IX poglavlje

Fatihov i Ademov pradeda bio je hafiz. To znači da je Kur’an znao napamet, na svetom jeziku islama, arapskom jeziku. Bio je predratni imam džamije i ceo život je posvetio islamu. Ne koristeći veru kao monetu, bavio se trgovinom robe za široku potrošnju i u to vreme bio imućan čovek. Izgradio je kuću na obali Lima, u starom delu grada, do koje je vodila kaldrma. Radeći ono što propoveda, služio je kao jemac za isplatu duga siromašnih, časnih i nečasnih ljudi. Nije se dao uplašiti siromaštvom, iako je na kraju izgubio svu imovinu plativši tuđe dugove. Uprkos svemu, odgojio je četiri sina. Treći po starini bio je Fatihov i Ademov deda Hamid. Pre nego što je hfz. Rahim Akin dobio decu, imao je ženu koja nije ostajala u blagoslovenom stanju, te mu je ostavila u amanet da se oženi po drugi put. Jugoslavija, tad nesekularna zemlja sa hrišćanstvom kao državnom religijom, dozvoljavala je, ravnopravnosti radi, tradicionalnim manjinskim verskim zajednicama da urede svoje zakone, koji su naravno u skladu sa moralom i dobrim običajima velike države. Islamska zajednica, zasnovana na Kur’anu i hadisima, dakle zvezdanom nebu iznad nas, dozvoljavala je višebračnost, tako da se hafiz po drugi put oženio i ovaj put dobio decu, četiri sina. Sve zahvaljujući amanetu njegove prve žene.

Da li je Fatih nekad poželeo da nije tu? Da amanet nikad nije dat? Sigurno. Njegovoj majci to je teško padalo. Hafiz je već bio u zrelim godinama kada je dobio dva mlađa sina, tako da su Adem, hafizov legitimni naslednik, i Fatih došli na ovaj svet, kako to Adem kaže, uz zvuk sirene. Najmanje što mogu jeste da na život, koji im je za dlaku pripao, gledaju pobednički.

Devedeset godina kasnije, Fatih i Kristina nisu ostajali u drugom stanju. Verovao je Fatih da je priča njegovog pradede istinita, iako je prenošena usmeno. Hafizova prva supruga se ne pominje. Ne zna joj se ni ime. U to vreme pretpostavljalo se da je neplodnost u ženi i taj put pretpostavka je bila tačna, ali sumnja pada na hiljade slučajeva kad je bila pogrešna, kao i na hiljade unesrećenih žena koje su bile i još uvek su prokazane kao nerotkinje. Oduvek pažljivi slušalac priča o starima, Fatih je duboko osećao da je ovaj put problem u njemu i samo ga je jedna analiza delila od potvrde surove stvarnosti, od straha da će se ostvariti ono od čega se strahovalo.

Kristina je bila drugačija od svoje majke Danice. Volela ju je više od svega, ali Danicu su ceo život omalovažavali muškarci. Fatihova majka Emina bila je predivna, topla, milosrdna, osmehnuta, puna jednostavnih istina, vešta i odmerena, ali kao i Danica, uvek iza svog muža. Bez obzira na sve. Fatih je znao da takvih žena više nema. Na to je gledao afirmativno. Dosta su muškarci uživali kredite koje ne uspevaju da otplate. Žene iz minulih vremena ostaju u ropstvu, ali ne u dužničkom, iako su one te koje izdržavaju supružnike, već u psihičkom, koje traje decenijama i koje se završava samo smrću.

Fatih je voleo Kristinu više od neba i vremena. Više od sopstvenog života. Utopio je sopstvo u njeno i prepustio se prvi put u životu. Opreznost je bacio u vetar onog trenutka kad ju je video, spreman da žrtvuje sve za samo jedan jedini trenutak sa njom. Imao je sreću, božji upliv bez sumnje, da taj trenutak potraje, nadao se, do njegove smrti. Venčao je meleka na zemlji. Ne onog koji se obratio Poslaniku s.a.v.s, već prvog do njega, u ženskom obliku, sa kratkom tamnom kosom, otkrivenog tananog vrata, sa senzualnim usnama, licem izraženih jagodica i krupnim mednozelenim očima iz kojih izbija setan pogled. S izgledom Karavađove Magdalene u ekstazi, u teksas-suknji i sa crvenim čarapicama, belim kaputom i crnim rukavicama. Fatih je doživeo iskustvo onostranosti gledajući Kristinu. Posmatrao je sebe dok nepomično gleda u ovo božansko biće i pitao se da li će smoći snage da joj priđe. Osetio se tako laganim, lelujavim, kao da nije tu. Kao da će ona proći kroz njega i neće ga opaziti. Uzeće knjigu i otići će. Morao je brzo da se pribere. Treba uvek govoriti istinu zato što se ona najlakše pamti. Umetnost je uzdići se do jednostavnosti. Kad je rečenica jednostavna, malo šta može krenuti po zlu. Kristina has left the building, paničio je Fatih, „umreću sâm i glup“. Drznuo se: „Izvini, moram da ti kažem. Ti si najlepša osoba koju sam video u životu. Možemo li da se upoznamo?“ Najpre pomislivši da je nešto zaboravila, Kristina je lepo reagovala na ove reči i stavila ruku na grudi, poput Fatihove majke dvadeset godina ranije, na proslavi Osmog marta, i odgovorila: „Hvala, ja sam Kristina“, „Ja sam Fatih“, ubrzo će on, „da, kao onaj reditelj“ odgovorila je. Fatih je zadrhtao i zatrepereo, ali ne od decembarske prohladne večeri, već od lepote ovog bića i njenog umilnog glasa. Mislio je da je u raju. Razgovor nije trajao duže od dva minuta. Sa onim minutima pre, dok ju je posmatrao, bilo je to najlepše vreme u Fatihovom životu. Pomislio je da sad može umreti, jer od ovoga bolje ne može. Pogrešio je. Bilo je bolje. Posle nekoliko promašaja, Kristina je postala vojnički oprezna. Nije dozvoljavala nijednom muškarcu da joj se približi, što je za Fatiha bila dobrodošla okolnost. Imao je vremena, otkrio joj je namere, te je bio spreman da posveti ceo život tome da ih ostvari. „Tako mi vremena“, govorio je, dajem ceo život za jedan njen jutarnji dah, jedan poljubac, jedno držanje za ruke, jedan zagrljaj, jedan pogled sa osmehom. Dobio je njeno srce, poklekla je pred Fatihovom upornošću i učinila ga najsrećnijim čovekom. Prvi put Fatih je zavoleo i nije izgubio.

Venčali su se dve godine pošto su se upoznali. Koliko god svakodnevnica bila opora, Kristina je bila deo nje. Fatih je imao sreće sa ženama koje su ga okruživale. Odrastao je u porodici sa dvema ženama, majkom i nanom, ubrzo samo sa jednom, svojom majkom, i sa dvojicom muškaraca, ocem i bratom. Bile su to divne žene, ali kao muškarac često se poistovećivao sa pogrešnim muškim uzorima.Te sjajne žene bile su mu pred očima, negovale ga i dale mu moralnu supstancu koju je kasnije nadogradio. Svaki kliše o ljubavi svakog pesnika bio je tačan. U pravu su. Ljubav je odgovor.

To se sve ugrozilo na dan kad je Fatih čekao „dijagnozu“ i uplašio se nasmrt, za svoj odnos sa Kristinom. Uveravala ga je da ne treba da se boji, da ga voli i da će sve biti u redu. Verovao joj je. Poverenje je krajnja valuta. Ona ga je zaista volela. Borili su se jedno za drugo. Možda je vreme da se bore za potomstvo.

„Šta ako sam neplodan? Prokleti evnuh.“ Kristina je bila rasna lepotica u čiju plodnost Fatih nikad nije sumnjao. Reči utehe: ne želi rasplodnog bika već muža i brak pun ljubavi i pažnje. Deca je ne zanimaju. Zanima je samo on, imao produktivno seme ili ne. Žalio bi majku. Neće imati unuke. Bar ne od njega. Žene su manje sujetne. Veća je solidarnost među njima. Govorile bi o svom problemu i time podstakle da se reši. Muškarci su gordi. Ne razgovaraju ni sa kim, čak ni sa lekarom, o tome da li mogu da imaju potomstvo. Možda bi im se moglo pomoći? Da li je problem u genezi ćelija koja nose materijal za oplođenje? Da li je problem nastao još dok je bio embrion ili je nastupio kasnije, kao posledica polne ili kakve druge bolesti koja se nije lečila?

