Banka. Market. Benzinska pumpa. Restoran. Sastanak. Opet banka. Papiri. Naši dani, ispresecani trivijalnostima: suvišnim x, nepotrebnim y; semaforima, asfaltom, kofeinom i komforom.

Hej Blu, večeras te pravim od vazduha da se malo grlimo i popravimo dan.

Jer mi zapravo samo pamtimo trenutke u kojima smo goli i tihi.

U smiraj šezdesetih, sunce je zalazilo za flower-power i svi ti lagani i otvoreni ljudi vraćali su se svojim intimama nakon godina revolucije. Džoni Mičel prva.

Ceo album Blue iz 1970. bio je kolekcija malih ispovesti, ali naslovna pesma…Blue je bila porađanje istine.

Blue songs are like tattoos
You know I’ve been to sea before
Crown and anchor me
Or let me sail away

O da, ovo je pesma sidra i plovidbe za sve nas decu iz vode: jedan piano i malo oblaka, ostalo je suvišno.  Sama Džoni nikad kasnije neće toliko spustiti gard i otvoriti se svetu: ‘But I was at my most defenseless during the making of “Blue.” Now to be absolutely defenseless in this world is not a good thing. I guess you could say I broke down, but I continued to work. In the process of breaking down there are powers that come in, clairvoyancy and … everything becomes transparent. It’s kind of an overwhelming situation, where more information is coming in, more truth than a person can handle.’

Više istine nego što je možemo podneti…ostajem bespomoćan pred tom rečenicom. Hej Blu, kako da sutra objasnim ćerki da čaša istina ume da prelije i da je ponekad lakše prećutati?

Well there’re so many sinking now
You’ve got to keep thinking
You can make it thru these waves

Mnogo finog šaputanja na ovom brodu, malo klavira i nimalo orkestra: ‘ It is a very pure album; it’s as pure as Charlie Parker.’ Tiho kao na pričestu, zagrljeni sečemo talase dok se probijamo kroz Veliko Plavetnilo. Najsporije, da što duže potraje ovaj redak trenutak istine. Sa obale se čuju glasovi i smeh, ali oni se ne smeju kao mi:

Acid, booze, and ass
Needles, guns, and grass
Lots of laughs lots of laughs

Preglasni su i preforsirani, njihove prečice ne vode nikuda i ne prilazimo im. Naši razgovori teku kao bistra reka i grlim te dok ti ne osetim srce. Ostajemo daleko od gomile, u svoje društvo puštamo tek vodu i sunce.

Uvek sam se pitao zašto se nikad nisu sreli Blue i Kind of blue? Sa Džoni Mičel želeli su da sviraju svi: oko nje su se gurali Stanley Clark, Pat Metheny, John McLaughlin, Charlie Mingus, Wayne Shorter, Jaco Pastorius, Chaka Khan, Don Alias, Herby Hancock…samo je Miles držao na distanci. Voleo je njeno slikanje, želeo je da je gleda dok radi na platnu, ali joj muziku nije dao. A ona ga je čekala, Blu, kao što sam ja čekao tebe…

Kad je otišao, skupila je hrabrost da pita Miles-ovog brata zašto: ‘ Da li zato što sam bela?’

Eugene Davies je znao:’Ne, već zato što si glas. Miles nije želeo reči, bile su mu suvišne.’

I to nekad ume da bude tačno. Ali Blue je druga priča. Jednom je Prince to definisao ‘kao da peva samo meni.’ Ispovedno, intimno i transcedirajuće. Valjda je zato volimo tako nežnu i plavu:

Blue here is a shell for you
you’ll hear a sigh
A foggy lullaby
There is your song from me

I ja se zavlačim između dva tvoja uzdaha,  da uhvatim momenat od koga se živi kad se opet budemo vratili svakodnevici i kopnu; da te umem bolje napraviti  kada u noći ostanemo samo vazduh i ja.

Za P.U.L.S.E: Vladimir Alimpić

  aprilprica, blue, Jaco, Jazz, Joni Mitchell, Miles, Muzika, P.U.L.S.E, Pastorius, Vladimir Alimpić