Bitlsi na nebu sa dijamantima
Istorija Bitlsa (drugi deo)
Vrhunac psihodelične, introspektivne i eksperimentalne faze Bitlsa usledio je naredne, 1967. godine. Najava je usledila u formi najboljeg pop singla svih vremena: Penny Lane/Strawberry Fields Forever, a potom i kultnog albuma Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band.
Okupivši se u Abbey Road studiju, u Londonu, 24. novembra 1966. obnovljeni i osveženi nakon definitivnog kraja njihovih zamornih koncertnih nastupa širom sveta u prethodne četiri godine (poslednji javni nastup Bitlsa desio se u Kendlstik parku, San Francisko, 29. avgusta 1966. godine) i nakon završetka albuma Revolver, prekretnice u njihovoj karijeri koji je označio njihovu novu, studijsku, eksperimentalnu, psihodelično-nadrealističnu fazu, Bitlsi su bili više nego spremni za nove kreativne izazove, radikalne promene koje su se dešavale sa obe strane Atlantika, kako u okviru rokenrola, tako i u društvenom smislu jednog burnog, protestnog, socijalno angažovanog vremena brojnih građanskih i studentskih pokreta protiv rata i za mnoga ljudska prava.
Bitlsi su se kao bend nalazili na prekretnici i u pripremi je bio rad na njihovom antologijskom albumu Sergeant Pepper’s Lonely Hearts Club Band (1967), a osnovna ideja vodilja za novi album, nakon revolucionarnog i eksperimentalnog Revolvera (1966), natopljenog oblacima dima i lepljivošću marihuane, kao i izmaglicom LSD kiseline, bila je stvaranje autobiografskog albuma oslonjenog na zanesena sećanja članova benda na njihovo detinjstvo u rodnom Liverpulu.
Prethodnica albumu bio je, ispostaviće se kasnije, njihov možda najznačajniji singl (dvostruka A strana ploče) sa pesmama Džona Lenona i Pola Mekartnija Strawberry Fields Forever – Penny Lane (1967), mini remek-delo nastalo u periodu od pomenutog novembra 1966. do januara 1967. godine. Pod dirigentskom palicom maestra Džordža Martina i tehničara Džefa Emerika, tokom 24, 28, i 29. novembra i 8, 9, 15, 21, i 22. decembra, unutar legendarnog londonskog studija kompanije EMI, nastajala je prva, od dve monumentalne pesme za pomenutu singl ploču (najavu pomenutog albuma), koja će svetlost dana najpre ugledati u Americi, 13. februara 1967. a potom i u rodnoj Britaniji 17. februara iste godine.
Strawberry Fields Forever bio je još jedan od moćnih Lenonovih halucinogenih, psihodelično-nadrealnih eksperimenata svešću i kreativnošću, nastao pod snažnim uticajem LSD-a i njegov kreativni prodor u unutrašnjost uma, obeležen biserima poput Tomorrow Never Knows, Lucy in the Sky With Diamonds, A Day in the Life ili recimo krucijalne I Am the Walrus, računajući pritom samo na njegov psihodelični niz u periodu od 1966. do 1967. Naslanjajući se na numeru She Said, She Said i kreativnu viziju albuma ’’Revolver“, sneni, i u fazi samopreispitivanja okrenut ka vlastitoj unutrašnjosti Lenon upušta se, istraživaćki, u snažna, zbunjujuća i lićna osećanja (u stanju mogućeg eksperimentalnog proširivanja svesti halucinogenima, što će se vremenom, nažalost, pokazati kao veoma opasna „igra“ i dvosekli mač, poguban po mnoge velike umetnike, pa i čitavu jednu generaciju mladih, hrabrih ljudi željnih pomeranja granica svesti i preispitivnja nametnutih vrednosti), vraćajući se sneno, romantičarski u nevinost doba detinjstva i vreme dok je lutao područjem Stroberi fildsa sa prijateljima Pitom Šotonom i Ajvanom Vonom. Lenon se, kao kompletan autor pesme, unosi u lik dečaka, siročeta iz doma Strawberry Field, u ulici Bikonsfild roud koji se nalazio u blizini Lenonovog dečačkog doma u Vultonu, predgrađu Liverpula.
Lebdeći kroz snene, psihodelično-nadrealne, čudesne tonove ove kompleksne kompozicije na čijem snimanju su učestvovali Lenon (vokal, akustična gitara, bongosi, melotron), Mekartni (melotron, bas gitara, električna gitara, timpani, marakas), Harison (električna slajd gitara, timpani, marakas i svarmandal – vrsta indijske citre), Star (bubnjevi, udaraljke), Mal Evans (daire), Nil Aspinal (gviro), Teri Doran (marakas), Džon Hol, Derek Simpson i Norman Džouns (violončela) i Toni Fišer, Greg Boven, Derek Votkins, Stenli Roderik (trube), uplovljavamo nošeni talasima lizergičnih fluktuacija u lenonovsku studiju o nesigurnom identitetu samotnog buntovnika protiv svih institucionalnih stvari, s jedne, i sentimentalnu čežnju za neobuzdanim detinjstvom ispunjenim maštom i igrom, u Lenonov imaginarni svet refleksija i introspekcije, vizionarsko polje jagoda iz njegove mašte.
