Džamija zvana Kupola na steni – arhitektonsko remek-delo i treći sveti hram u islamu – otkriva svoje tajne naučnicima koji su dobili nezapamćen pristup.

Više od 13 vekova, džamija Kupola na steni bila je dragulj na kruni jerusalimskog svetog akropolja, prostranog područja poznatog Jevrejima i hrišćanima kao Hramovna gora, a muslimanima kao Haram al Šarif – Plemenito utočište. Kao najstarija građevina u islamu, ova kupola je ravnopravna sa obližnjom Crkvom Svetog Groba po duhovnom značaju i sa Tadž Mahalom po lepoti. Jednostavna geometrija obavijena raskošnim materijalima daje ovoj legendarnoj građevini bezvremenu privlačnost.

Jednog prohladnog zimskog jutra, svetište se polako puni ženama u dugim kaputima i hidžabima. One sede na mekanom crveno-zlatnom tepihu, same u svom razmišljanju ili u malim grupama da proučavaju Kuran. Dok se muškarci okupljaju u mnogo većoj džamiji Al Aksa koja se nalazi južno, ovo mirno mesto uglavnom pripada muslimanskim ženama i deci.

Sirin Karim, sredovečna vapitačica u vrtiću obučena u crno, pokazuje prema kamenoj masi koja dominira centrom zgrade.

“Ovo je mesto gde se Muhamed, blagosloven bio, uzdigao na nebo da se sastane sa svim prorocima, i gde se vratio sa porukom da se moli pet puta dnevno”, kaže ona. “Takođe je ovo mesto koje mu je izlečilo tugu. I mi ovde dolazimo da izlečimo svoju tugu i smirimo uznemireno stanje uma.”

Sveta ploča je boje mesečevog kamena, njena gruba i rupičasta površina oštro kontrira sjaju oko nje. Dve koncentrične linije mermernih i porfirnih stubova i lukova je okružuju, noseći kupolu ispletenu fantastično složenim oblicima. Zidovi nose lepršave arapske natpise, kao i jednu od najvećih kolekcija srednjovekovnih mozaika na svetu. S donje strane, ove staklene kockice se pretvaraju u bujne palme, zrelo grožđe i obilje dijadema i ogrlica. Poneki golub povremeno proleti kroz jedna od četvoro otvorenih vrata, lepećući u krugovima unutar okruglog prostora.

Uski niz istrošenih mermernih stepenika vodi ispod stene do grubo izlomljene pećine koja se naziva Bunar duša. Muslimanska tradicija tvrdi da vode raja teku ispod pećine, dok neki hrišćani i Jevreji odavno pretpostavljaju da ovaj prostor krije tajni prolaz pun vrednih artefakata.

Neki evropski lovci na blago su 1911. godine dali mito da uđu unutra i uzaludno krčili pećinski pod nadajući se da će pronaći čuveni Kovčeg zaveta. Njihova oskvrnuća su izazvala višednevne gnevne proteste. Sedamdeset godina kasnije, visoki izraelski rabini su bušili rupu na osnovi Zapadnog zida i probili tunel ka istoku u pokušaju da pronađu ovaj sveti predmet. Ilegalna potraga nije donela ništa osim kratkog obračuna između rabinskih studenata i muslimanskih čuvara i strahova od regionalnog sukoba.

Kupola na steni je čudesno preživela pljačkaše, zemljotrese, verske sukobe, krvave invazije i mnogo prozaičnije pretnje poput golubijeg izmeta koji zapušava odvodne cevi, što dovodi do curenja kišnice u zidove. Njena impresivna slika krasi šolje za kafu, kuhinjske ubruse i skrinsejvere, a slike njene kupole krase džamije, dnevne sobe i javne zgrade širom sveta.

“Gotovo dve milijarde ljudi je povezano s ovim mestom”, kaže šejh Omar Kisvani, upravitelj ovog verskog kompleksa, dok stojimo na sunčanoj kamenoj platformi koja podržava kupolu poput nekog dragulja. “Kada je prorok Muhamed sišao sa neba, po Božjoj volji, svi proroci su se okupili ovde da se mole”, kaže ovaj bradati sveštenik, mašući rukama kako bi obuhvatio staze, vrtove, dvorišta i zgrade koje se smatraju jednom velikom džamijom. “Zato molitva ovde vredi kao 500 molitvi na drugom mestu.”

Danas je Kupola na steni takođe središte jednog od najmučnijih geopolitičkih sporova na svetu, a njen zlatni svod često je pozadina nasilnih sukoba između palestinskih vernika i izraelske policije.

