu do koje se može ići u paktiranju sa demonskim silama zla bez kojih umetničkog dela, šapuće evropska humanistička tradicija još od romantizma, nema.“ (7) O naravi Adrijana Leverkina čitalac se može upoznati u spisu Nastanak Doktora Faustusa, nekoj vrsti „romana o romanu“, a o karakteru njegovog „polubrata“ obaveštavamo se kroz njegov „Dnevnik“ od kojeg, iako je u toku romana tek „sirovina“, počinje da buja nešto što će kroz hroničarski tip iznedriti čitavu ideju Pekićeve distopije (8). Izvodi iz tog dnevnika trebalo bi da posluže kao dovoljni razlozi za tvrdnju da je Daniel Leverquin intelektualac prvog reda, a ako to upotpuni mišljenje Rosićeve utoliko bolje.

Prvi izvod bi bio:

„Fakta valja uobličiti u priču. Konfuznoj stvarnosti usaditi kičmu logike. Dati joj doslednost koju ona ne poseduje od rođenja. A potom joj udahnuti i neku ideju. U onome što se ovde događa, ne može se naći nikakva viša ideja. Stvarnosti ona i ne treba. Stvarnost je besmislena. To ne može biti priča o njoj. U stvarnosti se besnilo može dogoditi slučajno, bez svrhe. U uspeloj fikciji su takve slobode nesrećne. Kritičari vas odmah optuže da ne znate šta hoćete. Da ne vladate materijalom.“ (9)

Drugi nam govori o ustrajnosti da se bude dovoljno objektivan i nepristrasan, i ma koliko teško to bilo ne uključivati se u stvari koje nisu od prvostepenog interesa:

„Treba stisnuti petlju, prokleto biti nesebičan – okrutan, u stvari, prema vlastitim osećanjima i osetljivostima – pa stajati tamo, na samom dnu ‘doline senki’ usred paklene patnje, ludila, beznađa, savladati se da se nikome ne pritekne u pomoć – premda je to zapravo nemoguće – i ograničiti se na sabiranje fakata.“ (10)

Iz ova dva odlomka vidi se, ako išta, da je Daniel pisac koji traži temu tamo gde neko beži glavom bez obzira. Vidi se da besnilo ne primećuje samo kao bolest i medicinsku stvar, već i kao građu za roman, pa i čistu metafiziku koja dolazi u dogledno vreme da čovečanstvu pruži još jednu lekciju. Ali u isto vreme ovi redovi nam pružaju portret osobe koja će tu ideju da pokuša da usavrši u umetničko delo, „u paktiranju sa demonskim silama zla“. Ta će osoba stisnuti petlju – to je očevidno. I to će nam još malo pomoći da ustvrdimo da je Daniel Leverquin Borislav Pekić lično.

U drugom poglavlju ulazi Gabrijel, „čovek sive kose“ kojeg je slučajnost dovela na aerodrom, a za koji je on mislio da je priviđenje. Shema aerodroma na stranicama udžbenika za tehnološke studije vodila ga je ka neobjašnjivoj istini o svome položaju u svetu. Koja je njegova svrha, jer nema sumnje: „u tlocrtu Heathrowa, heksagonalnom dijamantu izbrušenom u vidu okrnjene zvezde, tajanstveni je put kojim se sanjajući kretao, da se uvek nađe sred vetrovitog tunela, u kome ga je, ledom oklopljena, čekala jedna senka bez oblika, lika i imena.“ (11) Do ovog mesta u tekstu mi poznajemo samo jednu Senku, i to onu koja od Sharon pravi mašinu za sejanje smrti, pa se prirodom asocijacije vezujemo za nju. Gabrijel nam ne izgleda preterano jasnim ni kasnije, kada ga organi aerodromske bezbednosti ganjaju ne bi li saznali šta je on imao sa Sue Jenkins, devojčicom koju majka ostavlja samu, bez zaštite. Gabrijel je posmatra, proviđenje je još možda na početku ostavilo znakove za dekodiranje tajne, ali još je rano i previše optimistično očekivati da nam se suština otkrije. U čemu bi onda bila lepota otkrića i saznanja, ako se povodom njega ne preduzima traganje? Traganje je glavni razlog zašto sazrevamo, a ne ono do čega dolazimo.

Da bi prekrio pravog Gabrijela, dijalog sa Sue nam ga predstavlja kao Teseja, a „to je čovek koji je ubio bika i s Arijadninim koncem izašao iz Lavirinta.“ (12) Mit na Teseja gleda kao na drugog Herakla koji se upušta u misiju oslobođenja njegove rodne Atine, od pošasti Minotaureve gladi koji zarad Minojeve blagodarnosti pojede sedam devojaka i mladića, živeći u dvorcu s prostranim odajama, koje pamtimo kao Lavirint. Arijadna, Minojeva kćerka, u nekom trenutku zavoli mladog momka i pomoću konopca ga izvuče iz Lavirinta. Tesej ubije Minotaura, to čudovište sa ljudskim telom i bivoljom glavom, i danak Kritu bude obustavljen.

To je, ukratko, mit. A kakva je stvarnost? Šta stari čovek može uzdrmanom svetu, svetu van ravnoteže, da ponudi? Kakav spas?

