Džoan Didion (1934) autorka je pet romana, šest scenarija i nebrojenih novinskih tekstova, ali je najviše domete ostvarila pišući dokumentarističku prozu. Jedno od vodećih imena “novog žurnalizma”, objavila je 13 zbirki i izbora eseja, analiza i memoarskih tekstova. “Mi pričamo sebi priče da bismo živeli”, čuvena je njena rečenica kojom otvara esej “Beli album”, objavljen 1979. godine. Esej, ne slučajno nazvan kao i ploča “Bitlsa”, donosimo ovde u nekoliko nastavaka.

Kalifornija, lične psihičke smetnje, lomovi i promene, Holivud, ubice zvezde nemog filma, „Dorsi“ u studiju, Crni panteri, univerzitetske pobune, masakr u kući njenih prijatelja Šeron Tejt i Romana Polanskog i svedočenje Linde Kasejbijan iz Mensonove „Porodice“ našli su se, između ostalog, u „Belom albumu“. Didionova, pišući iz pozicije neposrednog svedoka i promišljajući iz ugla učesnika, stavlja na Šezdesete i iluzije i paranoje tog vremena ovde tačku.

Mi pričamo sebi priče da bismo živeli. Princeza je zarobljena u konzulatu. Čovek sa slatkišima će odvesti decu u more. Gola žena na simsu prozora na šesnaestom spratu žrtva je sloma ili je gola žena egzibicionistkinja, a bilo bi “zanimljivo” znati kakva. Govorimo sebi da ima neke razlike u tome da li gola žena kani da počini smrtni greh ili da izrazi politički protest ili da je, aristofanski gledano, zgrabi i u ljudsko stanje vrati vatrogasac u svešteničkoj odori upravo viđen kroz prozor iza nje, onaj što se smeška u foto objektiv. Mi tražimo propoved u samoubistvu, društvenu ili moralnu lekciju u ubistvu petoro. Mi tumačimo ono što vidimo, odabiramo najizvodljiviji iz pregršti izbora. Mi u celosti živimo, posebno ako smo pisci, po nalogu narativnog toka od različitih slika, po “idejama” uz koje smo naučili da zamrznemo pokretnu fantazmagoriju koja je naše stvarno iskustvo.

Ili bar to radimo neko vreme. Ovde govorim o vremenu kada sam počela da dovodim u pitanje premise svih priča koje sam ikada sebi ispričala, to je uobičajeno stanje, ali nalazim da je ono problematično. Pretpostavljam da je taj period počeo oko 1966. i potrajao sve do 1971. Tokom tih pet godina, nastupala sam, spolja gledano, kao dovoljno sposoban član ove ili one zajednice, potpisnica ugovora ili karata za avionske letove, građanka. Pisala sam par puta mesečno za ovaj ili onaj magazin, objavila dve knjige, radila na nekoliko filmova; učestvovala u paranoji tog vremena, u odgajanju malog deteta i u zabavljanju brojnih društava koja su mi prolazila kroz kuću; napravila lake pamučne zavese za višak spavaćih soba, setila bih se da pitam agenta da li će biti kakvih ublažavanja poenti pari passu sa finansijerima, stavljala sočivo da omekne u subotu uveče za čorbu sa sočivom u nedelju, kvartalno uplaćivala socijalno i zdravstveno osiguranje, blagovremeno sam obnovila vozačku dozvolu, odgovorivši pogrešno na pismenom ispitu samo na pitanje o finansijskoj odgovornosti vozača u Kaliforniji. Bio je to period mog života u kojem sam povremeno “proglašavana”. Bila sam proglašena za kumu dece. Bila sam proglašena za predavačicu i panelistkinju, učesnicu seminara i konferencija. Bila sam čak, 1968, u izboru Los Anđeles Tajmsa proglašena za “Ženu godine”, zajedno sa suprugom Ronalda Regana, olimpijkom u plivanju Debi Mejer i još deset drugih žena iz Kalifornije koje su izgleda održavale kontakte i radile dobre stvari. Bila sam odgovorna. Prepoznavala sam svoje ime kada bih ga ugledala. S vremena na vreme bih čak i odgovarala na upućena mi pisma, ne baš odmah po prijemu, ali ipak bih, posebno ako bi pisma stizala od meni nepoznatih ljudi. “Tokom svog odsustva iz zemlje u poslednjih osamnaest meseci”, tako nekako bi odgovori počinjali.

Ovakvi nastupi bili su sasvim dovoljni, kako improvizacije nalažu. Jedini problem bio je to što je moje celokupno obrazovanje, sve što mi je ikada rečeno ili sam rekla sebi, insistiralo na tome da stvaranje nikada nije trebalo da bude improvizovano: trebalo je da imam scenario, a negde sam ga zaturila. Trebalo je da čujem šlagvorte, a više ih nisam čula. Očekivalo se da znam zaplet, ali sve što sam znala bilo je to što sam videla: fleševi slika u smeni sekvenci, odrazi bez “značenja” izvan njihovih privremenih rasporeda, nikako film, nego doživljaj iz sobe za montažu. U dobi, koja bi verovatno trebalo da bude sredina mog života, i dalje sam želela da verujem u narativ i razumljivost narativa, ali znati da se smisao može promeniti sa svakim rezom značilo je početi spoznavati doživljaj pre kao električan nego kao etičan.

Tokom ovog perioda provela sam ono što bi za mene bile uobičajene razmere vremena u Los Anđelesu i Njujorku i Sakramentu. Provela sam, što se mnogim ljudima koje sam znala činilo ekscentričnim, dosta vremena u Honoluluu, naročitoj tački gledišta koja mi je pozajmila iluziju da svakog trenutka mogu da preko rum servisa naručim revizionističku teoriju moje lične istorije, garniranu vanda orhidejom. Gledala sam sahranu Roberta Kenedija na verandi Havajskog kraljevskog hotela u Honoluluu, kao i prve izveštaje iz Mi Laja[1]. Ponovo sam iščitala sve od Džordža Orvela na Havajskoj kraljevskoj plaži, a takođe sam pročitala, u novinama koje su stizale dan kasnije s kopna, priču o Beti Lensdaun Forket, dvadesetšestogodišnjoj ženi svetlo plave kose koja je ostavila svoju petogodišnju ćerku da umre na bankini Međudržavnog puta broj 5, nekoliko milja južno od izlaza za Bejkersfild. Dete, čiji prsti su morali da budu ispetljani iz žičane ograde kada ju je dvanaest sati kasnije spasla patrola kalifornijske saobraćajne policije, reklo je da je trčalo za kolima u kojima su joj bili i majka, i očuh, i brat, i sestra “dugo, dugo”. Sigurno da se ove slike nisu uklapale u ma koji narativ koji sam znala.

Još jedan fleš rez:

U junu ove godine pacijentkinja je doživela napad vrtoglavice, mučnine i osećaja da će se onesvestiti. Temeljna medicinska provera pokazala je da nema pozitivnih nalaza i stavljena je na “elavil” od 20 mg, itd…

Roršahov zapis protumačen je tako da opisuje ličnost u procesu pogoršanja sa obiljem znakova nedovoljne odbrane i povećanjem nesposobnosti ega da posreduje u svetu realnosti i da se nosi sa normalnim stresom… Emotivno, pacijentkinja se otuđila gotovo u potpunosti od sveta drugih ljudskih bića. Njen svet mašte pokazuje se kao da su ga praktično preuzele primitivne, regresivne libidinalne preokupacije među kojima su mnoge uvrnute i bizarne… U tehničkom smislu, kontrole osnovnih afekata pokazuju se kao netaknute, ali je jednako jasno da su one nesigurno i slabo održavane u sadašnjosti različitim mehanizmima odbrane, uključujući intelektualizaciju, opsesivno-kompulsivne navike, projekcije, reaktivne formacije i somatizaciju, koje sve sada izgledaju neadekvatno za njihove zadatke kontrole ili za sadržavanje fundamentalnih psihotičkih procesa i stoga su u procesu propadanja. Sadržina pacijentovih reakcija značajno je nekonvencionalna i povremeno bizarna, ispunjena seksualnim i anatomskim preokupacijama, a osnovni dodir sa realnošću je povremeno očigledno i ozbiljno poremećen. Po kvalitetu i nivou sofisticiranosti, odgovori pacijentkinje karakteristični su za one osobe sa visoko prosečnom ili natprosečnom inteligencijom, ali ona sada, u maniru poremećenosti, intelektualno funkcioniše na jedva prosečnom nivou. Tematski rad pacijentkinje na testu tematske apercepcije naglašava njen fundamentalno pesimistički, fatalistički i depresivni pogled na svet oko nje. Kao da duboko oseća da je svaki ljudski napor predodređen za neuspeh, ubeđenje koje se čini da je gura dalje u zavisno, pasivno povlačenje. Iz njene vizure, ona živi u svetu ljudi pokretanih čudnim, konfliktnim, nedovoljno ovladanim i, povrh svega, nepoštenim motivima koji ih neizbežno upućuju da se sukobljavaju i propadaju…“

Pacijentkinja o kojoj govori ovaj psihijatrijski izveštaj sam ja. Testovi koji se pominju – Roršahov, test tematske apercepcije, test završavanja rečenice i Minesotin multifazni indeks ličnosti – rađeni su nasamo, u dispanzeru psihijatrijske klinike u bolnici Sent Džon u Santa Moniki, leta 1968, ubrzo nakon što sam pretrpela „napad vrtoglavice i mučnine“ pomenute u prvoj rečenici i malo pre nego što ću biti proglašena za „Ženu godine“ po izboru Los Anđeles Tajmsa. Kao komentar dodajem samo to da mi napad vrtoglavice i mučnine sada ne deluje kao neprikladan odgovor na leto 1968.

