Како поступати са својим душевним немиром?

Душевни немир је схваћен, најпре, као позитиван порив који помаже сазревању човека, док сазревање приближава човека Богу. Уколико душевни немир, међутим, није схваћен од човека као изазов, ако у њему није откривен смисао, овај немир постаје негативна и деструктивна сила. Душевни немир у човеку део је, огледало или ехо свеопштег немира, ускомешаности и сукоба у читавој васиони. Вишевековна истраживања науке и њених највећих представника (Коперника, Галилеја, Бруна, Њутна и других), откривали су детерминистичке законе узрока и последице, док новија испитивања у квантној физици, астрономији и молекуларној биологији, као да указују на непредвидљивост кретања материје, упућујући човека, пре на индетерминистички, него на детерминистички поглед на свет.

Према саопштењима пренаталне психологије и ембриологије, стварање и разарање ћелија, сложена динамика која условљава сталне промене у ембрију и фетусу, почиње већ од зачећа и траје, као што знамо, све до смрти човека. О непрекинутом „рату“ у васиони, у човеку и између људи, као и унутар атома, знали су, или су само слутили, највећи пресократовски философи у старој Грчкој. У човеку, збиља, ратује тело са душом, душа са духом, осећање са разумом, свесно са несвесним. Одлучујуће питање, међутим, које је човек већ рано у историји себи поставио, а и данас га поставља, било је, да ли има у свему томе xиновском немиру, свуда око нас и у нама, неког реда и смисла. Ако је и било (свега неколико) тврдокорних материјалиста и атеиста међу философима старе Грчке који су одрицали Првог Покретача стварног света, приписујући све стварно случају, већина других мислилаца у свим старим цивилизацијама и културама, давно пре Сократа и Платона, препознала је и у нереду ред, и у немиру мир, и у покретљивости свега „непокретног покретача“, знајући Творца неба и земље, придајући му различита својства и имена. Нас неће, дакле, занимати различите философске, религијске и научне теорије, које су, у току неколико протеклих хиљада година историје покушавале да расветле вечну загонетку постанка васионе и човека, живота и смрти.

Хришћанима је довољно познато да за спасење човекове душе није неопходно да се ова вечна тајна разјасни човековом разуму и уму, јер се она сама собом разоткрива, једноставно и спонтано оном људском срцу коме се Бог открио у љубави. Љубав представља кључ за отварање оних тајни које Бог свима људима поставља, а „чистима срцем“ допушта да их и дотакну. Да бисмо се, међутим, уопште почели приближавати Љубави Божијој што бива тек када смо у Њега свим бићем својим поверовали немогуће нам је да се даље крећемо путем обожења, ако нисмо препознали узроке и последице свога сопственог душевног немира. Немир, сукоб, узнемиреност, унутарњу или спољашњу, није могуће избећи, некад до краја живота, и када смо свесно ступили на пут подвижништва (не само манастирског). Хришћанин зна и зашто је тако. Успињање на „брдо Кармел“, пењање Лествицама Господњим, пут је на Голготу. Са сваком новом степеницом или лествицом која води „горе“, наилази ново искушење које може да долази од Бога, од самог себе, од других људи, или од демона: неки хришћански подвижници, можда мало поједностављено, сматрају да су сва искушења – демонске природе, држећи се познатог места у Јаковљевој Посланици:

„Ниједан кад се куша да не говори: Бог ме куша, јер се Бог не може злом искушати и Он не куша никога“.

Често размишљам како нису само лични греси (обично тежи), неокајани и неисповеђени главни разлог због чега много људи силовито одбија веру и Цркву, већ је разлог и слутња људи, чак и добрих хришћана, да ако буду сувише ревносно испуњавали Христове заповести, не само да неће брзо стећи очекивани мир и „награду“, већ да ће имати све већих невоља у животу, па да ће, можда, чак и ако достигну Јовову праведност, бити искушавани „јововски“. И један и други споменути разлог због чега људи не желе да буду хришћани, неоправдан је и опасан, јер на изопачен начин реагују на немир сопствене душе.