“Bilo koja crkva ili sinagoga u Svetoj zemlji je mesto mira”, kaže Kisvani uzdahnuvši. “Samo je ovde ratna zona.”

Muslimani uznose ovo svetilište kao najvažnije mesto islama nakon Meke i Medine, dok Palestinci poštuju njegovu simboliku kao dragocen simbol svoje nacije. Međutim, za mnoge religiozne Jevreje ova građevina je gnusoba osuđena na uništenje kako bi se stvorio novi jevrejski hram. Neki evangelistički hrišćani takođe insistiraju na tome da ga treba zameniti novim hramom kako bi se pokrenuo povratak Isusa Hrista. Takav eksplozivan spoj verovanja izaziva strah kod političara širom regiona, koji se plaše da bi bilo kakav pokušaj rušenja mogao da dovede do katastrofalnog rata.

Ipak, dok Tadž Mahal i Sveti Grob imaju jasno utvrđeno poreklo kao grobnice poznatih ličnosti, razlog izgradnje kupole je izvor rasprava i neizvesnosti.

“Moramo oguliti politiku nametnutu ovoj građevini, kao da ljuštimo luk, kako bismo razumeli zašto i kako je izgrađena”, kaže Beatris Sen Loran, američka istoričarka umetnosti koja je 30 godina proučavala ovo mesto sa svojim palestinskim kolegom Isamom Avadom, preminulim 2018. godine. Njihovi rezultati pružaju intrigantan novi pogled na ovo misteriozno staro svetilište i vizionarskog muslimanskog vođu koji ga je možda sagradio.

ŠEST VEKOVA NAKON što su Rimljani uništili Jerusalim i njegov kompleks jevrejskih hramova, ovaj akropolu je zadesila propast. Za vizantijske hrišćane, ovo pustošenje je bilo dokaz da je njihova vera trijumfovala nad judaizmom. Muslimanska vojska je preuzela kontrolu nad najsvetijim gradom hrišćanstva bez borbe samo nekoliko godina nakon Muhamedove smrti u Medini 632. godine. Kada su novi vladari poželeli da uspostave sopstveno mesto molitve u Jerusalimu, izbor je bio očigledan.

Jedna priča kaže da je tast Muhameda, Umar, lično očistio nečistoću i ruševine kako bi otkrio svetu izbočinu. Proćiće nekoliko decenija pre nego što će se izgraditi građevina iznad tog odlomka obožavane stene. Prema ranim izvorima, arhitekte su bili dvojica stanovnika Jerusalima: muslimanski teolog Redža ibn Hajva i hrišćanin Jazid ibn Salam.

Nisu morali daleko da traže inspiraciju. Crkva Svetog Groba, iz četvrtog veka, sa svojom masivnom rotondom iznad onoga što hrišćani veruju da je Hristov grob, nalazila se nadohvat ruke. I crkve osmougaone osnove – oblik sa korenima u antičkom Rimu – stajale su u Cezareji na obližnjoj obali Mediterana i duž Galilejskog mora.

Radnici koji su 1992. godine proširivali auto-put od Jerusalima do Vitlejema naišli su na ostatke još jedne osmougaone građevine. Rina Avner iz Izraelskog zavoda za antikvitete vodila je kasnije iskopavanje u maslinjaku pored benzinske pumpe.

Ustanovila je da je to dugo izgubljena Crkva Katisma, ili Stolica Marijina, izgrađena 456. godine. Unutrašnji i spoljašnji prstenovi crkve okružuju stenovitu površinu veličine sofe, gde se, prema predanju, Marija, noseći Hrista u stomaku, odmorila na putu za Vitlejem. Avnerova veruje da je ova crkva, koja je postala popularno hodočasničko mesto za prvobitne muslimane, poslužila kao model za Kupolu na steni koja se nalazi severno od tog mesta. “To je bilo vreme kada su hrišćanska sveta mesta još uvek mogla biti deljena,” kaže ona, “a njihove priče i verovanja prenosili su se u islam.”

IPAK, KUPOLA NA STENI nije prosto grandiozna kopija hrišćanskog svetilišta. Umesto skromne fasade većine vizantijskih crkava, originalna fasada svetilišta bila je obložena staklenim mozaicima koji su sijali na jerusalimskom suncu. Četvoro vrata zgrade koja se otvaraju ka četiri glavne tačke kompasa takođe nemaju očigledan prethodni primer u regionu.

