Divlje godine: Tom Waits – muzika i mit.

Izvodi iz knjige koju je objavila izdavačka kuća “Dereta” u prevodu Ane Miletić

Stvorio je legendu o samom sebi

Oronuli bar u sumnjivoj četvrti. Pokvarena neonska reklama za pivo pucketa, dok iznad glava zuji televizor koji niko ne gleda. Umorni barmen namrštenog lica krpom briše šank.

Kelnerica, koja je ostarila pre vremena, sedi sama i pokatkad baca pogled ka gazdi te rupe. On povremeno daje znak da mu se dopuni čaša i nastavlja da zuri u pohabanu, izlakiranu površinu šanka i mehuriće u svojoj čaši.

Ovakvi scenariji većini ljudi padnu na pamet kada pomisle na Toma Waitsa. Svet u dva ujutru, u kojem se obespravljeni bore da zaborave mala životna poniženja. Ovde je ljubav nestalni ideal. Snovi se nikad ne ostvaruju, ali se neumorno stvaraju, kao uteha, kao način da se prebrodi noć.

Tom Waits je priznati pesnik mornara željnih kuće, putujućih trgovaca bez sreće, igračica – svih koji sklonište od razočarenja traže na dnu čašice. Waitsova vizija je američka gotika gubitnika, izgubljenih duša i karnevalske bratije. Ovakva vizija pokreće umetnikovo razumevanje ovih ljudi. On odbija da ih gleda sa visine. Neki od njegovih kritičara rekli su da je sentimentalan prema njima, ali je to retko kad baš tako. Waits obično poštuje svoje likove zbog, a ne uprkos, njihovih mana i slabosti. Preživljavanje u teškom, hladnom svetu za njega uvek poseduje neku sirotinjsku plemenitost. Najveća hrabrost nekada je u tome da se ostane na svom putu, držeći se svojih snova i ideala.

Waits je izjavio za Newsweek 1976: „Postoji opšta usamljenost koja se samo širi od obale do obale. To je kao opšta iščašena kriza identiteta. To je tamna, topla, opojna američka noć.“1 Upravo to je ono što opija Toma Waitsa više od bilo čega. Ne alkohol, ne droga, ne slava, niti bogatstvo… ali možda ljubav. Inspirišu ga i izazivaju beskrajne mogućnosti, očaj, iznuđeni kompromisi radi preživljavanja ili prilike da se ugrabi malo sreće.

Ironična crta u karijeri Toma Waitsa ogleda se u tome što je od trenutka kada je pronašao sreću, ljubav i trezvenost, njegova muzika postajala sve eksperimentalnija. Počev od Swordfishtrombones iz 1983. godine, njegov izraz je postajao sve elementarniji i senzualniji. Uobičajena melodijska pravila i klavirski instrumentali njegovih ranijih albuma ustupili su mesto daleko radikalnijem zvuku.

Album Mule Variations iz 1999. godine zaokružio je potom Waitsov projekat. Dva ekstrema njegove muzike – džez salonske balade i uvrnuta muzika iz pakla, mešavina stilova Harrya Percha i Bertolta Brechta – spajaju se u jedinstvenu celinu koja oduzima dah. Dobijao je sve više odličnih kritika za svoj rad. U međuvremenu, Waits je odustao od izgleda urbane hipi protuve, preporodivši se kao fini, zadovoljni, pomalo ekscentrični gospodin farmer, suprug i otac.

Dok su njegova muzika i njegova ličnost prolazili kroz transformacije, Waitsov fokus je nepromenjeno ostao na običnom čoveku. Postojanost njegovih tema, kupcima nosača zvuka govorila je da se malo toga promenilo. „Čini se da imam jaku reputaciju“, priznao je Waits piscu Marku Rowlandu 1993. godine, „ali se moje ploče slabo prodaju. Kao da su mnogi kupili jednu ploču ili davno čuli neku, primetili su me, pa više ne moraju da me slušaju: ’O, taj tip. Onaj sa dubokim hrapavim glasom? Znam ga. Peva o jajima i kobasicama? Ma, jasno mi je.’