„Polja jagoda zauvek”
Dozvoli mi da te povedem sa sobom,
Pošto idem dole do Polja jagoda
Tamo ništa nije stvarno,
I nemaš za šta da se uhvatiš
Polja jagoda zauvek
Lako je živeti zatvorenih očiju
Ne razumevati i ono što vidiš
Postaje teško biti neko
Ali ipak nekako uspeva
Meni to mnogo i ne znači
Dozvoli mi da te povedem sa sobom,
pošto idem dole do Polja jagoda
Tamo ništa nije stvarno,
I nemaš za šta da se uhvatiš
Polja jagoda zauvek
Mislim da nikoga nema na mom stablu
To bi po meni moralo da bude ili visoko ili nisko
To je kao kada ne znaš svoju melodiju,
Ali nema veze
U stvari, ja mislim da to i nije loše
Dozvoli mi da te povedem sa sobom,
Pošto idem dole do Polja jagoda
Tamo ništa nije stvarno,
I nemaš za šta da se uhvatiš
Polja jagoda zauvek
Uvek, ne samo ponekad, mislim da sam ja u pitanju
Ali znaj, ja sam svestan kada je u pitanju san
Mislim da znam, da mislim „Da”
Ali sve je to pogrešno
U stvari, ja se sa time ne slažem
Dozvoli mi da te povedem sa sobom,
Pošto idem dole do Polja jagoda
Tamo ništa nije stvarno,
I nemaš za šta da se uhvatiš
Polja jagoda zauvek, zauvek.
Bitlsi su ovom revolucionarnom numerom ukazali na pravu temu engleske psihodelije – nostalgiju za naivnim dečijim vizijama (što će Syd Barrett sa svojim bendom Pink Floyd dovesti do muzičkog vrhunca na Ostrvu, krajem šezdesetih), za razliku od tema američke psihodelije upućene pre svega na stvari vezane za ljubav i droge.
Pesma Strawberry Fields Forever bila je ogledalo duše, transformacije i promenjene svesti Džona Lenona iz sredine šezdesetih godina prošlog veka, kreacija proizašla iz njegovog intenzivnog samopreispitivanja pod snažnim uticajem LSD halucinogena i velikim uticajem njegove nove ljubavi, avangardne japanske umetnice Yoko Ono koju je upravo upoznao u periodu stvaranja pomenute pesme, na njenoj samostalnoj izložbi u Londonu, koji će radikalno transformisati Lenona i kao čoveka i kao umetnika, odvevši ga narednih godina u mnogo beskompromisniju i avangardniju, politički angažovanu fazu i skori razlaz sa Bitlsima i prošlošću, kao i sa Džonovom prvom suprugom, Sintijom Lenon. Melodija ove magične, nadrealne, hipnotičke, sanjarske i retrospektivne kompozicije pokazuje Lenona u fazi polusna, introspektivnog, odsutnog iz sivila svakodnevnice i realnosti, izgubljenog u potrazi za novim identitetom, umetničkom vizijom, životnom misijom i kreativnošću koja se tih godina bližila vrhuncu (koji će doseći sa svoja početna dva solo albuma: ,,John Lennon Plastic Ono Band“ (1970) i ,,Imagine“ (1971).
Posledica Lenonovog samopreispitivanja i traženja imala je svoje posledice i unutar same numere, ,,prva“, sporija verzija pesme, urađena je bez studijskih muzičara i dodatnih instrumenata u određenom tonalitetu . Potom je Lenon, nesiguran u sebe i ono što zapravo želi u tom trenutku konsultovao Džordža Martina, legendarnog Bitls producenta, po nekima petog člana Bitlsa, uradivši potom ,,drugu“, bržu verziju pesme u drugačijem tonalitetu sa dodatnom gustinom snimka i nizom raznorodnih muzičkih instrumenata i pomenutom grupom studijskih muzičara, uz korišćenje trube i violončela. A potom su čudesnom studijskom magijom, više nego revolucionarnom i naprednom za to vreme (na snažno i uporno insistiranje Lenona) Martin i Emerik uspeli do tada nemoguće, da ubrzavanjem dva različita snimka dođu do jedinstva pesama približno istog tempa.
Lenonovo remek-delo dovedeno je do savršenstva zbirnim učešćem svih članova benda, angažovanih studijskih muzičara i magijom studijskog umeća tandema Džordž Martin i Džef Emerik. Na kraju snimanja, nakon više od 50 sati utrošenog studijskog rada, oduševljeni Džordž Martin opisao je ovaj snimak kao ,,potpunu tonsku poemu, poput modernog Debisija“!
Kreativna magija Bitlsa i njihova jedinstvena inventivnost, inovativnost i maštovitost ovom su antologijskom numerom dali pop muzici novu, avangardniju i sofisticiraniju notu, nadomestivši spontanošću i originalnošću tehničku ,,nesavršenost“ kao mogući nedostatak u odnosu na domete klasične muzike. Rok muzika je sa Bitlsima dobila svoje novo, umetničko ruho i izražajne mogućnosti unutar okvira ,,jednostavnh“ pop kompozicija.
Pesma Džona Lenona Strawberry Fields Forever (zajedno sa Mekartnijevom ,,Penny Lane“) bila je najava nove, možda najznačajnije Bitls revolucije i albuma nakon kojeg više ništa nije bilo isto. Album Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band bio je temeljno oslikan LSD-jem. Zvuk tog magičnog albuma ostaje najautentičnija zvučna simulacija psihodeličnih doživljaja stvarnosti jednog vremena. Nadrealnoj atmosferi albuma koji je obeležio jednu čudesnu epohu i naslikao zvukom duh jednog vremena doprineo je i jedinstveni Lennon-McCartney kreativni proces nalik snu i laganom transu. Njihova vrela i buntovna keltska krv, natopljena lizergičnom kiselinom i halucinantnim čarima THC-a, osnažena kreativnom intuitivnom lucidnošću iznedrila je niz veličanstvenih umetničkih ostvarenja koja su postala simbolima vremena, neizbrisiv trag u svesti jedne generacije koja je pokušala da promeni sve(st).
Prvog juna 1967. godine, nakon devet meseci studijskog rada svetlost dana je ugledao osmi po redu studijski album Beatlesa – Klub usamljenih srca narednika Pepera. Bila je to po mnogo čemu jedinstvena i veoma uticajna ploča, simbol jednog neobičnog vremena psihodeličnog umetničkog stvaralaštva, eksperimentisanja sa drogama, andergraunda i Flower Power pokreta.
