Erik Romer u multikulti izdanju

Les Olympiades. Paris 13 / Paris 13-th district (2021 French movie)

r.: Žak Odijar; ul.: Lusi Žang, Noemi Merlon, Dženi Bet, Makita Samba, Pol Uajt,

Melodrama o suđenoj ljubavi, baš onako daglas-sirkovska melodrama, ali prepakovana u arthausovski, iz čistog kaprica opet crno-beli, festivalski film u kome Makita Samba – Sidni Poatje za sirotinju – glumi Pola Njumena. Čiča od 69 ljeta, reditelj Odijar, koji je uradio rimejk mog omiljenog američkog filma „Fingers“ Džejmsa Tobaka – poželeo je da se oda drozi i rejvu i da napravi film kao da ga je režirao Džarmuš, ili, još gore, neki politički korektni omladinac što se izveštio u lovu na donacije, grantove i festivalske nagrade. Melodrama, znači: dvoje se smuvaju ali ne odmah, već se posle seksa odmah podžapaju, ali ko se kara taj se voli, i na kraju -> „shvate da su suđeni jedno drugom“. One babe što gledaju porniće da bi videle da li će se oni goli na kraju venčati, sada imaju rašta da gledaju, a i za ugroženu publiku ima podosta grudi a i jedno rutava crna zadnjica. Odijaru je lasno snimiti ovakav film kada ima tolike múze, koje su rade dati guze.

Scenario je zasnovan na jednom stripu i, osim što je otvoren na oba kraja, arthausovski ufircan od proverenih štihova – gole glumice, mnogo manjinskih likova, ljubavni trougao, alchajmerovska baka u staračkom domu, mucava debela crnkinja koja hoće da bude stend-ap komičarka, zamena identiteta…

Pol Njumen, pardon, lik „Kamilj Žerman“ (ime mu je uniseks i to je zgodan povod za inicijalni susret jer oglas je tražio cimerku a on nije shvatio pa je došao), poatjeovski je lik, briljantan postdiplomac, koji s lakoćom sprema doktorat iz književnosti i dekonstruktivizma, ali, budući da se sâm izdržava, mora da radi nekoliko poslova sa strane, da bude nastavnik francuskog u školi, da vodi agenciju za promet nekretnina itd., što mu ne predstavlja teškoću, jer „jedino je važno dobro se organizovati i rasporediti vreme“, kako kažu naše prosvetne radnice. Kamilj previše obrazovno i socijalno štrči u svojoj porodici, pa otac (Pol Uajt) pokušava da ga „spusti na zemlju“, pogotovo kada Kamilj ne ume da se postavi bratski i pedagoški prema svojoj mlađoj, gojaznoj sestri koja sanja o tome da postane stend-up komičarka. Ima traumâ u njegovoj porodici, koje on gura pod tepih učenjem, radom, zalaganjem i menjanjem partnerki. Svoju boju kože nosi kao Poatje u U vrelini noći i Pogodi ko dolazi na večeru. Debela sestrica je oličenje politički korektne opajdare koja bi streljala sve koji skrenu pažnju na njenu guzičetinu.

Kamilj na početku filma dolazi u stan buduće gazdarice Emilije (Lusi Žang), koja je, rekoh već, mislila da je on žensko i tražila je cimerku, ali njoj penis viri iz očiju i spanđaju se njih dvoje odmah i ona mu dâ sobu. Ko se u koga zaljubio na prvi pogled, a ko će tek na treći ili četvrti, saznaće se na kraju filma, kada će se barem jedan par venčati („Jedno venčanje, jedna sahrana i jedna iznenadna smrt“, mogao bi da glasi naslov), ali posle mnogo unakrsnog karanja i džapanja. Lusi Žang je mlada glumica, koja je pobrala lovorike iz keca, jer je uradila ono što se tražilo: skinula se gola i bila senzualna.

