Bez odluke – černobilska prašina
Čitav jedan život stane u tih 25 godina.
Gde sam bio ja, sa svojih dvadeset pet? Bila bi to druga priča. A on je bio na putu iz Bostona na Tibet. Put ga je naneo u Kijev, marta 1999. Ispričao mi da će, čim završi studije u Bostonu krenuti za Tibet. Bilo je to dve nedelje pred bombardovanja Srbije i Beograda od strane NATO-a, uz podršku čitavog „miroljubivog” zapadnog sveta, bez odluke Saveta bezbednosti UN… Ja sam ga gledao razrogačenih očiju, a on je “mrtav-hladan” a u stvari veoma živ, povukao duboki dim iz ko zna koje već cigarete i rekao običnim, ali uverenim glasom:
„Znaš, stari, svet ide u pizdu materinu, našu zemlju čeka apokalipsa, kraj ove civilizacije i ja neću u tome da učestvujem. Idem na Tibet, i tamo ću da čekam svoj kraj…“
Danas se, umesto dalekih bubnjeva, čuju detonacije bombi koje razaraju ukrajinske gradove. Nijedan rat nije doneo ničega dobrog, pa neće ni ovaj. Ko je prvi počeo i ko je kriv? Zar je to sada važno, kada milioni izbeglica napuštaju jednu zemlju i hrle zapadu, koji je mogao da spreči ovu katastrofu da je hteo? Mogao je. “Zar je važno ko je kriv kad se sve to desi” pevali su Severina i mlađani Novković pesmu njegovog oca. Nije se radilo o ratu, radilo se o odnosu dvoje ljudi, o ljubavi. O nedostatku poverenja, o sujetama, o, ipak, nedostatku ljubavi.
Proživeo sam u Ukrajini nešto više od dvadeset godina. Živeo sam u Harkovu i Kijevu. Prošao Ukrajinu uzduž i popreko. Znam joj sve reke i planine. Znam gde raste koje bilje, kakve su zveri na Karpatima, kakve se ribe love u Dnjepru i Dnjestru… Kako miriše jesen, kako su tihe zime i kako se rascvetava proleće. Kako su žarka leta. A sada, posle 25 godina, čitam jedno pismo, koje je on, moj sin, koji nosi ime moga oca, a svog dede, kao i svog krštenog kuma, ali i streljanog strica moje supruge, Miodraga, najboljeg đaka užičke gimnazije na početku drugog velikog rata, napisao.
Ovo što nam se juče, danas i sutra dešava, da li je početak kraja, da li ćemo nestati sa lica zemlje kao dinosaurusi, ili iščiliti kao Maje, Asteci i druge velike stare civilizacije? Ili će to samo biti lomljenje ruku dva predsednika, koji bi trebalo da budu dva državnika, a ponašaju se kao dva dilbera kome neka nije dala “onu stvar” kako kažu u mom zavičaju…
„Zatvori prozor iza svojih leđa“, kaže mi supruga, „pada temperatura, počinje da duva neki vetar, imam utisak već par dana da se digla černobiljska prašina…“
Ova slika iz 2014. me podstakla da predložim da žene uzmu stvar u svoje ruke i da ove evropske lepotice budu moderatori kraja rata i pomirenja ove dve zemlje sa leve i desne strane.
A ovi huškači na ovaj besmisleni sukob koji stoje sa strane, posebno ovi preko okeana, prodaju oružje i iscrpljuju ih i trljaju ruke misleći kako će ih rat zaobići, bojim se, da su u zabludi…
A ovu pričicu sam napisao marta prošle godine predosećajući još pomenute 2014. da će se nešto strašno desiti sa Ukrajinom, prisećajući se kako se i čijom pomoći razvalila u strašnom ratu moja domovina. Tada sam zatvorio tu stranicu i došao kući. Nekako u isto vreme, pomenute godine naleteo sam na ovu Petričićevu karikaturu, zaboravio sma naslov ali moguće da se zvala “ukrajinski poker”.
za P.U.L.S.E: Milan Pajević
Bez odluke – černobilska prašina napisao/la Milan Pajević dana
Pregled tekstova autora – Milan Pajević →