Душевни немир у нама, најпре је позитиван, конструктиван немир, усмерен на унапређивање и сазревање човека. Овај немир је од Бога послат као опомена, изазов и шанса „палом човеку“ да се опет усправи, подигне очи своје небу и сачека послање Духа Светога који ће га даље водити земаљским путем у небеско пространство. Због чега је човек најчешће немиран? Зато што је гладан и жедан, што га нагони муче (сексуални и агресивни), што је болестан и има болове, што је радознао, што је брижан, што воли и мрзи и што се боји смрти. Анализирајмо мало ове најчешће узрочнике људског немира. Телесна глад и жеђ изазивају највећи могући немир. Они се морају задовољити да би човек схватио да ни онда, стварно, није задовољан. Схватиће тада, можда, да постоји у њему и једна друга, слично јака, метафизичка глад и жеђ – за трансценденцијом, Богом, правдом. Сексуални и агресивни нагони најачи су нагони у човеку после нагона самоодржања. И они траже, већ веома рано, у дечјем добу, да буду задовољени („дечја сексуалност“ није више за психолошку науку само Фројдова фантазија, већ чињеница; „дечја агресивност“ није измишљотина Алфреда Адлера или Меланије Клајн, већ нешто што сви родитељи из искуства знају). И њих треба задовољити (не говоримо тренутно о могућностима сублимације нагона), да би човек схватио да се иза сексуалног нагона крије љубав, као трансцендентна димензија секса, а иза агресивног, нагон ка сазнању, манифестован као радозналост. Јер, и када човек ублажи сексуалност истинском љубављу према партнеру, вечни боготражилац у њему (кад је само једном истински пробуђен), наставиће са даљњим открићем, сагледавши, сада већ духовним очима, да иза љубави према партнеру стоји љубав према Богу, а у нагону ка сазнању – богопознање или богооткривење. Сви су људи болесни и нема човека који не зна за болове, физичке или душевне.

Велики средњевековни лекар, философ и мистичар, Парацелзус, рекао је:

„Болести потичу из краљевства природе, а оздрављење долази из краљевства духа“.

Дуго трајање неке болести и болова, пружају прилику човеку да иза препознатог узрочника болести (неке бактерије или вируса), угледа стварног узрочника – Опомињача наше грешне и смртне природе који нас и преко болести привлачи к себи. Човек је душевно немиран, јер и воли и мрзи, некад, и дуго, једног истог човека (дете родитеља, брачни партнери један другог); човек је несрећан када му се на љубав не одговори љубављу (онда је и у стању да омрзне раније вољеног), несрећан је када је у страху да ће да изгуби вољеног, дубоко жалостан и немиран када га стварно изгуби. На овој истини која има корене у независној жељи људској, велики индијски философ Буда засновао је своје философско учење о четири истине и осмоструком путу спасења. И за хришћанина и за психолога, међутим, једно је јасно: човек остаје немиран доклегод воли и мрзи. Сви се људи, најзад, боје смрти (отуд душевни немир у њима), јер је узрочник сваког људског страха – страх од смрти. Сви су људи брижни, јер је „брига“ онтолошка категорија људског бића, као и страх и кривица. А шта стоји иза страха и бриге?

„Све док човек неприлично живи он осећа страх од смрти. Ако се за живота приближи Богу, онда његова љубав гаси оба та страха“,