Tezej je junak, ubica diva Perifeta, Sinide, savijača borova, i ogromne divlje svinje. On je deseti kralj Atine, ujedinitelj Atike, i prvi po mitskom predanju koji je uspostavio demokratiju. Na njegovu naredbu kovao se novac sa likom bika, da ljude podseti šta je prethodilo blagostanju. Gabrijel je, ako se uzme Tezejeva slika, ništa drugo do sušta suprotnost. On je starac koji sumnja u razloge dospeća na aerodrom. On je čovek koji se u dvadesetom veku obraća govorom iz srednjeg veka. Na njega se gleda kao na poremećenog čoveka a izvod iz njegove „bolničke prakse“, kao „pitomca jednog londonskog doma za umobolne“ samo zaokružuje već zaokruženo. Ipak, Gabrijel nije neko ko se razume u opšteljudskim standardima. Njegova pozicija u svetu Besnila nije komunikativna i participativna (iako imamo dijaloške partiture između drugih likova i Gabrijela) već anticipatorska. Možda bi se moglo reći i proročka, ali onda bi se morala objasniti i priroda drugog sveta s kojeg on potiče, za čije poreklo još nismo sigurni.

Dolazimo do potpunijeg odgovora ako mit iz hronika unesemo u Gabrijela. Morali bismo zatim da kažemo da je on, iako tako na početku ne misli, došao s nekom svrhom. Samosvojno poređenje sa Tezejom već je otvorilo poneka vrata. Ako sami, međutim, ne zaključimo da su on i svet u koji ulazi „dva sveta“ (13) , svet u kojem je on kudikamo i dalje živ, i svet koji će uskoro – očigledno je – biti mrtav, onda će i ta vrata ostati zamandaljena. Jer šta se zapravo o Gabrijelu zna, osim da poseduje proročanski san? Bitan je njegov opis, i to ne toliko fizički, koliko duhovni, zbog čega „na biblijskom nivou njegov lik podseća na arhanđela, koji dolazi na megdan sa đavolom ili čak na stvarnog Mesiju.“ (14) Đavo je, po ovoj tipizaciji, Sharon koja seje zarazu, a ako se zadržimo na biblijskom predanju, ona je Velika zver Apokalipse, Svetsko Zlo. Gabrijel  opravdava mit i on iz sveta mrtvih izlazi kao živ čovek, koristeći se kanalizacionim otvorom koji je morao biti „otvoren samo za njega“.

Ako se vratimo grčkom mitu, njegov se prelaz iz sveta živih u svet mrtvih računa kao i Orfejev, kad je ovaj išao da povrati Euridiku. To što je umesto reke (Stiks) Pekić odabrao kanalizaciju možemo pripisati njegovoj ironiji spram moderne civilizacije. Kanalizacija, jasno, ali specifičan „lavirint kanalizacije“. Kao da se po još koji put akcentuje Tezej, Arijadna, Lavirint. Nije li tome razlog što Gabrijel, „kao i većina junaka mitova i bajki, koji idu iz nekog razloga u ‘tuđi’, po njih opasan svet, ima putokaz – u ovom slučaju nit Arijadne, koja je u stvari u romanu bela pena, koju je izbacivala iz usta inficirana Šaron“? (15) Gabrijelovo lutanje kanalizacijom, mukotrpno nadigravanje sa smrću, strpljivo uplitanje u zone najveće opasnosti (poput rada sa bolesnicima): može li to da se shvati i kao „lutanje Tezeja ‘lavirintom kanalizacije’ u traganju za Minotaurom“? (16) To nas opravdava u razmišljanju da na delu imamo sukob Dobra i Zla, i da je Gabrijel niko drugi do naš spasilac. On se, istina, na kraju ničega neće sećati, pa je „ceo njegov život do izlaska iz kanalizacije, uključujući na Heathrowu, pokriven bio gustom tamom, kroz koju se nipošto nije dalo prodreti.” (17)  Ali očevici su videli njegove napore, oni su bili upoznati sa njegovim naumom, iako ga do kraja nisu mogli definisati. Jedan od njih moraće da zaključi „da je Gabrijel, zapravo, anđeo čuvar, što ga je Bog, nakon izgona ljudi iz raja, ostavio na zemlji da njihove potomke čuva od Satane.“ (18)

U drugom delu teksta o “Besnilu” Borislava Pekića, kritičar Ivan Đurđević upoznaje nas sa plejadom likova kojima se autor romana poslužio u iznošenju svojih ideja. Poznato nam je da ovaj vrhunski pisac i erudita u svojim delima gotovo uvek koristi kako mitologiju i Sveto Pismo, tako i filozofiju i dostignuća drugih nauka. Naravno, istorija i politika zauzimaju izuzetno važno mesto u njegovom stvaralaštvu, pa se sve to, kroz likove i zaplet, prolama i kroz ovaj roman, predstavljajući nam iskonske čovekove potrebe i nedostatke. Kritičar Ivan Đurđević u ovom delu teksta osnovne ideje prikazuje opisom važnih likova i njihovih uloga u knjizi, iznoseći na taj način mnoge važne podatke koji će pomoći kako onima koji su knjigu već čitali, tako i onima koji će je tek čitati, da dublje urone u brojne slojeve ove važne knjige.