Po prvi put na omotu ploče su odštampani tekstovi pesama, omot se po prvi put otvarao, a dizajnirali su ga, po prvi put u istoriji pop muzike, pravi umetnici – britanski pop artisti, bračni par Peter BlakeiJann Haworth. Šarenilo boja, cveća, značajnih ličnosti i Bitlsa u uniformama (zajedno sa njihovim voštanim replikama) na savršen su način odražavali duh jednog vremena promena i čudesnih umetničkih vizija. A u muzičkom smislu, šta je sve to donosila psihodelična vizija Bitlsa, najavljena kultim singlom Strawberry Fields Forever.
Sgt. Peper’s Lonely Hearts Club Band je počinjao tamo gde se njihov prethodni album Revolver završavao. Poslednja pesma s Revolvera – Tomorrow Never Knows, Lenonovo remek-delo, zujanjem indijskog žičanog instrumenta nagoveštava promenu koncepta unutar pop muzike (koncepta koji je pop muzikom prikazivao niz emotivno nabijenih ljubavnih pesmica unutar tri akorda i ne mnogo više od toga) i sasvim novu ideju konceptualnog albuma složenije strukture (muzičke, tematske, sociološke, tekstualne). Album više nije bio nasumični skup različitih pesama, već razvija novu ideju i pristup muzici do maksimuma, namesto lepršavih i jednodimenzionalnih ljubavnih izjava. Novi album Bitlsa postaje omamljujući kolaž muzike, reči, pozadinske buke i orkestralnih efekata, skrivenih izjava, halucinogenih zvona, sekvenci snova, socijalnih opservacija i apokaliptičnih vizija čudotvorno smeštenih na četvorokanalni studijski magnetofon.
Pojavom konceptualne ideje, gubila se prvobitna spontanost rock and rolla. U slučaju Bitlsa, bila je to posledica odluke da u avgustu 1966. prestanu sa zamornom koncertnom aktivnošću i posvete se isključivo studijskom radu. Svet halucinogena i neslućenih studijskim mogućnosti pružili su sasvim drugačiju percepciju stvarnosti, pretočenu u kompleksije muzičke sadržaje.
Što se vremena nastanka albuma tiče, bilo je to doba eksperimentisanja i traženja novih mogućnosti izražavanja ideja, doba vijetnamskog rata, protesta, indijskog misticizma i istočnjačke filozofske misli, andergraunda, transcendentalne meditacije, halucinogena, vreme hipi odiseje i cvetnog leta druge polovine šezdesetih. Bilo je to vreme radikalnih promena, političkih ubistava, kraja modernizma. Bilo je to vreme za još jednu Bitls transformaciju, novi pionirski poduhvat, promenu koju će predvoditi vlastitom harizmom, spontanošću, prirodnošću, smislom za humor i nepresušnom kreativnošću i inovativnošću, obeleživši čitavu jednu deceniju i epohu, zvanu šezdesete, pretvorivši se u njen simbol, zaštitni znak, mit i nikad dosanjane snove.
Glavnu temu ploče predstavlja usamljenost, sociološki i umetnički zrelo obrađenu u nepretencioznom maniru pop tradicije. Narednik Peper je ostao trajni dokument, priča o tome da umetnost pripada svima, da je dostupna svakome i da je to u suštini njen jedini cilj.
Zamisli sebe u čamcu na reci,
uz narandžino drveće i nebo kao marmelada,
neko te zove, odgovaraš polako,
devojka sa kaleidoskopskim očima.
Celofansko cveće žuto i zeleno,
lebdi nad tvojom glavom,
potraži devojku sa suncem u očima,
iščezla je.
Lusi na nebu sa dijamantima
Psihodelična era zatekla je Bitlse sa cvetom u reveru, ali cvet je bio od celofana, više dekoracija nego simbol Flower Power ere. Što se same muzike tiče, ploča je smatrana čistom umetnošću. Džefri Emerik, snimatelj kuće EMI radio je na albumu punih 700 sati, što je nagrađeno priznanjem za najbolju tehničku produkciju 1968. godine. Snimalo se pet dana nedeljno, od sedam naveče do četiri ujutru, i tako četiri i po meseca! Negde pri kraju svi smo izgubili osećaj za vreme jer je ponekad izgledalo da celoj stvari nema kraja. No Bitlsi nikada nisu bili umorni i zaista mi nije jasno kako su uspevali sve to da izdrže, prisećao se snimatelj. Snimalo se na četvorokanalnom magnetofonu uz nadzor producenta, slavnog Džordža Martina. Možeš li da napraviš tako da klavir ne zvuči kao klavir? Bilo je jedno od karakterističnih pitanja prilikom snimanja. Beatlesi su tražili različite tonske kvalitete za svaki instrument uz odabranu vrstu eha, što se odrazilo na neuobičajenu zvučnu kulisu u većini pesama. Efekti su pesme povezali u zaobljenu i dovršenu celinu, zaokružujući neprekinuti konceptualni pristup albumu. Jednostavnost, naivnost i spontanost nekadašnjeg bazičnog rock and rolla tiho se gubila i neprimetno nestajala, ostajući uspomenom na prašnjavoj polici. Znameniti esej Nika Kona to najbolje opisuje: Promenili su se, i pošto ih je ostali pop svet držao kao malo vode na dlanu skoro sve grupe promenile su se zajedno sa njima. Uskoro potom nije više bilo pravog rock and rolla, nije više bilo poštenih koještarija.
Naslovna pesma pojavljuje se dva puta na albumu, u različitoj formi. Duža, grandioznija verzija otvara album, druga, kraća, brža i reskija najavljuje grandiozni završetak ploče i pesmu A Day in the Life. Čuju se duvači, puno različitih zvukova i šumova u pozadini, gitara, a onda predivna melodija, sjajno producirana i aranžirana i Bitlsi u punom sjaju, onako kako su to samo oni umeli – višeglasni i lirično, u pesmi With a Little Help From My Friends. Glasovno besprekorna i duhovita, u nepretencioznom i samoironičnom uzvođenju Ringo Starra, pesma obara s nogu sve prave pop fanove.