U međuvremenu, deca širom sveta bivaju začeta u haustorima, javnim toaletima, posle prvog i jedinog snošaja, među promiskuitetnim ljudima i uprkos polnim bolestima. Uprkos preteranoj ili retkoj masturbaciji. Između konzervativnih i liberalnih, onih koji vode ljubav i koji upražnjavaju seks kao sport, između sveštenih i svetovnih, ološa i plemenitih, Jevreja, hrišćana, muslimana, budista, amiša i Roma. Između najrazličitijih govornika svih vrsta hindu jezika, tamilskog, kanada, urdu, farsi, hebrejskog, arapskog, starogrčkog i latinskog, čak i između ponekog govornika esperanta, na kraju, između svih sisara, svih živih bića, Sunca i fotosinteze, pčela i oprašivanja, svih u celom univerzumu.

Osim između Fatiha i Kristine.

Nije bila dovoljna besparica, bilo je neophodno veće zlo. Fatih bi, podstaknut Kristininim poletom, morao da se bori. Borio se za nju, boriće se i za ono što je većini omogućeno bez ikakve borbe: začinjanje drugog ljudskog bića. Nije mogao da racionalizuje zašto želi decu. Niko to ne može. Posredi je biološka opravdanost ljudskih nastojanja. Zamlaćivanje svakodnevnicom, ali svrha je uvek ista – opstanak. Svaki sebičan razlog: umnožavanje sebe, voljene žene, novi život koji nastaje. Gomila gluposti. Radi se o novom ljudskom biću. Čovek nije njegov vlasnik, već samo posrednik u njegovom stvaranju. Nova ličnost sa svojim vrlinama i htenjima, željama i strahovima. Bez ikakve veze sa roditeljima. Da, zahvalan je što je rođen, ali moli za svoj put. Bez lečenja tuđih kompleksa, bez unošenja tuđih strahova. Za neke je kasno. Radi se o opstanku vrste, a vrsta se brine za sebe. Za ono što je najbitnije. Rađanje. Ništa drugo nije nužno. Koliko je neophodno za vozačku dozvolu, položen ispit ili otvaranje firme? Toliko nije neophodno ništa za rađanje deteta. Nikakvo znanje ili veština. Odgoj novog ljudskog bića? Za to je potrebno sve.

X poglavlje

„Jebi se. Ja da se jebem? Da, ti se jebi. Jebi se ti, ovaj grad i sve u njemu. Jebite se radnici u Stazama i inženjeri, svi ste se zaposlili preko stranke, a govorite o poštenju, smejete mi se u lice. Jebi se bg vozu, postojiš, smrdiš i nikad ne ideš na vreme. Jebite se putnici u njemu, što mi upropašćavate dan. Jebite se vi koji ste odredili rano radno vreme, a uprkos tome ne radite ništa po vasceli dan. Jebite se čitači novina. Jebite se šatro užurbani. Ne gledate kuda idete i izigravate Njujork u Beogradu, a do juče ste plastili seno. Ceo život ste u Beogradu, a još nemate manire. Jebite se taksisti sa platinastim cenama, stručnjaci opšte prakse sa četiri razreda osnovne škole. Jebite se pekari sa sve dostavnim vozilima na trotoaru. Jebite se vi koji blokirate kolovoz. Mislite da ste, uključivši sva četiri migavca, rešili saobraćajni kolaps? Jebite se novobeogradski bulevari, svi ste isti. Jebite se betonski blokovi. Jebite se šetači pasa, važnije su vam životinje od ljudi. Jebite se jer ne kupite govna za sobom. Jebite se svih deset hiljada beogradskih kafića i vaša dvadesetčetvoročasovna posećenost. Jebale vas kombinacije koje tu pravite. Jebala vas iluzija o vrednosti i toliko neznanje da verujete da ćete živeti zauvek. Jebali vas beli okovratnici, vama je mesto u zatvoru. Jebali vas besni automobili i stanovi na ’dokovima’. Mislite da verujemo da ste ih svojim radom stekli? Jebale vas saobraćajna gužva i sirene. Seljačine, nije vam ovo livada. Jebali vas prosjaci i deca koja uvek spavaju kad im udelite. Prevaranti. Da bar deca dobiju nešto. Jebali vas korumpirani policajci. Jebalo vas nezavisno pravosuđe, nije vam bila bitna nezavisnost kad ste se tu zaposlili. Jeb’o vas toksični maskulinitet i sva odrastanja u njemu. Jeb’o vas odlazak u vojsku. Jebala vas vožnja automobila. Najveće gubljenje vremena na svetu. Jebalo vas stado i svako uspešno saterivanje u tor. Jebali vas okviri i očekivanja. Jeb’o vas vaš ponos koji mešate sa sujetom. Jebalo vas vaše prezime, vaša nacionalna i porodična tradicija. Zahvalite Bogu na ’crnim ovcama’. Jebalo vas gledanje preko plota. Jebalo vas ogovaranje. Živeli biste svoj život da ga imate. Jebala vas vaša zarada i vaša penzija. Da vam nije žena, sve biste spiskali na alkohol. Jebi se učitelju kad si dozvolio onakvo odeljenje. Jebite se učenici tog odeljenja, upropastili ste mi život. Jebem vam mater. Jebite se prijatelji koje nemam. Jebite se jer sam vam pomagao. Jebite se rođaci vršnjaci, uvek ste odlazili kad bih dolazio. Jebalo vas vaše društvo kurvi i delinkvenata. Gde ste sada vi, gde sam ja? Jebite se pacovi. Otkucavali ste me kod oca, a znali ste kakav je on. Jebi se oče, kažnjavao si me za svaku sitnicu i geometrijski progresivno za svaku veću. Jebi se brate. Sve si to ćutke posmatrao. Jebi se jer si me i ti otkucavao, a znao si kakav je otac. Jebi se ti i tvoj strah od njega. Jebite se svi. Niko me nije zaštitio. Jebite se jer sam rođen bez mana. Jebite se jer sam ih stekao zahvaljujući vama. Jebite se pohlepni lekari. Samo nečitko pišete i udarate pečate. Papir trpi sve. Mislite da ste uspeli nekog da zavarate? Ja još imam problem. Jebi se institute za plućne bolesti. Jebite se svi pulmolozi sveta. Jebite se nastavnici i profesori. Ništa me niste naučili. Sve sam postigao sâm. Jebi se porodico koja mi brani da idem u džamiju, a jedini predak kojeg ponosno pominjete bio je hafiz. Jebite se svi posetioci džamije, a kad smo već tu, jebite se imami i mujezini. Sprovodite političku propagandu umesto da propovedate veru. Jebi se ološu politički. Jebite se devojke kojima sam se udvarao. Ja vama poeziju, vi meni ignorisanje. Jebite se svinje pred koje su bačeni biseri. Jebite se zalagaonice, menjačnice, kladionice, banke i osiguravajuća društva. Umrećete, sve i da imate sav novac na svetu. Jebi se Beograde i jebi se Srbijo. Jebite se salaši u Banatu, suncokreti u Sremu. Jebi se austrougarska arhitekturo sa leve obale Dunava. Jebi se osmanska sa desne. Jebite se široke avenije i uske dorćolske ulice. Jebite se rezidencije sa Senjaka i udžerice sa Karaburme, nova naselja na Voždovcu i starine na Starom gradu. Neka pogodi zemljotres, nek’ zavlada vatrena stihija, nek’ sve izgori do temelja i pepela, nek preplavi Dunav i Sava i potopi celo ovo pacovsko leglo.“

„Ne, ne, jebi se ti, Ademe Akine. Morao si sve sam. Jebeni drkadžijo.“

Pao je potpuno nag na kolena i rekao sa šakama preko lica, okrenut plafonu. „Bože, ne verujem u tebe, ali želim da verujem da bi mi pomogao. Ovako ne mogu više. Molim te.“