Sledeći junak je Hans Magnus Landau, i roman, kad je reč o njemu, napušta (samo za trenutak) distopijski okvir, ulazeći u detektivske zavrzlame i likvidatorske stranputice koje su ravne kakvoj priči Agate Kristi ili filmovima „noar“ serije. Landau, viši računovođa Deutsche Bank (Keln), zarad „minimalne greške“ koja se okačila na njegova pleća dolazi po osvetu, na Hitrou, da ubije svog bivšeg šefa, dr Juliusa Upenkampfa, uprkos tome što je „u svakom pogledu bio prosečan primerak vrste, putnik koga je na Heathrow teško razlikovati od većine ostalih.“ (19) Ipak, on je vrhunski planer, najpreciznije čedo industrijske ere, i „delovao je kao mehanizam od prirode tako dobro navijen da mu, osim povremenog čišćenja i proveravanja, nikakvo naknadno doterivanje nije potrebno.“ (20) Zato se on brzo presvlači u jednom od toaleta, šminka se, namešta kosu, zateže lice, proverava zakočenost pištolja, plan i dnevnu rutinu žrtve. Na terminal izlazi kao neko ko bi trebalo da bude Upenkampfov vozač, i posluga, što će gospodina, direktora filijale, odvesti na pravo mesto, u rezervisani hotel. Dobro će poslužiti tabla sa imenom direktora, par protokolarnih reči koja će otkriti, po prvi put, nesigurnost ubice da se u novim okolnostima snađe, ali već par koraka prema parkingu gde je trebalo pronaći automobil kako bi prividno angažovanje transporta dobilo i svoju uverljivost, Landau je mogao da puca. I pucao je –  ravno u potiljak.

Dok se telo trzalo, mi smo imali prilike da se upoznamo sa predmetom koji je Landaua zbacio sa vrha piramide najznačajnih računovođa, a kad je telo prestalo da se miče, već smo mislili da je „savršeni zločin“ počinjen, da je sastavljena „kriminalna jednačina“ koja se ne može rešiti. Sve je bilo računski isprogramirano, matematički izračunato, da je samo jedan viši, „zločinački“ um, mogao rebus da reši. Landau se u to vreme oholo pitao za koliko bi minuta neko drugo ubistvo izveo. Ovo je izgledalo lako, gotovo prelako i čisto se čudio zašto pisci kriminalnih priča oko svega toga dižu famu. U stvari, on je već imao plan kako da uhvati avion za Keln. Prognozirao je kad bi bio u njemu, a kad u banci, za radnim stolom. Međutim, nije mislio o tome šta će biti ako na avion iz nekog razloga ne stigne, ili let iz nekog razloga bude otkazan. Šta će da radi ako se dogodi nešto što neće uticati samo na njegov odlazak u bezbednost, već i na sve ljude koji su cupkali po terminalima? A još manje, ni ne pomislivši na to, nije uzimao u obzir nekoga ko bi ga mogao juriti, i tražiti da odgovara za zločin koji je počinio. Tako nešto bilo je za Landaua nepojmljivo, ali i to se desilo. „Obožavatelji Reda“, kao i on (u ovom slučaju policajci) nisu spavali a jedan od njih će mu doći glave.

Narednik Elias Elmer bio je jedan od tih, odgovornih, uvek spremnih da zločin kazne i privedu ga pravdi. Ali imao je problem: on nikad nije bio na pravom mestu, tamo gde se stvar događala i rešavala, već uvek u nekoj sporednoj traci aerodromske rutine. Ubicu nije video, jer mu je dojavljeno, putem telefonske prijave, da je neki starac uznemiravao izvesnu Sue Jenkins. Isto tako, umesto da se bavi otkrivanjem krijumčara droge, naoružanja, ili terorističkim aktivnostima, on je bio zauzet ili pozivan da pomogne u prenošenju kofera, pronalaženju pudlica ili podizanju beba sa štrokavog terminalskog poda. To je bila, takoreći, sudbina jednog aerodromskog činovnika – „između ‘toga tamo’, gde se u njegovom odsustvu svašta zbivalo i ‘ovog ovde’, gde se u njegovom prisustvu ništa zbivalo nije, vukla se močvarna priča njegovog policijskog života.“ (21)

Ali sreća ga je pogledala. Paradoksalno, tu mu je sreću donela nesreća, ali i ovde su vladali izokrenuti standardi i moralna vrednovanja, pa sve što je ubistvo za obične ljude bilo: strah, neverica, nelagodljivost, uznemirenost, to je za pripadnike policije značilo priliku za dokazivanje, podsticaj da se stekne kakvo samopouzdanje u rešavanju zamršenog slučaja. Uviđaj na parkingu i opšte, generalno pretresanje slučaja, donelo je tajnu koju je valjalo otkriti. Pre svega mogućnost da se policijski osećaj ponovo proveri i stavi na test.

