Erik Mut, vloger sa jutjub kanala ’Belgrade beat’, je iseljenik sa zapada koji hoće najbolje od oba sveta – visoki prihod iz razvijene kapitalističke ekonomije, i s druge strane, niske troškove, spontanost i niži stepen postvarenja društva ekonomije u razvoju.

Neretko emigranti sa zapada u Beogradu prepoznaju kombinaciju većeg od očekivanog broja elemenata savremenog života i, s druge strane, aspekte tradicionalne kulture koje percipiraju kao potreban korektiv te savremenosti i kao element koji im je na zapadu, u formi neodređene čežnje, nedostajao, a čiji su sadržaj upravo dolaskom u Srbiju uspeli da putem doživljenog iskustva, takoreći in situ, identifikuju, što im tada postaaje i izvor podsticaja za kulturnu kritiku i identitetsku samorefleksiju.

Zapadni bumeri su 60-ih i 70-ih putovali u Avganistan i Indiju, u potrazi za spiritualnim buđenjem i prosvetljenjem. LSD odavno nije in, i zapadni milenijalci, u periodu nakon velike ekonomske krize, s ekonomskim izgledima gorim od onih koje su imali njihovi roditelji, razočarani zapadom, odlaze, između ostalog, u Srbiju.

Zašto se Amerikancima i Kanađanima dopada Beograd? Kod lokalaca primećuju egalitarnost, kulturu dobrodošlice (koja strancima često omogućava izvestan socijalni bonus), i s druge strane, odsustvo aristokratizma i prezira prema strancima karakteristične za zapadnu Evropu, kao i odsustvo malograđanske borniranosti i uskogrudosti.

Neispunjen životom u Kanadi, u aktu samo-egzila, Erik je krajem dvehiljaditih došao u tranzicioni, postsocijalistički Beograd još uvek lišen konzumerizma, u koji se zaljubio. Spontana okupljanja u studentskom parku uz pivo, tokom toplih letnjih večeri; brojni kafei i barovi, postojanje mesta za izlazak u svako doba dana i noći; posećivanje kul lokala u Savamali; špartanje ulicama na padini između Vasine i Cara Dušana; vožnja biciklom od Dorćola do Ade; prostranost kalemegdanskog parka, pogled sa njegovog grebena na Ušće Save i Dunava, etc.

Tu su i pijace na otvorenom, bogatstvo svežeg, povoljnog, kvalitetnog voća i povrća koje nude izvan dugačkih lanaca distribucije karakterističnih za supermarkete. Iseljenici sa zapada su na pijacama bliže proizvođaču, imaju priliku da kupuju hranu iz prve ruke, na pre-kapitalistički način. Oni svu hranu koju tamo vide percipiraju kao organsku, i iznenađuju se da ju je moguće kupiti izvan specijalizovanih prodavnica ili skupljih delova supermarketa. Oni u tim pijacama vide prirodnost i nesputanost balkanskog načina života. Za njih je odlazak na beogradsku pijacu događaj i doživljaj za sva čula, beg od formalizovanosti i prozaičnosti života na zapadu.

