Da li je nadrealizam i dalje važan? Da li je ikada bio važan? To pitanje teško da je novo, razmatrano je praktično od samih početaka pokreta.

Već 1930, jedva šest godina nakon pompezne inauguracije, pesnik sa dvadeset i neku godinu Rene Domal upozoravao je Andrea Bretona, osnivača nadrealizma, glavnog teoretičara i pisca Manifesta nadrealizma (1924), na pretnju da će ispasti beznačajan ako postane popularan i opšte prihvaćen:

“Čuvaj se, Andre Bretone, da se jednog dana ne pojaviš u udžbenicima iz istorije književnosti; ako težimo časti, to znači da za potomstvo ostanemo upisani u istoriji kataklizmi”. (Prigodno upozorenje, pošto su Breton i mnogi drugi nadrealisti u međuvremenu upisani u poprilični broj udžbenika.)

Desetak godina kasnije je sam Breton, u izgnanstvu u Sjedinjenim Američkim Državama tokom Drugog svetskog rata, pred studentima Univerziteta Jejl žestoko protestovao protiv “nestrpljivih grobara” koji su ustvrdili da je sa nadrealizmom gotovo za svagda. S obzirom na to da su se mnogi mladići u publici iščuđavali nad svojim beleškama, možemo da zamislimo da su se takođe pitali i koliko im je nadrealizan tada značio u životu. Danas, kad se obeležava stogodišnjica početaka nadrealizma, a pošto mu je u poslednjih pola veka sreća rasla, pa opadala i ponovo rasla, vredi još jednom promisliti o tome.

Zaista, mladima u 21. veku bi se, kao i studentima sa Jejla, teško moglo zameriti iščuđavanje nad tim kakve ima veze gomila ekscentričnih pisaca i umetnika koji se razmeću svojim snoviđenjima sa gorućim pitanjima kao što su društvene i rasne nepravde, varljivost tržišta rada, ogromne ekonomske nejednakosti, zakidanje građanskih sloboda, rodni identiteti i jednakost, uništavanje životne sredine, reforme obrazovanja ili, dok ovo pišem, još jedne sablasti svetskog rata. Još je na sve to reč “nadrealno” u shvatanju najširih slojeva počela da označava gomilu nejasnih stvari i postala je opšti izraz za mnogo šta na skali od potresnog do prosto blesavog.

Odgovor je da se nadrealizam bavio svim ovim krizama. Da navedemo samo nekoliko primera: nadrealisti su otvoreno kritikovali francuski kolonijalizam i rasizam i dele mnoge stavove sa aktuelnim raspravama o rasnoj jednakosti i društvenoj pravdi. Njihovo protivljenje ratu i vojsci, započeto još u Prvom svetskom ratu, odjekivalo je u protestima protiv delovanja Francuske u Alžiru i američkog ratovanja u Vijetnamu, između ostalog. Iskrenost sa kojom su govorili o seksualnosti, iako to ne zamagljuje više nego dvosmislenu poziciju žena u pokretu, bila je za to vreme nečuvena i njen se odjek preneo sve do savremenih pristupa. Njihova sumnjičavost prema radu skoro da je predodjek današnje Velike ostavke.

Osim toga, njihov neumorni otpor stegama kakve su u dva glasa propovedali Katolička crkva i buržoaski moralisti doprineo je utiranju puta za sekularnije, srazmerno manje regulisano, doba. A njihovo problematizovanje rigidnog obrazovnog sistema zasnovanog na bubanju, primenjivanog u Francuskoj većim delom 20. veka, preteča je pedagoških reformi Pijažea i Montesorijeve. Nije čudo što su slogani nadrealista ispisivani sprejevima na zidovima Pariza u tokom studentskih protesta u maju 1968, iako skovani više od četrdeset godina ranije, zvučali sveže.

Čak i oni nesvesni uticaja nadrealizma na društvene i političke aspekte sveta u kom živimo svedoče o uticaju ovog pokreta na sve od umetnosti i književnosti do reklamiranja, dizajna i popularne kulture. Bez nadrealističkog shvatanja “crnog humora”, na primer, teško bi bilo zamisliti teatar apsurda, Monti Pajton, filmove Dejvida Linča i bezbrojna ostvarenja iz skorije ili aktuelne TV ponude.