U godinama o kojima govorim živela sam u velikoj kući u delu Holivuda koji je nekada bio na ceni, a sada je, kako ga je jedan moj poznanik opisao, „bezosećajno ubistven kraj grada“. Ta kuća na Aveniji Frenklin bila je iznajmljena, i farba se ljuštila i spolja i iznutra, i slavine su se kvarile, i okviri prozora su se raspadali, i teren za tenis nije bio otkriven još od 1933, ali bilo je mnogo soba i bile su sa visokim plafonima i, tokom tih pet godina koliko sam živela tamo, čak je i zlokobna inercija komšiluka naginjala tome da sugeriše da bi trebalo da živim u toj kući zauvek.

U stvari, ne bih mogla, jer su vlasnici čekali samo da se zoniranje promeni, pa da poruše kuću i izgrade visoku zgradu sa stanovima i, što se toga tiče, upravo je to iščekivanje predstojećeg, iako ne trenutnog, uništenja pozajmilo komšiluku njegovu jedinstvenu narav. Kuća preko puta bila je građena za jednu od sestara Talmadž[1], bila je japanski konzulat 1941. a sada su je, iako sa daskama zakucanim na prozore i vrata, zauzeli brojni međusobno nepovezani odrasli koji su, izgleda, činili neku vrstu grupe za terapije. Kuća do nje bila je u vlasništvu Sajnanona[2]. Sećam se da sam gledala kuću iza ćoška sa postavljenim znakom da se iznajmljuje: ta kuća nekad je bila kanadski konzulat, imala je 28 velikih soba i dva ormara za krzno sa sistemom za hlađenje, i mogla je da se iznajmi, u duhu celog kraja, samo „mesec za mesec“, nenameštena. Pošto je sklonost da se iznajmi nenameštena 28-sobna kuća na mesec-dva izrazito specifična, kraj su naseljavali mahom rokenrol bendovi, grupe za terapije, veoma stare žene koje su negovateljice u prljavim uniformama gurale u kolicima niz ulicu, i moj suprug, moja ćerka i ja.

P:I šta se još dogodilo, ako išta…
O: Rekao je da je mislio da bih mogao da budem zvezda, poput, znate, mladog Berta Lankastera, znate, tako nešto.
P: Da li je pominjao neko određeno ime?
O: Da, gospodine.
P: Čije ime je pominjao?
O: Pominjao je mnoga imena. Rekao je Bert Lankaster. Rekao je Klint Istvud. Rekao je Fes Parker. Pominjao je mnoga imena…
P: Da li ste razgovarali nakon što ste jeli?
O: Dok smo jeli, nakon što smo jeli. Gospodin Navaro nam je proricao sudbinu iz nekih karata i gatao nam u dlan.
P: Da li vam je rekao da ćete imati mnogo sreće ili nesreće ili šta se dogodilo?
O: Nije on baš bio vešt u gledanju u dlan.

Evo odlomaka iz svedočenja Pola Roberta Fergusona i Tomasa Skota Fergusona, braće od 22, odnosno 17 godina, tokom sudskog procesa protiv njih za ubistvo Ramona Navara, godina 69, u njegovoj kući u Lorel kanjonu, ne baš predaleko od moje kuće u Holivudu, u noći 30. oktobra 1968. Pratila sam ovo suđenje baš pomno, isecajući izveštaje iz novina, a potom i pozamivši transkript od jednog od zastupnika odbrane. Mlađi od braće, Tomi Skot Ferguson, čija je devojka posvedočila da je prestala da bude zaljubljena u njega „oko dve nedelje nakon Velike porote“, rekao je da nije bio svestan karijere g. Navara kao glumca u nemim filmovima sve dok mu nije pokazana, u nekom trenutku tokom noći ubistva, fotografija njegovog domaćina kao Bena Hura. Stariji brat, Pol Ferguson, koji je počeo da radi na karnevalima sa 12 godina, a opisujući sebe sa 22 kao nekoga ko je imao „brz i dobar život“, dao je pred porotom, na njen zahtev, svoju definiciju muvatora: „Muvator je neko ko ume da priča – ne samo muškarcima, nego i ženama, takođe. Ko ume da kuva. Ume da pravi društvo. Da pere auto. Mnoge stvari čine muvatora. Ima tako mnogo usamljenih ljudi u ovom gradu, čoveče“. Tokom procesa, obojica braće optužila su onog drugog za ubistvo. Obojica su osuđena. Čitala sam transkript nekoliko puta, pokušavajući da sliku prenesem u neku žižu koja mi nije sugerisala da živim, kao što je u mom psihijatrijskom izveštaju formulisano, „u svetu ljudi pokretanih čudnim, konfliktnim, nedovoljno shvaćenim i, iznad svega, nepoštenim motivima“. Nikada nisam upoznala braću Ferguson.

Upoznala sam jednu od vodećih ličnosti u drugom suđenju u okrugu Los Anđelesa tokom tih godina: Lindu Kasejbijan, zvezdu svedoka tužilaštva u onome što je opšte poznato kao Proces protiv Mensona. Jednom sam pitala Lindu šta misli o očiglednom sledu slučajnosti koji ju je prvo doveo pred Spen Muvi Ranč, a onda i do Instituta „Sibil Brend“ sa optužbom, kasnije odbačenom, za ubistvo Šeron Tejt Polanski, Ebigejl Folger, Džeja Sebringa, Vojteka Frikovskog, Stivena Parenta i Rozmeri i Lena LaBjanke. „Sve je trebalo nečemu da me nauči“, rekla je Linda. Linda nije verovala u to da postoji slučaj van obrasca. Linda se rukovodila nečim što sam kasnije prepoznala kao teoriju kockica, a to sam, tokom godina o kojima govorim, radila i ja.

Raspoloženje tih godina će možda biti jasnije ako kažem da tokom njih nisam mogla da posetim svoju taštu, a da ne odvratim pogled sa uramljenih stihova, „kućnog blagoslova“, koji su visili u hodniku njene kuće u Vest Hartfordu, Konektikat.

Bože, blagoslovi kutke ove kuće,
i na dovratku blagoslov budi –
I blagoslovi srce i blagoslovi sto
I blagoslovi svako za odmor mesto –
I blagoslovi kristalno okno prozora što
Zvezdani sjaj pušta u dom
I blagoslovi sva vrata što širom se otvore
Strancu kao rodu svom. 

Taj stih izazivao je u meni efekat fizičke jeze, tako se uporno činio kao „ironični“ detalj na koji bi se reporteri nakačili tog jutra kada su tela nađena. U mom kraju u Kaliforniji nismo blagoslovili vrata koja se otvaraju širom strancima kao rodu svom. Pol i Tomi Skot Ferguson bili su stranci na vratima Ramona Navara, gore u Lorel kanjonu. Čarls Menson bio je stranac na vratima Rozmeri i Lena LaBjanke, tamo u Los Felizu. Neki stranci pokucali su na vrata i izmislili razlog da uđu: poziv, recimo, Trostrukom A[3], za kola koja nisu ubeležena. Drugi su samo otvorili vrata i ušli, a ja bih ih mimoišla u hodniku. Sećam se da sam pitala jednog takvog stranca šta hoće. Gledali smo jedno u drugo neko vreme, činilo se dugo, a onda je on video mog muža kako silazi niz stepenice. „Čiken dilajt“, rekao je najzad, ali niti smo mi naručili „čiken dilajt“, niti ga je on nosio. Zapisala sam broj tablica s njegovog kombija. Sad mi se čini da sam tokom tih godina uvek zapisivala brojeve tablica kombija, kombija koji kruže po kvartu, kombija parkiranih preko puta, kombija koji mile na raskrsnici. Ostavljala sam te brojeve na vitrini, gde je policija mogla da ih nađe kada dođe sudnji čas.

