Bio mi je rođendan pre nekog vremena i pored buteljki vina, dobio sam na poklon i dve knjige. Kapitalno delo  profesora Ćorovića „Istorija Srba“ (svaka iole ozbiljna kućna biblioteka, trebalo bi da je ima) i roman od Dona Delila „Podzemlje“ (nije obavezno, ali i on spada već u klasike). Elem, hoću da kažem da odavno nisam nabavio „debelu“ knjigu (a ovo, dve odjednom).

E to me je neteralo da letimice pogledam po policima i da vam nabrojim neke „debele“ naslove koje imam. Prvo „Uliks“ (svi znamo autora), pa „Umoran od života i smrti“ (Mo Jen, genije), pa recimo Bogdan Bogdanović „Krug na četiri ćoška“ (o utopijskoj svesti), Vilijam Volman „Centralna Evropa“ (za ovo dobio Nacionalnu američku nagradu za književnost), pa recimo Karlos Fuentes „Terra nostra“…. Da ne nabrajam „teorijske knjige“ iz raznih oblasti (njih ima pozamašnih).

Spomenuo sam vam knjige koje, brat-bratu, imaju bar kilo i nijedna nije ispod 500 strana, neke guraju i do 900 strana.

Jeste li primetili da naši izdavači skoro uopšte ne štampaju obimne knjige? Pada mi na pamet „Veliki rat“, dogurao do 488str., nešto kao retkost. Izdavačima skupo da štampaju, publici da kupi, kritičari to nazivaju „skribomanijom“(što samo po sebi nije negativno i označava veliku želju za pisanjem), pisci računaju da je bolje objaviti tri po 200str. nego jednu od 600str.

Jedan moj prijatelj kaže da je knjiga ispod 800 str., neozbiljna književnost, ali on ima vremena za čitanje. E tu leži zec. U nemanju vremena. Naslov, podnaslov (eventualno) i već imamo stav o ratu u Ukrajini. Da vas podsetim na jednu moju kolumnu koja se zvala „Delo Desanke Makosimović je bezvredno“ (naslov) u teksu dotičnu gospođu nisam ni spomenuo, čisto sam hteo da proverim koliko će ljudi doneti sud samo iz naslova. Po (negativnim) reakcijama, više od pola. Niko (retko ko) želi da se udubljuje u bilo šta.

Zeca imamo i u veličanju „suvih informacija“, tipa kviz emisije. Ljude koji raspolažu širinom (i brojem) podataka iz raznih oblasti, nazivamo „hodajuće enciklopedije“. Pazite, među njih spadaju i Aristotel (kažu da je on bio poslednji čovek koji je sve znao), neki tvrde da nije on nego Tomas Mor, pa Kant, Hegel… Ali moderno doba (kako ovo glupo zvuči jer je svako doba bilo u datom trenutku moderno) proizvelo je osobe koje lako pamte podatke, ali uopšte ne sagledavaju celokupnu sliku, ne povezuju procese, ali recimo znaju da nabroje sve glavne gradove Afrike (na primer).

„Bože, kak je pametan“, rekla bi Štefica Cvek iz filma „U raljama života“, za Batu Živojinovića u tigrastim gaćama (zaboravio sam kako se zove lik koga  je glumio). E to isto pomislimo kad neko osvoji milion dinara u kvizu. Da me ne shvatite pogrešno (površno), jedno ne isključuje drugo. Može čovek svašta da zna i da sve to lepo i razume (ako je Aristotel ili Tomas). Ali ako niste znali, bubanje suvih podataka je priprema za kviz takmičenje.

Senzibilitet je novi sakriveni zec u žbunu. Zamislimo lika koji voli Kuelja i Paljevina? Ups, gde spomenuh Rusa? „Izgrađeni ukus“ obuhvata od hrane, preko muzike, književnosti, preko stila oblačenja, do preferiranja plavuša u odnosu na crnke. Recimo moj „ukus“ nije Murakami, nego Sorokin. Ups, opet Rus? Dobro, uživam (ko u škembićima u saftu) i u Ravi Hadžu (rođen u Bejrutu) i u Erlandu Luu (Skandinavija).

Svi znamo da hrana nije nešto da se samo oždereš, isto je i s knjiživnošću. Debela knjiga, nije samo preobilna porcija (da napomenem). Debela knjiga je, hm, gustiranje i uživanje. Plavuša je, hm, isto za gustiranje (još ako je i debela, eh). Hoću da kažem, ako ne gradite svoj „ukus“, čula vam otupe.

Sledeća (aktuelna) stvar. Dolaze mi u gosti prijatelji iz Švajcarske. Pokušao sam da kupim „švajcarce“ u menjačnici (konvertujem eure), nema ni za lek (smutna vremena). Pa ću od njih da „uzmem“ bar 500 franaka i da im uvalim dinare. Vrednost! Šta vrednujemo? Ja debele knjige i plavuše (debele). Sad ću lepo da otvorim „Podzemlje“, očekuje me 900 str. čistog zadovoljstva, dok se krčka „zec u gulašu“.  

Za P.U.L.S.E: Vojislav Radojković    

  Društvo, Književnost, kolumna, Vojislav Radojković