Praksa automatskog pisanja direktno se odražava na dela Boba Dilana, bitnike (posebno na kat-apove Vilijema Barouza), Njujoršku pesničku školu i mnoge druge sledbenike. Njihove izložbe i umetničke demonstracije predviđaju kasniju pojavu umetnosti performansa, instalacija i multimedijalnih struktura. Nadrealistički izmenjena imažerija počela je da prevlađuje toliko da više ne samo što se utapa u pejzaž nego je postala sam pejzaž.

Pa ipak, nije dovoljno biti puki preteča. Po mom mišljenju, istinsko zaveštanje nadrealizma nije toliko u prethođenju koliko u prekidanju i ometanju, u nečemu što stalno dovodi u pitanje postojeće paradigme i traži nove oblike da izrazi emotivni naboj. Ili, opet, u mešanju kodova, pri čemu se preuzimaju elementi iz prošlosti, sadašnjosti i projektovane budućnosti i prekombinuju se, prerađuju, iznova osmišljavaju u nešto novo, a onda u nešto još novije.

Iako se delovanje i stavovi nekih članova čine nezadovoljavajućim, i to posebno prema sadašnjim standardima (a njih će prevrednovati buduće generacije), verujem da njihovo hvatanje u koštac sa već spomenutim problemima ima mnogo toga da poruči sadašnjem trenutku, i ono u čemu su grešili jednako koliko i ono u čemu su bili u pravu.

Nadrealistima je jedan od najvećih pokretača bilo odbijanje vrednosti na kakve je evropsko društvo nastojalo da ih prisili. Kao politički svesna bića gnušali su se ratobornog šovinizma koji je izbio vrišteći u prvi plan tokom rata 1914-18. i osećali su odbojnost ne samo prema samom ratu, nego i prema društvenom statusu kvo koji ga je podsticao, kao i prema ekonomskim disparitetima, blatantnom rasizmu i intelektualnoj blaziranosti koji su išli uz to.

Kao pisci i umetnici, odbacivali su – bar u teoriji – karijerizam i samodovoljnost kakva su sa sobom nosila mnoga književna i umetnička dela, što je dovelo do kreativne stagnacije, da ne kažemo i do prećutnog ili otvorenog prihvatanja narušenog društvenog ugovora. Dela nadrealista su, po svojoj prirodi, ispunjena naglašenim raskidom sa vladajućom pravovernošću, bilo da je ona politička, društvena ili estetska.

Putevi kojima su nadrealisti nastojali da istovremeno odbace listu ponuđenih izbora zapadnog sveta (njegovu ubilačku represiju, kao i banalnost koja umrtvljuje mozak) i uliju u živote ljudi viši i dosledniji smisao kretao se nekolikim glavnim avenijama: potraga za čudima, bilo kroz automatizam, nesvesna stanja ili ispitivanjem slučajnosti i koincidencije; naglašavanje humora i igre; uzdizanje požude i seksualnosti do revolucionarne sile; neprekidno traganje za novim formama izraza, zajedno sa pretvaranjem običnih predmeta u predmete želje; ponovno osmišljavanje političkog aktivizma, ali ne kao bazičnog programa “nadnica za rad”, nego kao sveobuhvatnijeg oslobađanja ljudskog uma.

Jedan aspekt nadrealizma među pobrojanima za mene oličava ono zbog čega on i odoleva promenama trendova i prioriteta, a to je nepokolebljiva vera da su čuda, ta sila za univerzalnu emancipaciju, svima nadohvat ruke. Cilj je bio da se crpe iz prethodno neslućenih izvora i razobruči potencijal koji svi nosimo u sebi za začudnost, invenciju i blagotvorno mahnitanje.

Drugim rečima, važnost nadrealizma ne leži toliko u nastalim delima koliko u stavovima iza njih. One koji izjednačavaju pokret sa imenima kao što su Salvador Dali, Žuan Miro, Iv Tangi i Rober Desnos to lako može da iznenadi. Ali iako se nadrealizam danas mahom smatra pokretom u književnosti i umetnosti, a glavni predstavnici su se zaista koristili sredstvima umetnosti, njihovi pokretački impulsi bili su prevashodno filozofski, politički i eksperimentalni.

