Divlje godine: Tom Waits – Seks, džez i zen budizam

Izvodi iz knjige koju je objavila izdavačka kuća “Dereta” u prevodu Ane Miletić

Bio je vredan dečak

Kako je govorio na početku karijere, Waits je počeo da se zanima za bluz dok je pohađao crnačku srednju školu.

Iskrao bi se noću, otišao bi do stadiona Balboa i gledao nastupe izvođača kao što su James Brown i Famous Flames. Mladi Tom je postao i veliki obožavalac Raya Charlesa. Jednom prilikom, godinama kasnije, dok je bio u toaletu kluba u Ist Sent Luisu po imenu „Dark Side of the Moon“, uočio je grafit koji je glasio: „Ljubav je slepa. Bog je Ljubav. Ray Charles je slep. Samim tim, Ray Charles mora da je Bog.“ Tom Waits već je bio vernik.

Tom je bio vredan dečak.

„Radio sam više različitih poslova kao klinac“, rekao je publici na koncertu 1990. godine. „Raznosio sam novine. Imao sam dve maršrute, pošto je prva bila potpuni promašaj. Nisam se osećao kao raznosač novina. Osećao sam se kao momak koji samo baca novine. To je počelo da me pogađa pa sam dobio drugu maršrutu – zvala se Independent. Uvek je bilo tako tužno kada sam morao da naplatim Independent. Neka fina žena bi došla do vrata i rekla: ‘Sačekaj minut’. Rekla bi: ‘Bobe, došli su po pare za Independent’, a iz druge sobe bih čuo: ‘Ko ga jebe!’ To baš i nije jačalo moje samopoštovanje.“

I pre nego što je napunio četrnaestu, Tom je već radio noćnu smenu u lokalu Napoleone’s Pizza Parlor, mestu koje je kasnije učinio besmrtnim zahvaljujući pesmi „The Ghost of Saturday Night“, 1965. godine. Do picerije Napoleone’s stizalo se avenijom National, pored zloglasne Mile of Cars, do severnog kraja pruge. Tom je 1955. godine na tom mestu kupio „bjuik roudmaster“ za 150 dolara, za koji se ispostavilo da je toliki krš da je u njega uložio dodatnih 3.500 dolara, da bi mu diler na kraju dao samo 12 dolara za delove. Na aveniji National nalazili se se i lokal Golden Barrel, kineski restoran Wong’s i prodavnica pića Escalante’s. Napoleone’s se nalazio između pogrebne opreme Burge Roberts i trgovine motora Triumph.

Picerija je radila već dvadeset pet godina pre nego što se Tom Waits pojavio, bez značajnijih promena u tom periodu. Napoleon’s se nije mnogo promenio ni od tada. Džuboks, naravno, sada pušta diskove umesto singlica – iz nekog razloga disk Toma Waitsa, koji je unutra nije The Heart of Saturday Night, na kome je njegov omaž tom lokalu – ali je Napoleon’s zadržao prijatnu atmosferu četrdesetih. Možda se time može nekako objasniti zašto je mladi Waits redovno prelazio osam kilometara da stigne u Napoleon’s, umesto da nađe posao bliže kući.

Joe Sardo i Sal Crivello, koji još uvek vodi lokal, zaposlili su Toma. Waits kaže da je primljen zato što je momak koji je prao sudove u piceriji bio toliko krupan da je samo neki mršavi prcoljak mogao da se stisne pored njega u kuhinji. Tom je bio dovoljno sitan, tako da su duge noći, okretanja testa, posluživanja stolova i ribanja toaleta mogli da počnu. Njegova smena nije se završavala pre 4 ujutru. Imao je dosta vremena za razmišljanje, dosta vremena za čitanje, dosta vremena za proučavanje ljudi. Kako je rekao Hoskinsu 1999, svoje prve dve tetovaže uradio je dok je radio u Napoleon’s- u.

„Uradio sam mapu Uskršnjeg ostrva na leđima. Imam i ceo jelovnik Napoleon’s picerije na stomaku. Posle izvesnog vremena nestalo im je jelovnika. Poslali bi me napolje, ja bih skinuo košulju i stajao pored stolova.“

Waits je u nekoliko navrata tvrdio da nikada nije imao želju da napusti takav život. Zapravo, gajio je nadu da će jednom i sam posedovati restoran.