Beograd je u prethodnoj deceniji bio nekoliko puta jeftiniji od velikih gradova zapadne Evrope, SAD i Kanade. Njegovi nedostaci u pogledu uređenosti bivaju percipirani kao prednosti, kao sastavni elementi  izvesnog šarma i boheme. Ko je, s druge strane, ikada čuo da je neki švajcarski grad današnjice opisan kao boemski? Visoka uređenost zahteva visok stepen regulacije, veću učestalost kontrole, a to sputava spontanost i prirodnost. Erik hvali živahnost Beograda. Aspekti njegove neuređenosti – grafiti i žvrljotine na fasadama, oštećeni trotoari etc. – koegizistiraju sa hipsterskim kafeima i grass-roots kulturnim prostorima – usled čega zapravo bivaju shvaćeni ne kao mana, već kao znak raspoznavanja, kao elementi urbanog, autentičnog karaktera grada, otklona od malograđanskog i sanitizacije koja je u formi temeljnog renoviranja sprovedena u istorijskim centrima mnogih centralnoevropskih gradova, koji su usled toga postali cenovno nedostupni za lokalce i pretvorili se u uglavnom kulise za turiste (to se dogodilo praškom Starom Mestu, na primer, koje je postalo muzej na otvorenom, puno suvenirnica, sa jednom zonom luksuznih butika). Izvesna neuređenost se tada tumači kao neophodna odbrana od masovnog turizma koji bi neminovno pretvorio većinu lokala u centru grada u prodavnice suvenira, butike sa preskupom odećom i obućom i salone za masažu. Posetilac koji je odbijen izvesnom zapuštenošću njegovih ulica i zgrada, nešto agresivnijom vožnjom i tramvajima koji nisu renovirani četiri decenije, koji nije bio u stanju da u svom posmatranju grada napreduje dalje od tih aspekata, nije vrsta osobe koja će hteti duže da ostane u Beogradu.

U Begradu nailazimo na antički grad na kojem je sagrađen osmanski grad, na kojem je sagrađen srednjeevropski grad, koji je zatim velikim delom porušen u dva svetska rata. Centralna Evropa je na području Knez Mihajlove ulice i na Dunavskoj padini, takođe i sa druge strane reke, u Zemunu.

Eklektičnost beogradske arhitekture, nedostatak jedinstva stila u ma kojem od starih delova grada ostavlja utisak otvorenih mogućnosti. Čest prizor u Beogradu je prizemna ili jednospratna kuća pored trospratne istoricističke zgrade, koja je pored tamnosive funkcionalističke šestospratnice iz pedesetih. Urbano opredmećenje društveno-istorijskog diskontinuiteta. S druge strane, u e.g. Pragu, Mala Strana i Stare Mesto kao da govore – ovo je 17., i 18. vek – renesansa i barok; Vinohradi – ovo je Gründerzeit, kraj veka, vrhunac života centralnoevropske građanske klase jučerašnjeg sveta. Istorijski kontinuitet.

Mnogobrojni preostali urbani ambijenti iz vremena socijalizma (poneki tržni centar e.g.) za Erika  nisu mesta za izbegavanje, tužni ostaci jednog dugoročno neodrživog ekonomskog sistema, već lokacije koje su zanimljive upravo usled svoje zapuštenosti i razlikovanja od uobičajenih tržnih centara u bogatim kapitalističkim zemljama i njihovog sjaja.

Lokalci nezadovoljni nivoom uređenosti i čistoće u Beogradu mogli bi da se čude zašto je Erik proveo deceniju u Beogradu, iako je mogao da živi ne samo u Torontu ili nekom drugom velikom severnoameričkom gradu, već i u nekom infrastrukturno bolje opremljenom centralnoevropskom gradu.

Njemu je bilo dosta gradova koje karakterišu visok stepen uređenosti i ekonomskog standarda. U takvim gradovima (Toronto, London) mu je bilo dosadno. ’Život u Torontu je previše lak’, rekao je. Iako često ističe svoje centralnoevropsko porodično poreklo, njemu su i centralnoevropski gradovi nedovoljno interesantni za dugotrajan boravak. Pretpostavljam da ih smatra isuviše malograđanskim i srednjeklasnim.

