Đakobot razmišlja shodno zakonu ekskluzivne disjunkcije. Ili 0 ili 1. Koncept jedinstva suprotnosti u njegovom poimanju sveta je apsurdna nemogućnost. Sa nepokolebivom sigurnošću on pita: kako nešto može istovremeno da bude i dobro i loše, i lepo i ružno, i privlačno i odbojno?

Đakobot razume količinu, ali ne i kvalitet. Ukoliko ne uspe da reši kakav zadatak za vreme koje je predvideo, sledeći put će izdvojiti više vremena, a ne više zalaganja ili uvida u problem.

Đakobot ne očekuje da bude podučavan, već programiran. Poduka stvara nedoumicu, nedorečena je i samim tim neizvesna. Otvara mnogo više pitanja nego što daje odgovora, a to kod đakobota stvara nesigurnost. Program pruža sigurnost.

Đakobot nikada ne greši. Moguće je da greške pravi program po kojem funkcioniše što, iskreno rečeno, nije njegov problem. On nije pisao program.

Đakobot ne oseća krivicu zbog sopstvenih postupaka. Preduslov za prihvatanje krivice je priznanje greške a to je, videli smo, u svetu đakobota nemoguće.

Đakobot ne razume kako bi mogao da popravi sopstveno ponašanje. On je nepromenljiv. Može se reprogramirati ali to nije njegov posao već zadatak virtualne vlasti.

Đakobot izbegava pojedinačno angažovanje. Svaki apel za ličnim zalaganjem, izborom i odgovornošću izaziva paničan strah te je stoga neprihvatljiv. Đakobot je rezultat serijske proizvodnje.

Đakobotu je uvek dosadno. On ne razume koncept unutrašnje spoznaje i duhovnog razvoja.

Đakobot je najveseliji u društvu svojih tehničkih igračaka. Kao uživalac svake nove virtualne smicalice, on je u virtualnom društvu zakonom prezaštićena vrsta.

Đakobot je nestrpljiv. Želi što pre da dobije to što je programiran da želi.

Đakobot voli instant nagrade. On sakuplja poene, živote i prelazi nivoe.

Đakobot ne vodi računa o svetu oko sebe. Razlika između virtualnog i realnog sveta je u tome što je realni svet neizmerno dosadan. Zato je realnost izložena beskrajnim i nemilosrdnim izmenama i prekrajanjima. I pored toga, đakobot brzo gubi interesovanje za okruženje. Uostalom, on je programiran da troši, a ne da čisti.

Đakobot ne brine o posledicama. U virtualnom svetu je sve podložno ispravci.

Đakobot uvek optužuje druge za sopstvene promašaje. To je posledica primene algoritma za napredovanje ka vrhu piramide vlasti koji je virtualno društvo u njega usadilo prilikom formiranja.

Đakobot je savršen, te stoga nepromenljiv. Sopstvenu vrednost verifikuje isključivo tuđim neuspehom.

Đakobot olako daje obećanja i govori ono što ne misli. On pravi strogu razliku između onog što priča da će uraditi i onog što će zaista uraditi. U tome ga permanentno obučava nenadmašni mentor – elektronski mediji.

Đakobot je verni materijalista. Za njega postoji samo ono što može da vidi, dodirne ili udari. Najjači argumenti u međusobnoj raspravi đakobota su snažne hardverske komponente.

Đakobot svako ljudsko biće doživljava kao robota. Roditelji, učitelji i vaspitači su roboti iz stare serije, te shodno tome – prevaziđeni. Kao napredniji model, đakobot ih posmatra sa nadmoćne visine.

Đakobot sebe ne shvata ozbiljno. On je samo jedan iz serije identičnih robota. Ukoliko ste ga Vi shvatili ozbiljno, to je već Vaš problem.

Za P.U.L.S.E Jovan Pavlović

  Društvo, Jovan Pavlović, pedagogija, školstvo