Fernando Pesoa – Svetovi i snovi

« Ne znam da li mi je života premalo ili previše » (Alvaro de Kampuš/F. Pesoa)

Portugalci su narod koji je među svim romanskim narodima najviše vezan za latinsku tradiciju, što se može primetiti na razne načine, a jedan od njih je poštovanje koje se iskazuje prema poeziji i pesnicima u portugalskoj kulturi i društvu. Za razliku od drugih, «modernijih» naroda, kod kojih su prozaisti, a posebno romanopisci odavno preuzeli prvenstvo ispred pesnika, u Portugalu se, baš kao kod starih Latina, pisanje poezije i dalje visoko vrednuje. Jedan priznat pesnik je daleko ugledniji nego pisac priča, a i svaki obrazovaniji član društvene «elite» (uključujući čak i političare) u slobodno vreme, uz druge hobije, poput golfa, vožnje jedrilicom ili tenisa, privatno piše pesme. Stoga nije ni čudo što je «otac» portugalske literature stvaralac jednog klasičnog epa «Luizijadama» – Luiš de Kamoinš i što je najveći lik portugalske literature u prvoj polovini XX veka jedan pesnik, čija dela su tek nakon smrti autora postala poznata i dobila status jednog od ključnih fenomena u evropskoj i svetskoj poeziji prošloga veka.

«Između mene i života stoji tanko staklo. Ma koliko da jasno vidim i razumem život, ne mogu da ga dotaknem” (F. Pesoa).

Reč «pesoa» (kao i francuska «personne») u portugalskom istovremeno znači i «ličnost» i “niko”, što sasvim dobro odgovara liku i delu neobičnog, skromnog, skoro anonimnog nižeg činovnika (inokorespodenta) jedne lisabonske banke po imenu Fernando Pesoa, koji je praktično ceo svoj život, nakon detinjstva u Južnoj Africi, proveo u malom gradskom trouglu Lisabona između kancelarije, kafane i iznajmljenog stana, da bi kao okoreli neženja rano preminuo (od ciroze jetre) u 48 godini života (1935. g), ostavivši iza sebe cenjeno ime u uskom krugu prijatelja i poznavalaca modernističke poezije, a uz to, u svome stanu, jedan ogroman i neobičan kovčeg do vrha pun spisa (ukupno 27.543 raznih rukopisa) – originalne poezije, eseja, drama i dr – čije je postepeno objavljivanje, godinama nakon smrti autora, izazvalo senzaciju.

«Od 1942. godine, kada je započelo sistematsko priređivanje i objavljivanje pesnikovih sabranih dela, koja danas broje preko trideset tomova, Pesoa kao da neprestano priređuje nova iznenađenja svojim tumačima i čitaocima. Iz već legendarnog drvenog sanduka, jedne od najdragocenijih relikvija portugalske književnosti, gde je pisac godinama odlagao i čuvao sve svoje rukopise, izlaze, kao iz neke čarobne kutije, novi heteronimi i nova svedočanstva o najrazličitijim vidovima Pesoinog literarnog stvaralaštva.» (prevodilac Jasmina Nešković).

«Knjiga nemira» objavljena je po prvi put tek 47 godina posle autorove smrti (1982). Veliki poet je tako na neki način stalno iznova «rađa» ovaploćen u raznim formama i likovima, još dugo nakon sopstvene smrti.

«Nemirno spavam i u burnim snovima živim, kao neko ko nemirno spava i u polusnu sanja….U sokaku koji samo pronašao ne postoji broj koji su mi dali. Probudio sam se u istom životu u kojem sam i zaspao.

Čak su i vojske iz mojih snova pretrpele poraz. Čak su i moji snovi osećali da su lažni dok sam ih snivao.”

U jednom pismu prijatelju par meseci pre svoje smrti 1935. godine, Pesoa je delimično opisao svoju duboku duševnu sklonost da

“oko sebe stvaram neki drugi svet, koji naseljavaju likovi koji niču iz moje mašte…Tako sam stvorio jedan broj prijatelja, koji nikada nisu postojali, ali koje i danas, trideset godina kasnije mogu da čujem, da vidim, da osetim…U momentu sam im izmišljao prošlost, video sam ih pred očima, njihov lik, lice, stas, odeću, pa čas i pokrete”.

