Бисери из шкољке душе Ингмара Бергмана

Бергман је до краја испунио, себи у младости задати животни задатак, да изнедри макар један малени бисер из шкољке своје душе. Мукотрпним радом овог природног талента и огромне стваралачке енергије, настала је блистава бисерна огрлица филмова од непроцењиве вредности, којa краси шведску и светску кинематографију.

Бергманов филмски опус наставио je да живи кроз снагу емоције редитеља Лaрcа Фон Трира, кроз море Беле светлости редитеља Гaс Ван Санта, кроз свет анђела редитеља Вима Вендерса и меланхолију редитеља браће Каурисмаки, својеврсних мајстора тишине. Ови знаменити филмски редитељи баштинили су бергмановски субјективистички експресионизам из прве половине 20. века и представљају независни европски филм.

“Потпуно је разумљиво да је кинематографија постала моје средство изражавања. Учинио сам себе разумљивим на једном језику изван речи које су ми недостајале, изван музике коју нисам могао да савладам, изван сликарства које ме је остављало равнодушним. Одједном сам добио могућност да комуницирам са светом на једном језику који директно иде од душе, до душе и на један чудесан начин измиче контроли интелекта”, написао је Бергман.

Користећи се експресионистичком, ”искривљеном” сликом стварности, Бергман је кроз безвремену игру светлости и таме, огољавајући персону до бола, као “демонски редитељ” ипак “васкрснуо” кроз своју дубоку веру у породицу, као основу за опстанак друштва. Он је својим филмовима створио сопствени (експресионистички и постјунговски) митопоетски свет који је постао “зачин” кога данашњи редитељи стављају у своје филмове, као што је то чинио Бергман са својим идолом, Стриндбергом.

“Бергман прича са бојама, покретима и звуком. Овде владају ноћ и снови, сцене са таквим интензитетом и поезијом каквој до сада нисам присустовао ”, написао је Лејф Зерн у листу Дагенс Нихетер.

Мада се, према сопственим речима, Бергман није претерано занимао за сликарство, два сликара су ипак извршила одлучујући утицај на њега, а то су Албертус Пиктор, чија слика “Смрт игра шах” му је послужила као инспирација за филм “Седми печат”, као и Ибзенов сународник, Едвард Мунк. Неколико познатих слика Едварда Мунка, Бергман је такође “уградио” у свој филм “Крици и шапутања”.

Бергман се плашио смрти, али се није плашио старења. У једном интервјуу са Лизом Маркер, почетком осамдесетих година прошлог века, Бергман је рекао: “Што сам старији, брже се умарам, али зато сада имам ширу визију. Свако јутро када се пробудим, још увек сам радознао.”

Лик Ингмара Бергмана, укомпонован у панораму његовог вољеног острва Фаро, на коме је и умро 2007. године, наћи ће се на једној од новчаница које ће издати шведска Централна банка, а које ће ући у оптицај 2014-2015. године. Лик Грете Грабо красиће новчаницу од 100 круна, Ингмар Бергман биће на новчаницама од 200 круна, а књижевница Астрид Лингрен, ауторка серије књига о Пипи Дугој Чарапи, “замениће” легендарну Селму Лагерлоф (Selma Lagerlöf, 1858-1940), прву жену, добитницу Нобелове награде 1909. године, на новчаници од 20 круна, објавио је 7. марта 2011. године Стокхолмски лист Свенска Дагбладет. Шведска јавност је са великом нестрпљењем очекивала да сазна које ће личности бити на новим новчаницама. Аугуст Стриндберг је сматран сигурним кандидатом и изненађење било у толико веће, када његов упечатљиви лик није био међу шведским великим уметницима из области књижевноти, филма и музике.

Како то не ретко бива, ученик је у одређеним доменима надвисио учитеља. Бергман је симболично “потиснуо” великана Стриндберга, што је непобитни доказ безвремености и временске универзалности Бергмановог филмског опуса.

“Ингмар Бергман у новчанику би требао да направи пут од колективне подсвести, до колективне свести. Најискреније се надамо да ће јавност и у његовој домовини постати свесна важности његове уметничке делатности која је прославила име Шведске у свету, а у многим земљама постала и синоним за Шведску и шведску културу”, написале су Јанике Олунд и Керстин Брунберј. То је раније важило, (и још увек важи), за Грету Гарбо као и за Астрид Лингдрен, на које смо се и ми, ни мало случајно, осврнули у овом раду.

“Бергманов филмски опус обележава религозни атеизам, својеврсни феномен који не објашњава нестајање Бога као неко ослобођење, већ као тужну напуштеност, тако да жеља за спајањем са Богом живи и даље у једном свету који упућује молитве у празину коју је Бог оставио за собом”, написао је Давид Аквилон. У Бергмановим филмовима хришћанство је присустно у свом есенцијалном симболу, крсту и линијама које се укрштају. Хоризонтала је гранична линија метафизичног света, а ветикала је раздвајајућа линија телесног. “Женско тело тангира границу између живота и смрти. У њој се здружују признавање живота и ода животу и смрти и њена заслепљујућа заиграност Беле светлости, која поништава живот”, пише Давид Аквилон.

Бергман је увео психоанализу у драматургију својих филмова. Као својевремено Георг Бихнер и он посматра психотично стање и трауму индивидуе, као разултат невидљиве демонстрације снаге друштвених структура, као и последице мотивациони склоп појединца на живот заједнице. Он даје једну екпресионистичку слику развоја социјаног живота која се огледа у огледалу политичке патологије. Бергман је представио “трансветизам и андрогеност као апокалиптичке предзнаке у патирјалхалној традицији”, написао је Давид Аквилон.

