Da li je Selindžer voleo filmove?

Sećanja na Salingera još uvek pune dnevne novine, magazine, blogove, TV emisije.

O njemu pišu i oni koji su ga poznavali lično i oni koji  misle da su ga poznavali i oni koji ga nikad nisu upoznali. Rodbina ćuti, ponaša se rezervisano i odbija svaki intervju za sada, prijatelji i poznanici reminisciraju retke susrete sa piscem, vade iz zaboravljenog sećanja interesantne momente, a mitovi o misterioznom Salingeru kolaju po blogovima.

Jedan od mitova, a ima ih mnogo kada je  ekscentrik Salinger u pitanju, je da Salinger nije voleo filmove. Čak ih je prezirao. Medju onima koji su bili zavedeni Holdenovom rečenicom u ‘Lovcu’ i mislili da je to Salingerova izjava : ‘Ako nesto mrzim, onda su to filmovi. Nemojte mi ih čak ni spomenuti,’ bila sam, naravno, i ja.

Nikad mi nije bilo sasvim jasno zašto Salinger ne voli filmove?  Kako uopšte može pisac  koji je  pisao o familiji Glass i Holdenu da ne voli filmove?

 ‘Lovac’ je najpoznatija knjiga na svetu koja nije pretvorena u film, a za ekranizaciju  su bili  zainteresovani poznati producenti, režiseri i glumci i godinama pokušavali da otkupe pravo od Salingera.

Jedini film koji je snimljen po Salingerovoj priči, ‘Uncle Wiggly in Connecticut,’ bio je ‘ My Foolish Heart’ iz 1949. Samuel Goldwyn, samostalni producent, otkupio je  filmska prava od Salingera i snimio film sa Susan Hayward i Kent Smithom. Režiser je bio Mark Robson. Susan Hayward je čak bila nominavana za Oscara za glavnu ulogu u filmu, medjutim, ni takva postavka nije mogla da spasi film od oštre  kritike u The New Yorkeru, The New York Timse-u  i ostalim uglednim novinama. Film je okarakterisan kao ‘pun klišea  jeftina sapunica’ i‘srceparajuća ljubavna priča.’

 Takva kritika i odstupanje od originalne priče je strašno razočaralo i naljutilo Salingera tako da su svi novi pokušaji da se sa njim stupi u kontak  bili decidirano odbijani.

Ovaj faksimil Salingerovog pisma pokazuje i dokazuje Salingerovu samostalnost i jaku individualnost – covek koga je tesko kupiti, koji se tesko ‘prodaje.’

A onda se pojavila knjiga, memoari Joyce Maynard, ‘At Home in the World.’ Pretpostavljam da vam je poznata  čuvena ljubavna afera  izmedju Salingera koji je tada imao 53 godine i Maynard, studentkinje knjizevnosti sa Yalea, 19 godina, koja je ubrzo posle nekoliko kontakata sa Salingerom napustila studije i preselila se kod njega da živi u Cornishu, N.H.

‘Zaljubila sam se u njegov glas iz napisanog’ , izjavila je. Ali, ubrzo je shvatila da  Jerryjev glas vise lici na ostarelog Holden Caulfielda, hrapav i podrugljiv.

Jerry je opisan kao vrlo smešan i surov čovek, opsesivno opterećen temperaturom spremljenog jela i pun nerazumevanja za mladu Joyce, pa joj je samo posle godinu dana zajedničkog života jednostavno rekao ‘ skupi stvari i idi’ i prekinuo svaki kontakt sa njom zauvek.

Iz njenih memoara saznajemo da je film kao umetnost imao vrlo važnu ulogu u njegovom životu. Salinger je voleo da gleda filmove i da prica o njima, pogotovu da ih detaljno analizira i raspravlja o dobrim i lošim delovima.

‘ I pored toga što smo redovno razgovarali telefonom, pisma su i dalje stizala. Pisao je o filmovima koje je voleo najviše – on voli ‘movies,’ ne ‘films’/ voleo je umetničke a ne komercijalne/ tako da je pre nekoliko godina kupio 16mmm projektor i gledao stare filmove koje je voleo, u dnevnoj sobi, zajedno sa decom : The Thirty-Nine Steps, The Thin Man, The Lady Vanishes, Lost Horizon. I pored prezira koji je imao prema skoro svemu nastalom  u skorije vreme u svetu filma, pozorišta, umetnosti i književnosti, negovao je jedan nežan odnos i duboko poštovanje prema svemu što je dolazilo iz 1930. godina kada je bio otprilike mojih godina kao ja sada. Sa izuzetkom From Here to Eternity, The Pink Panther – njegovi omiljeni filmovi su bili snimani mnogo  pre mog rodjenja.’