Sledi potom slikanje rečima, verbalno dočaravanje vizuelnog utiska u kultnoj Lucy in the Sky With Diamonds, u izvedbi Džona Lenona, glavnog cinika i revolucionara unutar Bitlsa. Zbog različitih mogućnosti tumačenja teksta, otvorenih halucinogenih asocijacija i inicijala u naslovu (LSD) pojavile su se dušebrižničke sumnje i tvrdnje da Bitlsi podstiču publiku na konzumiranje narkotika (kod nas je tih godina, srećom, samo religija bila opijum za narod). Lenon, lucidan i sarkastičan, kreativan i smeo, sve je glatko odbio, inspiracija za pesmu krila se unutar jednostavnog dečijeg crteža. Njegov sin Džulijan prosto je nacrtao devojčicu, sve ostalo plod je kreativne mašte. Mekartnijev pop senzibilitet, melodičnost, pitkost i pevljivost dolaze do punog sjaja u pesmama Getting Better, Fixing a Hole i She’s Leaving Home. Nadovezuje se Lenon sa nadrealističnim kolažom Being for the Benefit of Mr. Kite!, dok čovek iz senke, gitarista George Harrison ponire svojom Within You Without You u dubine indijskog misticizma i priča svoju jedinstvenu priču stihovima o smislu ljudskog života.
Ambiciozni Harisonov esej ,,Within You Without You“ o fuziji kultura i meditativnoj filozofiji, snimljen tokom marta i aprila 1967. godine obogaćen zvukom niza egzotičnih indijskih instrumenata, od table, dilrube, svarmandala do indijske tambure i sitara, predstavljao je oštar napad iznova probuđenog Džordža Harisona, prosvetljenog drevnom istočnjačkom filozofijom na sve one lakoverne nesretnike ,,koji dobiju svet, ali izgube vlastite duše“.
Pričali smo o prostoru između nas svih
I o ljudima koji se skrivaju iza zida iluzija
Nikad ne vide istinu
A onda je previše kasno kad preminu.
Pričali smo o ljubavi koju bismo mogli deliti kad je nađemo
I da damo sve od sebe da je držimo tamo našom ljubavlju
Našom ljubavlju mogli bismo sačuvati svet kad bi samo znali.
Pesmom U tebi bez tebe otvara se nepregledni kosmos jedne jedinstvene poetike, zaodenute večnom tajnom ljubavi, krilima mistike, odsjajima saosećanja, nesebičnog davanja i spiritualnom svetlošću večnosti. Harison ponire duboko u oniričke slojeve ljudske emotivnosti i izražajnosti, treperenja duše unutar polova postojanja i konačnog čovekovog oslobađanja od okova materijalnog i smrtnog, nebitnog i iluzionistički nestvarnog.
Pokušaj da shvatiš da je sve u tebi
Niko drugi ne može da te natera da se promeniš
I da vidiš da si stvarno samo veoma mali
I da život protiče u tebi i bez tebe
Pričali smo o ljubavi
Koja je nestala tako hladna
I ljudi koji stiču svet i gube svoje duše
Oni ne znaju da ne mogu da vide – jesi li jedna od njih?
Kad si videla iza sebe same – onda ćeš možda naći
Duševni mir čeka tamo
I vreme će doći kad vidiš
Mi smo jedno, i život teče dalje u tebi i bez tebe
Naglašena i prožeta čudesnim zvukom indijskih bubnjeva i hipnotičkim zvucima magičnog sitara, Harisonova poema Within You Without You prožima filozofski i duhovno celokupno čovekovo biće, prodirući suptilno u najdublje i najsenzibilnije slojeve čovekove duše i ljubavi skrivene u dubinama srca, u tebi i bez tebe odvija se tajna života, besmrtnosti, večnosti, prostiru se talasi okeana života koje pokreće samo iskrena ljubav oslobođena materijalnih okova mrene stvarnosti, vela koji zaslepljuje i čini čoveka večno zbunjenog, nesretnog, nesavršenog, smrtnog. Harisonov istočnjački misticizam prepliće se sa njegovom setnom lirikom u savršenu harmoniju vanvremenske poetike onostranog i večnog. Sve je tu, unutar nas. Bez nas i sa nama. Potrebna je samo iskrena ljubav i čisto srce da se oslobodimo okova smrtnosti, sebičnosti, mržnje i prolaznosti.Samo su muzika, lirika i ljubav večni i neprolazni. Samo oni nude istinsku i iskrenu, neprolaznu ljubav oslobođenu materijalnih okova i lažnog, ispraznog sjaja posedovanja.
Why are you in the darkness? Look for the light. The light is within.
Harison je pesmu komponovao na harmonijumu u kući svog prijatelja Klausa Vormana, nakon večere posle koje se razgovaralo o duhovnoj suvoparnosti i ispraznosti modernog sveta i nedostatka iskrene ljubavi koja se totalno ohladila, o svetu golih materijalističkih interesa i koristoljublja, pohlepe, gramzivosti i bezosećajnosti . Sva u duhu indijske filozofije i muzičke tradicije, pesma ,,Within You Without You“ postala je savest i glavno shvatanje pogleda na svet albuma koji je otvoreno progovorio o otuđenosti sveta bez ljubavi i ,,klubu usamljenih srca narednika Pepera“.
Doziranom količinom ironije Mekartni vodviljski izvodi When I’m Sixty Four, dok pričom o prolaznoj avanturi sa devojkom na parkiralištu Lovely Rita otkriva vlastiti talenat satiričara. Znatno manje inspirativna Good Morning, Good Morning, rutinski strukturisana i nemotivisana slika sivila svakodnevnice u provinciji i već pomenuta, brža i kraća verzija naslovne pesme uvode slušaoca u grandiozno finale albuma. Reč je o produkcijskom remek-delu, pesmi A Day in the Life, sastavljenoj iz dva dela; Lenonu je nedostajala sredina, a Mekartni nije imao početak. Bio je to vanvremenski kreativni spoj nenadmašnog autorskog tandema Lenon-Mekartni, pesma prepuna slikovitih asocijacija, prikrivenih značenja, sa orkestarskim klimaksom u sredini i na kraju. Lenon je naprosto osvojio kritičare.
