Đakon Bogorodičine crkve – Isidora Sekulić

Još jedan povratak među knjige koje sam pročitala odavno. Mnogi kažu da svako naredno čitanje knjige dožive drugačije, svakako, složiću se sa tom konstatacijom. Zaista, svakim narednim čitanjem vi otkrivate neke nove nijanse, ono nešto između redova što je izmicalo vašoj spoznaji, neke nove slojeve koji vas upućuju, bez imalo pretecioznosti, na neka promišljanja, šireći vaše saznajne mogućnosti.

Dok je napolju bilo tmurno, ja sam čitala, uživajući, jedini roman naše velike spisateljice, Isidore Sekulić. Ona, sa svojim nežnim perom može rame uz rame stajati sa Crnjanskim, Andrićem i Selimovićem. Na mnogim mestima može se naći da je Isidora Sekulić prva žena članica Srpske Akademije Nauka i Umetnosti, ipak slikarki, Katarini Ivanović pripada to mesto, koja je još 1876. primljena u Srpsko učeno društvo, preteču Srpske kraljevske akademije. Pomalo je poražavajuća činjenica da su Isidorna dela skrajnuta, da ne kažem zaboravljena. Kao nastavnica, radila je u Pančevu, Srpskoj Višoj devojačkoj školi, Šapcu i Beogradu, neprestano se suočavajući sa stereotipima i predrasudama malograđanske sredine. Primer koji sledi jasno i slikovito dočarava ono što govorim.

Elem, dok je Isidora, kao nastavnica radila u Pančevu, sprijateljila se sa mladim učenikom, horovođom, Petrom Krančevićem. Nezadovoljan pojavom Isidore Sekulić u sinovljevom životu, Atanasije Krančević, energično se suprotstavlja kontaktu sina i buduće srpske književnice, te  je od tog prijateljstva načinio duštvenu aferu. Eto sa kojim trivijalnostima je bila primorana da se suočava naša književnica. Iako su rastabuisane mnoge teme, ipak je i danas veoma prisutan ustajali duh, učmale malograđanske sredine. Takođe, bila je pod stalnom prismotrom raznih „dušebrižnika“ koji su se pitali što se ne udaje. Udala se za lekara, poljskog porekla Emila Stremnickog , koji je usled bolesti preminuo.

Ta malicioznost, pokrenula je duh malograđanštine. Čaršijske torokuše raspredale su priče, dovodeći u sumnju čak i Emilovo postojanje, odnosno egzistenciju. Čak je i ta njena udaja bila obavijena velom misterije. Kao što napomenuh, tih malograđanskih prišeprtlji uvek je bilo i biće i molim vas, ta nemoj te se obazirati na te čaršijske govorancije.

A ovaj, jedini roman naše slavne spisateljice, pročitala sam u dahu, ne trepnuvši. Bila je to eksplozija osećanja, koja me je milovala, otelotvorena na nekih dve stotine i nešto stranica. Gospođica Ana Nedićeva, emancipovana devojka, intelektualka i pijanistkinja, glavni je lik ovog Isidorinog jedinog romana. Gde god da kroči, gospođica Ana unosi vedrinu, ona je poput Sunca koje obasjava sve prisutne, pod dodirima njenih umilnih ruku drugi ožive. Glavna tema je udaja gospođice Ane, koja je već zašla u one, „podobne“, godine. No, ona se opire zahtevima malograđanske sredine i braka po svaku cenu. Ali sve se to menja kada joj se dogodi velika, prava, ali zabranjena ljubav. I to prema mladom i lepom, pravoslavnom monahu. Možda ćete pomisliti ta ovo je još jedna razvodnjena ljubavna drama, sa završnicom koja nalikuje onoj iz španskih serija. No, uveravam vas, grešite. To je jedna divna skaska, skrojena po modelu uzvišeno-čiste ljubavi, poput one “samo su se pogledom sreli i istog časa se i zavoleli”.

Dodala bih, lik Ane Nedićeve spada u red najoriginalnijih likova srpske književnosti. Pre pojave ovog romana, svi ženski likovi bili su, mahom pasivizirani, statični objekti vođeni muškim protagonistima. Emancipovana žena, u liku Ane Nedićeve, zakoračila je, širom otvorivši vrata jednog posustalog patrijarhata. Iz tog romantičnog zapleta proizilazi unutrašnje previranje dvaju glavnih protagonista.

Ta njihova ljubav je platonska, čista, uzvišena, spoj dve duše, sudar njihovih unutrašnjih svetova. Ta tiha ljubav, između gospođice Ane i đakona Irineja , bila je poput erupcije uznesenosti, koja se očitavala na njihovim licima. Otac je razume, kao i tu njenu numinoznu ljubav prema đakonu. No, ta čista ljubav traži da se ispolji, da iskusi čulnost, da se telesno ostvari i to je kulminacija. U tom procesu dva glavna lika biće rastrzana, satrvena. Do epiloga dolazi kada je Ana sa đakonom imala prvi poljubac. I upravo taj čulni kontakt probudio je njenu žensku prirodu, koja se više nije mogla zadovolljiti platonskom ljubavlju. Pobuđena žena, iskala je da bude i erotski ostvarena. Taj čin zapaljene seksualne energije nije banalizovan, već naprotiv, suptilno je predočen. Pošto joj tu potvrdu žene,  đakon Irinej nije mogao pružiti, Ana iznenada prihvata udvaranje starijeg muškarca, doktora Paškovića. Saznajemo samo toliko, da mu Ana daje svoju ruku. I ono što se neizostavno nameće, pristajanjem na udaju Ana implicitno pristaje na zahteve malograđanske sredine, kojima se opirala. I na samom kraju, susret Ane i đakona. Tražeći potvrdu ljubavi, njihova mekana, topla, žedna usta se nalaze.

Izuzetan roman, koji je od prvih do zadnjih stranica protkan nitima empatičnosti, osećajanosti, čiste ljubavi. Preimućstvo unutrašnjeg sveta, je ono što mu daje to raskošno bogatstvo. Ta riznica unutrašnjeg blaga, čini se, da se negde izgubila u savremenim proznim štivima. Nepravedno skrajnut, nezasluženo zaboravljen, ovaj roman krije tu izgubljenu, bogatu unutrašnju riznicu.

za P.U.L.S.E: Aleksandra Čolić

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Aleksandra Čolić, Đakon Bogorodičine crkve, Isidora Sekulić, Književnost