Od tog momenta Elmerovim umom vlada sumanutost koja isključuje svaki racionalni argument da se u teškim uslovima kontaminacije moraju zapostaviti svi klasični vidovi policijske istrage, i ljudstvo i sredstva usmeriti na sprečavanje i suzbijanje širenja zaraze. Elmer, ipak, ne odustaje od svoje mete. U trenutku kad svi dižu ruke od obaveza i odgovornosti, on pronalazi svoj raison d’etre. Konačno dobija razlog da živi, da napreduje, da se trudi. Naprečac stečena ambicija vodi ga, pronicljivošću i logikom, do potencijalnog ubice. Potencijalni ubica, prilikom dvodelne konverzacije, postaje stvarni, i Elmer sav zadovoljan zaključava vrata zatvorske ćelije, i odlazi da obavesti svog nadređenog. Međutim, kad se sa nadređenim vratio, i video da je njegov plen već „založen“, pod sumnjom da je pobesneo, Elmer shvata da je malopređašnji razlog izgubio i da kako nadređeni odlazi, negodujući njegov diletantizam, u njemu sve više kopni život i osnov da se on unapređuje i stvara. Vezanost koju je Elmer imao sa ubicom pretvorila se u zavisnost, u ljubavni odnos kakav mogu razumeti samo progonitelji i progonjeni. Smrt progonjenog značila je i unutrašnju smrt progonitelja. No, to nije bilo dovoljno za Elmera i on je imao kod sebe svoj revolver. Nešto se moralo učiniti, jer ubica će mu ponovo pobeći i to će sad stvarno biti kraj za njega. Zato je, da bi predupredio takav ishod, s rečima na usnama „Ja dolazim, dolazim po tebe, Hans Magnus“ (22), pritisnuo obarač i razvalio sebi mozak, da neometano nastavi potragu.

Njegov šef, major Hilary Lawford, šef Aerodromske bezbednosti, zvani „Gvozdena peta“, bio je drugi tip ličnosti. Možemo reći i odgovarajući za naše nesigurno doba. U vremenu totalitarističkih poredaka gde su nečiji privatni rođendani postajali javne manifestacije. U kojem je jedna klasa dolazila da donese slobodu, a priređivala gotovo isti bal pod lancima. Svaka zemlja je u dvadesetom veku imala po jednog takvog građanina koji se otrgao kontroli: Portugalija je dočekala Salazara, Čile Pinočea, Španija Franka, Uganda je „ugostila“ Idi Amina, a o „sinovima“ Nemačke, Italije i Sovjetskog Saveza ne bi trebalo ni pričati. Lawford je otud morao da „pokrije“ Aerodrom. I nemojmo misliti da u tome ne bi uspeo samo da ga nije sprečio „slučaj“.

Već mu je fizički izgled opredelio sudbinu. Njegov stav i „njegovo masivno riđe lice, kratkom šijom usađeno u dežmekasto, muskulozno telo“ (23) odavalo je poverenje i otkrivalo dovoljnu količinu snage da se red i poredak pri bilo kakvoj vrsti dezintegracije mogu ponovo uspostaviti. Malo je trebalo Lawfordu da to postigne: nakon formalnosti u ispitavanju zalutalog pisca, a usled izbijanja epidemije, on postaje prvi čovek Aerodroma. Naoružava ljude, i pre nego što se to zahteva. Svoje pripadnike postavlja tamo gde će obrazovati teritoriju koja će biti njegova. Onda treba čekati koji trenutak i vlast bi se mogla uzeti u ruke. To se i desilo kada je generalni direktor Townsend izgubio moć da sprovede opštu kontrolu situacije.

Umesto Napoleonovih sto dana, Lawford jedva da je imao nekoliko sati, ali i za to kratko vreme on je doneo izvesne Uredbe koje će obeležiti njegovu vladavinu. Legitimitet je crpeo iz takozvanog Martial Antirabies Law, Prekog zakona protiv besnila koji mu je jemčio da će se sva oružana moć (i bilo kakva druga) sliti u njegove ruke. U govoru koji je prezentovao sve osobine ovog akta, izdirigovana je zabrana kretanja i danju i noću (kršenje zabrane vodilo je ubistvu). Ako neko ne bude poštovao naređenje da se na glavu stavi pseća korpa, takođe će biti likvidiran. Pa i postupak sa obolelima je predviđao likvidaciju, nebitno da li se radi o bolesnicima, osobama kod kojih se na besnilo sumnja, koje se ponašaju besno, pa i zdravima ako ometaju, iz bilo kakvih razloga, likvidaciju besnih. I ko zna, ove bi mere možda i bile sprovedene, najžešćom mogućom snagom, intervencijom i postupkom, da u sred direktnog prenosa, kada je trebalo i glasom ozvaničiti „novu eru“, epohu u kojoj „Najmudriji policijski pas svih vremena“ stupa na tron, Lawford nije zalajao i time svom „čoporu“, kako je eufemistično nazvao ljudstvo tada zatečeno na aerodromu, u karantinu, pokazao da je i on besan, podjednako kao i oni, i da je od sile, ovog puta, ostalo samo otegnuto režanje.

Obaveštajne igre između pukovnika Donovana (MI5) i pukovnika Rasimova (KGB), odnosno želja Rusa da „preleti“ u britansku obaveštajnu organizaciju verovatno su odraz Pekićevog zanimanja za česte marifetluke kojima su pripadnici britanskih tajnih službi umele da počaste službenu javnost. Kasnije će od takvih slučajeva Pekić praviti priče za BBC, ali za sada se na nivou fabule mogla napraviti samo paradoksalna ali uzbudljiva dijaloška izmena snaga između predstavnika Velike Britanije i Sovjetskog Saveza. Isto kao što će na kraju romana dva šefa države, američki predsednik i sovjetski premijer odlučiti da aerodromu kažu „laku noć“ nuklernim kremiranjem, boreći se politikom „detanta“ za budućnost čovečanstva, isto se tako i ova dva vojnika nadmeću za spas svojih duša, časti i vrline. Niko tu nikome ne ostaje dužan.