Palate sa kupolama sa četiri ulaza i crkve sa spoljnim mozaicima postoje više od hiljadu milja južno u bogatom kraljevstvu Sabe u jugozapadnoj Arabiji, prema Sen Loranovoj, istoričarki umetnosti sa Harvarda, i Avadu, dugogodišnjem glavnom arhitekti i konzervatoru Plemenitog utočišta. Oni takođe ističu da kompleksni mozaici pokazuju uticaje iz Sasanidskog carstva na istoku, koje se nalazilo na prostoru današnjih država Irak i Iran.

Krune koje formiraju jedan motiv podsećaju na kraljevsku krunu koju su islamske snage zaplenile od sasanidskog monarha. Ti uticaji sugerišu da su muslimanski vladari doveli majstore iz udaljenih mesta u Jerusalim. Graditelji su takođe prikupljali kamenje i stubove iz jevrejskih, rimskih i vizantijskih ruševina Jerusalima da bi ih ugradili u strukturu. Rezultat je bio izuzetna sinteza tradicija iz dalekih krajeva brzorastućeg islamskog carstva.

Kada je završena, kupola je postala mesto za održavanje složenih rituala. Rani hroničari beleže prizore prisutnih ljudi obučenih u skupocene haljine koji su prelivali stenu zlaćanim uljem napravljenim od šafrana, mošusa i ambre. Drugi su palili tamjan, čiji se dim širio po gradu kao prijatan poziv na molitvu i privlačio hodočasnike i trgovce da kruže oko stene, a takva praksa možda potiče iz preislamskih arapskih tradicija.

Ali zašto su muslimanski lideri uložili toliko vremena, truda i novca u ovaj bogato ukrašeni hram? Za današnje vernike poput Karima i Kisvanija, on slavi Prorokovo mistično putovanje ka nebu. Međutim, ova povezanost nije pomenuta u malom broju tekstova iz vremena izgradnje kupole.

Neki tvrde da je nova omajadska dinastija, koja je osnovana 661. godine, želela da pojača prestiž Jerusalima na štetu Meke, glavnog centra moći njenih političkih protivnika. Prema ovoj teoriji, Kupola na steni je osmišljena kao rival Ćabe, svetilišta koje je fokusirano na svetu stenu oko koje muslimanski hodočasnici kruže. Drugi tvrde da je kupola afirmisala prisustvo islama u tada pretežno hrišćanskom gradu; napominju da je njena kupola skoro identične veličine kao najveća kupola Svetog Groba.

Ono što je sigurno je da građevina odaje počast kamenu u svom srcu. Pored priče o Muhamedovom mističnom uznošenju, tvrdi se da obeležava mesto gde je Adam stvoren, gde je Avram umalo žrtvovao sina Isaka, i gde će mrtvima biti suđeno na kraju vremena. Neki tvrde da je ovo mesto najsvetije mesto nestalih jevrejskih svetilišta. Kuran pominje Solomona, a omajadski vladari su možda odlučili da odaju počast kamenu koji je mnoge asocirao na tog čuvenog mudrog kralja. Kada su krstaši iz Evrope osvojili Jerusalim posle surove borbe 1099. godine, oni su pomešali kupolu sa Solomonovim hramom i pretvorili je u crkvu.

DONEDAVNO je osnovni dokaz za određivanje datuma izgradnje kupole i njenog glavnog zaštitnika bio natpis na jednoj od arkada zgrade. Mozaik sa natpisom beleži 691. godinu i verovatno ime omajadskog kalifa Abd el Malika, koji je tada vladao, iako je njegovo ime zamenio kasniji vladar željan priznanja. Abd el Malik je stoga dugo smatran osnivačem građevine, a datum je označavao početak ili završetak izgradnje.

Ali zlatna prilika – u doslovnom smislu – za prikupljanje novih tragova pojavila se početkom devedesetih godina kada su kupoli očajnički trebale popravke nakon što je 1960-ih jedan egipatski tim izvršio neuspešnu obnovu. Iako Izrael kontroliše bezbednost na ovom akropolju, kralj Jordana ostaje čuvar ovog svetog mesta. Kralj Husein je prodao svoj londonski dom da bi prikupio 8,2 miliona dolara i kupio 24-karatne zlatne oplate da prekrije spoljašnjost kupole. Radnici su takođe uklonili moderne aluminijumske i betonske popravke i zamenili ih tradicionalnim materijalima, uključujući grede od mahagonija i olovne ploče.

Avad je upravljao restauracijom iz 90-ih i dozvolio je Sen Loranovoj da dokumentuje proces. Koristeći ovu retku priliku, dvoje naučnika su istraživali građevinu od temelja do vrha, puzali među gredama, proučavali više od hiljadu starih fotografija i nalazili odbačene materijale od ranijih obnova.