Čak i sam Waits priznaje da je stvorio toliko moćnu legendu o sebi da mu je ponekad teško da razlikuje stvarnost od mašte – elemente stvarnog života od onoga za šta je pomislio da bi u nekom trenutku moglo da bude kul priča. Waits je veoma duhovit čovek i rođeni zabavljač. Kada daje intervjue, saopštavanje istine mu nije ni izbliza toliko važno koliko ispredanje priče. Rado će ispričati i očiglednu laž ako to priču čini zanimljivijom ili šaljivom. Ponekad kao da ga motiviše želja da prekine monotoniju stalnog odgovaranja na ista pitanja. Waits je jednom prilikom rekao Gavinu Martinu iz New Musical Express-a: „Mrzim što to moram da kažem, ali intervjui za muzičke časopise lete u kantu dva dana pošto su pročitani. Ne obavezuju. Ne zaključavaju se u neki sef pa da imaš obavezu prema onome što izgovoriš.“

Naravno, Waits ne priča priče samo da bi zabavio sebe i svoju publiku. Služe mu i da se zaštiti. Jer, iako veoma otvoren, on isto tako voli i svoju privatnost. Dopustio je da nekoliko činjenica iz njegovog ličnog života procuri u javnu arenu; te detalje iz svoje prošlosti koje, samo povremeno, pomene, umanjuje i odbacuje. Delići informacija, kao što je ime njegove majke (Alma) ili gde je išao u školu („Hilltop junior and Senior High Schools“ u Ćula Visti, Kalifornija), iskopani su – uz poteškoće i uprkos Waitsovim nastojanjima da ih sakrije – ali ionako ne pružaju bog zna kakav uvid. Priče koje je Waits izgradio oko sebe, kao zaštitu, obavile su svoj posao. Ako hoćete da razbesnite Toma Waitsa, samo zabadajte nos.

On zaslužuje privatni život

Waitsovi prijatelji su veoma zaštitnički nastrojeni. Nijedan neće izustiti lošu reč o njemu. Što ne mora nužno da znači da svi oni nešto kriju.

Mnogi će vam reći da je Waits samo dobar čovek u duši, koji prema malom broju ljudi gaji neprijateljska osećanja. Možda upravo i jeste onakav kakav izgleda – dobrodušni tip i odani prijatelj. Kako je to rekao Bones Howe, koji je producirao sedam Waitsovih albuma, od The Heart of Saturday Night (1974) do muzike za film One from the Heart (1982): „On je jedini umetnik sa kojim sam radio tokom četrdesetogodišnje karijere, a čije prisustvo i druženje mi nedostaje. On mi je omiljeni.“ .

Waits zaista zaslužuje privatni život. Zato sam u njegovoj biografiji pokušao da poštujem granice koje se trudio da uspostavi i da se, umesto toga, udubim u njegovu muziku i dinamičnu legendu koju je stvorio o sebi. Nisam mu vadio prljav veš iz ormana ili spekulisao o njegovom seksualnom životu. Ova priča slavi briljantnog pripovedača – čoveka koji se srećno preporodio kao bitnik koji nam donosi prljavi urbani šarm. I taj proces se nastavlja. Moram priznati da se mnoge stvari koje su opisane u ovoj priči vrlo verovatno nikad nisu dogodile – osim u mislima neodoljivog mitomana. Ali je važno shvatiti da su to i dalje vitalni delovi slagalice kakva je Tom Waits.