„U godinama odrastanja“, rekao je Davidu McGeeju iz časopisa Rolling Stone 1977. godine, „moje ambicije nisu išle mnogo dalje od rada u restoranu, eventualno do kupovine nekog lokala. Muzika je bila puko zaluđivanje. Zamišljao sam da sam gazda. Ni manje, ni više”

Prošlo je više od dvadeset godina kada se poverio Hoskynsu:

„I dalje nisam uveren da sam doneo pravu odluku. Skitam. Radim dečji posao. ‘Čime se baviš?’ ‘Smišljam pesme.’ ‘Uh, u redu, dobro bi da nam došla koja, ali ono što nam sada treba je hirurg.’ Gledano iz šireg ugla, nema sumnje da je zabava važna. Ali ima i drugih stvari koje bih voleo da znam, a ne znam ih.“

Waits je počeo da piše pesme dok je radio u piceriji, ali kada pogleda unazad, nije uveren da bi se ti rani radovi zaista mogli nazvati pesmama. „Uglavnom su to bile parodije postojećih pesama sa opscenim tekstovima.“

Ratovao je s nastavnicima

Sećanja Sala Crivella na to vreme malo su drugačija. Prihvata da je Tom bio vredan radnik, ali mu je već tada bilo jasno šta njegov mladi zaposleni želi od života.

Crivello ostaje pri tome da je Tom bio rešen da postane muzičar.

„Imao je petnaest godina. Pisao je pesme. Tada je svirao u nekoliko klubova… bifea i sličnih mesta. Uvek smo razgovarali o tome dok smo radili. Video sam da se kreće u tom pravcu. Znao sam da je talentovan, ali nikada nisam mogao pretpostaviti da će postati tako veliki.“

Tokom godina rada u piceriji Napoleon’s, Waits nikada nije video Sala bez uniforme – stare kecelje uflekane sosom od paradajza, papirne kape šefa kuhinje i crnih cipela sa gumenim đonom. A onda je jedne noći, moglo je to biti za Badnje veče, ostao šokiran kad je video svog šefa u potpuno drugačijem izdanju. Sal je dogovorio izlazak na kuglanje sa nekom devojkom pa je, po završetku smene, nestao u sporednoj prostoriji, presvukao se i ponovo se pojavio. Waits kaže da mu je izgledalo kao da je Supermen izašao iz govornice. Negde u podsvesti, Waits je uvek zamišljao Sala kako svuda ide u toj uflekanoj kecelji, tako da je bio očaran neočekivanim otkrovenjem. Izgled, sada je mogao da se uveri, može često da prevari.

Pesme koje su obradili drugi…

„Better Off Without A Wife“ Pete Shelley Sa albuma raznih izvođača Step Right Up: The Songs of Tom Waits (Manifesto PT3 41101-2) (1995)

„Better Off Without A Wife“ Johan Verminnen (snimljeno na holandskom kao „Beter Zonder Wijf“) Sa albuma Stilte Als Refrein (Biram Records) (1973)

„Big in Japan“Wolfgang Ambros (snimljeno na nemačkom kao „Gross in Kagran“) Sa albuma Ambros Singt Waits (BMG Ariola Munchen) (2000)

„Big Black Mariah“ The Carnival Saloon Sa albuma The Carnival Saloon Live (2001)

„Big Black Mariah“ John Hammond Sa albuma Wicked Grin (Pointblank/ Virgin 7243 9 50764 2 8) (2001)

„The Black Rider“ Frank Black and the Catholics Sa albuma Black Letter Day (spinArt 113) (2002)

Preko puta picerije Napoleon’s bio je kineski restoran Wong’s. Kada bi osoblju picerije dosadilo da jede picu, ugovorili bi razmenu sa Vongom. Waits je ispričao Davidu Fricku iz Rolling Stone- a kako bi odneo picu preko puta, a

„oni bi mi zauzvrat dali kinesku hranu. Nekada bi mi Vong rekao da sednem u kuhinju, gde je spremao svu tu hranu. Bila je to najčudnija galerija – zvuci, para, njegovo urlanje na saradnike. Osećao sam se ko u Šangaju. Voleo sam tamo da odlazim.“

Waits je tokom tog perioda i dalje išao u školu, ali priznaje da se samo provlačio. „Istinski bih zablistao tek posle škole“, kaže, pošto je tokom cele školske godine bio nezainteresovan, dobijao osrednje ocene i ulazio u povremene sukobe sa nastavnicima. Frank i Alma Waits, i sami školski nastavnici, imali su malo razumevanja za takvo ponašanje i odbijali su to da pripišu uobičajenom mladalačkom buntovništvu. Bez obzira na njihovo neodobravanje, Tom nije više želeo da igra po pravilima. Samo je muzika imala tu moć da mu rasplamsa maštu, tako da je napustio školu, prihvatio dodatno radno vreme u piceriji i počeo ozbiljno da piše pesme.