Ne, ovo nije „25. sat“ Edvarda Nortona, ovo je prvi sat Adema Akina. Tako jadan i ostavljen, uvek samo traže od njega, retko daju, bio je na ivici provalije. Jednom i doslovno, s tim što je umesto ivice bila ograda nadvožnjaka, a umesto provalije auto-put. Godinama, čak decenijama gledao je u provaliju, pre nego što mu je konačno uzvratila pogled. Jedino što ga je sprečilo da joj se konačno preda u svojoj 24. godini bilo je kakvo-takvo islamsko moralno vaspitanje, koje nije uspeo da porekne dokraja. Sve i da je do tog trenutka bio ateista, ipak je bio konfesionalni ateista, jer beskonfesionalni ateizam ne postoji. U takvom vaspitanju samoubistvo je greh i ovo je jedna od retkih prilika kada je prednost biti rođen i odgajan ovde. Da je takvo odgajanje bilo vezano za drugu kulturu, gde se na samoubistvo gleda drugačije, svi bismo nešto izgubili izgubivši Adema. No, vaspitanje i majčin poziv koji se vremenski poklapa sa mogućim odsudnim činom, ali koji ga sâm po sebi ne bi sprečio, zaustavili su Ademov očaj i umišljaj. Majka, ništa ne sluteći, ali ipak majka, otpočela je uobičajeno čavrljanje i neizbežnu priču o budućnosti diplomca Građevinskog fakulteta. Kao i milioni ljudi pre njega, čak i milijarde, Adem je konačno pogledao u stvarnost svog zelenog dvorišta, na trenutak zanemarivši tuđe, i ugledao ono što mu je bilo pred nosem svih godina.

Alah u svojoj veličanstvenosti, Kur’an koji je ostavio onima koji se pokoravaju i Poslanik Muhamed s.a.v.s. koji nam prenosi njegove reči posredstvom meleka Džibrila. Noseći ime prvog čoveka, Adem (arapsko ime za Adama) je u tome video veliku simboliku i odgovor na svoju patnju, koju prvi put u životu nije smatrao uzaludnom. Bog nije na raspologanju Ademu ili njegovom istoimenom pretku, već smo mi na raspolaganju Njemu. On je nas stvorio. Adem, za razliku od Mehmeda Meše Selimovića, koji je navode iz Kur’ana skratio za književne potrebe, zaista je počeo da veruje u: „Tako mi vremena, čovek je na gubitku, doista, samo ne oni koji veruju i dobra dela čine i koji jedni drugima istinu preporučuju i koji jedni drugima preporučuju strpljenje.“ Proviđenje je takvo da se ovo moralo desiti. Adem pre nije verovao, činio je dobra dela i bio istinoljubiv, ali nije bio strpljiv. Bilo je neophodno da veruje i da se nauči strpljenju da bi sjedinio sve četiri vrline. Čak i da je bio strpljiv, nije verovao. Morao je da veruje da bi izbegao gubitak i na kraju propast. Srce će na kraju prihvatiti ono što ruke čine, a to su okrenuti dlanovi ka gore, telo ka Meki i poniznost u obliku sedžde, što predstavlja način na koji dokazuje svoju veru. „Ja verujem“, govorio je, „da nema Boga osim Alaha i da je Muhamed njegov poslanik.“ Šehadet, prvi stub islama, ono što Adema čini muslimanom, i njegovih dve milijarde braće i sestara ono je što je Adem znao, ali nikad nije ponavljao, sve dosad, kada je izgovarao svaki dan. Ponavljao je da je sreća što je rođen kao Adem, uštedivši vreme da nije, ali i da je u Kur’anu sve što je trebalo da zna da bi se osećao bolje. Najbitnija je bila aktivnost. Bog nama ne duguje ništa, već samo mi Njemu. On je naš Stvoritelj. Aktivnost oko koje je Adem organizovao svoj dan. Šehadet, tevhid, vera u Jednog. Alah se nije rodio i nije rođen, Alah jeste, vladar dana Sudnjeg, njemu se klanjamo i od njega pomoć tražimo, da nas uputi na pravi put, na put onih kojima je milost svoju darovao, a ne onih koji su protiv sebe srdžbu izazvali, niti onih koji su zalutali. Poslanik Muhamed (Salallahu alejhi ve sellem), Alahova milost i mir na njemu, poslednji je u nizu poslanika, posle Isa a.s, (Isusa Hrista), pomazanika, mesije, te Muse a.s, (Mojsija), sve poslanici koje Kur’an smatra svojim i na taj način miri i objedinjuje prethodne sve abrahamske, ibrahimske (alejhi selam) religije. Merjem, (Marija), majka Isaina, jedna je od najvećih žena koje su koračale ovom zemljom, ali Kur’an, naravno, kao i njenom sinu, jednom od najvećih poslanika, daje ljudsko svojstvo, dok božje, samo jednom – Alahu. Alah daje Kur`anu svojstvo svete knjige. U njoj je Njegova reč. Klanjanje pet dnevnih namaza drugi je stub islama, kojim se pokoravate Bogu i opštite s njim bez posrednika, pokazujete poniznost i tražite svoje mesto u dženetu, raju sa dženetskim hurijama, gde više neće biti patnje, mržnje, pohlepe, zavisti, bratoubistva, izdaja, svih zala na koje smo osuđeni u ovozemaljskom životu. Post tela i duše, od svitanja do sumraka, u mesecu ramazanu, kakav vam se zapoveda i čime se poistovećujete sa onima koji gladuju iz nužnosti na celom svetu, treći je stub islama. Uživljavanje, a ne samo saosećanje sa gladnima, čini vas plemenitijim prema braći sa kojima je delite. Četvrti stub je odlazak na hadž u sveto mesto Meku, gde je rođen Poslanik Muhamed i gde se trijumfalno vratio iz Medine, Poslanikovog grada, posle prisilnog izgnanstva. Propovedanje nove vere bilo je subverzivno za vlast. Beg i kasnije povratak jednog propovednika predstavljaju objedinjenu versku i svetovnu snagu u jednom jedinom čoveku, čije su reči nadahnule ogroman broj ljudi. Te su reči božje, preneo ih je melek Džibril (arhanđel Gavrilo) i ne smeju se dovoditi u pitanje. Hrišćanski hodočasnici idu u Jerusalim, tačku spajanja ove dve abrahamske religije. Jerusalim jeste mesto gde je Alah Uzvišeni u jednom času u toku noći, preveo Poslanika Muhameda iz Meke. Jerusalim, grad Ibrahimovog (Abrahamovog) izvora, gde je konačno propisao pet dnevnih namaza za svoje sledbenike. Mesto gde je Alah Uzvišeni razgovarao sa Musom a.s, (Mojsijem), što predstavlja i tačku spajanja sve abrahamske religije. Bez namere da mirim nepomirljivo, samo prenosim putem analogije. Konačno, peti stub islama, Zekat: „O vernici, delite od lepih stvari koje ste stekli i od onoga što smo vam Mi iz zemlje izveli. Ne izdvajajte ono što ne vredi da biste to udelili, kad ni sami to ne biste primili osim zatvorenih očiju. I znajte da je Alah nezavisan i hvale dostojan. Šejtan vas plaši siromaštvom i navodi vas na zlo, Alah vam obećava oprost i dobro, Alah je neizmerno dobar i sveznajući.“ (Kur’an, Sura II, El-Bekare: 267, 268).