/ iz knige  Joyce Maynard ‘At Home in the World.’/

 Iz članka Lillian Ross za’ The New Yorker’ možemo da naslutimo i Salingerov specifičan ukus:

‘Voleo je Anne Bancroft, a Audrey Hrpburn mu se nije dopadala.’ ‘Grand Illusion’ je gledao deset puta. Brigitte Bardot je jednom htela da kupi pravo na snimanje ‘A Perfect Day for Bannanafish’ , Salinger mi je rekao da ga je ta vest oduševila.’ Zaista ,’ rekao je, ‘Ona je tako privlačna i ljupka, talentovana, detinjasto izgubljena, i ja sam prosto u iskušenju da joj popustim, ‘pour le sport.’

Film po njegovom romanu ili priči do sada nije snimljen, ali je snimljeno nekoliko filmova koji su manje-vise inspirisani  Holdenom, Salingerom i porodicom Glass.

 Evo jedne diskutabilne liste:

  ‘Igby Goes Down’ ( 2002)

Najverovatnije najbliži lik Holdenu. Igby ustvari jeste Holden.

Igby otkriva na Manhattanu svet, ljude, stvari i seks /puno, puno seksa/ upadajući u neobične situacije i neočekivane kontakte, bežeci od svoje snobovske, bogate, sebične porodice koja nema ni razumevanje ni vremena za njega i njegovo odrastanje. Odlična ‘coming-of-age’ crna komedija. Režiser filma, Burr Steers je i izjavio da su Hal Ashby i J.D. Salinger imali veliki uticaj na njegovu umetničku kreativnost.

‘Six Degrees of Separation’ (1993)

‘SDOS’ je filmovana pozorišna predstava sa istim nazivom od John Guare.

U filmu se samo jednom spominje ‘Lovac u raži,’ ali u vrlo krucijalnom trenutku za film, kada glavni junak, Paul, nepoznatom bogataškom paru  kojima se lažno predstavio kao najbolji drug njihovog sina sa Harvarda i sin Sidney Poitiera drži govor/ koji je kao trebalo da bude njegova teza sa Harvarda/ o ubicama – M.D Chapmanu i John Hinckleyu/i njihovoj povezanosti sa Holden Caulfieldom:

‘Pročitao sam ovu knjigu da bih pronašao zašto se ta tako nežna i senzibilna priča iz 1951. pretvorila u manifest mržnje i ubijanja. Na 22 stranici mi je puklo pred očima. Sećate se Holden Caulfielda – krajnje osetljiv adolescent- u crvenoj lovačkoj kapi. U kapi za lovce na jelene? Pakleno baš. Zažmurio sam na jedno oko kao da ga nišanim. To je kapa za ljudsku metu. Ja ubijam ljude u toj kapi.’

‘Conspiracy Theory’ (1997)

Mel Gibson kao paranoičan taksista u New Yorku opsednut bizarnim konspirativnim teorijama bukvalno o svemu i svačemu.

Ubedjen da se sve ubice treniraju čitanjem ‘Lovca u raži,’ Gibson/kao Jerry Fletcher/ kreće u kompulsivnu kupovinu knjige ne propuštajuci da je kupi gde god je ugleda. Zahvaljujući i ‘Lovcu’ biva otkriven i uhvaćen. I Holden i Jerry imaju isti osećaj da su žrtve i zatočenici u svetu u kome žive, i oboijica nalaze utočiste u nezdravoj izolaciji sa kojom se bore svako na svoj način.

‘The Good Girl’ (2002)

Jake Gyllenhaal, tipičan Holden Caulfield/ Gyllenhaal je i u‘Donnie Darko’igrao još jednog Holdena./

Uticaj ‘Lovca’ je očigledan, glavni glumac čak i ime menja u Holden. Gyllenhaalov Holden je skoro kao parodija o usamljenoj omladini, ali na jedan mračan i destruktivan način. ‘The Good Girl’ gleda na kult ‘Lovca’ sa blagonaklonim razumevanjem na njegovu komičnu samouverenost.

‘Finding Forrester‘ (2000)

Film o izolovanom od javnosti piscu, Forresteru. Gorak, jetak genije koji ne podnosi ljude i kritičare i živi usamljeničkim životom otudjen od svih. Lik Forestera iz ‘Finding Forester’, film Gus Van Santa, je slika i prilika Salingera.