„Mislio sam da je srednja škola sprdnja“, rekao je Wisemanu. „Pohađao sam školu u piceriji Napoleon’s.“

Waits je potom iskusio niz beznadežnih poslova – domar, kuvar, perač sudova, vozač taksija, vatrogasac, potrčko, pumpadžija – čak je prodavao i kišne gliste pecarošima. Naporno je radio sve poslove koji zahtevaju nošenje mrežice za kosu i gumenih rukavica. Opisao je sebe u tom periodu kao „tatamatu za sve zanate.“ Sve te poslove obavljao je sa jednim ciljem. Novac koji je zarađivao omogućio mu je da u slobodno vreme istražuje noćni život San Dijega, a za njega je to bio dobar način života.

Kada je konačno dobio posao portira u malom klubu i bifeu zvanom „Heritage“, u oblasti Mišn Bič u San Dijegu, našao se u odličnoj poziciji da iskusi bogatstvo muzičkih stilova. U klubu „Heritage“ svirali su rokeri u povoju, kao i folk pevači, bluzeri, džez muzičari i kantri pevači. Mogli su da izvode šta god požele.

Zvanično, Waits je trebalo da cepa karte na ulazu, ali je ubrzo shvatio da se od njega očekuje da radi i kao izbacivač. Dodeljen mu je nogar od stolice za samoodbranu i uputstvo da se otarasi nepoželjnih – mrskih aktivista i baraba urađenih kofeinom.

Zavoleo je i džez otkrivajući Mosa Allisona i Dizzyja Gillespia 

Muzika je bila svuda, na poslu i van njega.  Waitsovi prijatelji bili su zainteresovani za sve što se stalno vrtelo na dugim talasima, uglavnom se zadovoljavajući da zajašu talas sa The Beach Boys ili time da odlutaju omamljeni tamjanom i pepermintom benda The Strawberry Alarm Clock. Waits je ostao po strani. Love-in okupljanja i peace simboli nisu mu bili dovoljni – nije obožavao Jimija Hendrixa i njegova soba nije bila ukrašena psihodeličnim posterima. Njegov dekor je, zapravo, bio daleko uvrnutiji. Opsednut stihovima, svuda po zidovima kačio je reči pesama Boba Dylana. Počeo je da sluša i neke stare ploče svojih roditelja na 78 obrtaja. Oduvale su ga melodije Cola Portera i Georga Gershwina za Tin Pan Eli. „Nije me oduševljavao Blue Cheer, pa sam našao alternativu, makar to bio i Bing Crosby“, rekao je Davidu McGeeju. Waits je zavoleo i džez, otkrivajući Mosa Allisona i Dizzyja Gillespia.“

Dok su njegovi ortaci čekali u redu za karte kako bi videli velike izvođače kao što su The Beatles, The Who i The Kinks, Waits je udovoljavao svom manje popularnom ukusu. Ipak, s vremenom je zavoleo i nešto od muzike šezdesetih. Kako on to kaže:

„Stvar je u tome što je ploča uvek ploča – ako ne želiš sada da je slušaš, nemoj. Slušaj je za trideset godina… Mislim, pustiš ploču i eto ga. Tu je taj trenutak koji su zarobili… Upravo sam čuo ’Kicks’ od Paula Revera i The Raiders na putu ovamo, i to je kul pesma! ’Wild Thing.’ ’Louie Louie.’ Čuo sam ’Son of a Preacher Man’ pre neki dan i skroz me je oborila. Postoji trenutak u pesmi gde Dusty Springfield kao da šapuće ’The only one who could ever love me’ onako tajanstveno i tiho. To je seksi pesma! Hej, sve je to tamo.“

Tom Waits je kao tinejdžer bio veoma zainteresovan za pesme sa pričom. Uvek ga je iznova oduševljavalo da čuje čitavu, složenu čežnju sažetu u skup stihova. Spoj popa i klasike umetnice Bobby Gentry iz 1967. godine, „Ode to Billie Joe“, priča o strasti, prevari i samoubistvu u američkoj unutrašnjosti, bila je najbolji primer. Imala je više slojeva od glavice luka i Waits je bio zaintrigiran. Poput Gentryjeve, želeo je da ispriča priče koje bi privukle ljude i zabavile ih.