Vera srca i čin tela stvarali su povratnu spregu, tako da je Adem verovao jer čini i čini jer je verovao te nikad nije prestajao. Na početku nije bilo kriza. Klonio se iskušenja, nije mislio da su provera vere. Čitao je Kur’an. Klonio se ljudi koji piju i psuju, klonio se alkohola, muzike, humora i priča, držao se samo Kur’ana i hadisa. Bio je gotovo kao iskušenik i tu je prestao da se približava Bogu, a udaljava od stvarnosti. Izgubio je dodir sa stvarnošću, poput čoveka koji halapljivo uzima hranu prethodno umalo ne umrevši od gladi. Monaški način života nije svojstven muslimanu koji ima uputstvo za stvaran život sa svim iskušenjima i opasnostima. Postoje derviši, koji su nešto najbliže monasima u hrišćanstvu, ali Adem nije zalazio na to područje. Uvek je bilo uzmicanja. Okružen uglavnom nevernicima ili ljudima koji veruju samo na rečima, brzo se vraćao u stvarnost i iz nje bežao, ne nalazeći meru. U verskim preterivanjima Adem se sećao da je i Poslanik proteran iz sopstvenog grada. Znao je na koga da se ugleda ako nešto krene po zlu. Bejavši Poslanik koji je primio Objavu, Muhamed nije čovek sa kojim se po svemoći možete porediti. Ostavio nam je uputstva, sledite ih, biće dovoljno. No, Adem je ipak prolazio, posle početne katarze, težim putem. Čak i u okolnostima poput ovih, težina mu je bila neminovna. Usud. Pribrao se, oživeo praksu Poslanika, poštovao roditelje i napravio, po drugi put, jedan od najsjajnih obrta u razvoju jedne ličnosti u koji se vaš pripovedač osvedočio. Neka ga Alah nagradi.

XI poglavlje

„Znate li da u Bibliji postoji čak 27 slučajeva bratoubilačke mržnje? Kain i Avelj samo su najpoznatiji. Zatim Josif, koga su braća prodala u roblje. Jakov i Ezav koji su se na smrt borili za naklonost oca Isaka. Prilično suprotno od Hristove preporuke – ljubi bližnjeg svog kao sebe samog. Istina, on je i došao da oplemeni tog strašnog Jahvea. Tako bar tvrdi ’Novi zavet’. Pogledajte seriju ’Fargo’ ili pročitajte ’Sanset Park’ američkog pisca Pola Ostera, naći ćete nešto slično, možda ćete čak uspeti da svarite“, rekao je Lav dvojici svojih međusobno suprotstavljenih radnika. Upravo im je ubacivao šubhu, senku sumnje, pokušavši dodatno da podrije njihov ionako poljuljan odnos. Imao je Lav taj prosvetiteljski odnos prema podređenima. Smatrao ih je neznalicama kojima je neophodan mentor da ih poduči. Strašna je ta nadmenost, privid moći kojeg se ljudi drže po svaku cenu, verujući da će živeti doveka. Da li je smatrao da se Luka i Lazija bore za njegovu naklonost? Lav zasad nije davao prednost niti jednom. Nije izigravao starozavetnog Boga, dajući prvenstvo jednom ili drugom. Istina, Lazija je bio duže kod gazde i mislio je da nije ni potrebno da se nadmeće za Lavovu naklonost. Računao je na maksimu Prvi u vremenu, preči u pravu. Međutim, nije mogao da ne primeti kako je Luka, mlađi po stažu, krenuo ofanzivno, spoplićući ga kad god bi mu se ukazala prilika. Lav je prepoznao ta nastojanja.

„Osećam negativnu vibraciju između vas dvojice, ali moram da vas koristim kao tim, dok još nemate dosje. Bar dok ga Lazija nema.“

Lav je ovo rekao šeretski, podsetivši Luku na njegov sporazum o priznanju krivičnog dela, za koji ovaj krivi Laziju.

„Dodeljujem vam organizacione poslove; to je samo priprema terena za iskusnije operativce. Videli smo šta je bilo kad ste pokušali nešto više. Jednom zlo biva, kako je govorio moj otac. Ne zaboravite ko vas hlebom hrani i kome sve dugujete. Ako samo pomislite da možete biti kao ja, u problemu smo. To je samo eufemizam za ono šta ću da vam uradim.“

„U redu, šefe“, uzvratili su uglas. Dva vojnika obično su se bedno osećala posle Lavovih traktata punih čas povlađujuće, čas ohole retorike. Izazivala je samo odvratnost kod obojice. To je ono što su im i roditelji radili, „pedagozi“ svake vrste, koji uobražavaju da im starost daje autoritet. Istina je da prosečan slušalac ovakvih gluposti poželi da ubije onoga ko mu popuje, jer mu je dosta takvih sranja. Tu smo da izvršavamo naloge, ne da slušamo životne mudrosti jednog kriminalca.

„Problem je što uopšte radimo za takav ološ, ali tu smo gde smo. Pokušaj sad da izađeš iz kola u koje si se uhvatio.“

Luka i Lazija se razlikuju, ali ako izuzmemo finese, ovaj put isto razmišljaju. Ne iz posebnosti, već iz prostog razloga. Svaki čovek svestan svog dostojanstva ne trpi ovakva poniženja. To je stvar integriteta. Čovek nije vreća za udaranje.

„Još ćeš mi postati simpatičan. U poređenju sa ovim što slušam danima, tvoj šovinizam dođe mi kao poezija. Ne znam koliko još da trpim ovo.“

Luka je ovo rekao zanemarujući to što ne zna Lazijin odnos sa Lavom, koji je postojao i pre nego što im se on pridružio.

„Nisam šovinista. Samo mi je stalo da se moj narod vrati na slavne staze istorije.“

„Zašto ne osnuješ političku stranku?“

„Zašto misliš da sam kod Lava? On je taj koji je trebalo da mi obezbedi sredstva i ostalo. Govorio mi je o tome. Smatrao sam da je vrhunac razvoja jednog kriminalca u Srbiji osnivanje stranke. Međutim, Lav me još ignoriše. I vređa. No, nemam izbora.“

„Uvek imaš.“

„Možda samo da se udaljim?“

„Misliš da je to moguće? Nismo zaposleni u Pošti Srbije. Istina, imamo veze sa distribucijom paketa. Lav je sve stariji. Ne čini mi se da će se promeniti. Slušamo previše sranja za male pare. Ideologija me ne zanima. To se tiče tebe jer si ovde upravo zbog ideologije. No, rekao bih da ona Lava ne zanima. Zašto bi onda uopšte bio tu?“

Smenjivali su se Luka i Lazija u ovom nabacivanju ideja, na neki čudan način približivši se jedan drugom u negativnom sentimentu prema Lavu. Tako je možda samo privremeno pod uticajem Lavove malopređašnje salve, a neophodno je vreme da bi se dve glave ohladile. Obojici je nedostajala impulsivnost koja Lavu nije i bar je jedan od njih sprovodio u delo podmuklu agendu za koju mu je Lav bio neophodan. Luka je merkao Lavovo mesto, ali još bez kontakata i logistike nužnih da ga svrgne. Lazija je već napuštao ideju o Lavu kao duhovnom ocu za čiju se naklonost valja boriti.

Lazija je razmišljao: Zašto bih, poput starozavetnih likova, bio neprijatelj bratu svome, kad je očigledno da to neprijateljstvo podstiče neki veći autoritet? Zašto bih se pokorio tom autoritetu? U slučaju Kaina i Avelja, to je Bog, tu nema nedoumice. Ali negde je to otac ili čak majka. Naravno da će roditelji jednog sina voleti više od drugog. Kako je to dobro naspram zla? Činim zlo da umilostivim dobro, a zapravo ga samo koristim u svrhu moći, koja je na strani oca. To može da bude i parabola, s obzirom na to da je i otac bog, te da je posredi jedna ista priča, samo u varijacijama. Naravno, Lav mi nije otac, niti Luka brat. Ne volim Luku, istina, ali Lav mi je sve omraženiji. Zašto nam preti što želimo da budemo kao on? Zašto bih se sukobljavao sa Lukom? Lav je star. Navukao bih samo neprijateljstvo njegovih naslednika, a možda im i učinio uslugu. Policajci bi priredili žurku, to je sigurno.