To „privatno sportsko takmičenje“, u kojem, naizmenično, i jedan i drugi postižu pogotke, razvilo je prijateljstvo između njih dvojice (kakvo se samo u tim krugovima može videti) ali i, kao što je već rečeno, sjajne dijaloške scene. Iza razgovora koji vode vidi se čitava tehnika državnog upravljanja. Donovan i Rasimov su lukavi, inteligentni, veoma dobro informisani i načitani, što pristoji obaveštajcima ovog ranga. Poneki komentari su pravi biseri istorijske komparatistike:

„Ostali se ne računaju, a Amerikance ne podnosim. Cenim njihove aparate za domaćinstvo, ali me isuviše podsećaju na ono što smo mi Rusi još od Petra Velikog želeli da budemo i zbog čega smo zauvek izgubili ono što smo mogli da budemo. Vi propadate. Vama pripada budućnost i moje simpatije.“

Tako je govorio Rasimov o svojim kolegama. Za političku logiku zadužen je Sir Geoffrey Drammond, ministar spoljnih poslova Vlade Njenog Veličanstva, kojeg Prvi ministar ovlašćuje da komplikaciju oko prelaza Rasimova u britansku službu što pre reši, na opšte zadovoljstvo ključnih faktora:

„Rasimov je subjektivno naš prijatelj, ali pošto nam njegovo odmetanje trenutno šteti, on je, i objektivno i subjektivno naš neprijatelj. S takvom logikom mi smo u pola veka uspeli likvidirati najmanje petinu Rusije, a ostale četiri petine trajno duševno i moralno obogaljiti.“

Igra se završava kao i sve drugo u ovoj knjizi – kada besnilo pojede mozak. Sumnjam onda da ičemu vrede sporazumi tog dana potpisani između Velike Britanije i Sovjetskog Saveza, orijentisani na slične takve poduhvate, primera radi, Čemberlenove koji je toliko bio slep kod očiju da ga je jedna karikatura iz međuratne Politike slikala kao pogurenog, vižljastog starca kojeg iznenadi i kiša, jer ne ume pravilno da koristi kišobran.

Upoznavši čitaoca sa osnovnim idejama i likovima romana u prethodnim delovima teksta o “Besnilu”, Ivan Đurđević u završnom delu teksta čini ono isto što i Pekić u svom romanu. On tek u završnici otkriva najintrigantnije i najbizarnije pojedinosti koje ne samo da pokazuju kako iza svega (iza pojave virusa i nemogućnosti da se on zaustavi) stoji ljudski faktor, već da sve to nije rezultat nepripremljenosti, iznenađenja, slabosti u obrazovanju medicinskih ekipa na terenu. Nasuprot tome, ispostavlja se da je sve to deo jedne smišljene, dugo razrađivane ideje o natčoveku, za koju danas znamo koliko je razorna po čovečanstvo, bilo da se pojavljuje iz redova političkih lidera opsednutih sopstvenom nacijom, bilo da dolazi iz redova naučnika nesvesnih posledica ka kojima vodi ozbiljno narušavanje prirodnog poretka. “Besnilo” nije jedini roman u kojem Pekić nagoveštava moguće opasnosti po ljudski rod, nastale usled neshvatljive gordosti ljudskog bića, koju su stari narodi nazivali hibrisom, i u mitovima i legendama pokazivali kako bogovi reaguju uvek kad se čovek drzne da na ovaj ili onaj način pokuša da prevaziđe svoja prirodna ograničenja.  

Okosnicu romana, ipak, čine lekari: „jevanđelističko sazvežđe“ predvođeno „Mesijom“ Liebermanom, u koje ulaze dr Lukas Luke Komarowsky (šef ekipe lekara Medicinskog centra na aerodromu), dr Johnatan (John) Francis Hamilton (mikrobiolog, načelnik Virusološkog odeljenja Instituta za tropsku medicinu u Londonu), dr med. Sir Matthew Laverick (dermatolog za imućnije) i Coro Deveroux (jedino žensko ime u ekipi, istraživač na terenu). Ponovo ih je spojilo besnilo, kad su na aerodrom doputovali sa različitih strana, ali „jevanđelisti“ nisu postali zbog tog dolaska, niti su „božje“ puteve sledili u ozdravljenju čovečanstva. Njih spaja jedno drugo „ozdravljenje“ koje je imalo da Čoveka usavrši i unapredi ga u genetičkoj strukturi. Misterija oko Wolfenden Housea u roman unosi dozu intrige koja prati svako epohalno otkriće gde su posledice praktično nedosežne.