Praveći takav iskorak često je optuživan da je, u poređenju sa tad aktuelnim impresionizmom, kubizmom ili ekspresionizmom, doneo relativno malo prepoznatljivih i uticajnih umetničkih dela, što je teza koju je postavio Alfred Bar Mlađi pre osam decenija u katalogu za izložbu “Fantastična umetnost, dada, nadrealizam” u Muzeju moderne umetnosti 1936. godine. Kada nadrealizam prestane da bude “brodska kabina kontroverzi”, piše on, “nesumnjivo će biti sagledan kao nešto odakle se iznedrilo brdo osrednjih slika… pristojan broj izvrsnih i trajnih dela umetnosti, pa čak i nekoliko remek-dela”.

Istina je da iza svakog istopljenog sata i šolje za čaj uvijene u krzno, da iza svake Nadje, Seljaka iz Pariza i Andaluzijskog psa stoje stotine knjiga i vizuelnih radova koji u najboljem slučaju deluju neinventivno, a u najgorom kao isprazna dela, materijal za parodije. Ali da li je u tome poenta? Bez tih takozvanih manje uspelih dela (a ko to ocenjuje?) imali bismo mnogo skromniji prikaz toga šta je sve nadrealizam iznedrio, nadahnuo i omogućio.

Jedan od Bretonovih brojnih pokušaja da sažme sveobuhvatne ciljeve pokreta bio je: “Transformiši svet, promeni život, preoblikuj ljudska shvatanja od glave do pete”. To je, istini za volju, krupan zahtev, ali i takav da nesumnjivo sprečava nadrealizam da okošta u artefakte sa kojih se svakih par godina briše prašina, postavljaju se na izložbene police, a onda opet gurnu nazad u fioke.

Kako to već biva, ovoj poslednjoj tvrdnji pružena je i žalosna i neočekivana prilika za proveru: započeta malo pre nego što je kovid-19 izvrnuo svet naglavce i sastavljana u godinama posle toga, ova knjiga pisana je u pozadini turbulencija među kojima su globalna pandemija i dramatične duštvene promene koje su usledile; ubistva Džordža Flojda, Brione Tejlor, Ahmada Arberija i mnogih drugih; tekući obračun (ili izostanak obračuna) sa zaostavštinom rasne nepravde i krupnih ekonomskih dispariteta; oštre političke polarizacije iz jedne zemlje za drugom, uz stalno prisustvo aveti sve autokratskijih režima; i, dok ovo pišem, katastrofa rata u Ukrajini.

Nadrealizam se pojavio pod uznemirujuće sličnim okolnostima, poteran klanicom Prvog svetskog rata, hranjen političkim i društvenim nemirima koji su usledili u celoj Evropi, progonjen pandemijom španskog gripa 1918-20. Njegova legitimnost i značaj dovođeni su u pitanje mnogo puta u kasnijim decenijama, što je samo dodatno pomračeno izbijanjem Drugog svetskog rata i Hladim ratom za njim, kao i pretnjom nuklearnim uništenjem koju nikako nismo uklonili, već je prosto inkorporirali u svakodnevicu.

Da li je to koincidencija da se ponovo javlja interesovanje za pokret, što pokazuje ceo niz skorašnjih publikacija i izložbi gde se on ističe i kao istorijski i kao savremeni fenomen?

Kada je Rene Domal stavio akcenat na “kataklizmični” aspekt nadrealizma pre nego na knjige, slike, filmove i druga dela nastajala u punom zamahu, predvideo je ključnu, ali tada jedva primećenu istinu: da će neprekidno novatorstvo i efikasnost nadrealističke poruke zavisiti od toga da li će uvek biti u stanju da odgovori na napade i da napadima uzvrati pre nego od sposobnosti da stvara umetnost ili književna dela.

Više od bilo koje intelektualne struje modernog doba nadrealizam je uspostavio svet koji može da prihvati, podjednako i nedeljivo, nasilje pobune i stvaralačku strast.

PIše: Mark Policoti
Izvor: Why Surrealism Matters
Preveo; Matija Jovandić

Izvor: Glif

Tekstovi o umetnosti na portalu P.U.L.S.E

  Andre Breton, Glif, Nadrealizam, Umetnost