„Imam ličnost koja se dopada publici“, rekao je Waits 1976. godine. „Ja sam kao tip koga su nekad poznavali – odrpan i neodgovoran, i nije daleko dogurao, ali je uvek bio tu da vas nasmeje. Žrtva, samo žrtva. Ali ne smeta mi ta slika.“ Zbog svega toga, Waits je postao „veći-od-života“. Prema legendi, Tom Waits je živeo život punim plućima, suočio se sa svojim demonima i nebrojeno puta se probudio, a da nije znao gde se nalazi. Priče o njegovim poduhvatima često su čvrsto ukorenjene u istini. A čak i kada nisu, zaista bi trebalo da budu…

Postoje ljudi koje teško možemo zamisliti kad su bili deca. Tom Waits je svakako jedan od njih. Naime, u kratkoj biografiji u pres-materijalu za svoj prvi album, Closing Time, iz 1973. godine, Waits je naveo da se rodio sa bradom od tri dana u taksiju. Čim je izleteo, rekao je vozaču da hitno vozi do Tajms skvera. U drugim intervjuima tvrdio je da vozač nije hteo da ga pusti iz taksija sve dok ne plati – što nije bilo nimalo lako pošto nije imao džepove.

Ova priča s vremenom je prerasla u deo scenske priče. Na koncertu koji je Waits održao u Prinstonu, Nju Džersi, 16. aprila 1976. godine, publici je predstavio sledeću verziju: „Rođen sam kao veoma mlad na zadnjem sedištu taksija, na parkingu ispred bolnice Murphy u Vitijeru, Kalifornija. Odrastanje u Vitijeru nije bilo lako za jednog dečaka. Bio sam prinuđen da veoma rano počnem da donosim odluke. Prvo što sam morao da uradim bilo je da platim, oko dolar i osamdeset pet po taksimetru. Čim sam izašao iz taksija, počeo sam da tražim posao. Jedini posao koji sam uspeo da nađem bila je pozicija pomoćnika babice u porodilištu na određeno vreme. Otpustili su me, malo sam bio razočaran u uloženi trud.“

Priča da se Tom Waits rodio u taksiju, ispred bolnice, od tada je postala zvanična – Jevanđelje po Svetom Tomu. Da li je istinita? Vrlo verovatno da nije, ali oni koji znaju istinu ćute (čini se da je i okrug Los Anđeles imao udeo u zaveri, tako što je prihvatio uplatu za Waitsov izvod iz matične knjige rođenih, koji potom nije izdao).

Priča o taksiju nije dospela u kratku objavu rođenja koja se pojavila na stranicama „Društvo“ u listu Pomona Progress- Bulletin, 9. decembra 1949. godine: „WAITS – g. i gđa Jesse F. Waits, ulica Pikering 318, Vitijer, sin, Thomas Alan, 3 kilograma, 460 grama, rođen 7. decembra u bolnici Park Avenue.“ Ali, kako je inače ta objava i mogla da bude napisana? „Rođen u Tihuani u nepropisno parkiranom taksiju u zoni za utovar?“ Malo verovatno. Uostalom, nebitno je. Činjenica je da u tu ideju nije teško poverovati, sve iako Tom Waits nije rođen u taksiju. Tako je to trebalo da se desi.

Začet među slomljenim flašama

Dakle, šta nam je poznato? Rođen je kao Thomas Alan Waits, 7. decembra 1949. godine u bolnici u Pomoni, usporenom predgrađu Los Anđelesa, nedaleko od Vitijera.

Kako je Waits često govorio u intervjuima – i na koncertu u Prinstonu – da je rođen u bolnici Murphy, malo je razloga koji izazivaju sumnju, bez obzira na objavu rođenja koja ukazuje da je rođen u bolnici Park Avenue. Neslaganje u nazivu bolnice može se objasniti štamparskom greškom, zaboravnošću ili zvaničnom promenom naziva ustanove – nije toliko ni važno.