U to da će sudnji čas doći nisam nikada sumnjala, bar ne u nepristupačnim mestima svesti gde je izgledalo da sve češće i češće prebivam. Tako mnogo susreta tih godina bilo je lišeno svake logike, ne računajući ona iz snoviđenja. U veliku kuću u Aveniji Frenklin mnogi ljudi su, činilo se, dolazili i odlazili bez ikakve veze sa onim što sam ja radila. Znala sam gde stoje čaršavi i peškiri, ali nisam uvek znala ko je spavao u svakom od kreveta. Imala sam ključeve, ali ne i ključ. Sećam se da sam uzela 25 miligrama „kompazina“ jedne Uskršnje nedelje i da sam spremala veliki, zahtevan ručak za brojne ljude, od kojih su mnogi bili tu i dalje u ponedeljak. Sećam se kako šetam bosa celog dana po pohabanom patosu te kuće i sećam se „Do You Wanna Dance“ i „Visions of Johanna“ i pesme pod nazivom „Midnight Confessions“. Sećam se kako mi bebisterka  govori da je videla smrt u mojoj auri. Sećam se kako ćaskam sa njom o tome zašto bi to moglo biti tako, plaćam joj, otvaram sve francuske prozore i odlazim da spavam u dnevnoj sobi.

Bilo je teško iznenaditi me tih godina. Bilo je teško čak i skrenuti mi pažnju. Bila sam uronjena u svoju intelektualizaciju, svoje opsesivno-kompulsivne navike, svoju projekciju, svoje mehanizme odbrane, svoju somatizaciju i u transkript sa suđenja Fergusonovima. Muzičar kojeg sam upoznala par godina ranije pozvao me je iz „Ramada Ina“ u Taskalusi da mi kaže kako da se spasem kroz sajentologiju. Srela sam ga jednom u životu, popričala sa njim možda pola sata o smeđem pirinču i top-listama i sad mi on priča iz Alabame o E-metrima i kako mogu da postanem Čista. Pozvao me je stranac iz Montreala koji je izgleda hteo da me angažuje za neku akciju sa narkoticima. „Je l’ možemo da pričamo preko ove telefonske linije“, pitao je nekoliko puta. „Veliki Brat ne sluša?“

Rekla sam da sumnjam, iako sve više nisam.

„Pošto je to o čemu govorimo, u osnovi, primena zen filozofije na novac i biznis, kapiraš? I ako kažem da ćemo da finansiramo podzemlje, i ako pomenem veliki novac, znaš o čemu govorim, jer ti znaš šta se dešava dole, je l’ da?“

Možda on i nije govorio o narkoticima. Možda je govorio o ostvarivanju profita na puškama M-1. Prestala sam da tražim logiku pri takvim pozivima. Jedna s kojom sam išla u školu u Sakramentu i poslednji put je videla 1952. pojavila se u mojoj kući u Holivudu 1968. u odeći privatnog detektiva iz Vest Kovine, jedne od tek nekoliko privatnih detektivki sa licencom u državi Kaliforniji. „Zovu nas Dikles Trejsice“, rekla je, neobavezno, ali ipak definitivno otvarajući poštu sa stočića u hodniku. „Imam dosta prijatelja u policiji“, rekla je potom, „možda bi htela da ih upoznaš“. Razmenile smo obećanja da ćemo ostati u kontaktu, ali je nikad nisam srela ponovo: ne baš atipičan susret tog doba. Šezdesete su se završile pre nego što mi je sinulo da je ta poseta mogla da bude nešto drugo do potpuno druželjubiva.

Bilo je šest, sedam sati rane prolećne večeri 1968. i sedela sam na hladnom vinilnom podu muzičkog studija na Sanset bulevaru, gledajući kako bend po imenu „The Doors“ snima ritam sekciju. Uopšteno gledano, moju pažnju tek neznatno su privlačile preokupacije rokenrol bendova (čula sam već za esid kao prelaznu fazu, a takođe i o Maharišiju, pa čak i o Univerzalnoj ljubavi, a posle nekog vremena sve to zvučalo mi je kao nebesa od marmelade[1], ali „Dorsi“ su bili drugačiji, „Dorsi“ su me zanimali. „Dorsi“ izgleda nisu bili ubeđeni da je ljubav bratstvo i Kamasutra. Muzika „Dorsa“ insistirala je na tome da je ljubav seks, a seks smrt i da u tome leži spas. „Dorsi“ su bili Norman Majler sa top-lista, misionari apokaliptičnog seksa. „Break On Through“, podsticali su njihovi stihovi, i „Light My Fire“ i:

Hajde, bejbi, idemo na malu vožnju,
Idemo dole na obalu okeana
Bićemo zaista bliski
Stegnućemo se čvrsto
Bejbi, udavićemo se večeras –
Idemo dole, dole, dole

Ove večeri godine 1968. okupili su se da u zajedničkoj, nelagodnoj simbiozi snime svoj treći album, i u studiju je bilo previše hladno, i svetla su bila suviše sjajna, i bile su tu gomile žica i hrpe zloćudnih treperavih električnih kola uz koja muzičari tako jednostavno žive. Bila su tu trojica od četvorice „Dorsa“. Bio je tu basista pozajmljen od benda „Klir lajt“. Bili su tu i producent, i tonac, i roud-menadžer, i par devojaka, i sibirski haski po imenu Niki sa jednim sivim okom i jednim zlatnim. Bile su tu papirne kese napola napunjene tvrdo kuvanim jajima i pilećim džigericama i čizburgerima i praznim flašama soka od jabuke i kalifornijskog rozea. Bilo je tu sve i bili su tu svi, trebalo je da „Dorsi“ snime ostatak ovog trećeg albuma, osim jedne stvari, četvrtog „Dorsa“, pevača, Džima Morisona, 24-godišnjeg diplomca Univerziteta u Los Anđelesu koji je nosio crne pantalone od vinila i nije nosio donji veš i zahtevao je proširenje polja mogućeg izvan i iza pakta o samoubistvu. Morison je bio taj koji je „Dorse“ opisao kao „erotske političare“. Morison je bio taj koji je definisao zanimanja grupe za „sve o pobuni, neredu, haosu, o aktivnostima koje deluju kao da nemaju nikakvog značaja“. Morison je bio taj koji je uhapšen u Majamiju u decembru 1967. zbog „nepristojnog“ nastupa. Morison je bio taj koji je napisao većinu stihova „Dorsa“, čudna ličnost na kojoj se reflektovala ili dvosmislena paranoja ili sasvim nedvosmislena navala na ljubav-smrt kao krajnji ishod. I Morison je bio taj koji je nedostajao. Oni su bili ti, Rej Manzarek, i Robi Kriger, i Džon Denzmor, koji su učinili da „Dorsi“ zvuče tako kako su zvučali i možda su Manzerek i Kriger i Denzmor bili ti koji su učinili da sedamnaest od dvadeset intervjuera „Ameriken bendstenda“ više vole „Dorse“ nego sve ostale bendove, ali Morison je bio taj koji je izašao tamo u svojim crnim vinilnim pantalonama bez donjeg veša i projektovao ideju, a Morison je bio taj kojeg su čekali sada.

– Hej, slušaj – rekao je tonac. – Slušao sam radio na putu ovamo, pustili su tri pesme „Dorsa“, prvo su pustili „Back Door Man“, a onda „Love Me Two Times“ i „Light My Fire“.

– Čuo sam – promrmljao je Denzmor. – Čuo sam.

– Pa, šta je loše u tome što je neko pustio tri vaše pesme?

– Taj tip ih posvećuje njegovoj porodici.

– Da? Njegovoj porodici?

– Njegovoj porodici. Stvarno tupavo.

Rej Manzarek bio je pogrbljen nad „Gibson“ klavijaturama.

Mislite da će Morison da se vrati? – pitao je nikoga određeno.

Niko nije odgovorio.

– Dakle, možemo da uradimo neke vokale – rekao je Manzarek.

Producent se bavio trakom sa ritam podlogom koju samo što su snimili.

– Nadam se da hoće – rekao je, bez da podigne pogled.

– Da – rekao je Manzarek. – I ja isto.

Noga mi se uspavala, ali nisam ustala; nespecifične napetosti su izgleda činile svakog u prostoriji katatoničnim. Producent je ponovo pustio ritam traku. Tonac je rekao da želi da radi svoje vežbe dubokog disanja. Manzarek je pojeo tvrdo kuvano jaje.

– Tenison je napravio mantru od sopstvenog imena – rekao je toncu. – Ne znam da li je govorio „Tenison Tenison Tenison“ ili „Alfred Alfred Alfred“ ili „Alfred Lord Tenison“, ali u svakom slučaju, to je uradio. Možda je samo govorio „Lord Lord Lord“.

– Opako – rekao je basista „Klir lajta“. On je bio mili entuzijasta, ni najmanje „Dors“ u duši.

– Pitam se šta je Blejk govorio – Manzarek je razmišljao. – Šteta što Morison nije ovde. Morison bi znao.