Iako je zarađivao dovoljno da priušti sebi život u bogatijim mestima, posle posla hteo je da živi kao boem – svirke, barovi, kafei, neobavezni, neplanirani susreti. U bogatijim zemljama ima više solidno i dobro plaćenih poslova, usled čega su ljudi motivisaniji da rade. U Beogradu (naročito u godinama nakon njegovog preseljenja 2009. godine) takvih poslova je mnogo manje. Usled toga među njegovim stanovnicima je prisutna veća spontanost, ležernost, više slobodnih mesta u kalendaru, veća spremnost da se sretnu sa nekim istog ili već narednog dana. Život stanovnika je manje orijentisan na posao jer ima manje poslova koje vredi raditi. On stiče utisak da se u Beogradu više uživa u životu, da ljudi većinom rade kako bi živeli, a ne – kao na zapadu – žive kako bi radili, obuzeti pritiskom postignuća i konzumerizmom.

Beograd je grad u Evropi, na par stotina kilometara od centralnoevropskh gradova EU, na sat i po – dva avionom do većine evropskih prestonica.

Stanovanje je do prošle godine bilo znatno jeftinije, hrana takođe.

Više puta sam u Srbiji bio u prilici da čujem žalbe na malograđanske obzire i malograđanski moral. Međutim, malograđanski stalež je u srpskom društvu manjinski. Jedan od razloga zašto Srbija nije dobro uređena država jeste to što malograđani nisu dovoljno brojni u njenom društvu. To je i jedan od glavnih razloga zašto ljudi iz uređenijih i bogatijih država posećuju Srbiju – odmor od malograđana koji dominiraju u njihovim društvima, i nekih od pravila koja takav društveni poredak podrazumeva.

Pre šest-sedam godina u nekoliko novina objavljene su reportaže o dvojici Švajcaraca koji su se preselili u Beograd. Na čuđenje svojih beogradskih poznanika povodom njihove odluke, odgovarali su otprilike ovako – vi ne znate koliko je regulisan život tamo, ljudi vas nadziru kako bi bili sigurni da sledite pravila; tamo je čovek u zlatnom kavezu.

Stanovnici Beograda, naročito centra, uživaju pogodnost dugog radnog vremena supermarketa i manjih prodavnica, okolnosti da su otvorene često i nedeljom skoro isto toliko dugo kao i od ponedeljka do petka. To je međutim usled niske cene rada izvršioca tih usluga. A niska cena njihovog rada u toj ekonomiji je snažan motiv za emigraciju zaposlenih u mnogim delovima sektora usluga. Usled toga je visoka emigracija zaposlenih.

Iako govoreći o njemu neretko koristi pridev mediteranski (kakvim mu se zbog stila života i njegovog proleća i leta čini) Beograd je u klimatskom smislu grad sa ne samo toplim (i od pre desetak godina, veoma toplim) letom, već i sa hladnom, kontinentalnom evropskom zimom tokom koje sivilu beogradskih fasada biva dodato sivilo neba i veće zagađenje vazduha. Tmurno vreme čini grube elemente u izgledu Beograda primetnijim. Vedro nebo, sunčano vreme tokom toplih meseci čine da čovek na njih manje obraća pažnju; pod zracima sunca grad je lepši, a i ljudi su bolje raspoloženi. Eriku je Beograd najdraži tokom proleća, kasnog leta i rane jeseni, kada je dvadesetak stepeni – optimalna temperatura za kretanje po gradu – kada se sedi na otvorenom u svako doba dana, a iz stana izlazi u majici i sa lakom jaknom preko ruke.

Iz tog razloga, Erik krajem oktobra napušta Beograd i odlazi na neku topliju destinaciju – uglavnom Tajland – kako bi izbegao beogradsku kišovitu, oblačnu prohladnu jesen, košavu i hladnu zimu.