Opisao je tako kako se, jednog dana u martu 1914. pred njim pojavio njegov prvi «heteronim» – Alberto Kaejro “moj učitelj koji se stvorio unutar mene” i kako je, u jednoj vrsti ekstaze, u jednom mahu, u ime Kaejera napisao tridesetak poema koje će postati poznate kao zbirka “Čuvar stada”. Treba napomenuti da je Pesoa paralelno nastavio da stvara i poeziju u svoje ime i sa svojim potpisom. Nešto kasnije, Pesoa je stvorio i druge fiktivne pesnike (njegove heteronime) – Kaejrove učenike – koji će imati svako svoju ličnost, prošlost i fiktivni život, i koji će pisati svako drugim rukopisom svoju specifičnu poeziju, poput klasičara Rikarda Rejša, sklonog paganstvu i poemama u latinskom stilu, kao i inženjera Alvaro de Kampuša, neobičnog pesnika, čija je “Trijumfalna oda”, sva u burnom, futurističkom stilu – ocenjena kao najznačajnija Pesoina poema koja je objavljena za njegova života.

“Sva moja krv besomučno čezne za krilima,

Celo moje telo napred srlja!

Izlivam se iz svoje mašte u bujicama !

Posrćem, zavijam, padam u sunovrat !

Sve moje žudnje ključaju od pene

I moje je meso talas koji koji se razbija od stenje !»

(Trijumfalna oda, Alvaro de Kampuš)

U Pesoinim spisima pojavljuje se na desetine heteronima, od kojih su četiri (uz Pesou) najkompletnije ličnosti i zaokruženi autori : Alberto Kaejiro, Alvaro de Kampuš, Rikardo Reiš i Bernardo Soareš (koautor – uz Pesou – Knjige nespokoja).

„Rođen sa organskom i konstantnom težnjom ka depersonalizaciji, prerušavanju i pretvaranju, ovaj pesnik, osećao je sebe kao različita bića i stvorio u svom duhu mnoštvo likova koje je „zadužio“ da umesto njega prožive drugačije živote.» (J. Nešković).

Jedina Pesoina poznata emotivna i po svemu čini se platonska veza, bila je njegova koleginica sa posla po imenu Ofelia Keiroš, sa kojom je razmenjivao zanimljive i odmerene ljubavne poruke, i sa kojom je definitivno prekinuo vezu sa sledećim obrazloženjem “moj život je podvrgnut nekom drugom Zakonu za koji Vi ne znate ni da postoji i nad kojim vladaju Gospodari koji ne pokazuju ni razmevanje niti milost…moj život se vrti oko mog književnog dela”. Zanimljivo je da se u ovu sentimentalnu vezu ponekad “mešao »”heteronim Alvaro de Kampuš (naravno fiktivno – taj lik se kao pojava pominje u Pesoinim pismima Ofeliji, neka pisma za nju su poslata u Kampuševo ime) čije pesme inače ukazuju na homoseksulane sklonisti. Pesoina izvesna sklonost ka homoseksulanost primetna je u njegovoj poemi “Antinoj”.S druge strane, Rikardo Raiš je bey sumnje bio heteroseksualac. Pisao je elegantne ode jednoj Lidiji, čije ime je verovatno uzeto prema uzoru na Horacijevu ljubu.

« Nikada nisam naučio da postojim » (F. Pesoa).

Pesoa je imao «kapacitet mnogih ličnosti i snagu demijurga koji može da kreira mnoga bića u sebi kao što kreira nove svetove u onome što piše» (A. Jerkov).

»Imam više od jedne duše, U meni je više ja od ovog jednog mene… »(Pesoa).

Pesoa je na neki način doveo do krajnjih granica oni što je suština same književnosti : promena i traženje identiteta, ulaženje u tuđi život, proživljavanje i preuzimanje druge egzistencije, prolazak kroz tuđe svesti. Francuski pesnik Rembo je ovako definisao svoju poeziju: «Ja» je neko drugi » . Pesoa je ovu Remboovu opasku sproveo u delo na svoj način, kreativno koristeći ono unutar svoje ličnosti što je sam – vrlo lucidno i analitički- definisao kao psihički poremećaj:

«poreklo mojih heteronima je u sklonosti ka histeriji u meni…muškarci ne ispoljavaju histeriju kao žene, ona kod njih dobija mentalni oblik – ćutljivost i poeziju.»

Može se zaključiti da je često vrlo uska granica između ludila i genijalnosti.

“Ne znam koliko duša imam. Menjam se svakog trena. Stalno me progone. Nikad sebe nisam našao…Čitam ponovo I kažem: Zar sam to bio ja? Zašto sam to napisao, samo Bog zna.”