A Day in the Life (1967) bila je prva pesma Bitlsa koju su počeli da snimaju za album ,,Sgt.Pepper’s Lonely Hearts Club Band“ (nakon što su dve prethodno snimljene pesme ,,Strawberry Fields Forever“ i ,,Penny Lane“ morale zbog ranije ugovorenih obaveza da budu objavljene kao singl i zbog pravila industrije tog vremena nisu mogle da se nađu na pomenutom albumu, iako su prvobitno bile osmišljene kao početak istog). Osmišljena sama za sebe, ona je u osnovi bila još jedna misaona epizoda u paralelnom svetu njenih autora, Lenona i Mekartnija, a neko unapred smišljeno epohalno finale albuma koji je tek bio u začetku. Ona je predstavljala kompleksnu pesmu o kojoj je napisano mnoštvo besmislica i nešto što je pogrešno tumačeno kao evociranje lošeg LSD tripa Bitlsa, njihov povratak stvarnosti nakon opijenosti halucinogenima, pusta zemlja u pop obliku ili čak morbidno slavljenje smrti.
Čitam vesti danas,oh,čoveče
O srećniku koji je uspeo u životu
I iako je vest bila prilično tužna
Pa prosto sam morao da se nasmejem
Video sam sliku
Razmrskao je glavu u autu
Nije primetio da su se svetla promenila
Gomila ljudi je stajala i buljila
Videli su njegovo lice ranije
Niko nije bio siguran da li je on bio iz Doma lordova
Video sam film danas,oh,čoveče
Engleska vojska je upravo dobila rat
Gomila ljudi se okrenula
Ali ja sam morao da pogledam
Čitao sam knjigu
Voleo bih da te uključim
Probudio se
Ustao iz kreveta,
Provukao češalj preko glave
Sišao dole i popio šolju
I pogledavši primetio sam da kasnim
Pronašao svoj kaput
I zgrabio šešir
Stigao na bus u sekundi
Popeo se na gornji sprat i pripalio
A neko je govorio
I utonuo sam u san
Laa la la la
La la laa-aah
Laa-aah laa
La la laa-aah
Čitam vesti danas,oh,čoveče
Četiri hiljada rupa u Blekburnu,Lankašir
I iako su rupe bile prilično male
Morali su sve da ih izbroje
Sada znaju koliko rupa je potrebno da se ispuni Albert Hall.
Voleo bih da te uključim
U tih sedam minuta finala ploče sažeta su gotovo sva iskustva Bitlsa iz tog perioda: paranoja modernog življenja, aluzije na marihuanu, apstraktno mišljenje kao sredstvo umetničkog oskobađanja, događaji koji su sa žurnalističkom preciznošću ubacivali u sadržaj svoje slike sveta. Bio je to kratkometražni nadrealistični film ispričan jezikom zvuka, uzbudljiv i neočekivan u obrtima, dramatičan po snazi, ironičan i dvosmislen. Bio je to apsolutni trijumf Bitls ludila i kreacije tandema koji su mnogi smatrali jednim od najboljih u 20. veku.
A Day in the Life remek-delo Bitlsa pod snažnim uticajem LSD-a predstavljao je pesmu o percepciji i ona se ,,stvarnosti“ ticala samo po tome što je LSD otkrio da je stvarnost velikim delom samo u oku posmatrača. Ona je predstavljala razočaranost Bitlsa granicama isprazne percepcije, ,,stvaran“ svet je opisan ovom pesmom kao neprosvetljena konstrukcija koja sputava i uništava doživljaj umetnika i njegov pogled na sveukupnost života, nesputanost kreativne bezgraničnosti.U prvoj strofi pesme Lenon se poziva na smrt Tare Brauna, mladog britanskog milionera, prijatelja Bitlsa, priču zasnovanu na izveštaju u novinama ,,Dejli mejl“ od 17. januara 1967. godine. Tara Braun, kao pripadnik londonske subkulturne scene i uživaoc narkotika za proširenje uma, gine 18. decembra 1966. u saobraćajnoj nesreći zakucavši se (prethodno proletevši kroz crveno svetlo na semaforu velikom brzinom) u parkirani kombi. Turobna žalost muzike koju je Lenon komponovao pokazuje hladnu distanciranost i izdvojen pogled posmatrača tog tragičnog događaja kojeg jedino zanima slava tog mrtvog čoveka, iskarikirana u spektakl, koji skreće od neostrašćenog ka bezosećajnosti.
Druga strofa proizilazi iz događaja koji Lenon nasumično pronalazi na sledećoj strani novina ,,Dejli mejl“: ,,Na jednom putu u Blekburnu, Lenkšir, ima četiri hiljade rupa, odnosno jedna dvadesetina rupe po čoveku, prema opštinskoj anketi“. To je, pojačano nadrealnom referencom na kružni viktorijanski koncert u Albert holu, bila poslednja strofa. Između toga Lenon ubacuje strofu gde posmatrač gleda kako engleska vojska dobija rat (moguća aluzija na Vijetnamski rat). Bila je to ironično-nadrealna priča, lenonovska fascinacija apsurdom, o uticaju medija na otuđenost među ljudima, kao i poruka da je život san. uz koju idu dva uznemirujuća orkestarska glisanda u E duru, kao simbolika buđenja čoveka iz sna i njegovo duhovno uzdizanje. Lenon je tokom snimanja orkestarskog, apokaliptičnog dela ove LSD epopeje tražio od producenta Džordža Martina ,,zvuk kao da je smak sveta“!