‘The Collector’ (1965)

Adaptacija čuvenog John Fowlesovog romana u režiji William Wylera. U jednoj važnoj sceni, dva glavna lika ,Terence Stamp, kao Freddie i Samanta Eggar, kao Miranda, pokušavaju da razumeju i bolje upoznaju bolje čitajuci odlomke iz Mirandine omiljene knjige, ‘Lovac u raži.’ Priča o Holdenu je samo još više naljutila Freddiea:‘ Ne vidim nikakvu poruku, zaista. Ne verujem nimalo tom dečku. Skupe škole i bogati roditelji. On nema stvarne probleme po mom mišljenju. Ko mu daje za pravo da se tako ponaša? Kasnije, nazivajući Holdena patetičnim : ‘…kao i ja, ja nigde ne pripadam’ otkriva i ne shvatajuci sličnost sa njim.

‘The Shining‘ (1980)

Shelly Duvall, Wendy u filmu čita ‘Lovac u raži’ u jednoj sceni.To možda ništa ne govori na prvi pogled, ali ako se uzme u obzir da ona živi sa piscem koji postaje užasno usamljen i otudjen od svih, nesposoban da piše, osim jedne rečenice koju je ispisivao na stotine stranica: ‘All work and no play makes Jack a dull boy’/ Rad bez zadovoljstva čini osobu da se dosadjuje i dosadnom’/ Neki idu dalje u analizama i pronalaze slicnosti izmedju Kubricka i Salingera, kao dva ekscentrika, otudjena i distancirana od ljudi, iako je Kubrick sve do svoje smrti bio veoma produktivan.

‘Field of Dreams’ (1989)

Film je sniman po romanu ‘Shoeless Joe’ od W.P.Kinsella. Ray Kinsella u filmu odlazi u Boston da pronadje pisca koji se krije od javnosti, Terrence Manna. U romanu, Ray Kinsella odlazi u New Hampshire da pronadje pisca koji se otudjio i krije se od javnosti, J.D.Salingera. Da koincidencija bude još čudnija, glavni lik iz Salingerove priče iz 1947. ‘A Young Girl in 1941 with No Waist at All’  se zove, Ray Kinsella. Piščevo ime Kinsella je zaista velika slučajnost.

Terrence Mann- koga igra crnac, James Earl Jones, je J.D.Salinger. Obojica su prestali na vrhincu svoje karijere da pisu. Pored Mann-Salinger veze, film ima i nekoliko tematskih povezanosti sa ‘Lovcem.’  I Ray i Holden ocajnicki traze mesto, Holden kao‘lovac u razi, u strahu od promena,’a Ray na svom kukuruznom polju, kao cuvar decije ciste nevinosti.

‘Taxi Driver’ (1976)

Konačno stigosmo i do ‘Taksiste.’ Mnogi doživljavaju Travisa  kao inkarnaciju, odraslu verziju, Holden Caulfielda. Travis nije smešan kao Holden, ali to i ide uz odrastanje u otudjenom i surovom svetu. Travis je tužan i na strani je mladjih i još neiskvarenih. On je njihov zaštitnik. U ‘Lovcu’ je Phoebe, u ‘Taksisti’ Iris. Johnu Hincklyju Jr., kome je Judy Foster postala opsesija i zbog nje je i u njenu čast  pokušao atentat na Predsednika Reagana, najomiljeniji  film mu je bio ‘Taxi Driver,’ a knjiga ‘Lovac u raži.’

‘The Royal Tenenbaums‘ (2001)

Tako ja odprilike zamišljam ekscentričnu familiju Glass, kao Tenenbaums. Wes Anderson, režiser, je najbliži od svih gore spomenutih režisera i estetski i tematski J.D.Salingeru. Tenenbaums sačinjavaju  izvanredno talentovana deca koja su sada, kao odrasli, postali glamurozno siromašni u bajkovitom New Yorku, uhvačeni i zarobljeni u mreži sećanja, doživljavajući New York jos uvek očima dece. Anderson, režiser, je i izjavio da je film ‘homage’ J.D.Salingeru. Čak je i ime porodice, Tenenbaums slično Beatrice/’Boo Boo/ Glass mužu, Tannenbaum. Gwynethin lik, Margot iz filma, ne skida bundu kao ni Holden crvenu lovačku kapu. Čak su sličnu kritiku i Anderson za film i Salinger za knjigu dobili od kritičara : da su izveštačeni, da su preterano privilegovani i da im likovi žive u vakumu nostalgije i slatkih snova, odvojeni i udaljeni daleko od stvarnosti.

Ne znam da li je Salinger imao prilike da vidi ‘The Royal Tenenbaums,’ ako jeste, verujem da je bio zadovoljan.

Na kraju razjasnismo još jedan ‘myth’ o Salingeru. Salinger je, za razliku od svog junaka Holdena, definitivno voleo filmove.

Idemo dalje… možda u sledećem izveštaju bude Salinger i njegove muze.

Za P.U.L.S.E /Snežana Moračić

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Selindžer, Snežana Moračić