Neko je jednom doveo Dženis Džoplin na žurku u kuću na Aveniji Frenklin: upravo je završila koncert i želela je brendi-i-benediktin u šejkeru. Muzičari nikad nisu tražili obična pića. Oni su hteli sake, ili koktele sa šampanjcem, ili čistu tekilu. Provođenje vremena sa ljudima iz sveta muzike bilo je zbunjujuće i zahtevalo je više fluida, a na kraju i znatno pasivniji pristup nego što sam ga ja ikad imala. Pre svega, vreme nikad nije bilo od značaja: večerali bismo u devet, osim ako nismo to radili u pola dvanaest, ili bismo mogli da naručimo večeru kasnije. Odlazili bismo do Univerziteta Južne Kalifornije da vidimo „Living teatar“ ako bi limuzina došla tačno u trenutku kada niko nije upravo uzeo piće ili zapalio cigaretu ili se dogovorio da se vidi sa Ultra Vajolet u „Montesitu“[1].

U svakom slučaju, Dejvid Hokni[2] bi se priključio. U svakom slučaju bismo otišli do USC i videli „Living teatar“ ili bismo videli „Living teatar“ druge večeri, u Njujorku ili Pragu. Prvo bismo tražili suši za dvadeset osoba, rakove na pari, vindalu od povrća i mnogo ruma, sa gardenijama za naše frizure. Prvo bismo tražili sto za dvanaest, najviše četrnaest ljudi,  iako bi moglo da bude još njih šest, ili još osam, ili još jedanaest: nikada ne bi bilo jedno-dvoje više, jer ljudi iz sveta muzike nikada nisu putovali u grupama od „jednog“ ili „dvoje“. Džon i Mišel Filips, kada su bili na putu do bolnice jer im se rađala ćerka Čajna, skrenuli su limuzinom ka Holivudu, sa namerom da pokupe prijateljicu, En Maršal. Ovaj incident, koji često povezujem u svesti sa uključenim imaginarnim drugim skretanjem, do Luaua zbog gardenija, tačno mi opisuje muzički biznis.

Oko pet sati ujutru, 28. oktobra, 1967, u pustoj oblasti između Zaliva San Franciska i Ouklendskog ušća, koji ouklendska policija zove Bit 101A, dvadesetpetogodišnjeg crnog militaristu po imenu Hjui P. Njutn zaustavio je i ispitivao beli policajac po imenu Džon Frej Džunior. Sat kasnije, Hjui Njutn bio je uhapšen u Kajzer bolnici u Ouklendu, gde je otišao na hitno zbrinjavanje rane na stomaku nanete vatrenim oružjem, a par nedelja kasnije bio je izveden pred Veliku porotu okruga Alameda sa  optužbama za ubistvo Džona Freja, ranjavanje drugog policajca i kidnapovanje prolaznika.

U proleće 1968, dok je Hjui Njutn čekao suđenje, otišla sam da ga posetim u zatvoru okruga Alameda. Pretpostavljam da sam otišla jer me je zanimala alhemija povoda, zbog povoda u koji je Hjui Njutn do tada prerastao. Da biste shvatili kako se to tada dogodilo, prvo morate uzeti u obzir Hjuija Njutna, i to ko je on bio. Potekao je iz ouklendske porodice i neko vreme pohađao je koledž Merit. Oktobra 1966, on i njegov prijatelj po imenu Bobi Sil organizovali su ono što su zvali Stranka crnih pantera. Preuzeli su ime sa amblema koji je koristila Partija slobode u okrugu Loundes, Alabama,  i od samog početka su sebe definisali kao revolucionarnu političku grupu. Ouklendska policija znala je Pantere i imala je na spisku dvadesetak automobila Pantera. Ne govorim vam ni da je Hjui Njutn ubio Džona Freja, niti da Hjui Njutn nije ubio Džona Freja, jer u kontekstu revolucionarne politike krivica ili nevinost Hjuija Njutna nije imala značaja. Govorim vam samo kako se dogodilo to da se Hjui Njutn nađe u zatvoru okruga Alameda i zašto su održavani mitinzi u njegovo ime, demonstracije organizovane svaki put kada bi se on pojavio u sudnici. „IZVUCIMO HJUIJA“, pisalo je na bedževima (50 centi komad), a tu i tamo na stepeništu suda, među Panterima sa njihovim beretkama i naočarima za sunce, začula bi se pesma:

Uzmi svoj M-
31.
Jer, bejbi, ima da se
Zabavljamo.
BUM-BUM. BUM-BUM.

– Bori se, brate! – žena bi dodala u duhu dobrohotnog amena. – Beng-beng!

Sranje sranje
Ne mogu da podnesem igru
Koju belac igra
Jedan je izlaz, jedan izlaz
BUM-BUM. BUM-BUM.

U hodniku u prizemlju Okružnog suda Alamede bio je buljuk advokata i izveštača CBC-a, i kamermana, i ljudi koji su hteli da „posete Hjuija“.

– Eldridžu ne smeta ako se popnem – rekao je jedan od ovih poslednjih jednom od advokata.

– Ukoliko Eldridžu ne smeta, nemam ništa protiv – rekao je advokat. – Ako imaš novinarsku akreditaciju.

– Imam neku sumnjivu akreditaciju.

– Ne mogu onda da te povedem gore. Eldridž ima sumnjivu akreditaciju. Jedan je već mnogo. Imam dobre poslovne veze ovde, ne želim da ih uprskam.  

Advokat se okrenuo kamermanu. „Vi, momci, već snimate?“

Tog konkretnog dana meni je bilo dozvoljeno da se popnem, i čoveku Los Anđeles Tajmsa, i izveštaču sa radija. Svi smo potpisali policijski formular za prisutne, posedali oko izbrazdanog stola od borovine i čekali Hjuija Njutna. „Jedino što će moći da oslobodi Hjuija Njutna“, rekao je Rep Braun nedavno na mitingu Pantera u Ouklend Auditorijumu, „to je barut“. „Hjui Njutn položio je svoj život za nas“, kazao je Stokli Karmajkl iste večeri. Ali, naravno, Hjui Njutn uopšte nije još položio svoj život, samo je bio ovde u Okružnom zatvoru u Alamedi, čekajući da mu sude, i pitala sam se da li ga je pravac u kojem su išli ovi mitinzi ikada uznemirio, da li je ikada shvatio da je na mnogo načina bio korisniji revoluciji iza rešetaka nego na ulici. Izgledao je, kada je konačno ušao, kao krajnje mio mladić, angažovan i direktan, a nisam imala utisak da je hteo da postane politički mučenik. Smeškao nam se svima i čekao je da njegov advokat, Čarls Gari, pripremi magnetofon, i ćaskao je blago sa Eldridžom Kliverom, koji je bio ministar informacija Crnih pantera. (Hjui Njutn bio je i dalje ministar odbrane.) Eldridž Kliver nosio je crni džemper i zlatnu minđušu i govorio je gotovo nečujno sporo, a bilo mu je dozvoljeno da vidi Hjuija Njutna jer je imao tu „sumnjivu akreditaciju“, pres-karticu „Rampartsa“. Njegov je interes, zapravo, bio da dobije „saopštenje“ od Hjuija Njutna, „poruke“ koje će preneti napolju; da primi neku vrstu proročanstva kako bi ono bilo tumačeno po potrebi.

– Potrebno nam je saopštenje, Hjui, o Programu u deset tačaka – rekao je Eldridž Kliver. – Tako da ću ti postaviti pitanja, vidi, a ti ćeš odgovoriti…

– Kako je Bobi? – pitao je Hjui Njutn.

– Ima saslušanje zbog njegovih prekršaja, vidiš…

– Mislio sam da ima krivičnu prijavu.

– Pa, to je druga stvar, krivična, ima on i par prekršaja…

Kada je Čarls Gari namestio magnetofon, Hjui Njutn prestao je da ćaska i počeo je da drži predavanje, gotovo bez pauze. Govorio je, reči su mu tekle jedna za drugom, pošto ih je rekao toliko puta ranije, o „američkom kapitalističko-materijalističkom sistemu“ i „takozvanom slobodnom preduzetništvu“ i o „borbi za oslobođenje crnih ljudi širom sveta“. S vremena na vreme, Eldridž Kliver bi signalizirao Hjuiju Njutnu i rekao nešto poput „Mnogo je ljudi zainteresovano za Izvršnu punomoć broj tri, koju si uputio Partiji crnih pantera, Hjui. Može komentar?“

I Hjui Njutn bi komentarisao. „Da. Ovlašćenje broj tri je ovaj zahtev Partije crnih pantera da govori ispred crnačke zajednice. Sa ovim Ovlašćenjem upozoravamo rasističku belu policiju…“ Sve vreme sam se nadala da će početi da govori o sebi, nadajući se da će se probiti kroz zid retorike, ali je on izgleda bio jedan od onih autodidakta za koga sve specifične i lične stvari predstavljaju minsko polje koje valja izbegavati čak i po cenu nekoherentnosti, za koga sigurnost leži u generalizaciji. Čovek iz novina, čovek sa radija – oni su pokušali:

P: Reci nam nešto o sebi, Hjui, mislim o svom životu pre Pantera.
O: Pre Partije crnih pantera moj život bio je veoma sličan onom većine crnih ljudi u ovoj zemlji.
P: Dakle, o svojoj porodici, nekim incidentima koje pamtiš, uticajima koji su te formirali –
O: Življenje u Americi me je formiralo.
P: Pa, da, ali određenije –
O: Podseća me to na citat Džejmsa Boldvina: „Biti crn i svestan u Americi znači biti u stalnom stanju gneva“.

