Великани светског филма: Џек Николсон

Почетак успона глумачке каријере Џека Николсона поклапа се с процесом ревитализације америчког филма у целини, правцем који данас знамо под именом – Нови Холивуд. Николсон је почео да се бави глумом још средином педесетих година, али његова права глумачка персона биће рођена касније. Уморан од неуспелих покушаја да се наметне као звезда, средином шездесетих почиње да пише сценарије. Иако се на том пољу неће дуго задржати, то ће му донети познанства с људима који ће, како се показало, у знатној мери обликовати амерички филм у будућности. Године 1967. Џек Николсон пише сценарио за филм Trip, у коме глуме Питер Фонда и Денис Хопер, двојац који годину дана касније почиње припреме за свој независни, авангардни филм Easy Rider (1968), који се данас сматра једним од преломних филмова у историји Холивуда.

Николсон у том остварењу тумачи споредну улогу, Џорџа Хенсона, адвоката алкохоличара с којим се два главна лика (тумаче их Хопер и Фонда) упознају у затвору. Пошто их помоћу својих веза извуче одатле, Џорџ креће с њима на путовање моторима по пространствима Америке. Иако долази из потпуно друкчијег друштвеног миљеа, он разуме ту двојицу отпадника од система и у филму је нека врста резонера, јер успева да вербално артикулише оно што главни ликови само интиутивно наслућују. Позиција маргиналца, хипи-бајкера који самом својом појавом провоцира околину, жеља за константним путовањем – све су то елементи који карактеришу радикалну промену друштва, сукоб између старе, конзервативне и нове генерације која бесомучно трага за слободом. Улога Џорџа Хенсона заправо је оно што сваки још недоказани млади глумац прижељкује – упад из другог плана и дрска „крађа” гледаочеве пажње. Од тренутка када се појави до тренутка кад напусти причу, Џек Николсон је апсолутно доминантан не само због повољне драматуршке структуре већ и због своје веома експресивне глуме, што је препознала и Академија, која га је наградила првом номинацијом за најбољу споредну улогу.

До прве главне и велике улоге Џек Николсон долази само годину дана касније, у филму Five Easy Pieces (1970) редитеља Боба Рафелсона. Занимљиво је што је и у том случају битну улогу одиграло његово сценаристичко искуство, јер је претходно писао сценарио за Рафелсонов филм Head (1968). Током писања сценарија за тај филм, њих двојица су читала реплике свих ликова. Рафелсон је био задивљен Николсоном и није му било јасно зашто је овај престао да глуми. На Џеков одговор да се једноставно уморио и да никада није добио добру улогу, Рафелсон је одлучио да му понуди ролу у свом следећем филму.

У Five Easy Pieces Николсоново умеће дошло је до пуног изражаја не само због тога што је добио главну улогу, која неминовно носи највећи терет филма, већ и зато што цео филм, заправо, представља психолошку студију о главном лику. Роберт, кога тумачи Николсон, изврсно је осмишљен лик, у чијем карактеру можемо препознати типичне проблеме модерног субјекта – противуречан, несталан, у завади са светом и самим собом, вечито незадовољан иако себи не може да објасни разлоге незадовољства. Није претерано рећи да се, по својој комплексности, тај лик може мерити с јунацима Бергманових филмова и да се у њему лако могу пронаћи одјеци егзистенцијалистичке филозофије и књижевних ликова обликованих под утицајем те струје мишљења, као што је Камијев Мерсо. Та улога Николсону ће обезбедити да буде примећен као глумац чији се потенцијали не исцрпљују у ефекту ексцентричности (иако ће тај ефекат остати стално обележје његове глуме) и који се одлично сналази у тешким, драмским задацима, што му доноси и прву номинацију за Оскар за најбољу главну улогу. Оно што је вероватно најбитније јесте чињеница да је улога у Five Easy Pieces нека врста заметка оне препознатљиве слике коју чине све Николсонове култне улоге.