Ideja plemenskog tabua podrazumeva da prvi koji ubije poglavicu biva osuđen na najstrašniju smrt. Međutim, svakom sledećem poglavici koji strahovlada plemenom preti legitimno ubistvo, ako većina ili neki pojedinac oceni da je teror poglavice uzeo maha. Ono za šta je prvi rušilac tabua platio glavom, kod narednog prolazi kao pozitivno, jer više nema tabua koji bi rušio. Možda se rodi neki drugi, ali tabu o nedodirljivom nestaje. Priča starija od Biblije. Zašto se ne bi i ovde odigrala? Rađeno je to već i kod nas. Gledao sam na Lava kao na oca. Ipak, stalno me izneverava. Ne verujem, međutim, Luki da bih mu preneo šta mislim. U međuvremenu, Luki, udaljenom tek nekoliko metara od Lazije, zazvonio je mobilni. Advokat Akin pozvao ga je u vezi sa potpisivanjem sporazuma o priznanju krivičnog dela. Još pokoran zakonu, Luka je prihvatio pojedinosti koje mu je advokat predložio, zahvalio na pozivu i spustio telefon pored sebe.

„Mislio sam da si to odavno završio.“

„Spor je sistem, sve dugo traje. Trebalo bi da mi nadoknadiš deo novca za kaznu. Smatram tebe odgovornim.“

„Koliko?“

„Dvesta hiljada dinara.“

„Daću ti sto hiljada da me konačno ostaviš na miru. Ne volim da se pravdam, naročito ne čoveku kakav si ti. Uhvaćen sam u raskoraku. Ideja je bila da odem po novac za mito koji nisam imao uza se ili po Lavovog advokata, onog Preradovića, ali ti si već bio priveden. Na toj teritoriji obično se nalaze naši policajci, ali ne znam šta je bilo sa rasporedom ovaj put. Čuo sam i kako me cinkariš Lavu. Nije mi se dopalo. Prezirem to. Neka to bude voda ispod mosta. Oprostio sam ti, sa ovim parama trebalo bi da je dovoljno da me ostaviš na miru.“

„U redu. Daj novac i razmisliću da li da ti verujem. Moj advokat kaže da je istina stvar verovatnoće. S obzirom na to da sam ja taj koji sudi o ovome što si rekao, naknadno ću odlučiti da li je dovoljno uverljivo.“

Lazija je klimnuo glavom dok se Luka udaljavao. Pogledao je preko ramena, sa još šeretskim smeškom na licu i podignutim srednjim prstom leve ruke, te napustio prostoriju.

Prva mogućnost: U životu može sve da se desi, a naročito ništa.

Papir sve trpi. Lav je, u svojoj oholosti, na čelu „piramide“. Luka i Lazija njegovi su vojnici (ne jedini), zaduženi ponajviše za održavanje privida da je Lav zakonobojažljiv čovek i da se bavi legalnim poslom. „Draga Kej, za najviše pet godina posao Korleoneovih biće potpuno legalan.“ Da, sigurno, s tim što se Lav nije ni trudio da svojoj supruzi, za njenog života, obeća bilo šta. Kao ni svojim sinovima, niti unucima. Luka, ambiciozan vojnik – poput Tesija, koji je, što bi rekao Majkl, oduvek bio pametniji od Klemence, a ipak završio kraći za glavu – želi da zameni Lava na čelu te „piramide“. Ne poput Tesija, posrednika u dovođenu Barzinija na čelo ili neke slične bitange poput Tatalje (taj je samo običan svodnik). Ne, sâm Luka se zanimao za to čelo. Lazija je lakoverniji, ali ideološki svesniji. Manje pametan, poput Klemence, možda i delilac njegove sudbine. Da li liči na svog filmskog pandana? Možda zamoli Lava da se odvoji i krene sâm u posao i uz njegov blagoslov postane legalan. Međutim, u kakav posao? Ne zna ništa da radi. Naučiće, neophodno je strpljenje. Sa Lavom, posvećenom samo zaradi, izgubio ga je. Luka i Lazija pretresali bi razna rešenja, ali bi, u skladu sa naslovom ove mogućnosti, nastavila da rade za Lava, pokoravala se njegovim naredbama, čekala da on umre kako bi zauvek napustila kriminal. Možda i ne, ali svakako bi otišli svako na svoju stranu. Lav bi na kraju umro provodeći život u laži.

Druga mogućnost: Lav svakako umire, prethodno ubivši dvojicu vojnika.

Lukin i Lazijin međusobni antagonizam pravio je velike probleme u poslu iskusnom Lavu. Nije mario što se mrze, samo dok obavljaju posao kako treba. Međutim, od početka je bilo jasno da nisu vični. Da li je uzrok tome međusobna mržnja ili to što naprosto nemaju dara za kriminal? Lav nije želeo da razbija glavu oko toga, pa je posle nekoliko upozorenja uklonio obojicu. Nije se uznemirio, mada mu je Lazijina smrt pala nešto teže. To je posao. Bilo je: smaknuće ili zatvor koji bi Lav kad-tad fasovao ako nastavi da posluje sa nesposobnim dvojcem. A pod stare dane u zatvor mu se nije išlo.

Treća mogućnost: Luka i Lazija ubijaju jedan drugog.

Dve podvarijante. Malo zbog konkurencije, malo zbog posla, a malo zbog „Starog zaveta“, iako mu ovaj nije brat, Luka ubija Laziju i stvara klimu u kojoj on sâm baštini Lavovu naklonost. Uživa sve povlastice, dok se, osokoljen, ne odvaži da ubije i Lava ili bar sačeka njegovu prirodnu smrt i tako ga nasledi na čelu hijerarhije. Malo zbog konkurencije, malo zbog posla, a malo zbog „Starog zaveta“, iako mu ovaj nije brat, Lazija ubija Luku i stvara klimu u kojoj on sâm baštini Lavovu naklonost. Uživa sve povlastice, dok se, osokoljen, ne odvaži da ubije i Lava, ili bar sačeka njegovu prirodnu smrt i tako ga nasledi na čelu hijerarhije. Lazija dosad nije pokazivao ubilačke ambicije, ali pošto ubije jednom, lako će ubiti i drugi put. Možda da ubije kako ne bi bio ubijen. Posle sledi isto, kao domino-efekat, bez obzira na različite polazne tačke.

Četvrta mogućnost: Luka i Lazija poštede jedan drugog, a ubijaju Lava.

Posle Lavove starozavetne priče, dvojica, nezavisno jedan od drugog, pomno razmišljaju o ovoj mogućnosti. Da će moći da se samo povuku, a znaju za Lavove nezakonitosti, nije verovatno. Ne bi im bilo dozvoljeno. Opet, ubiti poslodavca nije najmudrije ako ne znate šta posle. Način na koji bi to uradili posebno je pitanje. Odgovor je oduvek isti. Uraditi ono što drugi ne smeju. Sâm čin zahteva poseban plan, jednostavan u osnovi. Nepogrešivu egzekuciju koju treba da izvrši neko ko je jedva držao oružje u rukama. A tu je i dan posle. Sutradan, najbitnije je kako zaštititi sopstveni život, ako su već uspeli da se zaštite od Lava.

Advokat Fatih i Luka sreli su se ispred zgrade u Katanićevoj. Razmenili su nekoliko rečenica, uglavnom u vezi sa skorašnjom filmskom produkcijom, pa se uputila u sud u nameri da završe onu birokratsku noćnu moru. Bilo je reči i o novčanoj pozajmici.