U klubu „Heritage“ Waitsa bi povremeno pozivali na scenu da dopuni planirani program, kada su obično nastupali blugras, kantri, folk ili tradicionalni bluz izvođači. Poneo bi gitaru ili bi sedeo za klupskim klavirom i izvodio obrade melodija Mississippija Johna Hurta i Reverenda Garyja Davisa. Kako je „Heritage“ bio lokalna birtija koja angažuje uglavnom lokalne muzičare, a među njima retki su bili oni sa originalnim materijalom, Tom nije imao priliku da često izvodi svoju muziku.

Waits je posećivao i godišnji folk festival u San Dijegu, na kojem je slušao lokalne talente i nacionalne zvezde u prolazu. Utapajući se u masu, provaljujući zvukove, Waits nije ni slutio da će kroz par godina i sam nastupati na istom festivalu.

Slušanje živih muzičkih nastupa samo je podgrevalo Waitsovu želju da i sam stane pod svetla reflektora. Osnovao je bend pod imenom The Systems, koji je svirao obrade R&B standarda,. U razgovoru sa Hoskynsom, prisetio se: „Prve godine sam spremio kompletan Schoenbergov42 program… ma ne, svirao sam ’Hit the Road, Jack’, ’Are You Lonesome Tonight?’. Bilo je prilično trulo, zaista…“ Još jedna od udarnih pesama sastava The Systems bila je „Papa’s Got a Brand New Bag“, od Jamesa Browna, koju je Waits i godinama kasnije izvodio svojoj publici na koncertima.

Frank i Alma bili su pomalo začuđeni zanimanjem koje je odabrao njihov sin. „Mislim da većina roditelja ohrabruje decu kada odaberu bilo šta osim kriminala“, rekao je Waits Marku Rowlandu iz magazina Musician 1987. godine.

„Muzika je uvek bila oko mene dok sam bio dečak, ali nije bilo dovoljno tog ’ohrabrivanja’ – što mi je omogućilo da sam nađem svoj put.“

Lenj, neodgovoran i neorganizovan

Waits je nastavio da opisuje kako je, kao izvođač početnik, bio svestan neizbežnih opasnosti svoje misije, ali nije uspevao da se usredsredi ili utvrdi gde su granice.

„Kada si mlad, veoma si nesiguran. Ne znaš da li smeš da se nasloniš na taj prozor, jer šta ako se slomi… Kada sam počinjao, nisam imao pojma šta radim. Sada mi je mnogo jasnije. Na neki način bih voleo da sada počinjem. Toliko je sjajnih momaka, a samo jedna trećina njih i dalje stoji, ostali su pod zemljom. Trebalo im je deset godina samo da izbiju na površinu.“

Strah od scenskog nastupa koji se ukorenio u Waitsu u ovoj ranoj fazi, od rizika koji nosi nastupanje, održao se narednih decenija.

„I dalje imam košmare sa scenom na kojoj sve kreće po zlu. Klavir se zapali. Rasveta pada na binu. Cepaju se zavese. Publika baca paradajz i trulo voće. Probijaju se napred do scene, a moje cipele ne mogu ni da maknu. Uvek pustim taj film u glavi kada planiram turneju. Košmar koji te potpuno rasturi.“

Došao je i trenutak kada je San Dijego postao premali za Waitsa. Pomalo okolišajući, kasnije je primetio da „u izvesnim godinama shvatiš da je San Dijego kul zbog mnogih studija za tetoviranje, i kada si spreman, tačno znaš u koji treba da odeš.“ Kako bi pojasnio, Waits je to povezao sa razgovorom koji je vodio sa Paulom Reubensom (komičarem, ranije poznatim kao Pee Wee Herman, sa kojim je igrao u filmu Misteriozni čovek).

„Pričao mi je da je odrastao u Sarasoti, Florida, i mrzeo je to. Ali jedne večeri otišao je u restoran i celo mesto je bilo puno cirkusanata. Pomislio je, kako kul mesto za život. Dakle, naiđe trenutak kada se poistovetiš sa svojom zajednicom. A onda, usledi ono, čoveče, moram da brišem odavde!“

Kako bi „zbrisao“ iz San Dijega, Waits je počeo redovno da odlazi u Los Anđeles. Bile su kasne šezdesete. Noćni život u gradu odvijao se galopirajućom brzinom, a njegove posledice bile su izuzetno teške. Waits se bacio u sve to. Radio je do tri ujutru, ludovao do zore i spavao do podne. U razgovoru sa Davom Zimmerom iz časopisa Bam, priznao je da se opredelio za pevanje i pisanje pesama kao zanimanje, „jer sam u suštini lenj, neodgovoran, neorganizovan, ne umem da planiram i volim da spavam do kasno.“