Na sve prethodno navedeno Mekartni dodaje svoj deo duplo ubrzani srednji deo pesme, fragment o njegovim školskim danima koji u kontekstu ove pesme postaje skica deprimirajuće, isprazne rutine života.
Nakon stihova I’d love to turn you on sledila je više nego jasna poruka ove magične psihodelične drame tmurne svakodnevnice propuštene kroz psihodelični Lenon-Mekartni filter: ŽIVOT JE SAN, a mi, kao sanjari, imamo moć da ga učinimo fantastičnim. Orkestarski klimaksi unutar pesme simbolično su prikazivali buđenje iz sna i čovekovo spiritualno uzdizanje. Bio je to vrhunac pop muzike, na neki kreativni način džojsovsko-fineganovsko buđenje svesti iz sna o životu, prolaz kroz vrata percepcije na neku drugu, samo probuđenima znanu stranu, prelazak rokenrola iz adolescentske faze bezbrižne zabave u ozbiljnu i zrelu umetničku formu.
Urađena za 36 sati snimanja u ,,Abbey Road“ studijima (tokom početka 1967. godine), pesma ,,A Day in the Life“ ostaje vrhuncem vanvremenskog Bitls stvaralaštva. Bila je to zvučna, psihodelična poema koja je nadrealnom igrom rečima i nestvarnom zvučnom kulisom naslikala boje jednog jedinstvenog, više no kreativnog vremena i čudesne, buntovne i snolike epohe sanjara čija je percepcija otvorila neke nove, kreativne horizonte i poglede na sve(t).
Zamišljeni (sa novim, ozbiljnijim frizurama i brkovima) i nedokučivi, u oblacima gandže i izmaglici kiseline Bitlsi su ostali najveći i posle ovog neobičnog izazova. Pionirska uloga, kreativnost i hrabra promenjivost postavili su ih na sam vrh pop-rock Olimpa. Svojom muzikom stvorili su mit, postavši simbol jedne romantičarske decenije, decenije šezdesetih čiji su bili stvarni početak i kraj. Za sve nas koji ih istinski volimo, osećamo u srcu i cenimo taj kraj je bio samo nova iskra u beskraju lepote, kosmosa, večnosti i ljubavi… i’d love to turn you on…
U vreme Narednika Pepera Bitlsi su se nalazili na jednom od svojih kreativnih vrhunaca, periodu kada im se klanjao čitav svet i na još jednoj od mnogih ključnih prekretnica. Enormni uspeh pomenutog albuma (kao i singla All You Need is Love, objavljenog 25.juna 1967. godine), a zatim i iznenadna, šokantna (overdose) smrt njihovog menadžera Brajana Epštajna (veoma značajnog za njihov proboj, uspeh i održanje benda, uprkos silnim izazovima, svih tih godina na okupu) doneo je pometnju unutar benda, teret slave i godine preteranog, zajedničkog življenja i besomučnog rada, počeo je da nagriza Bitlse i pokazuje tamnu stranu uspeha. Pojava japanske avangardne umetnice Yoko Ono u životu Džona Lenona, potom njegov razvod od dotadašnje supruge Sintije, novi brak i unutrašnji lomovi kao posledica ,,bitlmanije“ i iskrivljene slike stvarnosti, lažnog sjaja i godinama nagomilavanog nezadovoljstva četvorice umetnika, ljudi i jakih ličnosti (pre svega njihove sujete u borbi za prevlast u bendu) samo je dolilo ulje na već raspirenu vatru i zloslutno najavilo i ubrzalo kraj benda koji je stvorio i obeležio čitav jedan svet muzike i deceniju ludih i nezaboravnih šezdesetih.
Taj posao je bio odvratan, jebeno ponižavajući – objašnjavao je Lenon. Morao si da se do krajnjosti ponižavaš da bi bio ono što su bili Bitlsi. I to je ono što sam ja odbijao. Sve se događalo korak po korak, sve dok se nismo našli okruženi totalnim ludilom, u situaciji gde radiš tačno ono što ne želiš da radiš, sa ljudima koje ne možeš da podneseš. U pitanju je bilo čisto ugnjetavanje. Doživljavali smo poniženje od svih redom – srednje klase, ljudi iz šou-biznisa, gradonačelnika i svih ostalih. Bili su tako ograničeni i glupi. Svi su pokušali da nas iskoriste. Za mene je sve to bilo posebno ponižavajuće jer nikada nisam mogao da držim jezik za zubima i uvek sam morao da budem ili pijan ili stondiran da bih odoleo njihovom pritisku. Bio je to pravi pakao.
Ni kasnije se ništa nije promenilo osim što smo promenili krpe, a ostavili smo da iste drkadžije drže sve u svojim rukama.
Turneje Bitlsa nisu bile nimalo legendarne. Bile su to prave narko-orgije upriličene od pohlepnih menadžera, dosoljene od kojekakvih grebatora, i zaštićene od korumpirane policije. Naše turneje su bile poput Fellinijevog Satirikona. Imali smo takav imidž, kao svi mi imamo supruge i kod nas nema takvih orgija i svih tih sranja, što se dešavaju na turnejama. Ali, naše turneje su bile nešto sasvim drugo od onoga što su ljudi mislili. Svako je imao svoju sobu u hotelu i tu su uvek bile nekakve ženske, svakojaki ljudi. Kad bismo stigli u neki grad mi bismo ga rasturili. Nije to bilo obično zezanje. Imam fotografije na kojima četvoronoške izlazim iz javne kuće u Amsterdamu, a policajci bi me pratili do sobe, kako bi sprečili eventualni skandal. Prokleta velika kopilad, to su bili Bitlsi. Moraš da budeš kopile da bi radio sve to što smo mi radili.