Da bismo uvideli šta smo postali, moramo znati šta smo bili. Kome dugujemo ugled koji ističemo, stav koji ispoljavamo, ime kojim se ponosimo. Za Lukasa Komarowskog, naturalizovanog Poljaka, ta je misterija bila toliko fatalna da je rešio da napusti medicinu i posveti se lekarskoj praksi u kojoj je video monotoniju ispresecanu povremenim intervalima dosade. Uznemiravali su ga hipohondri, glupi i banalni slučajevi, česta nonšalantnost prilikom pregleda i još veća grubost u neiskazivanju pravog problema, ali nije se više imalo kud, i on je dobro znao da je „od nauke pobegao među ljude ne zato što ih je nauci pretpostavio, već zato što se od nje uplašio.“ (26) Nauku je, pak, grlio i od nje se nije odvajao John Hamilton, i on je u bolesti video čitav univerzum čovekovih lakomislenih šansi da zagospodari svim drugim vrstama. Usled incidenta u Houseu koji je Lukea odvratio od nauke, njega je još više njoj približio i većma je razmišljao o tome kako bi se stvari radikalno promenile kad bi jedna rekombinacija urodila plodom. Klackao se na opasnoj žici između naučnog prodora i naučnog pomora, ali mislio je da je rizik svega vredan, pa čak i telesnog spajanja sa Coro Deveroux. Činilo se da ponašanje prema njoj u njemu rađa baš ono pravo emotivno biće koje se sklanjalo u tajnost, iako je ona, isprva, ličila na jake žene poput Marije Kiri, koje u nauci vide svoj čulni izraz. Prateći njih dvoje, odnosno kako se dve sudbine spajaju, prolazimo kroz čitav opus nerazjašnjenih osećanja i motiva, od hladne laboratorijske diskusije do primordijalnog divljeg „plesa“ koji je pilotima helikoptera samo mogao ličiti na ponašanje besnih ljudi. U ovaj kružok uleteo je i Matthew Laverick čija je karijera možda nekad i obećavala, ali čim je nasledio neko nasledstvo odustao je od ideje da menja svet, i za početak, promenio – sebe. Opisan je kao „varalica u granicama zakona“ (27) a njegova ordinacija kao „kombinacija okultnog hrama i svemirskog broda“ (28), a u stvari je bio privrženik svoje supruge više nego bilo kog virusa kojeg je u životu sreo.

Njih je sjedinio „Mesija“ dr Frederick Lieberman, tj. Siegfried Stadler o čijoj biografiji čitamo u Leverkinovim dnevnicima, posredstvom jevrejske komponente oličene u njegovoj saputnici Louise Sorensen, koja je po sopstvenoj priči mogla pripadati tzv. „lovcima na naciste.“ Na početku, biografija ovog čoveka je kao portfolio svakog idealizma, kakav su verovatno u sebi nosili i Alfred Nobel, ličnosti okupljene oko „Projekta Menhetn“, ljudi zaslužni za pojavu baruta, i drugi, ne uviđajući da se dobre namere mogu naplatiti zlim delima. Ne osvrćući se na to, Stadler nakon medicinskih studija biva primljen, na osnovu članstva u SS, u nemačku opštu bolnicu, gde je svojim „darom“ postao primamljiv za genetička istraživanja u berlinskom Biološkom institutu gde nastaje njegova teorija „natčoveka“. Ona glasi: „Ako se veštački promeni njegova osnovna biološka pretpostavka, a zatim učini da se nasleđuje, kao što se prenosi boja kože, može se u jednoj od genetičkih rekombinacija dobiti novi čovek, natčovek, budući gospodar sveta.“ (29) Učešće u rekombinaciji materijala, rame uz rame sa Mengelom, nije promenilo njegove nazore, već ih je teorijski obogatilo: „Lieberman je, koliko se otvarao ili koliko ga je on, John, shvatao, išao aristokratoidnim stopama Juliana Huxleyja, J. Rostanda, Vendela, jednog visoko racionalizovanog Nietzschea. Kao Jean Rostand, sanjao je o biću koje bi razumevalo što čovek ne može, sposobnom za ono za šta čovek nije sposoban, koje će u odnosu na Homo sapiensa XX veka biti što je ovaj prema Neandertalcu. O Nad-biću. O Bogu, zapravo. Za njega je Priroda bila koncept suprotan Inteligenciji, nešto što inteligencija mora pobediti, potčiniti, izmeniti. Preudesiti prema vlastitim potrebama, preudešavajući tako i sebe kao inteligenciju.“ (30)

S takvim idejama mogao je samo urušiti ovog Čoveka koji je već postojao. Zarobljenici u koncentracionim logorima tu su cenu već platili, a na istom putu su bili i „zarobljenici“ na aerodromu na čijem kontrolnom tornju (31) ih „Mesija“ navodno leči. Pošto su oboleli od veštački modifikovanog virusa kojeg je on modelovao u svojoj laboratoriji (pa je pas na kojem se eksperiment vršio pobegao i zarazio Sharon), red je bio da ih on i leči. Ali otkriće njegove zločinačke prirode ga sprečava i biva ubijen kao najobičniji kriminalac, ne dočekavši da vidi plod sopstvenog rada koji nije stigao da napravi novog Čoveka, ali zato, i te kako, da ubije ovog koji se vekovima na ovoj Zemlji razvijao i rastao.