Waitsovi roditelji, Frank (po kome je Tom nazvao jedan od svojih najpostojanijih muzičkih likova) i Alma, bili su nastavnici. Oboje su godinama predavali, iako je bar u jednom televizijskom intervjuu Waits izjavio da mu je otac bio sudski jemac, a majka plesačica sa lepezama – insistirao je da potiče iz tipičnog šou-biznis klana. Almina porodica bila je iz Norveške, dok je Frank bio škotsko-irskog porekla. Frank se zapravo zvao Jesse, po svom ocu, Jessu Waitsu, ali se uvek predstavljao svojim srednjim imenom. Tom je rekao da je ime Jesse Frank bilo omaž starim odmetnicima sa Zapada Franku i Jessu – braći James, ali je Jesse junior kao mladić počeo da koristi svoje srednje ime, jer mu se dopadala pogodnost da ima isti nadimak kao predsednik Upravnog odbora, Frank Sinatra. Bobisokserke prosto nisu tako lako padale na ime Jesse.

Na koncertu, Tom Waits je tvrdio da je „začet jedne noći u aprilu 1949. godine u motelu Crossroads u La Vernu, Kalifornija (severozapadno od Pomone), među slomljenim flašama burbona „Four Roses“, žarom cigareta „Lucky Strike“, pored polovine sendviča sa tunjevinom i mirisa Old Spice-a.“ Kuda su ti mladi roditelji mogli otud da se zapute? Izgleda da je, ipak, porodica Waits većinu vremena do Tomovog desetog rođendana živela u Vitijeru, gradu koji je verovatno najpoznatiji kao rodno mesto Richarda Milhousa Nixona.

Tom je imao dve sestre i detinjstvo koje su proveli zajedno prošlo je prilično nezapaženo. Frank je bio frustrirani gitarista i usadio je mladom Tomu ljubav prema muzici. Bez obzira na svoje engleske korene, Frank je bio oduševljen svime što je dolazilo iz Meksika. Preko dana je predavao španski u lokalnoj školi, a noću je svirao gitaru u marijači bendu. Waitsova najranija muzička sećanja su o marijačijima, romantičnoj i rančerskoj muzici koju je Frank slušao na radiju u kolima. Alma je, takođe, gajila naklonost ka muzici, pevajući kad god bi joj se pružila prilika. Ipak, Tom se nikada nije osećao kao da dolazi iz muzičke porodice. Kada ga je Mark Rowland pitao o tome u intervjuu za časopis Musician, Waits je prasnuo: „Nisam kao Liza Minelli, u redu? Suprotno od uvreženog mišljenja, nismo od iste majke. Izveo sam je nekoliko puta, nikad se ništa nije desilo.“

Ista publika iz Prinstona, koja je slušala Waitsa kako priča mit o svom rođenju, čula je i dirljivu priču o tome kako je Alma Waits negovala muzičku radoznalost svog sina. Nabavila mu je prvi muzički instrument. „Sećam se, bilo je to negde oko Božića… Dok je sneg padao na Vitijer, vraćao sam se kući sa posla u fabrici. Bio sam ispred zalagaonice Palace. U izlogu je stajao klavir. Bio je tik pored jednog starog nakrivljenog saksofona, starih toro kosačica, nekih zubnih proteza i sličnih sranja. Znao sam da moram da se dočepam te prokletinje. A pošto je bio Božić, trčao sam sve do kuće, povukao sam majku za kaput… [i] rekao sam: ‘Moram da se domognem tog klavira kako bi sve selo na svoje mesto’. A majka je, bog da joj dušu prosti, trčala sve do zalagaonice Palace. Mesec je bio visoko – stajala je ispred zalagaonice i nek sam proklet ako nije bacila ciglu na izlog i uzela ga za mene. Šta da vam kažem? Ostalo je istorija.“