Jedno od njihovih najintrigantnijih otkrića je da je čuveni natpis postavljen preko ranijih mozaika. Na osnovu toga i drugih dokaza, Sen Loranova i Avad tvrde da je prvi dobročinitelj zgrade bio Abd el Malikov prethodnik, kontroverzni osnivač omajadske dinastije koji se zvao Muavija. Sin trgovca koji je postao jedan od Muhamedovih pisara, Muavija je bio “brilijantan i lukav oportunista”, kako reče jedan islamski istoričar. Postao je guverner Sirije, regije koja je uključivala Jerusalim, u vreme kad su sukobi izbili među konkurentskim liderima novonastalog carstva. Traumatičan sukob je podelio muslimansku zajednicu na ono što će se kasnije nazvati sunitima i šiitima.

 Nakon što je njegov rival ubijen 661. godine, Muavija je krenuo u monumentalni građevinski program, uključujući popravku zidova i vrata Plemenitog utočišta. Beatris Sen Loran i Avad tvrde da je Kupola na steni deo tog masivnog projekta i da je osmišljena kao sedište kraljevske vlasti, kao i u verske svrhe. “Izgleda tačno kao krune u mozaicima”, primećuje Sen Loranova u vezi sa posebnim geometrijskim oblikom građevine i njenom ukrašenom spoljašnošću.

Njihova najkontroverznija tvrdnja je da je svetilište bilo otvoreno ne samo za muslimane, već i za Jevreje, hrišćane i zoroastrijance u periodu “inkluzivnosti”, kako to Beatris naziva. Kao zapovednik vernih, Muavija je istakao svoju ulogu lidera svih monoteističkih vera. Da su novi islamski vladari Jerusalima dopustili povratak Jevreja i dozvolili hrišćansko bogosluženje dobro je dokumentovano u onovremenim dokumentima, što podržava ideju o periodu nečega višeg od jednostavne verske tolerancije. Na taj način gledano, kaže ona, kupola je bila dijadema u “Muavijinoj viziji jedinstva”.

TAKVA HARMONIJA više ne postoji u modernom Svetom gradu. Jehuda Ecion, kome je pomogao jedan ekstremistički mentor, sakupio je 1984. godine ukradeni dinamit i nekoliko drugih ultranacionalističkih Jevreja. Njihov cilj je bio da raznesu kupolu.

“To je bilo neophodno”, mirno objašnjava Ecion prilikom posete njegovom domu u dobro čuvanom naselju na Zapadnoj obali. “To je jedini način da izgradimo treći hram.” Mnogi Jevreji veruju da se kupola nalazi na mestu dva prethodna hrama. Jedan doušnik je obavestio policiju pre nego što je grupa mogla da deluje, i Ecion je proveo pet godina u zatvoru zbog zavere za izvršenje krivičnog dela.

Druge akcije bile su uspešnije. Jedan regrut izraelske vojske, rodom iz Baltimora, zapucao je 1982. godine u ovom svetilištu, ubivši dve osobe i teško ranivši nekoliko drugih. Vakuf Jerusalima, islamska fondacija koja nadgleda ovaj akropolj, tvrdi da je bilo desetine pokušaja jevrejskih ekstremista da oštete ili unište građevinu.

Sada Ecion insistira da se rušenje kupole može dogoditi samo uz saglasnost vakufa, što je veoma sumnjiv scenario. Ali njegova vizija se odvija od marginale ka glavnom toku. Jevrejski verski i politički lideri koji su u prošlosti izbegavali svaki razgovor o uklanjanju svetilišta sada otvoreno govore o izgradnji trećeg jevrejskog hrama. U međuvremenu, sve više religioznih Jevreja zahteva pravo da se mole na platou koji je dugo bio rezervisan samo za muslimansko bogosluženje – što predstavlja izraelsku politiku koja je osmišljena da bi se sprečile trzavice između pristalica dve vere.

U poslednjih nekoliko godina, ovi Jevreji su testirali granice tog ograničenja, šetajući terenom u grupama koje štiti izraelska policija. Nova desničarska izraelska vlada uključuje nekoliko ministara koji žele da omoguće jevrejsku molitvu na akropolju, što pojačava tenzije.

Policija je tokom aprila ove godine dvaput upala u džamiju Al Aksa za vreme ramazana, razbijajući vrata i prozore, ispaljujući gumene metke i ranjavajući 12 ljudi. Policija je tvrdila da su ugušili nerede vernika koji su bili naoružani vatrometom i koji su se zaključali u zgradi, ali njihove akcije su osudile arapske zemlje i muslimani širom sveta.