U razvoj svetske književnosti i njenog distopijsko/antiutopijskog ogranka Besnilo je savršeno leglo nakon Čapekove R.U.R (1920), Zamjatinovog romana Mi (1920), Vrlog novog sveta Hakslija (1931), i Orvelove 1984 (1949), a njega je nasledilo, među prvima, Saramagovo Slepilo (1995), u kojem je portugalski nobelovac, kroz apokaliptičnu viziju gubitka vida koja se epidemično širi, upozorio da se neke stvari, vrlo važne za opstanak ljudske vrste, tek tako, bez imalo obzira previđaju, i da kao rezultat te nepažnje svet dobija proizvode koji nemaju nimalo od humanog dejstva i lika.

Što se srpske književnosti tiče, ona je još u Dragutinu J. Iliću, bratu pesnika Vojislava, imala pisca naučne fantastike, koji se 1889. godine javio sa dramom Posle milijon godina (32). Reč je o drami koja raspravlja o emocionalnosti u svetu koji je racionalizam razvio do izvesnog stupnja, tako da mu bazične ljudske osobine praktično nisu ni potrebne. Ilić je ovom dramom otpočeo novi žanr u našoj književnosti, i „tematizacijom odnosa svoj-tuđ u racionalnom i nehumanom svetu daleke budućnosti Ilićevo delo predstavlja deo aktuelne rasprave u evropskoj i svetskoj literaturi posvećene ulozi nauke i tehnike u progresu društvene zajednice i njihovom neposrednom uticaju na ljudski život.“ (33) Skerlić i ljudi okupljeni oko Srpskog književnog glasnika prećutali su ovaj događaj, a Ilić nije uvršten ni u Skerlićevu Istoriju nove srpske književnosti (1914), jer ga Skerlić nije lično podnosio, te je sve to uticalo da Ilićeve drame izgube svetlo pod kojim bi se adekvatno posmatrale.

Ilića je sledio Svetolik Ranković, kojeg pamtimo po realističkom i lokalgeografskom pripovedanju, na vezi sa piscima ruske realističke škole, ali proza „U XXI“ (1895) satiričnog je duha, i „Ranković pak daje viziju antiutopijske budućnosti Srbije 2095. godine u kritičko-komičkom ključu, pre svega karikirajući tradicionalne rodne uloge – društveni položaj žena i muškaraca“. (34) Ostaje nam, samo, da proverimo ove navode, iako ne bi trebalo preterano da verujemo u njihov optimistični bilans, ako ga uopšte igde i ima. Ovom krugu proze pripašće 1959. godine i celina iz Proljeća Ivana Galeba Vladana Desnice, gde se na besmrtnost gleda kao na problem nestanka međuljudskih odnosa. Ivan Ivanji 1980. godine u romanu Na kraju ostaje reč ljude šalje u nekoliko hiljada godina daleku budućnost da se androidi pobrinu za njihove organe, a Svetislav Basara Ukletu zemlju (1997) piše da u ironijsko-satirično-pseudonaučnom maniru pokaže da je za političke promašaje Srba dovoljna i izmišljena zemlja poput Etrascije. I time se završava jedan od lukova srpske književnosti, gde Besnilo predstavlja jednu od središnjih tetiva.

Epizode Besnila ređaju se kao što se besnilo razvija. Prvo nastupa inkubacija, propraćena Otkrovenjem Jovanovim 17, 8 („Zvijer koju si vidjeo, bješe i nije, i izići će iz bezdana i otići u propast; i udiviće se koji žive na zemlji, kojima imena još ni napisana nijesu u knjizi života od postanja svijeta, kad vide zvijer, koja bješe, i nije, i doći će opet“ (35)) što atmosferi uvođenja bolesti i ispitivanja koliko ona može biti opasna, pridodaje biblijski prefiks Sudnjeg dana. Drugi stadijum je faza prodroma, uvezana sa plakatom Centralne službe informacija, pri britanskom Ministarstvu poljoprivrede, ribarstva i ishrane, koji bi se mogao tumačiti kao strah za egzistenciju svih stanovnika Velike Britanije. Akuta je „ispevana“ odlomkom iz Šekspirovog Magbeta („Život je tek senka koja bludi, ubogi glumac što se pozornicom za časak šepuri i kida, a onda se više za nj i ne čuje: to je priča koju ludak priča, puna buke i besa, što ne znači ništa“ (36)). Engleski bard duguje besnilu nacionalnu boju, pa upozorava da je umetnik ponekad i prorok, a ne unajmljena lutka plaćena da zasmejava. Furioza nam donosi zapis sa arapske slike iz 1224. godine, gde saznajemo da su još i tada besni ujedali vesele. U petom stadijumu, paralizi, ljudima se gubi čulo za dodir i sposobnost kretanja, a to Bokačo u svom Dekameronu predstavlja tako da „na vrhuncu zlopaćenja i ispaštanja našeg grada, ranjivi autoritet ljudskog i božanskog zakona beše zloupotrebljavan i gotovo se sasvim raspao, jer oni koji su trebali da ga primenjuju i sami behu mrtvi ili bolesni.“ (37) Koma već poprilično gorko zaključuje da „Besni smo mi. Oni su samo bolesni…“ (38)

Svaki stadijum Pekić je propratio shemom aerodroma na kojem je ucrtana linija širenja zaraze. A kraj romana opomenom koja ostaje u godinama koje slede:

