Draga Jonaš – “Ovde Radio Beograd”

U moru svakojakog govora danas, mnoštva poštapalica, opsesivnog korišćenja stranih izraza, siromašnog rečnika i polupismenosti, nemoguće je ne setiti se Drage Jonaš.

U svakoj profesiji postoje važne ličnosti koje su na osoben način dale dragocen i večan doprinos i pečat razvitku, poboljšanju i popularisanju odnosnog  zanimanja, a u spikerskom poslu i lepoti govorenja Draga Jonaš je bila i ostala neprevaziđena.

Više od tri decenije je radila u Radio Beogradu, njen prijatan glas smo slušali svakodnevno, kao narator je obeležila mnoge dokumentarce i reportaže, a onima koji su imali sreće da rade sa njom, svima onima koje je podučavala i kojima je nesebično prenosila znanje i i skustvo ( a to su bili svi koji su je za to zamolili) ostala je u sećanju kao vrsni poznavalac našeg jezika, naročito akcentologije. Mnogi novinari i voditelji koji su svoje karijere počeli sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka sećaju se : „…svi smo išli pred mikrofon, uživo vodili emisije iz studija na drugom spratu, a potom se teška srca vraćali u redakciju. Teška srca jer nas je tamo posle emisije čekala Draga Jonaš. Lektor. Strah i trepet.“ Stroga i neumoljiva, bila je podjednako poštovana i voljena. Bila su to vremena, kako je pokojni Milovan Ilić Minimaks umeo da kaže, sećajući se svojih voditeljskih početaka,  „kada nisi mogao preko radio-talasa da kažeš ni “Živeo Tito” ako prethodno nisi prošao ozbiljnu i strogu komisiju u kojoj su obično bili urednici, lektori, spikeri, direktori…“ A, takva komisija je bila nezamisliva bez Drage.

Iako penzionisana 1985. godine nastavila je sa radom, neumorna u svojoj želji i nameri da unapredi jezičku kulturu i iza sebe ostavi nove, mlade novinare, voditelje i spikere koji će znati kako se dobro i pravilno govori srpski jezik. Smatrala je to svojom moralnom obavezom.

„Glas jeste bitna komponenta, ali nije najvažniji. Svakako, spiker ne sme da krklja, da ima odbojan glas. On postaje lep tek kroz čoveka, kako se obraća, prilazi tekstu, koliko je verodostojan u čitanju. Ne možeš da čitaš ako ne razumeš ono što stoji napisano pred tobom. Može tvoj glas da bude božanstven, da miluje, ako ne znaš šta govoriš, stvar je izgubljena-  povuci vodu! Ono što tebi nije jasno, nije ni slušaocu, i to je osnovna stvar“  govorila je svojim učenicima.

Bila je veliki borac. Nisu je slomile ni porodične tragedije, ni rat, ni glad, ni batine u valjevskom zatvoru i šabačkom logoru. Radila je kao razvodnica u beogradskom bioskopu „Jadran“, na garderobi, prala klozete, krpila, šila, borila se za opstanak i nije to smatrala svojim poniženjem. Rođaci su je naterali da se prijavi na konkurs za spikera. Iako u najužem izboru, prvi put nije uspela zbog političke nepodobnosti supruga kog nije htela da se odrekne. Nije odustala, te su je kvalitet, sposobnost i mudrost ipak doveli pred mikrofon, prvo Radio Jugoslavije, a potom i Radio Begrada. Mnogo i neprestano je učila, usavršavala se, prolazila brojne obuke i kurseve koje su vodili lektori, reditelji, glumci, i to joj je ostalo do kraja života. Svoje greške nije krila i prepričavala ih je kao anegdote. Za svoj rad je dobila brojne nagrade među kojima su i „Vukova nagrada“ koja se dodeljuje za unapređenje srpske kulture, prosvete i nauke i „Zlatni mikrofon“, najviše priznanje  Radio Beograda.

Međutim, svojim možda najvećim priznanjem je smatrala reči jednog Vukomana sa Golije, nepismenog čoveka kog je Radovan Brankov doveo jednom prilikom u radio kao gosta. Rekao mu je da može da vidi koga god želi, a on je želeo da vidi Lepu Lukić i Dragu Jonaš. Kada ga je pitao zašto Dragu, odgovorio je :

„Nju najvolijem da slušam. Nije da mi nešto uvrće i zavrće, da ne razumijem, nego kao šjekirom odsječeno. Sve mi je čisto i jasno što ona kaže.“

za P.U.L.S.E:  Tatjana Đilas

Objavljeno u časopisu Vodič za život, br. 11, 2011.

  draga jonaš, radio i TV, Tatjana Đilas