A Bitlsi su najveća kopilad na svetu. Pa ipak, svi su želeli da održe naš neokaljani imidž. Novinari, svi, zato što su želeli besplatno piće, besplatne kurve i zabavu. Svi su želeli da ostanu u tom društvu. Mi smo bili Cezari. Ko je smeo nešto da nam zameri, kad smo donosili milione funti? Svi su se pravili da ne vide, bilo je podmićivanja policije, političara. Svi smo bili u tome, a neki od nas bi želeli da to još traje. Ne uskraćuj nam to, govorili su mi, ne uzimaj nam Rim, naš mali Rim, gde svi možemo da imamo kuće, automobile, ljubavnice, žene, zabavu,piće i drogu. Ako sve to odbaciš Džone, onda si lud!
Opijeni slavom, drogama i istočnjačkim misticizmom (pod uticajem transcendentalne meditacije indijskog gurua Mahariši Maheš Jogija), Bitlsi se okreću novom projektu, bio je to TV film i novi album Magical Mistery Tour, premijerno prikazan 26. decembra 1967. godine. Prethodio mu je još jedan moćan singl: 24. novembra objavljen je Hello Goodbye/ I Am the Walrus, još jedno nadahnuto delo čudesne psihodelične Bitls mašte i nepresušne vitalnosti.
Pesma I Am the Walrus bila je na neki način jedan od kreativnih vrhunaca Džona Lenona, čoveka i umetnika koji se nakon uspeha albuma ‚‚Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band“ i smrti menadžera i prijatelja Brajana Epštajna, a naročito nakon poznanstva i ljubavi sa Joko Ono sve više osamljivao i udaljavao od benda, gubeći interesovanje za nastavak daljeg rada i onoga svega što su Bitlsi tada predstavljali kao najuspešniji pop bend. Dok je avgusta 1967. završavao jednu od svojih najbitnijih pesama psihodelične faze, ‚‚I Am the Walrus“, on se nalazio u pasivno-introspektivnom stanju, uglavnom isključivo zainteresovan za Joko Ono i svoje unutrašnje doživljaje pojačane uticajem LSD–a i fasciniran duhovnim pitanjima koja su ti doživljaji predstavljali. Sa Džordžom Harisonom je delio interesovanja za hinduizam, dok se Harison divio njegovim novim pesničkim vizijama mira i tolerancije. Istovremeno, Lenonov karakteristični opori cinizam nalazio je mnoštvo materijala kojim bi se pozabavio tog nemirnog leta 1967. u vreme kad je studentskim, građanskim i hipi pobunama, antiratnim protestima, kao i socijalnim nemirima Establišment krenuo da žestoko uzvraća udarac, različitim vrstama zabrana ‚‚subverzivnih elemenata demokratskog društva“ i brojnim hapšenjima i ubistvima. Nakon hapšenja prijatelja Mika Džegera i Kita Ričardsa iz Stounsa zbog posedovanja narkotika (što će i sam Lenon doživeti samo godinu dana kasnije) i njihove zatvorske kazne, Lenon i Mekartni (koji su u međuvremenu i sami javno priznali da koriste LSD) uradili su gest solidarnosti, otpevavši prateće vokale na protestnoj pesmi Stounsa ‚‚We Love You“ (koja počinje simboličnim zvukom zatvaranja zatvorskih ćelija).
U tom i takvom ambijentu, nekoliko dana nakon smrti Brajana Epštajna, mračan, razgoropađen, utonuo u sanjivi svet halucinogena i oporo ciničan kakav je uglavnom bio, Džon Lenon je sedeći u svom domu u Vejbridžu prebirao po dirkama klavira tražeći inspiraciju za novu pesmu. Nešto krajnje neobično, u njegovom čudesnom duhovnom stanju i neraspoloženju iniciralo je početak jedne od njegovih najoriginalnijih i najborbenijih pesama, izlivu sarkazma – ,,I am the walrus“. U daljini je začuo zvuk dvaju tonova zavijajuće policijske sirene (u vremenu žestokih uličnih nereda). Istog momenta on ga je pretvorio u opsesivnu muzičku strukturu, izgrađenu oko konstantno uzlaznog i silaznog stepeništa prirodnih durskih akorda. Bio je to magični zvučni uvod u ovu briljantnu numeru, zloslutnu i oporu melodiju i krajnje borben, sarkastičan i ironičan tekst. Bila je to najnekovencionalnija i tonski najdvosmislenija sekvenca koju je ikad stvorio.
Drugi ključni element koji je inicirao tekstualni deo ove sarkastične zvučne epopeje, desio se ironičnom igrom sudbine. Po rečima Pita Šotona, Lenonovog starog prijatelja iz školskih i Quarryman dana (jednog od članova benda) originalna Lenonova inspiracija za nastanak pesme bilo je pismo jednog dečaka iz njihove stare škole u Kvori benku, u kojem je opisao kako je njegov razred analizirao pesme Bitlsa, što je nasmejalo ironičnog Lenona (njegovi nastavnici engleskog u pomenutoj školi smatrali su mladog Džona za netalentovanog za engleski jezik, što je on veoma dobro upamtio uz duboke emotivne ožiljke). Lenonov odgovor bio je više nego borben, sarkastičan, napadački. Parodično ređajući besmislene slike (izrugivajući se onima koji su tražili dublji smisao u njegovim Bitls pesmama i tekstovima, prethodno ga odbacujući kao netalentovanog), Lenon postepeno tekst usmerava u sve kritičniji ton okrenut protiv čitavog britanskog licemernog i gramzivog establišmenta. Pesma ,,I Am the Walrus“postaje ogoljena antiinstitucionalna pesma, tirada koja proklinje Englesku i njeno celokupno školstvo, kulturu, umetnost, religiju, zakone, pa čak i sam um.
