Ligeti: Uvek pokušavam isprobati nove stvari. Ja sam poput slepca u lavirintu koji pipa okolo, otkriva jedan novi ulaz za drugim i nalazi se u sobama za koje nije ni znao da postoje. I onda nešto učini. I nema pojma koji će biti sledeći korak.

Antologijsko filmsko SF ostvarenje – 2001: A Space Odyssey, američkog filmskog reditelja – maestra Stanley Kubricka (u saradnji sa slavnim SF piscem Arhur C. Clarke) počinje muzikom avangardnog kompozitora Đerđa Ligetija. U crnini, njegovo orkestarsko  delo Atmospheres  svira u prve tri minute filma, pre nego što se pojavi čak i logo studija. Nije uvod, nego uvertira. To je muzika koja stvara raspoloženje. Mogli biste to neljubazno nazvati ubicom buke, pozivajući publiku na tišinu. Čudesni i nežni orkestarski haos na neki način i zatvara ovaj misteriozni film (nadograđen umetnički sa još tri Ligetijeve kompozicije: Lux aeterna, Requiem & Aventures, između ostalih klasičnih dela) ulaskom poslednjeg, preostalog člana kosmičke ekspedicije kroz enigmatična zvezdana vrata u neku novu ravan postojanja – u susret sa višim oblikom vanzemaljske inteligencije.

To je za mene bila savršena vizuelna fantazija, sa brzinom, s promenama boja i svetla, kada se svemirski brod spusti na mesec Jupitera, a brzina je sve veća i veća. Bilo je vrlo jasno da (dok je) dr. Einstein (teoretisao) da je brzina svetlosti najveća, da ne možete ići dalje, u ovom filmu se sugerisalo kao da se može ići iznad brzine svetlosti, a onda ulazimo u drugom svet, objašnjavao je svoje potonje fascinacije filmom Đerđ Ligeti.

Dok Dave Bowman prolazi kroz Zvezdana vrata, od trenutka kada prvi put vidimo njegovo lice u smrznutom kriku, uronjeni smo u Ligetijeve Atmosfere. Kubrick razvija Atmospheres puštajući je da se igra. Traje desetak minuta i čujemo gotovo celu stvar. Muzika, slike i zvučni efekti spajaju se u jedno od najveličanstvenijih, zastrašujućih iskustava u mraku bioskopskih dvorana. Ligetijevi amorfni, slobodno lebdeći, svetlucavi zvučni pejzaži stvorili su impresivnu muzičku pozadinu (atmosferu) za kinematografsku vizuelizaciju vanzemaljske inteligencije Stanley Kubricka, dočaravajući nadrealnim zvukom fantazmagoričnost trenutka. U Atmospheres, Ligeti je želeo pokazati šta se dogodilo kada ste uklonili tri glavna sastojka muzike: harmoniju, melodiju i ritam. Delo je napravljeno samo od niza povezanih atmosfera. Ne svira toliko koliko pevuši i zviždi i reži i blista. Malo je prelaza, ili je možda sve prelaz; atmosfere se prelivaju jedna u drugu. Kao i muzika, vizuelni sadržaji govore o iskustvu, a ne o naraciji. Stvari se polako menjaju. Pojavljuju se snopovi svetlosti, želatinasti oblici, vanzemaljski pejzaži.

Razmišljao sam, kako bi bilo komponovati delo koje bi se zasnivalo na kontinuiranom zvuku, poput Atmosfere, ali koje bi se, paradoksalno, sastojalo od bezbroj tankih kriški salame? Čembalo je za to pogodno; ono se može svirati veoma brzo, skoro toliko brzo da bi mogao ostvariti kontinuum, ali ne u potpunosti. Kada se žica okine trzalicom, osim tona možete čuti i glasne šumove. Čitav proces je serija zvukovnih impulsa u brzoj sukcesiji koji stvara utisak kontinuiranog zvuka.

Ligetijev komad za orkestar Atmospheres (1961.) po mišljenju muzikologa delo je koje izaziva osećaj bezvremenosti unutar kojeg se slušaoc gubi u mreži tekstura i tonaliteta niza duvačkih i gudačkih instrumenata (flaute, oboe, klarineta, fagota, kontrafagota, roga, trube, trombona, tube, violine, viole, violončela). Ono stvara mirni, stacionirani zvuk nalik disanju, koji jedva nagoveštava kretanje napred, gde slušaoc čuje gotovo nepomičan niz evolucija zvuka koji se odvija u različitim trenucima. Ligeti je odlučio da, kada je u pitanju stvaranje novih zvukova, konvencionalni instrumenti koji sviraju na nekonvencionalne načine mogu nadmašiti jednostavne elektronske muzičke instrumente koji su bili dostupni u to vreme. Tako je stvorio izvanrednu seriju partitura čije je istraživanje čistog instrumentalnog tona bilo bez presedana u zapadnoj muzici.

