E, ovo je parazit!

TRIANGLE OF SADNESS (2022 Co-production)

r.: Ruben Estlund; ul.: Haris Dikinson, Šarlbi Din Krik, Vudi Harelson, Karolina Gining, Doli de Leon, Zlatko Burić, Viki Berlin

Pre polaska na tronedeljni boravak i božićno (oba Božiča!) plivanje i sunčanje na Malti, pogledao sam za dva (2) dana pet (5) filmova, ali su me putna groznica i uninija sprečile da o njima napišem friške utiske. Otud sada bleda vatra onih decembarskih impresijâ koje sam pozaboravljao (jer – za razliku od one tetke i stvarača mnjenja koji i iz groba pomoću svojih politički korektnih i slaboumnih heruvima kenja po filmovima – ne pravim beleške koje cepkam i bacam oko sebe kao ljuske od bundevinih semenki, no kao Bronštajn kartoteku u glavi držim…i zaboravljam).

Elem (reč koju oreporučujem umesto „dakle“), ovo je jedan normalni parazit, čak s azijskom glumicom (rediteljev pun intended?) koja pojavom i likom prstom u oko na to ukazuje, ali valjda previše belih glumaca u ostatku podele sreću kvari, šta li? Film je nagrađen tamo gde treba, ali posle čitanja amerikanskih nadrkanih kritikâ („samozadovoljstvo u ismejavanju već poznatog, zeeev“), došao sam u bioskop spreman na standardnu begbedeovštinu, koja brabonja po tekovinama liberalne demokratije i otuđenosti. (Zato je jednom Tirnnaić napisao kada je čuo tu magičnu reč otuđenost: „Znam kako je, jednom sam bio tri dana zavejan na Vrškoj Čuki!“

Ali, ne, drugovi, ovo je odličan film, zasluženi kanski pobednik, a to što je nekima egzotičnije da Korejac pljucka truli kapitalizam, ili da im Kurosava prepričava Šekspira, ili, pak, neki Japanac Čehova, to je odraz njihove beznadežne blaziranosti. Otud toliki degenerisani filmači haraju Los Anđelesom, Berlinom itd.

Klasne razlike i maltene vojno-logoraška hijerarhija u jednom libekovskom bablu – kruzeru, naime, čija ekipa služinčadi ima da titra jajca bogatim putnicima – nesmiljeno su predočene, ali manje groteskno nego u korejskom svepobedniku, pa ipak nekima je nešto smetalo.

Zlatko Burić, nagrađen za ovu ulogu, ponosno je pokazivao svoj naglasak, masnu kosu (frizura „kerumovka“, samo neofarbana), trbušinu, loše zube i bahatost libekovca a bivšeg roba, a nema većeg tirjanina od bivšega roba, reče Njegoš, i Burić je jamačno razgalio mnogog našijenca u belom svetu u tamošnjim kinematografima. Imao je i rašta. Znači, kruzer se otisnuo da putnici uživaju (dopremanje „Nutele“ helikopterom je tako slatko!), ali oluja a zatim i napad pirata (terorista?; nije bitno) dovode do brodoloma, gde odabrani stratum purnika na robinzonovskoj muci ima da pokaže koliko je ko junak od tih pripadnika više i srednje klase koja je mogla da priušti luksuz. To je malo contrived, ta selekcija mislim, miljanićevski ključ u sastavljanju reporezentacije, ali ima li neki film a da nije contrived, pitam ja vas?

Među nastradalima je braćni par matorana u kom se muž obogatio pravljenjem bombi i oružja (koje se ispod žita izvozi onome ko plati i gledaocima je u oko bačena poruka kada upravo bomba te marke potopi brod) i to je jedna od onih zgodnoća bez kojih filmovi ne bi ni postojali. Preživeo je politički korektniji par matoraca, u kom muž neguje ušlagiranu suprugu koja ume da izgovori samo jednu rečenicu In Den Wolken, što je jedna samodovoljna začudnost, pristala više miteleuropskom teatru apsurda, ali koja stvara neprolazni komički efekat, zatim je tu mladi par koji je na lutriji dobio ovo krstarenje, tu je Burić u ulozi biznismena koji „prodaje govna“, doslovno ih prodaje, a nije preživeo kapetan Vudi Harelson, koji je od bede ponovio svoju ulogu iz života – ono kada je bio na Đokovićevom finalu Vimbldona pa se napio od belog vina i čika policajac „Bobi“ mu nije dao da se vrati u ložu posle piškiriškija „jer je bio pod uticajem“ – ali preživela je Viki Berlin, ona je ukrala film ulogom šefa osoblja, Paule, jedne takoreći verne sluge libekovske mašinerije, rođene upravnice konc-lagera, ali inteligentne osobe, koju će pre ili kasnije stići savest zbog krematorijuma.