Tom je imao ekipu drugara iz kraja. Radili su uobičajene klinačke stvari – „gluvarili su na Sav-On parkingu i kupovali bejzbol kartice“, kako je to Waits ispričao Richu Wisemanu iz časopisa Rolling Stone. Waits je izjavio tom prilikom da je klavir naučio da svira kod komšija, a gitaru u molskim akordima od druga iz detinjstva po imenu Billy Swed. Billy je svom drugaru pričao o nevoljama koje ga prate u životu i to je godinama oduševljavalo Waitsa. Kao dvanaestogodišnjak koji je napustio školu i već je pio i pušio, Billy je živeo sa svojom gojaznom majkom u prikolici na zagađenom jezeru, iznad lokalnog kampa za beskućnike. Billy je bio Tomov idol i Tom je bio uveren da je natpis na Billyjevoj teksas jakni neki tajni muzički kod koji on nije u stanju da provali. Jednog dana, Tom je sišao do jezera da vidi svog prijatelja, ali su Billy i njegova majka iščezli. Tom je uvek insistirao na tome da je od Billyja naučio mnogo više, nego tokom celog školovanja.

Prespavao sam šezdesete

Neke od životnih lekcija preneo mu je i prijatelj iz mladosti po imenu Kipper.

Kipper je bio osoba sa hendikepom – vezan za kolica. Tom i Kipper su se družili kada su imali oko deset godina, često su se trkali do školskog autobusa. Godinama kasnije, Tom je ovekovečio Kippera i sam kraj u kojem je odrastao u pesmi „Kentucky Avenue“, nazvanoj po glavnoj ulici u Vitijeru.

Waits je tokom koncerta 1981. godine ovu pesmu najavio jednim prisećanjem na detinjstvo: „Odrastao sam u ulici Kentucky Avenue u Vitijeru, Kalifornija. Moj ćale je predavao u večernjoj školi u Montebelu. Imao sam malu kuću na drvetu i tako to. Prvu cigaretu sam zapalio kada sam imao oko sedam godina. Kakvo je to uzbuđenje bilo. Sakupljao sam ih iz slivnika posle kiše. Moj tata je pušio „Kent“. Ali, nikada nisam voleo „Kent“ – pokušavao sam da ga ubedim da promeni marku. Popravljao sam bicikle po kraju. Bio sam mali mehaničar iz komšiluka. Našao se tu i neki tip po imenu Joey Navinski, koji je svirao trombon, i drugi po imenu Dickie Faulkner, kome je uvek curio nos. A živela je tu i žena koja se zvala gospođa Storm. Živela je sa svojom sestrom. Obično je sedela u svojoj kuhinji i držala sačmaru kalibra 12 (proturenu) kroz otvoren prozor… pa smo je zaobilazili u širokom luku.“

Waits kaže da je muzička persona koju je izgradio bila blago idealizovana verzija njegovog oca, a tvrdi i da su na njegov muzički ukus uticala dvojica ujaka, Vernon i Robert. Podvizi dvojice ujaka narednih decenija uvek su se iznova pojavljivali u Waitsovim pričama i postepeno su dostigli banjaneskne razmere. Ujak Vernon je imao grub, hrapav glas. Mladi Tom je želeo da zvuči baš kao on, dok odrasli Waits insistira na tome da je do svog originalnog vokala došao imitirajući Vernona. Na glas njegovog ujaka uticala je operacija grla koju je imao kao dete. U porodici se pričalo da su doktori zaboravili gazu i makazice kada su ga ušivali. Tom kaže da su godinama kasnije, tokom božićne večere, ove hirurške relikvije ponovo ugledale svetlost dana – ujak Vernon ih je iskašljao daveći se hranom.

Ujak Robert je bio botaničar koji je svirao orgulje u lokalnoj crkvi. Tom je bio fasciniran onim što je Robert mogao da uradi na tom instrumentu. Kada je Robert svirao orgulje, zgrada bi doslovno vibrirala od same jačine zvuka. Problem je nastao kada je ujak Robert počeo da muzicira sve glasnije i da sve više eksperimentiše, što je izazivalo žalbe članova zajednice. Stare omiljene pesme postale su kovitlac svakovrsnih zvukova. Omiljene himne počele su da liče na „Lady of Spain“. Farba je otpadala sa zidova od vibracija orgulja. Ujak Robert je na kraju otpušten, ali nikada nije prestao da svira. Crkva je kasnije srušena, a orgulje su isporučene ujaku Robertu na kućnu adresu, gde su cevi prolazile pravo kroz plafon. Ujak Robert je imao i klavir koji je, nekako, ostavljen napolju na kiši. Većina dirki više nije radila, pa je Tom naučio da svira koristeći samo crne dirke.