каже свети Исак Сирин из nuu века после Христа. Покушали смо анализом најчешћих људских немира, сукоба и узнемирености, као и њихових узрока да покажемо смисао и сврху свих ових немира. Непрепознавање сврхе и смисла душевних немира, осуђује човека на „принуду понављања“ истих, на прибегавање бројним механизмима одбране (нарочито потискивања, пројекције, негације и идентификације са агресором), на хроничну неурозу, резигнацију и депресију. Сви наши немири у томе случају постају бесмислени, као Малох који гута жртве, а никад није засићен. У сваком православном календару набројани су главни (или смртни) греси, узрочници наших најтежих душевних немира, а који, практично, сви произлазе из наших нагона, иза којих нисмо никад спознали Дух: Гордост – грех који извире из агресивног нагона и нагона ка сазнању човекобога, иза кога човек није открио љубав Богочовека. Среброљубље – грех који долази из нагона за сакупљањем и поседовањем, иза кога се није уочила препорука Христова (парафразирамо): Не брините се шта ћете јести, пити, скупити и имати, јер о томе, за вас, брине Онај који вам броји сваку влас на глави. Блуд – грех који има корене у сексуалном нагону који постаје сврха самом себи, уместо да се нагонски пориви сексуалне енергије у току живота постепено сублимирају и тако, иза сексуалног нагона, открије чежња човека за спајањем са Другим у Целину из које је човек произашао. Завист – заједно са гордошћу, један од најјачих и најстаријих људских нагонских страсти. Луцифер је, према наговештајима у Старом завету (Језекиљ, 28, 12 – 16, Исаија, 14, 12 – 14) из зависти отпао од Бога, змија из рајског врта због зависти према Богу завела је прве људе, а већ одојче, од неколико месеци, према уверењу дечје савремене психологије, почиње да осећа завист; касније се зависти придружује љубомора, а и једна и друга страст у стању су да муче човека у старости, до саме смрти, Божијом помоћу савладана завист, топи се у радост давања, у блаженом стању оног ко се од срца радује сваком богоугодном успеху другог човека.

Неумереност у јелу и пићу – грех који слепо задовољава нагон исхране остајући му целог живота роб, уместо да човек постане гладан и жедан, не само земаљске хране, без које Бог зна да он не може постојати, већ гладан и жедан Бога и Његове правде. Гнев – храни се агресивним нагонима, гордошћу и завишћу, бескрајним и бесомучним човековим самољубљем и себичношћу, жељом за апсолутном влашћу и потчињавањем свега, људи и природе својој вољи – самовољи. Исту ону енергију из које гнев црпе себи храну, просветљени хришћански ум, користи у другом правцу – негујући смерност, кротост и трпељивост. Очајање – грех свих оних људи који нису савладали страх од живота и од смрти, који су хтели да сами себи остану судије, који су се уплашили љубави другог човека, који се никад нису разрешили прастарих људских амбивалентних осећања љубави и мржње. Није „судбина“ она зла вила или рђави Усуд из народних паганских веровања који одређује људски живот од рођења до смрти, већ човекова слободна воља, његова одлука о смислу и сврхи његових душевних и телесних немира.

„Судбина је замка коју сами себи постављамо“ (Исак Сингер),

и то онда када одбијемо да тражимо (јер ако тражимо и наћи ћемо, ко куца отвориће му се!) шта се крије у скривеним дубинама наших немира. Само Дух може да нам открије смисао дубине наших душевних и физичких немира. У хришћанству ми тај Дух називамо Свети Дух, треће лице Свете Тројице. Када сам недавно сусрео у манастиру Витовници (можда једином манастиру у Србији у коме се не говори о политици!) једног честитог богомољца, средњих или већ и старијих година, скоро без икакве школе, избеглицу из Босне, коме је све попаљено у селу, коме су обадва сина рањени у борбама, један теже (вероватно ће остати инвалид) и када сам га упитао како стишава свој душевни немир, убедљиво и мирно одговорио ми је: „Ничим не могу да га стишам осим дугим, понављаним читањем Јеванђеља и Псалама“. Ево, примера човека коме је Дух, у кога је поверовао, умирио душу, разјаснивши му Божијом Речи смисао немира. Зар у школованом Србину није тај исти Дух, такође, присутан, као и у овом простом православном човеку! Није, све док њиме влада највећи од свих грехова, јер од њега и сви други потичу – гордост! „Смири се, горди човек“, поручује велики Достојевски, подједнако гордој Европи и гордим Словенима.

Владета Јеротић

Извор: Чудо

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  Pravoslavlje, Psihologija, Religija, Vladeta Jerotić