„Biti crn i svestan u Americi znači biti u stalnom stanju gneva“ zapisao je Eldridž Kliver krupnim slovima u papirni blok i onda dodao: Hjui P. Njutn citira Džejmsa Boldvina. Već sam mogla da vidim to istaknuto nad glavama na bini za govore na mitinzima, odštampano u zaglavljima pisama još nerođenog ad hok komiteta. U stvari, sve što je Hjui Njutn rekao imao je oreol „citata“, „saopštenja“ koje će biti iskorišćeno kada iskrsne potreba. Čula sam Hjuija P. Njutna O rasizmu („Partija crnih pantera je protiv rasizma“), Hjuija P. Njutna O kulturnom nacionalizmu („Partija crnih pantera veruje da je jedina kultura vredna da se za nju drži revolucionarna kultura“), Hjuija P. Njutna O belom radikalizmu, O policijskoj okupaciji geta, O Evropljanima nasuprot Afrikancima.

„Evropljanin je počeo da poboljeva kada je negirao svoju seksualnu prirodu“, rekao je Hjui Njutn, a Čarls Gari ga je tad prekinuo, vraćajući ga na prethodne principe. „Nije li istina, ipak, Hjui“, rekao je, „da rasizam potiče iz ekonomskih razloga?“

Ovaj čudan obrt izgleda je poprimio sopstveni život. U maloj prostoriji bilo je zagušljivo i od fluorescentnog svetla su me bolele oči, a i dalje nisam znala do koje granice je Hjui Njutn shvatao prirodu uloge koja mu je namenjena. Pošto sam uvek uvažavala logiku pozicije Pantera, zasnovanu po sebi na pretpostavci da politička moć počinje na kraju cevi oružja (kojeg tačno oružja bilo je čak i precizirano, u ranom memorandumu Hjuija P. Njutna: „Vojno, kalibar 45; karabin; 12-kalibarska magnum puška sa cevi od 18 inča, po mogućstvu „haj standard“; M-16; pištolji magnum 357; P-38“) i cenila sam takođe i jedinstvenu lepotu u Hjuiju Njutnu kao „povodu“. U politici revolucije svako je bio potrošan, ali sam sumnjala da je politička prefinjenost Hjuija Njutna dospela do toga da sebe vidi na taj način: vrednost „slučaja Skotsboro“ lakše je uvideti ako nisi dečko iz Skotsboroa[3].

– Ima li još nešto što ste hteli da pitate Hjuija – pitao je Čarls Gari.

Izgledalo je da nema. Advokat je podesio magnetofon.

– Stigla mi je jedna molba, Hjui – rekao je – od srednjoškolca, novinara njegovih školskih novina, a on je hteo izjavu od tebe i pozvaće me večeras. Da li bi mu poslao poruku?

Hjui Njutn se prihvatio mikrofona. Bio je to trenutak u kojem je izgledalo da nije zapamtio naziv komada, a onda se ozario.

– Hteo bih da ukažem na to – rekao je, a njegov glas poprimio je jačinu čim su koluti sa trakom za snimanje kliknuli, srednja škola, učenik, mladost, poruka mladima – da Amerika postaje izuzetno mlada nacija…

Čula sam kukanje i stenjanje, izašla sam – tamo je bio ovaj crni momak. Bio je upucan u stomak, a u tom trenutku je izgledalo da nije ni u kakvoj akutnoj opasnosti i tako sam rekla da ću da ga pogledam, i pitala sam ga da li je Kajzerovac, da li pripada Kajzeru,a on je rekao: „Da, da. Pozovite doktora. Zar ne vidite da krvarim? Pogođen sam. Dovedite sad nekog ovde“. I pitala sam ga da li ima svoju Kajzer karticu i on se uznemirio zbog toga i rekao: „Hajde, dovedite doktora ovde, pogođen sam“. Rekla sam: „Vidim to, ali niste u stanju akutne opasnosti.“… I tako sam mu rekla da moramo da proverimo da se uverimo da je član… I to ga je, nekako, još više uznemirilo i uputio mi je nekoliko uvreda i rekao: „Sad pozovite doktora ovde i to odmah, pogođen sam i krvarim“. I skinuo je svoj kaput i košulju i bacio to na sto tamo i rekao: „Zar ne vidite svu ovu krv?“ Rekla sam: „Vidim“. A nije je bilo toliko mnogo, zato sam rekla: „Dakle, moraćete da popunite naš prijemni formular, pa tek onda možete  kod doktora na pregled.“ A on je rekao: „Ne potpisujem ja ništa“. I ja sam rekla: „Ne možete na pregled kod doktora ako ne potpišete prijemni formular“, a on je rekao: „Ne moram da potpišem ništa“ i još nekoliko biranih reči…

Ovo je deo svedočenja koje je pred Velikom porotom okruga Alameda iznela Korina Lenard, dežurna sestra na hitnom prijemu bolnice Kajzer fondacije u Ouklendu, u 5:30 ujutru 28. oktobra 1967. Taj „crni momak“ bio je, naravno, Hjui Njutn, ranjen tog jutra u vatrenom obračunu u kojem je ubijen Džon Frej. Dugo sam držala kopiju ovog svedočenja prikačenu na kancelarijskom zidu, uz teoriju da ona ilustruje sukob kultura, klasičan primer istorijskog autsajdera suprotstavljenog utvrđenom redu na njegovom najsitničavijem i neprobojnom nivou. Ta teorija je pobijena kada sam saznala da je Hjui Njutn u stvari bio član Zdravstvenog plana Kajzer fondacije, odnosno, prema rečima sestre Lenard, „Kajzera“.

Jednog jutra 1968. otišla sam da vidim Eldridža Klivera u stanu u San Francisku koji je delio sa suprugom Katlin. Da bi vas pustili u taj stan trebalo je prvo pozvoniti i onda stati na sredinu Ulice Ouk, na mesto koje je moglo jasno da se vidi iz Kliverovog stana. Posle takvog nadzora posetilac bi, ili ne bi, čuo zvuk na ulaznim vratima. Ja jesam, i penjala sam se stepenicama da bih zatekla Ketlin Kliver kako u kuhinji prži kobasice i Eldridža Klivera kako u dnevnoj sobi sluša Džona Koltrejna na ploči i izvestan broj drugih ljudi svuda po stanu, ljudi posvuda, ljudi koje stoje u hodnicima, i ljudi koji se kreću jedni drugima u perifernom vidu i ljude koji su zvali i pričali telefonom. „Kada možeš da se pozabaviš time?“, čula bih u pozadini i „Možeš da me podmitiš večerom, čoveče, te Gardijanove večere su sve Stara Levica, kao buđenje“. Većina tih ostalih ljudi bili su članovi Partije crnih pantera, ali jedan među njima, u dnevnoj sobi, bio je Kliverov nadzornik za uslovnu slobodu. Čini mi se da sam ostala oko sat vremena. Čini mi se da smo nas troje – Eldridž Kliver, njegov nadzornik i ja – uglavnom razmatrali komercijalne mogućnosti „Duše na ledu“[1] koja je, tako se pogodilo, objavljena baš tog dana. Razmatrali smo avans (5.000 dolara). Razmatrali smo tiraž prvog izdanja (10.000 primeraka). Razmatrali smo budžet za reklamiranje i razmatrali knjižare u kojima su primerci bili ili nisu bili dostupni. Nije to bio neobičan razgovor među piscima, s tom razlikom što je jedan od pisaca imao svog nadzornika za uslovnu slobodu kraj njega, a drugi je morao da stoji na Ulici Ouk da bi bio vizualno pretresen pre ulaska.

OBUĆI I SPAKOVATI:
2 suknje
2 žerseja ili bodija
1 pulover
2 para cipela
najlonke
brus
spavaćica, ogrtač, papuče
cigarete
burbon
torbica sa:
          šamponom
          četkicom za zube i pastom
          sapunom „basis“
          brijačem, dezodoransom
          aspirinom, prepisanim lekovima, „tampaksom“
          kremom za lice, puderom, bebi-uljem

PONETI:
pokrivač
pisaću mašinu
2 blokčeta i olovke
fascikle
ključ od kuće

Ovo je spisak koji je bio zalepljen sa unutrašnje strane vrata mog ormara u Holivudu tokom tih godina dok sam izveštavala manje-više stalno. Spisak mi je omogućavao da se spakujem bez razmišljanja za svaki tekst na kojem bih izvesno radila. Primetite namernu anonimnost kostima: u suknji, bodiju i najlonkama mogla sam da prođem na obe strane kulture. Primetite pokrivač za duge letove (na pr. nema ćebadi) i za motelske sobe u kojima klima-uređaj ne može da se uključi. Primetite burbon za istu motelsku sobu. Primetite pisaću mašinu za aerodrom, pri povratku kući: ideja je bila prijaviti se u „Herc kar“, ček-in, pronaći praznu klupu i početi sa prekucavanjem dnevnih beleški.