Waits je opisao koliko je bio opčinjen kućom ujaka Roberta, koja se nalazila u zasadu pomorandži. To mesto kao da je pogodila elementarna nepogoda, odeća i smeće bili su razbacani na sve strane, ali je ta gungula Tomu delovala romantično, ta beda nastala kao rezultat dugih noći, napornog rada i besparice. Slika oronulog čoveka u oronulom okruženju toliko je privlačila Toma da je jednom prilikom upitao majku zašto ne bi njegova soba postala tako neuredna kao ujka Robertova. Njegova majka samo mu je ukazala da je ujka Robert bio slep.

Prespavao sam šezdesete“, jedna je od Waitsovih najčuvenijih opaski. Ranih sedamdesetih, većina pripadnika muzičkog sveta još uvek je bila ili u postbitlsovskom psihodeličnom uzletu ili u južnokalifornijskoj Clyde Jackson Browne17 folk-rok introspekciji. Tom Waits delovao je potpuno anahrono – prosedi, pijani kicoš u kaubojkama i prljavoj beretki, koji je izgledao i ponašao se kao da se upravo dovezao iz „karton sitija“ – tako da se skoro moglo poverovati u taj maratonski san. Tomovo iskustvo šezdesetih zapravo je, ipak, bilo daleko življe nego što bi se dalo zaključiti iz njegove olake opaske.

Uvučen u potpuno novi svet

Šezdesete su za Toma počele naglim promenama, 1959. godine, kada je imao deset godina.

Njegovi roditelji su se tada razveli. Frank je ubrzo započeo vezu sa drugom ženom, dok je Alma godinama ostala sama, a potom se udala za privatnog detektiva. Posle raskida, Alma se sa troje dece preselila u Čula Vistu, Kalifornija, gde je Toma ubrzo oduševio obližnji Nešenal Siti, prljavo predgrađe San Dijega, blizu meksičke granice. „Bila je to omanja zajednica“, rekao je publici na koncertu. „Glavna odeća bila je transvestitska, a prosečna starost – pokojnik.“ Tamo je Waits bio uvučen u potpuno novi svet. Počeo je da izlazi sa odraslima: prevarantima u bilijaru, go-go igračicama u dubokim plastičnim čizmama, putujućim trgovcima i sličnom bratijom. Nešenal Siti je bio grad mornara, pričao je on, i očevi dece koju je poznavao provodili su više vremena na moru nego kod kuće. To mu je donekle olakšalo da se nosi sa odsustvom oca – odsutni očevi bili su normalna pojava.

„Mislim da većina zabavljača, donekle, pripada cirkusu frikova“, rekao je Waits Barneyu Hoskynsu iz magazina Mojo 1999. godine. „Većina ima neku staru ranu iz detinjstva, ili je to smrt člana porodice ili raskid porodične zajednice, i to ih navede na nekakvo putovanje sve dok se ne zateknu kako kleče ispred džuboksa, moleći se Rayu Charlesu. Ili kreneš da tražiš ćaleta, koji je napustio porodicu kada si imao devet godina. Sve što znaš je da vozi karavan i možeš da ideš dalje, nekako ćeš postati velika senzacija i bićeš na naslovnici Life-a i to će biti tvoja katarzična potvrda ili naknada.“ Posle razvoda, Frank Waits je nastavio da predaje španski u školi i vodio je svog sina i dalje na izlete južno od granice. U Meksiku, Tom će se ošišati, iskusiće njihovu kulturu i malo naučiti jezik. „Tada sam počeo da stičem utisak da u prosjacima ima nečeg hristolikog“, objasnio je. „Vidiš momka bez nogu na skejtu, blatnjave ulice, čuješ zvonjavu crkvenih zvona… ta iskustva su na izvestan način i dalje u meni.“