XII poglavlje

Čaplin je pisao da je umetnost emotivna nadgradnja tehničkog umeća. Reč definicija latinskog je porekla i u osnovi znači postavljanje granica tome što definišete; sledstveno, ograničavate ga. Isti je koren reči za odbranu, defence, i u toj svetlosti moglo bi da se radi o nečemu što mora da se brani da bi opravdalo svoje postojanje. Da bude defanzivno. Kad je čovek takav, uvek se oseća ugroženim. Od drugih ljudi, prirode, zamišlja situacije ili se nalazi u situacijama u kojima mora da pravda svoj čin. Čak iako to niko ne traži od njega. Jednostavno, takav je čovek. Učen je da bude prodorniji, ofanzivniji, ali ne. On je defanzivan. Kad mu ponestane reči kojima se brani, ostaje na vetrometini života, izložen poput glinenog goluba, životno ugrožen. Zašto se pravda ili brani? Zašto se definiše? Trebalo bi da ide napred i ne obazire se. Neka se teoretičari bave definicijama. Govorim o čoveku ili umetnosti. Svako ljudsko biće, a žena naročito, malo je umetničko delo. Čaplinova definicija umetnosti određena je filmom. Maljevičev kvadrat je umetnost. Umetnost je jedna velika deoba. Otud se film gleda u sali sa trista mesta. Delite ga sa drugim, pošto ga je stvaralac podelio sa vama. Zašto ga deli? Zar ova priča ne može da ostane neobjavljena? Zašto imam potrebu da je podelim? Zbog komercijalnog uspeha ili sebičnosti? Želim li da se čitaoci osećaju jednako bedno kao ja dok sam živeo i pisao? Želim li da budem čitan, a ne samo da čitam? Kome želim da se dopadnem? Opet nekim trećim ljudima, kritičarima i publici. Želim li da moje delo živi posle mene? Zašto bih uopšte pisao o intimnostima i nudio svoj život na dlanu nepoznatim ljudima? Jesam li toliko jadan? Zanemarujem li repliku Džeka Nikolsona iz legendarnog filma „Let iznad kukavičjeg gnezda“? „Ne peri svoj prljav veš na javnom mestu.“ Delujem li suprotno od nje? Da li je drvo proizvelo buku posle pada u šumi, kad nema nikog u blizini da to čuje? Sve su to pitanja na koje nemam odgovor. Izuzev ovde, izbegavam da ih postavljam, jer mi ostaje samo da se zaključam i zauvek ostanem u stanu. Sve je taština, zar ne?

Da bih bio dobar pisac, bilo je neophodno da pre toga postanem dobar čitalac. Trebalo je – posle četiri godine ubijanja u pojam rečima, oružjem, toliko jakim da sam jedva bio u stanju da potom pročitam dvanaest reči sa kesice za instant supu – oporaviti se i povratiti želju za čitanjem književnosti, metafizike, esejistike, bilo čega što nešto znači. Pravo za mene nije značilo ništa. Jedino zajedničko sa književnošću bile su reči. U pravu, zloupotrebljene. Zapitao sam se kako je moguće da autor udžbenika i Henri Dejvid Toro imaju na raspolaganju isti korpus slova, a da je ishod tako drugačiji.

Kjerkegor je pisao da ako sledite Hrista, ne dovodite u pitanje njegovu prirodu, jer on je crpi od Boga samog, dakle Oca, te nije pitanje šta je Hrist, već je odgovor da Hrist jeste. Pored psihoanalitičkog opravdanja antagonizma sa ocem, Frojd je pisao o još jednoj zanimljivoj pojavi. Naime, tri seminalna dela svetske književnosti – Sofoklov „Kralj Edip“, Šekspirov „Hamlet“ i „Braća Karamazovi“ Dostojevskog – imaju oceubistvo kao polaznu tačku. To ne može biti slučajno. Bilo je nužno da osmislim celu „zaveru“ kako bih sklonio oca s puta. Odluka nije doneta na mah. Sedam dana trajalo je razmišljanje o njoj, nije doneta naprečac i vrlo je temeljito sagledana. Nemoralna je i u osnovi glupa, ali kupio sam neophodno vreme. Otac je oduvek pričao u pretnjama. Obnevideo je od preterane ambicije prema sinovima. To slepilo planirao sam da iskoristim u svoje svrhe i tako mu napakostim.

Reči su mi nedostajale. Kada bih počeo da pišem, zapeo bih već na prvoj rečenici. Kad uzmete u obzir da se pravne knjige uče čitanjem, a ispit reprodukuje govorom, situacija je bila vrlo ozbiljna. Postajao sam nemušt, osim za deo onoga što sam pročitao iz udžbenika. Udžbenici su ograničeni. Ograničeni su ljudi koji su ih pisali. Ograničen sam i ja. Usled takve ograničenosti na kub, nije se moglo roditi ništa neograničeno. Jednostavna matematika. Bilo je pod hitno neophodno okrenuti se drugoj literaturi, drugim načinom života, lečiti se i sprečiti slepilo kod očiju, osujetiti činovnički mozak sa jedino reproduktivnim ograničenim znanjem božjeg najusamljenijeg čoveka.

Tibor Varadi čuveni je profesor međunarodnog prava, rođen u Zrenjaninu, predavač na mnogim svetskim univerzitetima i pisac knjige „Spisi i ljudi“. Knjiga govori o slučajevima nalik na grčke tragedije u osvitima Jugoslavije; oni potiču iz Varadijeve pravničke karijere, iz omota spisa najdugovečnije advokatske kancelarije u Jugoslaviji. Tibor Varadi takođe je koautor udžbenika iz međunarodnog privatnog prava koje predaje na Pravnom fakultetu – autor njenog najzanimljivijeg dela. Iako sam učio iz te knjige, pao sam čak sedam puta na ispitu iz Varadijevog predmeta. Verujem da to ima veze sa ostala tri autora ovog udžbenika, kao i sa činjenicom da mi profesor Varadi nikad nije predavao. Osujećen ovim neprekidnim padanjem, odložio sam udžbenike u strane i posvetio se drugačijoj literaturi, koja je presudno uticala na mene i koja je morala da poništi, ispravi i oplemeni loše vaspitanje koje sam sticao celog života. Bila mi je neophodna promena i tako sam se obreo u gradskoj biblioteci, sa namerom da se vaspitam i obrazujem biblioterapijskim sredstvima, što će reći čitanjem velikih knjiga.

Sve to za 1.500 dinara godišnje. Biblioteka je valjda jedino mesto na svetu gde dobijete mnogo za sasvim malo. Puna je ideja. Ljudskih priča nalik na vašu. Uviđate da niste sami i da se to ne dešava samo vama, već da je sve viđeno. Možda i nađete način kako da to dešavanje rešite ili da se pomirite s njim, ako je nerešivo. Autobiografije velikih ljudi koji su bili na potpuno istom mesto kao vi, ali su uspeli. Neki možda i nisu, ali su epski pali. Knjige iz psihologije koje koristite da upoznate sebe. Fiktivne likove sa kojima se poistovećujete. Književnost kao filozofija ili psihologija, jer su filozofi i psiholozi crpeli uticaje iz nje. Kako mislite da je nastao Edipov kompleks ili teorija o oceubistvu? „Krvavi presto“ ili „Ran“? „Andaluzijski pas“ ili „Zimski san“? „Taksista“ ili Felinijev „Kazanova“? Knjige su bile kao opojna droga za mene. Upijao sam priče i događaje, osećao se dobro. Oplemenjeno, iako nisam čitao knjige o samopomoći. Možda samo „Osvajanje sreće“, Bertranda Rasela, jednu od prvih, iz pera dobitnika Nobelove nagrade za književnost. Rasel savetuje pojedincu da se konačno odvoji od svog sopstva. Osetiće se bolje. Sopstvo je izvor patnje. Ljubav i odricanje od sebičnosti predstavljaju odgovor. Svakako nešto novo za nekog ko je samo na sebe mislio.

Istorija filma Dejvida Kuka u tri toma. Retinalna perzistencija kojom naš um zadržava sliku koju je odavno smenila druga, prethodno obe zabeležene u nizu od 24 frejma u sekundi. Pokretne slike. Od braće Limijer, Žorža Melijesa i D.V. Grifita, koji baštini literarno obrazovanje. Ejzenštajn i montaža, Orson Vels i duboki fokus, Bergman, Kurosava, Felini, Lin i Skorseze. Lorens Olivije i Marlon Brando, De Niro i Pavle Vujisić, Lilijan Giš, Beti Dejvis, Žana Moro, Klaudija Kardinale i Milena Dravić. Film predstavlja sublimaciju svih umetnosti u jednu pripovedačku celinu. Sergej Prokofijev je komponovao muziku za filmove Sergeja Ejzenštajna. Nino Rota za filmove Federika Felinija. Enio Morikone za filmove Serđa Leonea. Ejzenštajn je ekranizovao knjigu „Oktobar“ Džona Rida. Felini knjigu „Satirikon“ Gaja Petronija od pre dva milenijuma. Leone knjigu „Kapuljače“ Harija Greja. Samo neki od desetina hiljada primera koji kreću od jedne reči, jedne note, jedne slike. „U početku beše reč.“ Ili sentence iz knjige „O krajnim životnim svrhama“ Ota Vajningera, bolesnog genija i autora knjige „Pol i karakter“, koju sam pročitao prerano. „Drugi pol“ Simon de Bovoar. „Čovek može biti uništen, ali ne i pobeđen“, kaže starac Santjago, dok donosi samo riblju olupinu koja će nestati sa prvom plimom. Svesno ili nesvesno prizvan lik Džeka Nikolsona u pomenutom „Letu…“: „Bar sam pokušao, dođavola.“ „Mit o Sizifu“, Albera Kamija, čije reči odzvanjaju poput eksplozije u umu dvadesettrogodišnjaka, koji je i sâm razmišljao o samoubistvu. Pisac dokazuje zašto ga ne bi trebalo izvršiti. Dostojevski, počev od „Kockara“. Dostojevski je, u svojoj prozi, otac svekolike psihijatrije, od bolesti zavisnosti do shizofrenije kakva je opisana u „Dvojniku“. Ujedno udžbenici i romani.