Trebalo bi da je jasno da je ovaj spisak pravio neko ko ceni kontrolu, čezne za momentumom, neka određena da igra svoju ulogu kao da je imala scenario, čula svoje šlagvorte, znala narativ. Postoji na listi i jedna značajna omaška, jedna stvar koja mi je bila potrebna, a nikad je nisam imala: sat. Potreban mi je bio sat, ne tokom dana, kada sam mogla da uključim radio u kolima ili nekoga pitam, nego noću, u motelu. Veoma često bih pitala recepcionere za vreme, na svakih pola sata ili tako nekako, sve dok najzad, iz neprijatnosti da pitam ponovo, ne bih pozvala Los Anđeles i pitala svog muža. Drugim rečima, imala sam suknje, žerseje, bodije, džemper, cipele, najlonke, brus, spavaćicu, ogrtač, cigarete, burbon, šampon, četkicu i pastu, sapun „basis“, brijač, dezodorans, aspirin, prepisane lekove, „tampaks“, kremu za lice, puder, bebi ulje, pokrivač, pisaću mašinu, blokčiće, olovke, fascikle i ključ od kuće, ali nisam znala koje je doba. Ovo bi mogla da bude i parabola mog reporterskog života tokom tog perioda ili samog perioda.

———————————————————————————–

Vozeći „Budžetski rentakar“ od Sakramenta do San Franciska jednog kišnog jutra u novembru 1968. pojačala sam radio baš glasno, ne da bih saznala koliko je sati, nego da bih izbrisala šest reči iz svesti, šest reči koje za mene nisu imale značaja, ali koje su se činile te godine kao znak za nalet strepnje i straha. Reči, stih iz „U stanici metroa“ Ezre Paunda, glasile su ovako: „te latice na mokroj crnoj grani“. Sa radija su svirale „Whichita Lineman“ i „I Heard it Through the Grapevine“. Te latice na mokroj crnoj grani. Negde između nadvožnjaka na nasipu Jolo i Valjeha sinulo mi je da sam tokom kursa svake božje nedelje sretala previše ljudi koji su govorili u korist bombardovanja elektrana. Negde između nasipa Jolo i Valjeha takođe mi je sinulo da će strah ovog posebnog jutra da se ispolji kao nesposobnost da se vozi ovaj „Budžetski rentakar“ preko mosta Karkvinas. Monter iz Vičite bio je još na poslu. Zažmurila sam i vozila preko Karkvinasa, jer sam imala sastanke, jer sam radila, jer sam obećala da ću gledati kako se pokreće revolucija na Državnom koledžu San Franciska i zato što u Valjehu nije postojalo mesto da se preda „Budžetski rentakar“ i zato što ničeg iz mog uma nije bilo u scenariju onakvom kakvog sam zapamtila.

———————————————————————————–

Na Državnom koledžu San Franciska tog određenog jutra udari vetra nosili su hladnu kišu preko blatnjavih travnjaka i po osvetljenim prozorima praznih slušaonica. Prethodnih dana bilo je paljenja vatri i upadanja na predavanja i, konačno, sukoba sa Specijalnom policijom San Franciska, a u narednim nedeljama kampus će postati ono što su mnogi ljudi tu rado zvali „bojnim poljem“. Policija i suzavci i hapšenja usred dana postaće deo rutine života u kampusu, a svake večeri bi borci rezimirali svoj dan na televiziji: talasi studenata napreduju, komešanje na rubu slike na snimku, sevanje palica, kratki trzaji kamere koji su služili tome da sugerišu pod kakvim rizikom je snimak dobavljen; onda rez na mapu sa vremenskom prognozom. Na početku je bio i neophodan „povod“, suspenzija 22-godišnjeg instruktora koji je slučajno bio i ministar obrazovanja Partije crnih pantera, ali taj povod, kao i većina, prestao je uskoro da bude poenta u svesti čak i najvećih bukvalista među učesnicima. Nered je bio sam sebi poenta.

Nikada nisam prisustvovala neredima u kampusu, promašila sam čak i Berkli i Kolumbiju, i pretpostavljam da sam otišla na San Francisko Državni koledž, očekujući nešto drugo u odnosu na ono što sam tamo zatekla. U izvesnom, nikako trivijalnom smislu, cela postavka je bio pogrešna. Vrla arhitektura kalifornijskih državnih koledža naginje tome da negira radikalne izraze, da umesto toga odaje utisak skromne i obećavajuće vizije birokratije progresivnog blagostanja i dok sam šetala po kampusu tog dana i kasnijih dana celim državnim koledžom San Francisko, dilema – postepena politizacija, „povodi“ tu i tamo, obaveznih „Petnaest zahteva“, stalna trvenja policije i razbesnelog građanstva – činila se sve više falš, predstavnici tih enfants terribles i Odbora poverilaca nesvesno su sarađivali na maštariji punoj želja (Revolucija u kampusu) i izigravali su to na vreme za večernji TV dnevnik.   

„Sastanak pred-prop komiteta u sali Redvud“, pisalo je na naškrabanoj poruci na vratima kafeterije jednog jutra; samo neko kome je očajnički bilo potrebno da bude alarmiran mogao bi da odgovori silom na gerilsku grupu koja ne samo što najavljuje svoje sastanke na oglasnoj tabli neprijatelja, nego i deluje nevino u spelovanju, a i značenju reči koje koristi. „Hitler Hajakava“, neko od fakultetlija počeo je da zove S. I. Hajakavu, semantičara koji je postao treći predsednik koledža iste godine i navukao na sebe prilično nezadovoljstvo pokušavajući da održi kampus otvorenim. „Ajhmane“, zavrištala je na njega Kej Bojl sa mitinga. Takvim opštim žarom bila je bojena slika u jesen 1968. u pastelnom kampusu državnog koledža San Francisko.

Mesto jednostavno nikada nije izgledalo ozbiljno. Naslovi su bili mračni prvog dana, koledž je bio zatvoren „do daljeg“, a Ronald Regan i Džesi Anrah pretili su reprizama; pa ipak, atmosfera u Upravnoj zgradi bila je kao u muzičkoj komediji o studentskom životu. „Nema šanse da ćemo proraditi sutra“, sekretarica je obaveštavala one koji su zvali. „Idite na skijanje, lepo se provedite“. Militantni crnci u štrajku upali su da proćaskaju sa dekanom; radikalni belci prepričavali su glasine po hodniku. „Bez intervjua, bez štampe“, najavio je vođa studentskog štrajka koji se zadesio u dekanovoj kancelariji gde sam sedela; već sledećeg trenutka bio je uvređen jer mu niko nije rekao da je snimateljska ekipa Hantli-Brinklija u kampusu. „Možemo se ipak udenuti u to“, rekao je dekan smirujućim tonom. Izgledalo je da su se svi uključili u prilično svečanu kamaraderiju, zajednički žargon, zajednički osećaj trenutka: budućnost više nije bila zahtevna i neodređena, nego trenutna i programska, usijana problemima koji u dogledno vreme imaju da budu „adresirani“, planovima da budu „implementirani“. Svuda naokolo prihvaćeno je da sukobljavanja mogu biti „veoma zdrav razvoj“, koji je i zatvaranje poveo u smeru da „nešto bude urađeno“. Raspoloženje, kao i arhitektura, bilo je 1948. funkcionalno, taj model pragmatičnog optimizma.

Možda je Ivlin Vo shvatio sve tačno: Vo je bio dobar u scenama marljivog samozavaravanja, scenama s ljudima zadubljenim u čudne igre. Ovde na San Francisko Državnom samo crni militanti mogli su biti shvaćeni ozbiljno: oni su u svakom slučaju birali igre, diktirali pravila i uzimali šta su mogli iz nečega što je svima drugima izgledalo kao fino izbegavanje rutine, insitucionalne teskobe, gnjavaže akademskog kalendara. U međuvremenu, zaposleni u administraciji mogli su da dogovaraju programe. U međuvremenu, beli radikali mogli su da doživljavaju sebe, uz praktično nikakvo zalaganje, kao urbane gerilce. Koristilo je to svakome, ta igra na državnom koledžu San Francisko, a njena čudna svojstva nikada mi nisu bila toliko jasna kao jednog popodneva dok sam sedela na sastanku sa pedeset ili šezdeset članova SDS. Sazvali su pres-konferenciju za kasnije tog dana i sada su diskutovali „kakav tačno format bi pres-konferencija trebalo da ima“.