Alma je vodila dečaka u crkvu, ali Tom nikada nije bio sklon pokoravanju. Neko vreme je odlazio kako bi udovoljio majci, ali to nije potrajalo, što ne znači da Waits nikada nije razmišljao o postojanju više sile ili dubljem značenju života. Samo je osetio da ono za čim on traga ne može da se pronađe u organizovanoj religiji, tako da je odbijao da poveruje u pojmove raja i pakla.

„Ne znam šta je tamo gore“, rekao je Chrisu Douridasu sa radija KCRWFM u emisiji Morning Becomes Eclectic. „Možda neka mala kancelarija. Kao kada ti pauk odnese auto u Njujorku… Moraš da odeš do doka 74, a četiri ujutru je, i tu je šalter od pleksiglasa. Debeo je tri inča sa rupama od metaka, a iza je starica sa pikslama na očima, koja sedi za pisaćom mašinom. Možeš da vidiš svoj auto, kako robija sa stotinu drugih automobila. Izgleda postiđeno i posramljeno. I shvataš da je tvoja sudbina u njenim rukama. Religija je verovatno nešto slično. Mislim, pošto umreš… ljudi veruju da će biti jednostavno, ali, daj… To će biti organizacioni košmar…“

Komšija je Tomu poklonio stari klavir koji su instalirali u garaži Waitsovih. Uskoro je Tom naučio svakakve pesme. Imao je sluha za muziku – mogao je da odsvira svaku melodiju koju bi čuo, bez obzira na činjenicu da nikada nije naučio da čita note. Verovao je da je nekako trebalo da savlada i tu veštinu, varao je i niko ga nije otkrio. Samo bi naučio pesmu napamet i pretvarao bi se da čita note dok svira.

Omiljeno mesto koje je Tom pohodio u to vreme bio je lokalni bioskop Globe. Želeći da pobegne i tražeći inspiraciju, ponekad bi ceo dan proveo tamo, gledajući po deset filmova, prelazeći iz sale u salu, povinujući se upravnikovom čudnom izboru programa i upijajući sve. Waits se seća da je u Globu odgledao program od dva filma, Diznijev 101 Dalmatinac i tešku urbanu dramu pod nazivom Čovek iz zalagaonice (The Pawnbroker), sa Rodom Steigerom u glavnoj ulozi. Cruella De Vil iz Dalmatinaca plašila je svu decu, ali je Steigerov junak koji preživljava Holokaust i otvara radnju u Harlemu bio iz potpuno druge priče. Waits je kasnije primetio da je osoba zadužena za sastavljanje programa u Globu imala ili ekstremno neobične poglede na život ili je bila potpuno poremećena. Ipak, takva iskustva bila su podsticajna za Toma. Nazirao je nedostižne obrise širokog životnog spektra i počeo da spoznaje ogromne mogućnosti koje pružaju umetnost i zabava.

Jay S. Jacobs

Sledeći nastavak

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

Danas Online

Ova biografija je dirljivo slavljenje jednog čoveka i njegovih mitova. U prvoj detaljnoj biografiji Toma Waitsa, Jay S. Jacobs prati sudbinu jednog od najeminentnijih američkih umetnika, čoveka koji veoma ceni privatnost i čija karijera prikazuje neobičan niz pobeda i poraza, lepote i uvrnutosti. U potrazi za ljubavlju i ličnom srećom, Waits je stvorio jedinstveno muzičko delo koje postaje sve čudnije, riskantnije i emocionalno angažovano. Knjigu je objavila izdavačka kuća Dereta, a prevela Ana Miletić. Uz dopuštenje izdavača prenosimo najinteresantnije odlomke.

  Feljtoni, Muzika, Tom Waits