„Zločin i kazna“. Ovo remek-delo možete čitati na više nivoa i kao roman sačinjen od više žanrova. Kao policijski triler, recimo. Zašto je (anti)junak ubio staricu? Ako mu je motiv bio novac, zašto ga nikad nije potrošio i zašto se naposletku sâm prijavio kao izvršilac zločina? Pošto roman pročitate kao policijski, prelazite na sledeći nivo. Fikcija u službi metafizičkog učenja. Student prava živi u bedi i veruje u svoju moralnu nadmoćnost nad starom lihvarkom. Odlučuje da je ubije, prisvoji njen novac i živi kako zaslužuje. Za razliku od žene koja živi daleko bolje nego što zaslužuje i koja je u suštini bednica. Tako misli sve dok ne postupi po ovom imperativu, a onda mu se misao menja pod uticajem samog čina. Raskoljnikov se slama pod teretom zločina koji je učinio. Nijedan čovek ne može biti iznad drugog. Misao je kasnije nadogradio Fridrih Niče stvarajući svog Natčoveka. Već dva nivoa velikog romana koja su suprotna jedno drugome, a ipak koegzistiraju. Samo je pitanje u kojem ih uzrastu čitate. Zatim, Sigmund Frojd i klasici „Dosetka i njen odnos prema nesvesnom“, te „Psihopatologija svakodnevnog života“. Nikad ranije nismo bili upućeni na takvu literaturu i pitam se čija je to greška. Junak filma „U divljini“ navodi reči Henrija Dejvida Toroa iz „Valdena“ ili Tolstoja iz „Porodične sreće“. Toro je svojim esejom o građanskoj neposlušnosti uticao na samog Gandija i njegovu borbu protiv britanskog imperijalizma. „Valden“ je zanemareno remek-delo esejistike i duhovnosti beskompromisnog propovednika kojeg je kasnije navodio i Fridrih Niče opisujući ga kao genija. „Radije nego ljubav, novac i slavu, dajte mi istinu“, govorio je Toro. Ralf Valdo Emerson bio je Toroov mentor. Filozof poput antičkih. Njegovo pisanje bilo je praktična mudrost. Odgovor na pitanje kako živeti. Erih From i njegovo delo, kako voleti i slušati. Posedovanje ili bivstvovanje. Razuman glas koji je u suprotnosti sa reklamama koje vas ubeđuju da zgrćete sve više i sve češće dok vas smrt ne rastavi od stečenih stvari. Gete i „Jadi mladog Vertera“. Autobiografije velikih ljudi, uvid u njihove živote, osećanja i razmišljanja. Meša Selimović, Sigmund Frojd, Luis Bunjuel, Akira Kurosava, Džon Hjuston. Divne hronike koje dokazuju istinitost uvoda u Bibliju. Zatim, dva preostala dubinska psihologa, pored Frojda. Jung i Adler. Arhetip i kolektivno nesvesno, individualna psihologija. Frojdov šinjel i nadogradnja njegove misli. Zašto biste plaćali psihoterapeuta kad imate ovakve knjige? Osvešćivanje nesvesnog kao imperativ, da ne biste sve pripisivali sudbini. Henri Miler kao redak apolitični pisac, čija je „Rakova obratnica“ kao pripovedački stil najviše i uticala na autora ovih redova. Pomenuti Emerson, koji je predvideo da će svi pisati autobiografije. Čehov i njegove predivne kratke priče, čiji jedan red vredi više od svega što ćete ovde pročitati. Kratka priča „Opklada“. „Dnevnik zavodnika“ Serena Kjerkegora, njegova Kordelija. Pre ili zatim i Šekspirova. „Kralj Lir“. Produktivan rad, ljubav i prijateljstvo kao „Smisao života“. Esej o Gradivi Sigmunda Frojda koji nadmašuje samo delo „Gradiva“ Vilhelma Jensena. Svi „Neimari sveta“. „Ispovesti“ Žana Žaka Rusoa i ranjivost na papiru koja je mogla biti objavljena samo posthumno. „Magica lanterna“ Ingmara Bergmana, metafizičkog filmskog autora. Neminovnost pitanja šta bi naši autori stvarali da politika nije naša sudbina, jer o metafizici ne znaju ništa. Na jedan mazohistički način trebalo bi da su zahvalni politici koja nas sve kolektivno uništava. Tomas Bernhard, veliki uticaj i rečenični mag. Da znam da pišem, pisao bih kao Bernhard. Ili Saramago. Neuporediva lepršavost stila, rečenica na celoj stranici, lišena znakova interpunkcije, a opet savršeno jasna. „Slepilo“, „Sva imena“, „Udvojeni čovek“, birajte. „Smrt Ivana Iljiča“ Lava Tolstoja o čoveku koji u samrtnom ropcu shvata da je proživeo promašen život. Tolstoj nam sugestivno saopštava da shvatimo prioritete u životu dok ne bude kasno. „Proces“ i parabola „Pred zakonom“ Franca Kafke, o čoveku izgubljenom u bespućima birokratije koji traži smisao i ostane krivac do kraja što ga nije našao. Slušao je nametnute autoritete. Bardov „Julije Cezar“. Drama o likovima koji, suočeni sa izborom osobina kod drugih, uvek biraju one pogrešne kojima će dati prvenstvo. Kroz tu jednu osobinu gledaju celog čoveka. „Zapisi iz podzemlja“. Priča o čoveku koji je po sopstvenom priznanju bolestan, ali se ipak uvredi do smrti kad ga neko, koga vidi kao značajnijeg od sebe, slučajno udari ramenom u rame. „Tunel“ Ernesta Sabata, o bolesnoj opsesiji. Sabato je bio doktor fizike i perspektivan naučnik. U tridesetoj godini odlučuje da postane pisac i zauvek napušta nauku. Kolege ga preklinju da ne pravi takvu glupost. Veruju da daleko više može da dâ nauci nego književnosti. Jedan mu čak govori da bi mu oprostio samo ako napiše nešto veliko, poput Manovog „Čarobnog brega“. Epilog priče: Tomas Man je preveo Sabatov „Tunel“ sa španskog na nemački jezik i napisao predivan predgovor. Amin Maluf i višestruki identiteti. Rođen u Libanu, hiljadugodišnjoj oazi mira na Levantu, među najrazličitijim verskim zajednicama. Otac sledbenik malkitske, a majka sledbenica maronitske drevne istočnokatoličke crkve. Njegov maternji jezik je arapski, sveti jezik islama, a sâm se ostvario na francuskom jeziku, kao izbeglica iz krvavog libanskog građanskog rata. Nagib Mahfuz i freske iz života ljudi za koje nikad nismo čuli, neretko strašnih sudbina. „Jedan dan Ivana Denisoviča“ Aleksandra Solženjicina kao dijalog sa „Zapisima iz mrtvog doma“. Roberto Bolanjo, Hulio Kortazar, Amos Oz, Ernest Beker, Džordž Orvel, Jukio Mišima, Abdulah Sidran, Kormak Makarti, Bob Dilan, Herman Hese, Bela Hamvaš, Viktor Frankl, Pol Oster, Mišel de Montenj.