– To mora da bude pod našim uslovima – neko je upozorio. – Jer će postavljati veoma sugestivna pitanja, postavljaće pitanja.

– Traži od njih da dostave sva pitanja u pisanoj formi – predložio je drugi. – Unija crnih studenata uspeva u tome, onda jednostavno ne odgovore na nešto na šta ne žele da odgovore.

– To je to, ne padajte u zamku.

– Nešto što treba da istaknemo na ovoj pres-konferenciji je ko drži medije.

– Ne misliš li da je opštepoznato da novine predstavljaju interese korporacija? – dodao je realista među njima sumnjičavo.

– Mislim da se to ne podrazumeva.

Dva sata i nekoliko desetina dizanja ruku zbog glasanja kasnije, grupa je odabrala četiri člana da kažu novinarima ko drži medije, odlučili su da se pojave en masse na protivničkoj pres-konferenciji, i razgovarali su o različitim sloganima za demonstracije narednog dana.

– Da vidimo… Prvo imamo „Herst prikazuje kako nije“[2], onda „Stop izvrtanju činjenica u štampi“,  to je jedna oko koje je bilo izvesnih političkih kontroverzi…

I pre nego što su se razišli, saslušali su studenta koji se tog dana dovezao iz Koledža San Mateo, više škole sa poluostrva San Franciska.

– Došao sam ovde danas sa nekoliko studenata iz Trećeg sveta, da vam poručim da smo uz vas, i da se nadamo da ćete vi biti uz nas kada pokušamo da pokrenemo štrajk sledeće nedelje, jer smo zaista za to, nosimo naše motociklističke kacige sve vreme, ne možemo da mislimo, ne možemo da idemo na predavanja.

Predahnuo je. Bio je zgodan dečko i naložen na zadatak. Razmišljala sam i o nežnoj melanholiji života u San Mateu, jednom od najbogatijih okruga po glavi stanovnika u Sjedinjenim Američkim Državama, razmišljala sam i da li su „Wichita Lineman“ i latice na mokroj crnoj grani predstavljale besciljnost buržoazije ili nisu, i razmišljala sam o zabludi u nameri da se ućari sazivanjem pres-konferecije, kada je jedini problem sa pres-konferencijama bilo to što novinari postavljaju pitanja.

– Tu sam da vam kažem da mi na Koledžu San Mateo živimo kao revolucionari – rekao je dečko potom.

Stavljali smo „Lay Lady Lay“ na gramofon, i „Suzanne“. Išli smo do Melrouz avenije da vidimo „The Flying Burritos“. Bila je i jasminova loza izrasla preko verande velike kuće na Aveniji Frenklin i s večeri bi miris jasmina dopirao kroz sva otvorena vrata i prozore. Pravila sam boulibaisse za ljude koji nisu jeli meso. Zamišljala sam da je moj sopstveni život jednostavan i sladak, nekada je i bio, ali bilo je čudnih stvari koje su se dešavale po gradu. Bilo je glasina. Bilo je priča. Nije sve bilo izrecivo, ali ništa nije bilo nezamislivo. Ta mistična ideja „greha“ – taj osećaj da je bilo moguće otići „predaleko“ – bio je veoma prisutan u Los Anđelesu 1968. i 1969. Ludački i zavodljiv vrtlog napetosti gradio je zajednicu. Nervoza je nastupala. Sećam se vremena kada su psi lajali svake noći i Mesec je uvek bio pun. Sedela sam 9. avgusta 1969. u plićaku bazena moje snajke na Beverli Hilsu kada ju je telefonom pozvala prijateljica koja je upravo čula za ubistvo u kući Šeron Tejt Polanski u Sijelo Drajvu. Telefon je zvonio mnogo puta narednog sata. Ti rani izveštaji bili su zbunjujući i kontradiktorni. Jedan što bi pozvao rekao bi kapuljače, sledeći bi rekao lanci. Bilo je dvadeset mrtvih, ne, dvanaest, deset, osamnaest. Zamišljane su crne mise i optuživani loši tripovi. Zapamtila sam sasvim jasno dezinformacije celog tog dana, a takođe sam zapamtila i ovo, iako bih volela da nisam: Niko nije bio iznenađen.

Kada sam prvi put srela Lindu Kasejbijan, u leto 1970, imala je razdeljak nasred glave, bez šminke, parfem „Blue Grass“ Elizabet Arden na sebi, i bila je u neispeglanoj uniformi odeljivanoj pritvorenicama u Institutu za žene „Sibil Brend“ u Los Anđelesu. Tamo je bila u pritvoru, čekajući da svedoči o ubistvima Šeron Tejt Polanski, Ebigejl Folger, Džeja Sebringa, Vojteka Frikovskog, Stivena Parenta i Rozmeri i Lena LaBjanke, a, zajedno sa njenim advokatom Gerijem Fjašmenom, provela sam izvestan broj večeri tamo razgovarajući sa njom. Od tih večeri sećam se uglavnom svog užasa od ulaska u zatvor, od ostavljanja, makar na sat, nesagledivih mogućnosti kakvih sam iznenada postala svesna u letnji sumrak. Zapamtila sam vožnju do centra holivudskim auto-putem u „kadilak“ kabrioletu sa spuštenim krovom. Zapamtila sam da sam gledala zeca kako pase na travi kraj kapije dok se Geri Flajšmen potpisivao na zatvorsku listu poseta. Svako od zatvaranja pola tuceta vrata za nama dok smo ulazili u „Sibil Brend“ bilo je mala smrt, a nakon intervjua pojavljivala bih se kao Persefona iz podzemlja, euforična, ushićena. Kad bih konačno stigla kući, popila bih dva pića i pripremila sebi hamburger i halapljivog ga jela.

– Kapiraš – govorio bi uvek Geri Flajšmen.

Jedne noći dok smo se vozili nazad u Holivud iz „Sibil Brenda“ u „kadilak“ kabrioletu sa spuštenim krovom, zatražio je da mu kažem koliko stanovnika ima Indija. Rekla sam da ne znam broj stanovnika u Indiji. „Pogodi“, izazivao je. Dadoh procenu, apsurdno malu, na šta se on zgrozio. Postavio je isto pitanje svojoj sestričini („fakultetlijki“), Lindi i sada meni i nijedna od nas nije znala. Činilo se kao da je to potvrđivalo neke njegove stavove koje je imao o ženama, njihovoj suštinskoj neobrazovanosti, njihove sličnosti pod kožom. Geri Flajšman pripadao je tipu ljudi kakve sam veoma retko susretala, komični realista pod šeširčetom, poslovni putnik na daleke granice tog doba, čovek koji je znao kako i šta u sudu i „Sibil Brendu“, a ostao je vrcav, čak i razmetljiv, pred licem zanosne i neprodorne misterije u središtu onoga što je zvao „slučajem“. Zapravo, nikada nismo govorili o „slučaju“, a referirali smo na glavne događaje kao na „Sijelo drajv“ ili „LaBjanka“. Pričali smo  umesto toga o Lindinim hobijima iz detinjstva i razočarenjima, njenim srednjoškolskim ljubavima i njenoj zabrinutosti za svoju decu. Ova posebna naporednost rečenog i neizrecivog bila je jeziva i uznemirujuća, a od moje sveske načinila je litaniju malih ironija, toliko očiglednih da bi mogle da zainteresuju samo posvećene apsurdiste. Primer: Linda je sanjala o tome da otvori kombinaciju restorana-butika i prodavnice za kućne ljubimce.

Izvesne organske poremećaje centralnog nervnog sistema karakterišu povremene remisije, očigledni potpuni oporavci pogođenih nerava. Šta se tu događa izgleda je ovo: pošto nerv pod upalom otvrdne u tkivu ožiljka, istovremeno blokirajući prolaz nervnih impulsa, nervni sistem postepeno menja svoj kružni tok, pronalazi drugi, nepogođeni nerv da prenosi istu poruku. Tokom godina u kojima sam shvatila da je neophodno da prepravim kružni tok sopstvenog uma, otkrila sam da nisam više bila zainteresovana za to da li je žena sa simsa prozora na šesnaestom spratu skočila ili nije, i zašto. Zanimala me je samo slika nje u mojoj svesti: njena kosa obasjana reflektorima, njeni bosi nožni prsti savijeni oko kamenog simsa.