I am he
As you are he
As you are me
And we are all together
See how they run
Like pigs from a gun
See how they fly
I’m crying
Sitting on a cornflake
Waiting for the van to come
Corporation tee shirt
Stupid bloody Tuesday
Man, you been a naughty boy
You let your face grow long
I am the eggman (Ooh)
They are the eggmen, (Ooh)
I am the walrus
Goo goo g’ joob
Mister city p’liceman sitting pretty
Little p’licemen in a row
See how they fly
Like Lucy in the sky
See how they run
I’m crying
I’m crying, I’m crying, I’m crying
Yellow matter custard
Dripping from a dead dog’s eye
Crabalocker fishwife pornographic priestess
Boy you been a naughty girl
You let your knickers down
I am the eggman (Ooh)
They are the eggmen (Ooh)
I am the walrus
Goo goo g’ joob
Sitting in an English
Garden waiting for the sun
If the sun don’t come
You get a tan from standing in the English rain
I am the eggman
They are the eggmen
I am the walrus
Goo goo g’ joob g’ goo goo g’ joob
Expert texpert choking smokers
Don’t you think the joker laughs at you?
See how they smile
Like pigs in a sty, see how they snied
I’m crying
Semolina pilchards
Climbing up the Eiffel Tower
Element’ry penguin singing Hare Krishna
Man, you should have seen them kicking Edgar Allan Poe
I am the eggman (Ooh)
They are the eggmen (Ooh)
I am the walrus
Goo goo g’ joob
Goo goo g’ joob
G’ goo goo g’ joob
Goo goo g’ joob, goo goo g’ goo g’ goo goo g’ joob joob
Joob joob…
Bio je to Lenonov osvetnički juriš na represivno i zaglupljujuće, perfidno i cinično društvo koje se hranilo krvlju i mukom sopstvenog i drugih naroda širom sveta, usmeren protiv nasmejanih svinja u svinjcu, lažnih moralista koji prebijaju vlastitu omladinu radi očuvanja svojih jebenih privilegija – bio je to beskompromisni anarhistički udar na lažni moral jednog licemernog društva. Satirična Lenonova poema ima svoje duboke psihološke korene u njegovom haotičnom detinjstvu (odrastao je kao dete razvedenih roditelja), razrešavajući dečačku dilemu oko toga da li je on sam lud ili genije, Lenon na kraju svega zaključuje (nakon dve decenije gorkog iskustva na sopstvenoj koži) da je njegova ludost njemu barem realnija od represivnih normi nemoralnog sveta!
I mada je TV film pobrao prilično loše kritike (spustivši ih napokon malo na zemlju), album je pokazao da ih inspiracija nije napustila i da im kreativnosti i mašte nikada nije nedostajalo. Pored pomenutih, na singlu objavljenih pesama, bilo je tu još par moćnih komada kao The Fool on the Hill, zatim naslovna Magical Mistery Tour, Flying, Blue Jay Way. Jednostavno rečeno, Bitlsi su bili i ostali jedan od retkih bendova u istoriji popularne muzike čiji je svaki naredni album donosio novi kreativni naboj i uspon, bivajući, sve do poslednjeg, sve bolji i bolji. Neuništivi duh kreativnosti, mašte, radoznalosti, pionirskog vizionarstva i inventivnosti, te potrebe za stalnim traganjem, eksperimentom, rizikom i promenama (u smislu rušenja klišea i pomeranja granica) pratio ih je do samog razlaza, po mišljenju mnogih, njihov hronološki poslednji snimljen album Abbey Road , predstavljao je njihovo najbolje ostvarenje.
Ništa manje burna nije bila ni 1968. godina. Obeležili su je veza Džona Lenona i Joko Ono (koja ga sve više okreće samostalnim projektima, avangardnim eksperimentima, političkom angažovanju i traženju izlaza iz začaranog kruga The Beatles noćne more bez kraja), razlaz sa Maharišijem i kraj indijske avanture, zatim novi, ovaj put animirani Bitls film Yellow Submarine (17. jul 1968) i istoimeni soundtrack-album, stvoren oko fiktivnih ličnosti preuzetih iz pesama Bitlsa (uz čudesnu šalu i nešto novih pesama, recimo sjajne All Together Now ili recimo Hey Bulldog), tri kultna singla, Lady Madonna (15. mart 1968. njihov povratak bazičnom rock and rollu), Hey Jude, predivne Mekartnijeve pesme posvećene Džonovom sinu iz braka sa Sintijom, Džulijanu, i Revolution (30. avgust 1968), Lenonov politički komentar na revolucionarnu, 1968. godinu i sve izazove koje je donela sa sobom, prvi Lenonov samostalni projekat Dve device i napokon, jedan od najboljih albuma svih vremena, pravi presek muzike i života šezdesetih – White Album (22.novembar 1968).
Legendarni ,,beli” album Bitlsa, jedna od presudnih ploča rock and rolla, benda sa kojim je sve počelo, odrastalo i sazrevalo, pretvorivši se krajem šezdesetih u kreativni vrhunac i raspršenu iluziju generacije koja nije dosanjala vlastite snove o miru, ljubavi i slobodi, jedna je od onih stvari u životu koje nikako nisu na prodaju, koje vas definitivno vežu na neki svoj neuhvatljivi način i čine onakvima kakvim možda niste ni sanjali da ćete biti. Snaga harizme četvorice momaka iz Liverpula, ,,heroja radničke klase i buntovnika bez razloga”, stvorena neobičnim duhom, šarmom, neiscrpnom inspiracijom, kreativnošću i verom u sebe, pretočena je, kao nikad pre ni posle toga, u duh jedne generacije i originalan muzički izraz.
Autorski tandem Lennon-McCartney, stvaralačko jezgro benda, obeležio je svojim radom čitavu jednu epohu, ostavljajući pečat u vremenu kao putokaz za sve one zaljubljenike u rock and roll u potrazi za kreacijom, novih horizontima i vlastitim identitetom u moru komercijale.
Za P.U.L.S.E Dragan Uzelac
Bitlsi na nebu sa dijamantima napisao/la Dragan Uzelac dana
Pregled tekstova autora – Dragan Uzelac →