Ekonomski on nije vezan za ekonomiju Srbije ili Beograda. Radi na daljinu sa stranim tržištima, usled čega mu nije važno kakva je ekonomija grada ili zemlje u kojoj živi, sve dok zarađuje nekoliko puta veći iznos od prosečne plate za tu ekonomiju. Zapravo njemu i drugim iseljenicima sličnog profila značajno podizanje ekonomskog standarda zemlje u kojoj žive ne odgovara, jer tada bi njihovi troškovi bili povećani. Postoji razlog zašto oni po pravilu odlaze u zemlje u razvoju (Srbija, Tajland, Vijetnam, Ukrajina – pre rata) – komercijalizacija i postvarenje u tim društvma još uvek nisu dostigli velike razmere, u međuljudskim odnosima ima više spontanosti, a i cene su relativno niske. U Beogradu je nezaposlenost 2012 bila 25 %, a tek pre nekoliko godina pala je na ispod 15%. Održanje takve ugodne situacije u kojoj imaju ’najbolje od oba sveta’ moguće je jedino pod uslovom da njihova praksa ne postane rasprostranjena pojava u toj zemlji, i sve dok rast ekonomskog standarda ne učine grad značajno skupljim (tada bi došlo do povećanja cena i manjka stanova čije je iznajmljivanje povoljno), i dok većina kul delova grada ne postanu džentrifikovani. Tada više ne bi mogli da stanuju u centru Beograda za 350 evra mesečno, i da se hrane u restoranima i pekarama  pritom, bolje i obilnije bolje nego u svojoj matičnoj zemlji – za deset evra dnevno. Razvoj ka takvoj situaciji, naglo je ubrzan jednim vanrednim događajem prošle godine – ruskom invazijom na Ukrajinu, čija je posledica bila dolazak oko 150 000 ruskih emigranata i 20 000 ukrajinskih izbeglica u Srbiju, koji su većinom u Beogradu.

Erikove refleksije o Beogradu

Iako podstaknut na emigraciju u Beograd pesimizmom u pogledu sopstvene, kanadske i uopšte severnoameričke kulture, i iako iskreni entuzijasta za Beograd, Erik srpsku kulturu nije prihvatio nekritički.

On je perceptivan posmatrač ispoljavanja kulturnih osobina, koji svoje analize i uvide ne zasniva na knjigama, već na iskustvu života u nekoliko zemalja (Kanada, Engleska, Srbija, Jugoistočna Azija) i mnogobrojnim putovanjima na nekoliko kontinenata, putem kojih je stekao diferencirano razumevanje za kulturne razlike. Takođe je pokazao sposobnost da apstrahuje iz događaja svakodnevice ka opštim kulturnim karakteristikama.

On je na primer, činjenicu da se na raskrsnici Cara Uroša i Zmaja od Noćaja dogodio niz saobraćajnih nezgoda shvatio kao posledicu sukoba između sleđenja i nesleđenja pravila (što razume kao značajnu karakteristiku srpskog društva), čije poreklo vidi u istorijskom graničnom položaju Beograda između centralnoevropskog (uređenost, sleđenje pravila) i orijentalnog sveta (neuređenost i samovolja).

Erik ispravno primećuje probleme u pristupu radu u Srbiji. On govori o ’majstorskom mentalitetu’, koji se ispoljava kao sujeta majstora i ignorantsko precenjivanje sopstvenog znanja (’ko vam je ovo radio? Ccc…. Ja znam ovaj zanat najbolje’); ’akademskom mentalitetu’ koji se ispoljava kao sujeta diplomaca i stav – imam diplomu fakulteta, ergo zaslužujem solidno plaćen posao sa minimumom rada, jer upravo radi toga sam studirao.

On u Srbiji kod ljudi primećuje lako odustajanje od svojih ciljeva i povratak u inerciju osrednjosti u kulturi u kojoj lično postignuće nije značajna vrednost.

On pozitivno vrednuje direktnost u komunikaciji, slobodno izražavanje negativnih emocija, za razliku od zapadnih društava koje, po njemu, karakterišu pasivna agresivnost, preterana kontrola emocija i forsirana pozitivnost.

Ta direktnost u izražavanju emocija i raspoloženja veoma je prisutna – nažalost – i u profesionalnim kontekstima, u kojima je na zapadu retka.