Jedna od mojih kompozitorskih  namera je stvoriti iluzorni muzički prostor u kojem se ono što je izvorno bilo pokret i vreme predstavlja kao nepomično i bezvremensko.

Atmosfere je možda najčišći izraz Ligetijeve nove estetike, u kojoj je boja tona uzdignuta na ulogu jednaku ili veću po važnosti od visine tona i ritma. Bila je to izuzetno senzualna kompozicija, lišena bilo kakve melodijske ili harmonijske progresije.  Atmospheres je vrsta atemporalne muzike. Instrumenti ulaze gotovo neprimetno, krišom se dižu iz magle pre nego što se lagano povlače, i kao takvi ne prikazuju koncept početka ili kraja, već se samo naglašavaju apstraktni zvukovi i teksture koje nepomično vise u vremenu i prostoru.

Ja sam u zatvoru. Jedan zid je avangarda, drugi je prošlost. Želim pobeći.

Atmospheres nema prepoznatljive melodije ili ritmove, što ga čini idealnom pratnjom za ulazak astronauta Davea Bowmana iz 2001. u zvezdana vrata (čuvena psihodelična scena, čudesni kjubrikovski audio-vizuelni elesdeovski trip ozvučen ligetijevskim hipersenzitivnim napadom na čulo sluha i ljudsku psihu). Ligeti je otkrio da trajne skupine tonova – gde se sve dostupne hromatske visine unutar određenog raspona oglašavaju zajedno – umanjuju nečiji osećaj određene visine, ostavljajući za sobom dojam čistog zvuka i registra. Kompozicija počinje  pianissimo, s punim gudačkim delom, spojenim s nekoliko rogova i drvenih duvača, držeći hromatski niz nota raspoređenih na četiri i po oktave. Umesto da se spaja u akord, ovaj skup više zvuči kao tamna bazična boja. Ubrzo se rastvara u novu zvučnost, sastavljenu od preostalih gudačkih žica koje pojedinačno klize uzastopno duž uskog raspona, tehniku ​​koju je Ligeti nazvao mikropolifonijom. Učinak je oblak koji se polako kreće, poput roja insekata, s malo osećaja za individualno prepoznatljivu liniju. Bilo je to Ligetijevo kaleidoskopsko, zavodiljvo i ezoterično slušno putovanje kroz vanzemaljske muzičke krajolike.

Magma razvijajućeg zvuka muzikolog Harald Kaufmann je nazvao revolucionarno orkestarsko delo Györgyja Ligetia Atmospheres. Prvi put izvedeno 1961. godine, pokazalo je kompozitorima kako orkestar može probiti novi teren u doba elektronske muzike. Sam Ligeti opisuje svoju viziju u programskoj knjižici za premijeru:

U ovom obliku nema događaja, samo stanja; bez kontura, bez oblika, samo nenaseljeni muzički prostor. Tonovi, stvarni nositelji forme, odvojeni su od muzičkih oblika – u unutrašnje, suštinske vrednosti.

Zvukovi Atmospheres svetlucaju poput kapi ulja u vodi ili svetlucavog zraka iznad užarenog asfalta. Pojedinačni glasovi se više ne mogu razlikovati jedan od drugog. Odustaju u korist većeg, celine. U Atmospheres orkestar svira 87 različitih glasova, svaki pojedinačno notiran i spojen nečujnim četvoročetvrtinskim taktom. Glasovi menjaju glasnoću, odstupaju ili dolaze do izražaja i tako menjaju zvuk celine.

Vlastiti indivudalni stil – mikropolifoniju, Ligeti je objasnio na sledeći način:

Složena polifonija pojedinih delova, utelotvorena u harmonijsko-muzičkom toku u kojem se harmonije ne menjaju naglo, već se spajaju jedna u drugu; jedna jasno uočljiva kombinacija intervala postepeno se zamagljuje, a iz te je oblačnosti moguće uočiti novu intervalnu kombinaciju koja se oblikuje.

Muzika Đerđa Ligetija može se opisati kao mešavina zapadnjačke avangardne muzike i mađarske narodne muzike sa smislom za humor i apsurd. Ligeti je bio radikalan umetnik pre svega u svom beskompromisnom individualizmu, kojim se dok je živeo izdvajao iz svih estetskih moda i muzičkih škola. Mrzio je svaku vrstu dogmatizma i apsolutizma. Dakle, njegovo objašnjenje udaljenosti koju je držao od posleratne avangarde s njezinim nepopustljivim insistiranjem na vlastitim stajalištima, kao da nema alternative.

Za P.U.L.S.E Dragan Uzelac

  Dragan Uzelac, Đerđ Ligeti, Muzika