Filmovi „It`s a Wonderful Life“ Franka Kapre, takva lepota, očaj i radost likova, osećanja kakva niste znali da postoje dok niste videli film. O ljubavi, žrtvi, prijateljstvu i suženoj svesti koja preti da prikaže pogrešan put kao pravi. „No Country For Old Men“, film o nespremnosti čoveka pred zlom, o iracionalnosti ljudskog duha, o promeni vremena koju likovi ne opažaju, pa i dalje žive po starim uzusima, što bi ih na kraju i koštalo da su poklekli pred svojom sujetom. „Unforgiven“, film o nemogućnosti bežanja od sebe samog. Bivši okoreli ubica, zli kučkin sin, ne uspeva u nameri da postane farmer. Posveta ženi i njenoj ljubavi koja je uspela da ga u tome makar obmane. „Rašomon“, film o ljudskim slabostima i psihologiji. O priči i pričanju, različitima u zavisnosti ko je vaš pripovedač, te kome poklanjate svoje poverenje. Kako god, uvek ga poklanjate sujetnom čoveku. „Kradljivci bicikala“, film o krađi iz očaja, čoveka koji ni tad ne uspeva da je izvede, jer nije lopov. Samo ima gladnog sina. U posleratnom Rimu, ako nemate bicikl, nemate ni posao. „Once Upon a Time in the West“, film o osveti te njenoj nadređenosti nad životom i pitanju koliko je zadovoljstvo veliko pošto je osveta izvršena. Film o novim vremenima. Melodrama sa tužnim likovima. „Dr. Strangelove“, film – satira o likovima koji sebe i svet oko sebe shvataju previše ozbiljno. „Amadeus“, film o porazu pred genijem, razoružavajućoj snazi njegove muzike i vrlo često, u zavisnosti od gledaoca kojem se obraća, o nemogućnosti stvaranja bilo čega kad ste suočeni da je to što želite da stvorite već napravio neko nebrojeno puta bolje nego što biste to napravili vi. Poput „Gubitnika“ Tomasa Bernharda. „Vertigo“, film u kojem slabost glavnog lika biva podmuklo iskorišćena; ljubav je nemoćna pred željom za osvetom zbog poniženja. Na kraju svi gube, jer je ljubav izgubila. Konačno, „Taxi Driver“, film o destruktivnoj usamljenosti lika, koji čini sve ne bi li je se oslobodio. Međutim, toliko je ima u njemu da je postala njegov identitet, a neprijatelj je svako ko dirne u taj identitet.

„Nikad nisam dozvolio da se škola meša u moje obrazovanje“, ili „Moje obrazovanje je prekinuto jedino mojim školovanjem“.

Rečenice koje se pripisuju Vinstonu Čerčilu i Vudiju Alenu važile su i za mene. Ovo napred bilo je moje obrazovanje. Gotovo besplatno. Bilo je neophodno samo vreme. Setivši se dela i onoga što sam osećao dok sam ih čitao, prevagnulo je pozitivno nad negativnim. Samo privremeno, razume se. Ljudi o vama znaju jedino ono što im kažete.

Hajrudin Aginčić

Roman “Duše”

IX – XII poglavlje romana

Prethodni nastavak

Sledeći nastavak

Roman „Duše“, reč autora

Dosta onoga što bih napisao delim sa pripovedačem u romanu iz prvog lica; dakle, već se nalazi na stranicama knjige. Roman sam napisao zbog duga koji imam prema književnosti. Bojim se da nisam ni blizu da ga vratim.

O čemu se u romanu zapravo radi? O priči koja bi mogla da se sažme u nekoliko rečenica, poput Čehovljevih priča (bez namere poređenja, razume se), koje uvek, skoro poput kakve biblijske sentence, imaju tradicionalnu podelu, sukob u sredini – koliko god bio trivijalan, jer ljudski postupci često pomeraju granice imaginacije – i na kraju moralnu poruku. Likovi mogu biti svakodnevni. Drama je kao život, samo lišen dosadnih delova, kako bi rekao Alfred Hičkok. Najbolja definiciju drame još od Aristotela. Otud je roman kratak; da pripada američkoj književnosti verovatno bi bio smatran tek novelom.

Dakle, junak je u sukobu sa ocem ili autoritetom koji oponaša oca. Rešenje drame nije svojstveno akcionoj književnosti ili filmu, ali pozajmljuje dobar deo. Otud onaj, skoro pa jeftin deo romana. Otud i pripovedanje u trećem licu.

Od čitanja romana „Nema zemlje za starce“ imao sam želju da preuzmem strukturu u nekom svom potencijalnom delu, gde je pripovedač istovremeno i lik u romanu, pa uporedo pratimo i njegovu ispovest u prvom licu. Ako već kradem, da kradem od najboljih, što bi rekao Vudi Alen. Još jedna stvar izvire iz romana Kormaka Makartija – veličanstvena adaptacija braće Koen. Braća Koen su uvek režirala svoja scenarija, jedina dva filma po tuđem materijalu su „Nema zemlje za starce“ i film „O brate gde si?“. Potonji je, kako to kažu u Holivudu, vrlo labava adaptacija Homerove „Odiseje“. Zašto ovo pišem? Ovaj put ću citirati Umberta Eka, kad je rekao da svaki pisac početnik krene sa pisanjem u nameri da napiše nešto jednako veliko, poput „Odiseje“. Razočaranje nastaje kad shvati da to njegovo delo nije ni približno veliko. No, motiv ostaje. Jer bilo koji drugi motiv ne postoji. Štaviše, ludost je pisati danas, umetničku ili kakvu drugu prozu.

Vratimo se braći Koen. Prolog u romanu koenovski je momenat u strukturi priče – film „Ozbiljan čovek“. Naime, priča iz prologa nominalno nema veze sa radnjom, služi samo da doprinosi atmosferi i pisana je drugačije od glavnog toka priče. Zapravo, svako drugo poglavlje napisano je drugačije, bar je takva bila namera. U profanijim delovima romana, postoji skoro ista tripartitna podela likova. Ovaj put to je linčovski momenat – „Izgubljeni autoput“. Naime, Otac i dva sina sele se u ambijent primitivnog podzemlja i ono što sin apstraktno uradi u neparnim poglavljima, zaposleni uradi konkretno u parnim poglavljima. Moj pokušaj uvođenja uticaja filma na književnost, nešto kao obrnuti D.V. Grifit. Ipak, jasno je da u početku beše reč. Kad dolazimo i do četvrte bitne reference za mene i moj roman, a to je centralni motiv u tri, po mom mišljenju, najveća dela svetske književnosti: Sofoklov „Kralj Edip“, Šekspirov „Hamlet“ i „Braća Karamazovi“ Dostojevskog – oceubistvo. Vođen tim motivima napisao sam ono što sam najbolje znao i ne tvrdim da je dobro, ali verujem da je čitljivo.

Dakle braća Koen, Dejvid Linč, citati Alfreda Hičkoka, Vudija Alena i D.V. Grifita. Kormak Makarti, Sofokle, Šekspir i Dostojevski. Ovo predstavlja recept za pisanje romana; pogledate filmove ovih velikih autora, pročitate dela ovih velikih pisaca, dodate malo autofikcije, jer (novi citat) Felini je rekao da je sva umetnost autobiografska, kapnete dodir Milera, (i Henrija i Artura) i ukrasite psihologijom likova Ernesta Sabata te napišete roman. Bilo bi lepo i kad bi ga neko pročitao. I to je sve što vam treba.

Da zaključim sa motivima estetske i etičke vrednosti kakve nudi samo književnost i u dobroj meri film. Za estetske vrednosti, sud prepuštam ljudima koji estetiku bolje razumeju od mene – svima koji se usude da pročitaju roman. Za etičke vrednosti – bez namere otkrivanja radnje – pokušao sam da predstavim žrtvovanje – čoveka možda sužene svesti, ali za one koje istinski voli. Za one koji su bolji ljudi od njega, što je, verujem, zaboravljena veština.

  “Duše”, D.O.M.I.N.E, Hajrudin Aginčić, Književnost, roman