После Five Easy Pieces његова каријера креће у вртоглави успон. Од филма Мајка Николса Carnal Knowledge (1971), у коме потврђује свој статус глумца проблематичних ликова, преко друге сарадње с Рафелсоном (The King of Marvin Gardens, 1972), Николсон долази до друге и треће номинације за Оскар: за улоге у филму The Last Detail (1973) Хала Ешбија и Chinatown (1974) Романа Поланског.

У том постмодерном неоноар филму Поланског, Николсон доследно тумачи лик приватног детектива у складу с поетиком филма, непрестано на граници између озбиљног и пародичног, креирајући на тај начин својеврсну (ре)интерпретацију класичних узора, детектива богартовског типа. Можда и највећи квалитет глумца, поред самог глумачког дара, јесте разумевање поетике филма у коме игра. Тај квалитет Николсон потврђује и у сарадњи с Антонионијем на филму The Passenger (1975), у коме се повиновао захтевима специфичне визије тог великог аутора и пружио, за своје дотадашње глумачко искуство, поприлично атипичан израз, обуздавајући експресију.

Може се рећи да, заправо, филмом Chinatown почиње Николсонова сарадња са светски познатим редитељима, период у коме ће остварити своје култне улоге. После сарадње с Поланским и Антонионијем, Николсон глуми у филмовима Формана и Кјубрика, ремек-делима филмске уметности. Форманов One Flew Over the Cuckoo’s Nest осваја чак пет Оскара, од којих један иде и Џеку Николсону за најбољу главну улогу. Евидентно је да су се тада Николсону поклопиле све коцкице, лик је био као написан за њега. У причи о болници за менталне поремећаје као метафори репресивног друштвеног система, Николсон добија идеалну улогу побуњеника. У непрестаној свађи са системом он га истовремено огољава и деконструише, указује на његове дехуманизујуће механизме чији је циљ да сачувају постојећи поредак у коме људи нису слободне индивидуе него таоци.

У Кјубриковом филму The Shining (1980) Николсон игра Џека Торенса, фрустрираног писца који са својом породицом одлази да чува празан хотел током зиме. Иако се Стивен Кинг противио Кјубриковој одлуци да ту улогу додели Николсону јер је сматрао да би том лику више одговарао уравнотежен, не толико ексцентричан глумац како би каснија трансформација била израженија, данас је тај лик готово незамислив у тумачењу неког другог. Чини се да је у том филму Џек добио прилику да до максимума испољи свој упечатљиви „психотични” израз. То се поклопило и с Кјубриковом интерпретацијом романа у којој готово да нема предаха: лудило главног лика испољава се већ у моменту када он крочи у хотел и неумитно напредује како се прича развија.

Николсон је у том тренутку у зениту своје популарности. После Кјубриковог филма, поново сарађује с Бобом Рафелсоном у филму The Postman Always Rings Twice (1981), да би за улогу у Terms of Endearment (1983) редитеља Џејмса Л. Брукса добио још један Оскар, овај пут за најбољу споредну ролу. У Бартоновој верзији Бетмена (1989), њему следује, наравно, улога Џокера – сама есенција лудила, онога што је готово константно провејавало, у већој или мањој мери, кроз ликове које је тумачио. Брукс му додељује главну улогу и у филму As Good as It Gets (1997), за коју добија и трећи Оскар и тако улази у сам врх америчког глумишта као један од ретких глумаца који су три пута освојили то признање. Тај филм, као и About Schmidt (2002) Александра Пејна, обогаћује његов опус једном новом нотом: после енергичних и ексцентричних лудака, манијака и бунтовника, почиње да глуми и старе намћоре и мизантропе.

Џек Николсон достигао је ону тачку препознатљивости када сама његова појава носи одређено значење. Синтеза његових најупечатљивијих улога ствара једну „надулогу” која се најбоље дефинише појмом антихероја, чије поступке гледалац не може да оправда, али их негде у дубини душе разуме. Најбоље Николсонове улоге имају нешто луциферско у себи – то су деструктивни ликови, како према себи тако и према околини, али њихова деструкција увек нешто и открива и често указује на постојање проблема много дубљих од оних које сами стварају.

Јован Марковић

Извор: Југословенска кинотека

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Džek Nikolson, Film, Jugoslovenska kinoteka