Losanđeleska narko-scena, koja je upravo cvetala, nije ga privlačila. Ipak, alkohol je postao njegova droga, olakšavši mu pristup urbanom noćnom životu zavodljivih žena, ofucanih barova i nebrojenih mogućnosti. Bacio se u klupske vode i vrlo brzo zaplivao, iz noći u noć obijao je prljave bircuze, okružen tučama, slušajući bendove koji se bore da zadobiju naklonost prisutnih. Waitsu je sinulo da bi tako nešto i on mogao da radi. To otkrovenje, rekao je za časopis Buzz, zapravo je usledilo kao rezultat susreta sa Sir Montijem Rockom III, baš njim od svih ljudi na ovom svetu, deklarisanim gej portorikanskim pevačem i slavnim frizerom koji je bio frontmen transvestitske grupe Disco Tex and The Sex-O-Letters. Rock je takođe bio DJ u diskoteci 2001 Odyssey – gde je Tony Manero, lik koga igra John Travolta, zasenio sve na podijumu – u filmu Groznica subotnje večeri. (Upravo je Rock izgovorio onu klasičnu repliku: „Look at that chic! She be dancin’, man. She be groovin’!“)

Waits je naleteo na Rockov šou u jadnom, malom lokalu na Sanset Stripu, zvanom Filthy McNasty’s. Mesto je bilo skoro prazno – Rok i njegov bend, skockani u drečavoružičastim džemperima, svirali su osoblju bara, Waitsu i šačici biznismena odmetnika. Kako je Waits to opisao, Rock je bio usred „ogorčene i lude“ verzije pesme „The Tennessee Waltz“, kada je odjednom prestao da peva. Dograbio je svoje piće, zafrljačio ga je o zid i počeo da urla na „odela“, nazivajući ih „gomilom prokletih krvopija.“ Dok mu je znoj curio niz čelo, Rock se upustio u dugu, opširnu, briljantnu, ali „potpuno psihotičnu ispovest“ koja je ličila „na spoj pogubljenja i striptiza.“

Waits je, naravno, bio očaran. Pred njima je bio Sir Monti Rock III, propovedajući kao sveštenik i laskajući kao svodnik, dok je ispredao priču toj gomili koja ništa nije kapirala o iskustvima koje je imao u Portoriku, o zanimanju frizera, o svojim snovima i holivudskoj slavi. Paleći cigaretu, Rock je zatim izveo a cappella verziju R&B tužbalice Bena E. Kinga „I (Who Have Nothing)“. „Odela“ ništa nisu shvatala, ali zato Tom Waits jeste. Tačno je znao o čemu Rock govori. I baš tad i tamo sinulo mu je da ne sme više da gubi vreme. Morao je da uđe u šou-biznis što pre.“

Seks, džez i zen budizam

Otprilike u isto vreme, Waits je otkrio i knjige Jacka Kerouaca, Gregoryja Corsa, Charlesa Bukowskog, Allena Ginsberga, Williama Burroughsa i ostalih pisaca bit generacije.

To je bilo ogromno otkriće. Waits je otkrio čitav skup srodnih duša i želeo je da podeli sa svetom njihovu energiju i bogatstvo. Objasnio je Barneyu Hoskynsu da je to

„kao kada kupiš ploču i držiš je pod miškom tako da svi mogu da vide naslov… Osećao sam da sam otkrio nešto užasno vredno i nosio bih ga na vrh glave da sam mogao… Ugradio sam to u svoje biće“.

Waits je progutao Kerouacov roman Na putu, nezvaničnu bit bibliju, i odmah se navukao. Dao se u potragu za svim Kerouacovim tekstovima i usput je prelistao i neka prilično ezoterična izdanja – čiji čitaoci moraju da ubeđuju druge da se zaista pretplaćuju na te članke. Kerouac nije želeo da puni stranice prefinjenih dnevnih listova kao što su Gentleman’s Quarterly i New Yorker, zato je pisao za izdanja koja čitaju obični ljudi – za udarne časopise pedesetih sa nazivima poput Cad i Rouge. Kerouac je bio stvaran. Bio je čovek. Krvario je, znojio se, kresao je, pio je previše i pisao je o tome. A Waits je bio tu, odmah uz njega.