Pored sveg njegovog entuzijazma za kulturu Srbije i Beograda, dugogodišnjeg iskustva života u Beogradu, solidnog poznavanja srpskog mentaliteta, Erik je shvatio da sve to ne može da nadomesti razlike na polju mentaliteta i svetonazora između njega i lokalaca, koje prozilaze iz veoma različitih okolnosti u periodu odrastanja i ličnog formiranja.

Erik se žali na stepen zagađenja vazduha u Beogradu. Međutim, kada su zapadni gradovi po veličini uporedivi sa Beogradom bili na nivou ekonomskog razvoja Beograda, bili su mnogo zagađeniji nego danas. London je i 70-ih godina bio poznat po velikoj količini smoga. Zagađenje vazduha je u velikim kanadskim gradovima bilo nekoliko puta veće 70-ih godina nego danas. Takvo zagađenje je prateća pojava procesa ekonomskog razvoja koji je u zemljama visokog ekonomskog standarda učinio mogućim visoke prihode, u kojima on takođe uzima učešća.

Kao i većina digitalnih nomada, on doživljava Beograd u mehuru nekoga ko stanuje u centru grada. On radi na daljinu, te mu automobil nije potreban. S obzirom na to da je u centru grada, na mesta koja ga interesuju odlazi peške, ili povremeno biciklom. Unutrašnja politika zemlje, korupcija i nepotizam ga ne dotiču.

Osim toga za njega je trenutni nivo ekonomskog standarda Beograda dovoljan, zapravo bio mu je dovoljan i nivo iz 2010 godine, uostalom.  Njemu ne treba mnogo – internet konekcija pristojne brzine, funkcionalna električna i vodovodna mreža, bezbednost, a sve to imao je u  Beogradu i pre više od jedne decenije.

Zapadni iseljenici su u društvima ekonomija u razvoju u stanju da primete trendove u njihovim začecima, jer dolaze iz zemalja u kojima su ti trendovi već razvijeni, i čiji potpun oblik i ishod im je poznat.

Erik opaža povećani stepen konzumerizma  u Beogradu – Beograd na vodi, više fensi lokala sa skupim vinom, restorani koji prodaju skupe američke hamburgere, etc. Erik lamentuje nad komercijalizacijom Savamale, nad gubitkom njenog hipsterskog karaktera, zatvaranjem mesta poput kafea hotela Bristol (zbog renoviranja), u kojem je cenio izvestan osećaj mesta i vremena – vremena nekonzumerističkog, postsocijalističkog Beograda. Nakon renoviranja hotela Bristol, njegov kafe više neće biti lokal u koji će biti moguće u dva ujutru svratiti na pivo po ceni od sto dinara. On će biti mesto za dobro platežnu klijentelu, stanovnike Beograda na vodi pre svega.

Erik čak govori o izvesnoj amerikanizaciji Beograda. Beograd više nije u onoj meri mesto za beg od konzumerističke kulture kasnog kapitalizma kao što je bio pre deset-petnaest godina. Porast ekonomskog standarda je doveo do pojava poput stanovanja u kondominijumima – zatvorenim stambenim mini-naseljima – i kulture tržnih centara. On je video ishod takvog razvoja u rodnom Torontu dvehiljaditih, i s negodovanjem posmatra efekte tih tendencija u Beogradu. On bi se rado vratio u Beograd kasnih dvehiljaditih i prve polovine dvehiljadedesetih godina, u period kada je za stanovnika centra grada Beograd nudio iznenađujući broj pogodnosti, stepen komfora i mnoštvo zanimljivih mesta i aktivnosti uz, s druge strane, nizak stepen konzumerizma i niske cene. Period od kasnih dvehiljaditih do kraja prošle decenije bio je najbolji period za život u Beogradu u proteklih trideset godina. Ko se sada seli u Beograd zakasnio je.

za P.U.L.S.E: Bojan Viculin

  Bojan Viculin, Društvo, Erik Mut, vloger