Kada se Emilija i Kamilj ubrzo posvađaju, jer on „neće da se vezuje“, pa još počne u sobu da dovodi druge devojke i žene, odjednom se uvodi lik Nore Žilijen (Noemi Merlon), studentkinje prava iz provincije i to se tako naglo  uvodi da sam pomislio da je ovo omnibus iz dva dela (ako tako može da se kaže, ili je dvobus pravilno?). Nora je našla stan na dobrom mestu, mada treba dosta tu renovirati. Valjda i te buđave pločice imaju nekakvu simboliku u filmu. E, ta Nora je prilježna studentkinja pravnih nauka, ali onda joj dođe da kupi plavu periku i jaku šminku i tako udešena da ode na rejv žurku. Francuska recentna kinematografija je toliko dobro predstavljena na ovom FEST-u [2022. op. A.], da sam već ukapirao da su rejv žurke opasna mesta u Franciji. Ona, znači, ode na rejv žurku a neki mladić joj kaže: „Hoću da ti svršim na lice!“ Ona ga ošamari i ode. Onda mi saznajemo da ima neka Amber Uajt (Dženi Bet), na koju Nora liči kao da su bliznakinje. Svi na faksu sada misle da je Nora – internet porno zvezda Amber Uajt, snimci sa sajta se puštaju usred njenog ispita, i Nora je naprosto primorana da napusti studije i da potraži posao u agenciji, koju vodi upravo – Kamilj Žerman. To je u stripu i scenariju baš zgodna slučajnost, bez koje ne bi bilo filma…

Inače ne bih nikada pogodio da je reč o Parizu da to ne piše u naslovu, jer Pariz je veliki, a za pozornicu ovog filma je odabran onaj deo grada gde nema ni Ajfelove kule ni Monmartra. Ovako će verovatno izgledati Beograd za 20 godina.

Emilija ima baku u staračkom domu, ali je smara da je obilazi, jer baka je ne prepoznaje. Zato ona zamoli novu frišku podstanarku da je obilazi umesto nje. Tako propusti i tužnu vest: bakinu smrt. Porodica je grdi, umalo da je se odrekne, a ona se nadala da će da nasledi stan, koji se vodi upravo na baku. Emilija se posle rastanka od mesje Žermana upušta u mnoštvo veza, sve pokušavajući da ga preboli (ha ha). Ipak, njih dvoje se često druže, i tokom tih razgovora, koji ponekad podsećaju na Romerove filmove, saznajemo da u odnosu Kamilja i Nore mnogo škripi u pogledu seksa. A to nam se i eksplicitno prikaže u sceni u kojoj ona traži od Kamilja analni seks.

Nora teško podnosi što je morala da napusti faks, iako joj posao agenta za nekretnine leži. Ona napokon ukapira u čemu je fora, ukapira da ima dvojnicu (ili da dvojnica ima nju?) i pronalazi Amber Uajt na njenom veb-sajtu, posle mnogo četovanja osvoji njeno poverenje i one se i lično upoznaju. Dobra dosetka je kada se ispostavi da je Nora Žilijen za svoj nik, koji je morala da kreira da bi se prijavila na sajt i kontaktrirala Amber, odabrala – pravo ime i prezime! Naslućujemo srodstvo u duši a možda i ljubav između njih dve.

Na kraju Emilija i Kamilj „shvataju da su suđeni jedno za drugo“, a Nora, dok šeta s Amber u – mislimo mi u takođe srećnom spajanju dve srodne duše i totalnom hepiendu – odjednom padne i valjda umre.

Film ostavlja čudan osećaj, zgodnoća frca na sve strane, to je ona zgodnoća savremenog stripa i omnibus festivalskog filma, džarmušovska i karismakijevska zgodnoća da se sve poklopi kako treba. Mnogo grudi, hitlerovki i žbunja, mnogo lakog seksa bez žaljenja, mnogo brzih dijaloga, hranljivih kao džank fud u celofanu na benzinskoj pumpi ili dragstoru, dijaloga koji vonjaju po džarmušovštini i karismakijevštini i to je ono što voli festivalski gledalac.

Odijar može i ovako da se igra, upala mu sekira u med.

Predrag Crnković

Izvor: Kritike iz kruga dvojke

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

oversetteren@yahoo.no

  Film, Predrag Crnković, Žak Odijar