Kerouac je 1948. godine skovao termin „bit“, koji je zvanično ušao u upotrebu 1952. godine, kada je Kerouacov prijatelj i saradnik John Clellon Holmes objavio priču u New York Times-u pod nazivom „Ovo je bit generacija“. I tada je ta mala, usko povezana grupa pisaca počela da se probija da bi stekla mesto u istoriji američke književnosti.

Bit pokret imao je dva centra: Njujork i San Francisko. Ginsberg (pesnik koji je postao kulturni guru šezdesetih), Burroughs (koji je napisao klasični nadrealistički roman o zavisnosti od droge pod nazivom Goli ručak) i Kerouac četrdesetih su išli zajedno na univerzitet New York Columbia. Ova trojka vladala je naprednom bit scenom Ist Vilidža. U San Francisku, bit je cvetao u knjižari City Lights u Nort Biču pod brižnom rukom pesnika, izdavača i vlasnika radnje Lawrenca Ferlinghettija. (Knjižara City Lights je i dalje jedna od najpoštovanijih dobavljača alternativne literature na svetu.)

Učvrstivši se na obe obale, bit pisci počeli su da mešaju dva različita umetnička viđenja. Uranjali su u jedinstvenu strukturu američke poezije, dospevši pod moćan uticaj Walta Whitmana, posebno njegove lirsko-epske poeme Vlati trave (prvi put objavljena 1855. godine). Whitmanovu široku viziju, njegovo shvatanje metrike i stiha, bit je pomešao sa idejama ritmičke improvizacije i sinkope pokupljene od džez muzičara, koje su obožavali, uključujući i legende kao što su Charlie Parker, Miles Davis i Thelonious Monk. Bit je, međutim, predstavljao nešto više od literarnog stila. Stvorili su poseban način života, koji je bio u potpunom raskoraku sa vremenom svog nastanka – stegnutim godinama u vreme Eisenhowera. Bitnici su odlučno odbacivali vrednosti srednje klase – materijalizam, nasilan pristup, hrleći u potragu za sopstvenim umetničkim, seksualnim i duhovnim bićem. Usput su konzumirali dosta droga, upražnjavali neobavezan seks, istraživali džez i zen budizam.

Prvi pravi bit roman objavljen je 1952. godine – to je bio Go, Johna Clellona Holmesa. Zatim je, 1956. godine, Ginsbergov Urlik postao poetski manifest bit pokreta koji je vlada naredne godine pokušala da cenzuriše sudskim putem. U snažnoj trodelnoj poemi toka svesti oslanja se na starije uticaje – Whitmana, spise – kako bi stvorio nešto do tada neviđeno. Uneo je revoluciju u savremenu poeziju. Naredne godine objavljen je Kerouacov roman Na putu i bit kultura je dostigla svoj vrhunac.

Dela bitnika šezdesetih godina prigrlili su hipici, čiji se radikalni, novi, kontrakulturni vrednosni sklop poklopio sa idejama bit kulture iz prethodne decenije. Uticaj bitnika odrazio se na rad mnogih kulturnih ikona šezdesetih kao što su Ken Kesey, Hunter S. Thompson, Tom Wolfe i The Grateful Dead. Tom Waits je, takođe, preoblikovao svoj život kako bi proživeo životni stil i filozofiju bita.

Sa ortakom Samom Jonesom, Waits je spakovao neophodnu opremu u kola i krenuo na put, u Kerouacovom stilu. Obilazili su zemlju, napijali se, kresali, živeli punim plućima, upadali u sjajne avanture. Ipak, zov muzike bio je prejak – Jones i Waits su se ubrzo vratili u Kaliforniju.

Jay S. Jacobs

Prethodni nastavak

Sledeći nastavak

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

Danas Online

Ova biografija je dirljivo slavljenje jednog čoveka i njegovih mitova. U prvoj detaljnoj biografiji Toma Waitsa, Jay S. Jacobs prati sudbinu jednog od najeminentnijih američkih umetnika, čoveka koji veoma ceni privatnost i čija karijera prikazuje neobičan niz pobeda i poraza, lepote i uvrnutosti. U potrazi za ljubavlju i ličnom srećom, Waits je stvorio jedinstveno muzičko delo koje postaje sve čudnije, riskantnije i emocionalno angažovano. Knjigu je objavila izdavačka kuća Dereta, a prevela Ana Miletić. Uz dopuštenje izdavača prenosimo najinteresantnije odlomke.

  Feljtoni, Muzika, Tom Waits