Uz mnogo manje pažnje medija vlada druga, tiha kriza. Kralj Abdulah II, sin i naslednik Huseina, pokrenuo je 2016. godine višemilionski projekat za rešavanje velikih problema koji muče unutrašnjost Kupole na steni, uključujući ispupčene mozaike, perutanje maltera i truljenje drveta. Veći deo štete potiče iz 1960-ih od curenja krova ili prodiranja vode u zidove kada se 48 prvobitnih odvodnih kanala začepilo golubijim izmetom.

Napredak je bio spor. Jordanski zvaničnici i zvaničnici Al Akse krive izraelsku policiju, koja kontroliše sve što ulazi na kapije.

“Mešaju se u sve što radimo!”, kaže Basam el Halak, šef odeljenja za restauraciju, dok stojimo pored niskih drvenih ograda oko stene. “Svaki dan imam problem.” On pokazuje prstom na deo gde je boja izbledela. “Želim da ofarbam ovo tačno u istu boju, ali ne mogu da dobijem dozvolu.”

Kada je el Halak pokušao da zameni ispucale pločice 2019. godine, vezali su ga lisicama i zadržali u policijskoj stanici više od šest sati. Izraelska policija je odbila da komentariše njegove tvrdnje, ali s obzirom na zaoštravanje odnosa između Jevreja i muslimana u Jerusalimu, teškoće oko popravki i održavanja starog objekta će verovatno postati još veće.

DOK SE SUNCE POMALJA iznad Maslinove gore nekoliko trenutaka posle zore, Hanadi Halavani me dočekuje ispred jedne od kapija akropolja. Mala i mršava, Halavani je deo pokreta koji ima za cilj da Kupolu pretvori u centar za učenje Kurana za palestinske žene. “Počele smo sa 50 učenica i sedam nastavnica”, kaže ona. “Sada imamo 17 nastavnica i 650 učenica – i to je isključivo ženski projekat!” Prema mišljenju Halavanijeve, versko učenje i politički aktivizam su isprepletani. “Al Aksa je mesto bogosluženja i naša prisutnost ovde je štiti od okupatora.”

Izraelske vlasti, sumnjičave prema njenim organizacionim naporima, više puta su joj zabranjivale ulazak na sveto mesto, zbog čega se sastajemo izvan kompleksa. Halavanijeva tvrdi da je uhapšena 67 puta i da je 13 puta bila u zatvoru, uključujući tri u samici. Dok razgovaramo, nervozno pogledava u izraeslske policajce koji prolaze pored nas.

U poslednjih nekoliko decenija, kupola se pojavila kao moćan “nacionalni i verski simbol” za Palestince, objašnjava palestinski filozof Sari Nuseibeh. U svojoj kancelariji punoj knjiga severno od Starog grada, on kaže da kupola zadržava svoju moć kao mesto “gde se nebo i zemlja povezuju”. Ali on brine što mešavina politike i vere na obe strane postaje sve opasnija. “Ljudi postaju sve religiozniji”, kaže on. U međuvremenu, politički ekstremisti su takođe sve brojniji. “To je zastrašujuća budućnost o kojoj treba razmišljati.”

Po povratku sam zatekao dve desetine religioznih Jevreja, koje su čuvali naoružani izraelski policajci, kako kruže oko perimetra. Neki su se klanjali i dodirivali čelo u znak molitve. Skidam cipele i ulazim u kupolu, srećem Fataha Kajema i njegova dva sina, Ibrahima i Muhameda, kako šetaju mirnim prostorom.

“Ovo mesto je sveto jer je ovde došao Prorok”, kaže mi 51-godišnji računovođa. “I takođe kažemo da je u srcu prestonice palestinske države. Ovde dolazimo da se molimo da Bog ukine sve nepravde.”

Dok on govori, dve golubice besno lete unaokolo tražeći izlaz. A dole, stena stoji kao nemi svedok burne prošlosti ali i neizvesne budućnosti.

Endrju Loler

fotografije: Zijah Gafić

Pisac Endrju Loler je autor knjige Ispod Jerusalima: Zatrpana istorija najspornijeg grada na svetu. Fotoreporter Zijah Gafić je fokusiran na muslimanske zajednice širom sveta.

Izvor: Nacionalna Geografija Srbija

Tekstovi o religiji na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o arhitekturi na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Endrju Loler, Istorija, Jerusalim, National Geographic Srbija, Politika, Religija