„Ono što vesela rulja nije znala, i što se u knjigama može naći – da bacil kuge nikada ne umire i nikad ne nestaje, da može desetinama godina da spava, u nameštaju i rublju, da strpljivo čeka po sobama, podrumima, sanducima, maramicama i starim hartijama, i da će, može biti, doći dan, kad će, na nesreću ljudi i njima na pouku, kuga ponovo probuditi svoje pacove i poslati ih da uginu u nekom srećnom gradu.“ (39)

Ivan Đurđević

Izvor: Klub Prejaka reč

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

Fusnote:

1. Borislav Pekić, Život na ledu II, JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2013, str. 583.

2. Borislav Pekić, Besnilo, Novosti, Beograd, 2004, str. 9.

3. Isto, str. 9.

4. Borislav Pekić, Besnilo, Novosti, Beograd, 2004, str. 279.

5. Isto, str. 344.

6. Tatjana Rosić, Ponovo pronađeno stanje: Besnilo Borislava Pekića i motivi apokalipse u savremenoj srpskoj prozi u: Grupa autora, Poetika Borislava Pekića: preplitanje žanrova, JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2009, str. 498.

7. Tatjana Rosić, Ponovo pronađeno stanje: Besnilo Borislava Pekića i motivi apokalipse u savremenoj srpskoj prozi u: Grupa autora, Poetika Borislava Pekića: preplitanje žanrova, JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2009, str. 499.

8. U raspravi koju Sava Damjanov pokreće oko pojma žanra, između pojma „negativne utopije“ i „antiutopije“, on bira „distopiju“. Prvi je preuzak (jer se prevashodno zasniva na inverziji utopijskih projekata), dok je drugi preširok, budući da se u antiutopije svrstavaju i politički, i istorijski, filozofski i drugi romani. Zato Damjanov Besnilo imenuje kao distopiju, „čija je osnovna odlika odbacivanje ideje progresa i najdublja sumnja u sve utopijske zamisli.“ (Sava Damjanov, Utopijsko-antiutopijski čitalac Borislav Pekić u: Grupa autora, Poetika Borislava Pekića: preplitanje žanrova, JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2009, str. 480.)

9. Borislav Pekić, Besnilo, Novosti, Beograd, 2004, str. 279.

10. Isto, str. 344.

11. Borislav Pekić, Besnilo, Novosti, Beograd, 2004, str. 36-37.

12. Isto, str. 41.

(13) Irina Mocna će za jedan od najbitnijih aspekta Pekićeve distopije uzeti „arhetipski motiv ‘dva’ sveta, koji se kod B. Pekića uočava skoro u svim pramitski mogućim dualističkim interpretacijama, kao, na primer, u suprotstavljanju ‘sveta živih’ i ‘sveta mrtvih’, ‘sveta poznatog ili svog’ i ‘sveta tuđeg’, Dobra i Zla, raja i pakla.“ (Irina Mocna, Arhetipski sižei, motivi i likovi u antiutopijskoj trilogiji Borislava Pekića u: Grupa autora, Poetika Borislava Pekića: preplitanje žanrova, JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2009, str. 506.)

(14) Irina Mocna, Arhetipski sižei, motivi i likovi u antiutopijskoj trilogiji Borislava Pekića u: Grupa autora, Poetika Borislava Pekića: preplitanje žanrova, JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2009, str. 507.

(15) Isto, str. 507-508.

(16) Isto, str. 508.

(17) Borislav Pekić, Besnilo, Novosti, Beograd, 2004, str. 574.

(18) Borislav Pekić, Besnilo, Novosti, Beograd, 2004, str. 575.

(19) Isto, str. 47.

(20) Isto, str. 51

(22) Isto, str. 49

(23) Isto, str. 412

(24) Isto, str. 89

(25) Isto, str.132

(26) Isto, str. 183

(26) Borislav Pekić, Besnilo, Novosti, Beograd, 2004, str. 57.

(27) Isto, str. 113.

(28) Isto, str. 113.

(29) Isto, str. 420.

(30) Isto, str. 115.

(31) Tatjana Rosić u kontrolnom tornju vidi „centralnu tačku moći“ u koju su usmereni svi pogledi: „Ova fukoovska veza znanja i moći poduprta je gramšijevskom piramidalnom strukturom slike hegemone vlasti i ideologije koja vlada na aerodromu zahvaćenom besnilom a koja se sastoji iz samo jedne reči: PREŽIVETI! (Tatjana Rosić, Ponovo pronađeno stanje: Besnilo Borislava Pekića i motivi apokalipse u savremenoj srpskoj prozi u: Grupa autora, Poetika Borislava Pekića: preplitanje žanrova, JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2009, str. 502.)

(32) U celini, drama se može pročitati na internet stranici „Projekat Rastko“, sa pogovorom dr Zorana Živkovića.

(33) Bojan Jović, O nekim izvorima Pekićevih robotskih antropopeja u: Grupa autora, Poetika Borislava Pekića: preplitanje žanrova, JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2009, str. 487.

(34) Isto, str. 487.

(35) Borislav Pekić, Besnilo, Novosti, Beograd, 2004, str. 13.

(36) Isto, str. 167.

(37) Isto, str. 393.

(38) Isto, str. 475.

(39) Isto, str. 575.

  besnilo, borislav pekić, Ivan Đurđević, Književnost, Srpska književnost