Pomenuh klasne razlike i „nema goreg tirjanina…“ Pa da, Doli De Leon, Filipinka s međunarodnom karijerom, igra Ebigejl, sobaricu, koja na pustom (?; većim delom filma tako misle brodolomnici a i mi, neobavešteni gledaoci) ostrvu, delom sticajem okolnosti a delom svojim znanjem i sposobnostima omogućava ostatku poplavom izbačenih da prežive i ona – primenjuje pravila kapitalizma; ja doprinosim – ja zaslužujem nagradu i bonus, a ne „raspodela po potrebama“ kao u socijalizmu… Ona zaista postaje vlast u tom periodu boravka na ostrvu, bez srama ucenjuje ostale brodolomnike, koji pitomo pristaju da za koricu hleba prihvate da je ona gazda, direktor, menadžer, njihov Bezos u liku bivše sobarice. Jer, sada važe druga pravila, „na brodu sam bila sobarica a ti si bila šef osoblja, ali sada mojim zaslugama ostajete siti i napiti, ja sam sada šef!“, kaže Ebigejl, a Paula prihvata novo stanje stvari, uostalom, svi prihvataju. Čak i mladić iz pomenutog para, Karl (Haris Dikinson) pristaje da bude seksualni rob za višak čokoladica i grisinâ „Bobi“.

Zlatko Burić pokupio kajmak (P. Crnković, LA)

Sve je to dato bez previše likovanja i izdrkavanja i hinjene metaforičnosti kao u južnokorejskom svepobedniku, Estlund je s merom svoje pridike uneo u pijani dijalog kapetana Harelsona i „kralja govana“ Burića, a libekovski način na koji je Ebigejl pokorila dojučerašnje gospodare deluje više dokumentarno nego farsično, ali kritičari koji se inače busaju Godarom, nisu prepoznali godarovštinu, već više gotive murakamijevsko prežvakano pa ispljunuto čitanje Evrope. Šta ćete…

[Spoiler!]

Film ima izvanredno finale, tzv. otvoreni kraj, ne zato što reditelja mrzi da završi film, već da i gledaocu dâ neki zadatak. Naime, ispostavi se da ostrvo uopšte nije pusto. Ironijom scenarističke sudbine, pokazuje se da je veoma blizu brodolomničkog tabora jedan super luksuzni spa centar „u nedirnutoj divljini“. To je briljantno nagovešteno nekim crncem koji prodaje jeftine satove i tašne (!; fenomenalno) i koji naleti na onu šlogiranu ženu koja samo viče In Den Wolken… Taj otvoreni kraj se sastoji u tome da devojka iz lutrijskog para (Jaja, Šarlbi Din Krik) i friška kapitalistkinja Ebigejl treba da pokucaju na vrata tog spa centra. Ali spas ujedno znači i vraćanje na fabrička podešavanja što se tiče društvene hijerarhije, jelte. Jaja „velikodušno“ nudi Ebigejl neko lepo zasposlenje, da joj bude pomoćnica ili tako nešto, ali ovoj se kanda osladio kapitalizam i renta, zašto bi pristala da se vrati u ropstvo? Ona s kamenčugom u rukama sleđa prilazi Jaji, kojoj kao da drhti glas, kao da je i sáma svesna koliko je njen predlog krnjav, nedostojan u nekom smislu, samo kikiriki bačen nižoj klasi i rasi… Ebigejl plače i približava se Jaji koja sedi na šljunku i kao da oseća neku nelagodu…