Ove noći svi narativi bili su sentimentalni. U ovoj svetlosti sve veze bile su podjednako značajne, i podjednako besmislene. Da probam ovako: o jutru smrti Džona Kenedija 1963. kupovala sam, kod „Ransohofa“ u San Francisku, kratku svilenu haljinu u kojoj ću se venčati. Nekoliko godina kasnije, ta moja haljina bila je uništena kada je, na večeri u Bel-Eru, Roman Polanski na nju slučajno prosuo čašu crnog vina. Šeron Tejt takođe je bila gošća na toj zabavi, iako ona i Roman Polanski još nisu bili venčani. A 27. jula 1970. otišla sam do prodavnice „Manjin-Haj“ na treći sprat, I. Manjin na Beverli Hilsu, i pokupila, na zahtev Linde Kasejbijan, haljinu u kojoj će započeti svedočenje o ubistvima u kući Šeron Tejt Polanski u Sijelo drajvu. „Veličina mala devetka“, glasila su njena uputstva. Somotska, ako može. Smaragdno zelena ili zlatna. Ili: haljina u stilu meksičkih seljanki, nabrana ili izvezena. Bila joj je potrebna haljina za to jutro jer je okružni tužilac, Vinsent Baljozi, izrazio sumnju u vezi sa haljinom koju je nameravala da nosi: dug, beli ručno tkani komad. „Dugo je za veče“, posavetovao je Lindu. Dugo je bilo za večeri, a belo za neveste. Na sopstvenom venčanju 1965, Linda Kasejbijan nosila je belo brokatno odelo. Vreme je prolazilo, vremena su se menjala. Sve je trebalo nečemu da nas nauči. U 11:20 tog julskog jutra 1970. dostavila sam haljinu u kojoj je trebalo da svedoči Geriju Flajšmenu koji je čekao pred svojom kancelarijom na Rodeo drajvu na Beverli hilsu. Nosio je svoje šeširče i stajao je sa Lindinim drugim mužem, Bobom Kasejbijanom i njihovim prijateljem Čarlijem Mentonom, a obojica su nosili duge bele odore. Duga je bila za Boba i Čarlija, haljina u „I. Manjin“ kutiji bila je za Lindu. Njih trojica uzela su „I. Manjin“ kutiju i ušli u kabriolet „kadilak“ sa spuštenim krovom Gerija Flajšmena i odvezli se u sunčeve zrake ka auto-putu u centru, mašući mi. Verujem da je ovo autentično besmislen niz zapisa, ali u laganom jutru tog leta to mi je imalo smisla kao i sve drugo.

Sećam se razgovora koji sam vodila 1970. sa menadžerom motela u kojem sam odsela kod Pendltona, Oregon. Radila sam na tekstu za „Lajf“ o magacinu za VB i GB nervni gas u vojnom arsenalu u okrugu Jumatila, a sad sam završila i pokušavala sam da se odjavim iz motela. Tokom procedure za odjavljivanje, menadžer, koji je bio mormon, pitao me je: Ako ne možeš da veruješ da ideš u raj u svom telu i pod rođenim imenom sa svim članovima svoje porodice, koja je onda svrha umiranja? U to vreme sam verovala da moje kontrole osnovih afekata nisu više bile netaknute, ali vam sad ovo predstavljam kao mnogo ubedljivije pitanje nego što bi se isprva učinilo, neku vrstu koana doba.

———————————————————————————–

Jednom kad sam slomila rebro i tokom nekoliko meseci bilo je bolno okrenuti se u krevetu ili podići ruke u bazenu, imala sam, prvi put, jasan pojam o tome kako je to biti star. Kasnije sam to zaboravila. U nekom trenutku tokom godina o kojima govorim ovde, posle niza povremenih vizuelnih smetnji, tri elektroencefalograma, dva kompletna rendgena lobanje i vrata, jednog petosatnog testa tolerancije na glukozu, dva elektromijelograma, serije hemijskih testova i konsultacija sa dva oftalmologa, jednim internistom i troje neurologa, rečeno mi je da smetnja nije zaista u mojim očima, nego u mom centralnom nervnom sistemu. Možda sam, a možda i nisam, doživljavala simptome oštećenja nerava celog svog života. Ti simptomi, koji mogu da se pojave ili ne, mogu, a ne moraju, da imaju veze sa mojim očima. Oni mogu, ali ne moraju, da uključuju moje ruke ili noge, mogu a ne moraju da znače invaliditet. Njihovi efekti mogu biti umanjeni injekcijama kortizona ili ne mogu. Ne mogu se predvideti. Stanje je imalo ime, vrstu imena obično povezanog sa teletonima, ali ime samo nije značilo ništa i neurolozi nisu voleli da ga koriste. Ime je bilo multipla skleroza, ali ime nije značilo ništa. Bila je to, rekli su neurolozi, isključujuća dijagnoza i nije značila ništa.

Imala sam, u to vreme, jasan pojam ne o tome kako je to biti star, nego kako je to otvoriti vrata strancu i saznati da taj stranac zaista ima nož. U nekoliko replika dijaloga u ordinaciji neurologa na Beverli Hilsu, nemoguće je postalo moguće, norma: stvari koje su se dešavale samo drugim ljudima zapravo mogu da se dogode meni. Može da me udari grom, mogu da se usudim da jedem breskvu i budem otrovana cijanidom iz koštice. Zapanjujuća činjenica bila je ovo: moje telo bilo je precizan fiziološki ekvivalent onogo šta mi se dešavalo u umu. „Vodite jednostavan život“, savetovao je neurolog. „Nije da to čini neku razliku za koju znamo“. Drugim rečima, bila je to još jedna priča bez narativa.

———————————————————————————–

Mnogi ljudi koje znam u Los Anđelesu veruju da su se Šezdesete završile naprasno 9. avgusta 1969, da su se okončale istog trenutka kada se vest o ubistvima u Sijelo drajvu proširila kao šumski požar kroz zajednicu i, u nekom smislu, to je istina. Nervoza je izbila tog dana. Paranoja je bila ispunjena. U drugom smislu, Šezdesete se za mene nisu istinski završile sve do januara 1971, kada sam napustila kuću u Aveniji Frenklin i preselila se u kuću kraj mora. Ta određena kuća kraj mora i sama je po mnogo čemu pripadala Šezdesetim, i nekoliko meseci nakon što smo je preuzeli, nailazila sam na suvenire iz tog perioda njene istorije – komad sajentološke literature ispod podloge u fioci, primerak „Stranca u stranoj zemlji“ zaglavljenog duboko u policu ormara – ali posle nekog vremena smo izveli neke građevinske radove i pod motornim testerama i morskim vetrom iz tog mesta su duhovi bili isterani.

Saznavala sam, od tada, veoma malo o pokretima ljudi koji su mi izgledali amblematično za te godine. Znam, naravno, da je Eldridž Kliver otišao u Alžir i vratio se kući kao preduzimač. Znam da je Džim Morison umro u Parizu. Znam da je Linda Kasejbijan pobegla tragajući za pastoralnom idilom u Nju Hempširu, gde sam je jednom posetila; i ona je mene posetila jednom u Njujorku, a vodili smo našu decu na feribot do Stejten ajlenda da vide Kip slobode. Znam i to da je 1975. Pol Ferguson, dok je izdržavao doživotnu zatvorsku kaznu za ubistvo Ramona Navara, osvojio prvu nagradu na PEN-ovom takmičenju u pisanju fikcije i najavio planove da „nastavi sa pisanjem“. Pisanje mu je pomoglo, rekao je, da „rasvetljava doživljaje i vidi šta oni znače“. Ja veoma često rasvetljavam veliku kuću u Holivudu, „Ponoćne ispovesti“, i Ramona Navara, i činjenicu da smo Roman Polanski i ja kumovi istom detetu, ali mi pisanje još nije pomoglo da vidim šta to znači.

1968-1978

[1]Mi Laj – mesto u Vijetnamu, poprište masakra u kojem je vojska SAD maja 1968. brutalno ubila između 347 i 504 nenaoružanih civila (sve napomene date uz tekst su prevodiočeve)

[1] Sestre Norma (1894-1957), Konstans (1898-1973) i Natali (1896-1969) Talmadž, glumice, zvezde ere nemog filma (sve napomene date uz tekst su prevodiočeve)
[2] Organizacija Sajnanon, na početku program za odvikavanje od droga po „principu samopomoći“, tokom šezdesetih alternativna zajednica, a sedamdesetih Sajnanonska crkva
[3] AAA – Američka automobilska asocijacija

[1] Izabel Kolin Difrezno (1935 –2014), poznatija pod umetničkim imenom Ultra Vajolet, jedna od superstarova Endija Vorhola (sve napomene date uz tekst su prevodiočeve).
[2] Britanski slikar i fotograf, značajan pop-art umetnik.
[3] Skotsboro dečaci bila su devetorica tinejdžera iz Alabame, optuženih 1931. za navodno silovanje belkinje; dugogodišnje suđenje praćeno pokušajem linča i brojnim aferama završeno je sa osam smrtnih kazni i jednom kaznom od 75 godina zatvora.

[1] Soul on Ice („Duša na ledu“) – knjiga memoara i eseja koju je Eldridž Kliver napisao u zatvoru Folsom, objavljena tri godine kasnije (sve napomene date uz tekst su prevodiočeve).
[2] Vilijam Herst – biznismen, političar i medijski magnat, začetnik tzv. žute štampe.

Preveo: Matija Jovandić

Izvor: Glif

P.U.L.S.E

  Beli album, Džoan Didion, eseji, Glif, Književnost