Ингмар Бергман је показао структуре индивидуе и њеног сукоба са друштвеним токовима и историјом и постао један од родоначелника савремене европске стваралачке и културолошке мапе. Уметност, а самим тим и категорија европског културолошког идентитета и однос индивидуе наспрам друшва, основне су карактеристике култруне типологије савремене Европе. Под Бергмановим утицајем, између осталих утицаја, савремена светска уметност постала апокалиптична и мрачна, а карактерише је траума појединца и траума друштва. Ингмар Бергман доживљава индивиду као жртву историје и друштва.

Предмет докторске дисертације под називом “Утицај филмског опуса Ингмара Бергмана на стваралачке и културне оквире Европе 20. и 21. века” је филмски опус чувеног шведског филмског и позоришног редитеља. Током рада осврнули смо се на три студије случаја, три Бергманова филма: “Седми печат” (Det sjunde inseglet, 1957), “Крици и шапутања” (Viskingar och rop, 1972) и “Фани и Александер” (Fanny och Alexander, 1982). У овом докторском раду методологија истраживања била је дуополарна – филмолошка и културолошка. Методолошко-хипотетички оквир рада такође је захтевао да се подробније осврнемо на експресионизам као уметнички стил. Приступи истраживању били су структуралистички, наратолошки, филмолошки и културолошки.

Културолошке импликације филмског опуса Ингмара Бергмана истраживали смо кроз утицај драмских писаца Аугуста Стриндберга, Хенрика Ибзена и Георга Бихнера на Ингмара Бергмана, а осврнули смо се на мит и митопоетске симболе у Бергмановом филмском стварлаштву као што су хришћанство, смрт, демони, Пијета и Мадона.

“Идеолошке позиције уметника и њихових дела такође се међусобно разликују а то што се користе истом митском матрицом значи да је организација текста истовремено и његова идеологија и да једна иста митска прича може бити архетпско полазиште за различите идеолошке поруке”, написао је Миомир Петровић.

“Моји филмови су конструисани симфонијски, као музика, са пет, шест или више мотива”, изјавио је Бергман још 1958. године, у новинама из Малмеа, Квелспостен, Kvällsposten.

Основна намера овог рада била је да се докаже утицај који је Бергманова филмска естетитика и поетски хабитус извршила у поимању савремене филмске, као и драмске уметности као и реперкусије које су поменуте категорије извршиле на пољу модалитета стваралаштва и културног идентитета савремене Европе. Генерална хипотеза ове докторске дисертације је да је Бергман кроз свој филмски опус избегао “изме” 20. века – провачећи виталну линију субјективистичког експресионизма, као основу своје и поетике својих поклоника до данашњих дана.

У Данској, у Копенхагену почетком априла 2011. године одржана је промоција позоришне представе Фани и Александер, која је оцењена као можда и превише верна копија истоименог Бергмановог филма. Немачка кинотека организовала је најобимнију до сада, изложбу о животу и стваралаштву Ингмара Бергмана, са назвивом Од лажи и истине (Von Lüge und Wahrheit). Ова изложба се одржава до краја маја 2011. године и састоји се од следећих делова: Пролог, Трагање, Уметник, Вера, Релације, Форо (Fårö), Егзил у Немачкој и Резиме.

Позоришна представа, “Као кроз стакло”, рађена према истоименом Бергмановом филму, која је премијерно изведена у Лондону 2010. године, у Београдском драмском позоришту је имала премијеру у фебруару 2011. године. Миливоје Павловић је подвукао уз помоћ поезије, како уметничка Србија одавно више није земља касног цветања, где новитети стижу са великим закашњењем. Бергманово Вјерују, изражено кроз речи кловна Фроста у филму Вече жонглера (Gycklarnas afton, 1953), је тежња повратку мајци, у време пре рођења.

“Сањао сам да је Алма дошла код мене и рекала; јадни Фросте, изгледаш тако уморан и тужан. Зар не би требао мало да се одмориш? Да, рекао сам. Онда ћу те учинити тако малим као један ембрион, рекла је, тако да ћеш моћи да уђеш у мој стомак, где ћеш добро да се испаваш. Ја сам урадио како је она рекла и лепо сам легао у њен стомак. Тамо сам заспао, тако фино, тако слатко, уљуљан и умирен као у колевци, те сам постајао све мањи и мањи, а на крају сам био само један мала семенка. И онда сам нестао.”

Додатне хипотезе овог рада су културолошке реперкусије Бергманове филмске естетике која је у естетику савремене Европе увела појмове као што су постапокалиптична зебња и индивидуа.

Бергман је почетком седамдесетих година прошлог века написао да има осећај да је наш свет на граници колапса:

“Иза угла чека један свет инсеката, који ће једног дана провалити у наше превише индивидуалистичко окружење.”

Најважнији културолошки допринос Ингмара Бергмана уметничком идентитету савремене Европe је јасна порука из култног филма “Седми печат”, да је породица, а не индивидуа, та која представља наставак живота. Једино кога Смрт није повела са собом, је мала, уметничка породица номадског глумца, који своју одану жену и aнђеоског, малог сина, са пуно љубави води кроз живот, који је представљен као цветно поље уоквирено плаветнилом неба, као симбол вечности и раја. Тако, нарочито крајем јуна, за Ивањдан, изгледа и Шведска, не разликујући се пуно од Бергманове филмске идиле.

За П.У.Л.С.Е / Др Александра Лутхандер

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Bergman, Film, Др Александра Лутхандер