Poznati italijanski pisac Antonio Tabuki, veliki poznavalac Portugala, o Pesoi je zapisao sledeće:

“Pesoina poezija je najsuptilnija, bolna i tragična a isto tako i najlucidnija i najnemilosrdnija analiza čoveka XX veka,: taj progonjeni čovek, sklon samoironiji, sa svojim istinama i svojim otrovom…pisao je jednu od najrevolucionarnijih poezija našeg vremena” (“Kovčeg pun likova”)

Lista heteronima Fernanda Pesoe

Dr Pancracio. Luis Antonio Congo. Eduardo Lança. A. Francisco de Paula Angard. Pedro da Silva Salles. José Rodrigues do Valle. Pip. Dr Caloiro. Morris & Theodor. Diabo Azul. Parry. Gallião Pequeno. Accursio Urbano. Cecilia. José Rasteiro. Tagus. Adolph Moscow. Marvell Kisch. Gabriel Keene. Sableton-Kay. Dr Gaudenão Nabos. Nympha Negra. Professor Trochee. David Merrick. Lucas Merrick. Willyam Links Esk. Charles Robert Anon. Horace James Faber. Navas. Alexander Search. Charles James Search. Herr Prosit. Jean Seul de Méluret. Pantaleão. Torquato Mendes Fonseca da Cunha Rey. Gomes Pipa. Ibis. Joaquim Moura Costa. Faustino Antunes (A. Moreira). Antonio Gomes. Vicente Guedes. Gervasio Guedes. Carlos Otto. Miguel Otto. Frederick Wyatt. Rev. Walter Wyatt. Alfred Wyatt. Bernardo Soares. Antonio Mora. Sher Henay. Ricardo Reis. Alberto Caeiro. Alvaro de Campos. Barão de Teive. Maria José. Abilio Quaresma. Pero Batelho. Efbeedee Pasha. Thomas Crosse. I. I. Crosse. A. A. Crosse. Antonio de Seabra. Frederico Reis. Diniz da Silva. Caelho Pacheco. Raphael Baldaya. Claude Pasteur. João Craveiro. Henry More. Wardour. J. M. Hyslop. Vadooisf [?].

Ne znam koliko duša imam

Ne znam koliko duša imam.

Menjam se svakog trena.

Stalno me progone.

Nikad sebe nisam našao

niti sebi poverovao.

Dušu imam samo.

Ko dušu ima, mira nema.

Ko vidi, samo je ono što vidi.

Ko oseća, nije ono što je.

Držim se onoga što jesam i što vidim,

oni me vraćaju a ne ja sâm.

Svaki moj san i moja želja

je ona koja se rađa a moja nije.

Ja sam slika sebe samog.

Na sopstvenom putu služim,

različitom, nestalnom, usamljenom.

Ne znam osetiti gde sam.

Zbog toga, lud čitaću

svoje biće, kao stranice.

Ono što sledi, predviđeno nije

što je prošlo, zaboravljeno je,

beležim napomenu onoga što pročitah

ono što prosudih i osetih.

Čitam ponovo i kažem :” Zar sam to bio ja?”

zašto sam to napisao, samo Bog zna.

Trafika

Nisam ništa.

Nikad neću biti ništa.

Ne mogu htjeti biti ništa

Isključivši to, imam u sebi sve snove svijeta.

Prozori moje sobe,

moje sobe jednog od miliona svijetova

za koje niko ne zna koji je

(a da to zna, šta bi znao?)

vi gledate na tajnu ulice u neprekidnoj vrevi ljudi,

na ulicu nedostižnu za sve misli,

stvarnu, nemoguće stvarnu, određenu,

nesaznatljivo određenu,

s tajnom stvari ispod kamenja o biću,

sa smrću što meće buđ po zidovima

i sijede vlasi po čovjeku,

sa sudbinom što vodi kola s teretom

svega na putu ničega,

Pobijeđen sam danas, kao da sam spoznao istinu,

vidovit sam danas kao da sam na samrti,

i kao da više nemam srodstva sa stvarima

osim jednog zbogom, ove kuće i ovog ugla ulice

što se pretvaraju u niz vagona i osim

zviždućeg odlaska iz unutrašnjosti moje glave,

i stresa mojih živaca i škripe kostiju u pokretu…

OVA STARA TESKOBA

Ova stara teskoba,

Ova teskoba koju vekovima u sebi nosim,

Izlila se iz krčaga,

U suze, u puste maštarije,

U snove nalik na košmare bez strave,

U silna i nagla uzbuđenja lišena svakog smisla.

Izlila se,

Jedva i znam kako treba da se vladam u životu

S ovom mrzovoljom od koje mi se duša mršti!

Kamo sreće da sam zaista sišao s uma!

A umesto toga: ovo ni tamo ni ovamo,

Ovo otprilike,

Ovo i može i ne mora…

Ovo.

Zatočenik u ludnici je barem neko.

Ja sam zatočen u ludnici bez ludnice.

Ja sam hladnokrvno lud,

Sumanut i oštrouman,

Svemu sam tuđ i jednak svima:

Spavam budan sa snovima koji su ludost

Jer nisu snovi.

Takav sam…

Jadna stara kućo mog izgubljenog detinjstva!

Šta bi rekla kad bi znala kakav sam beskućnik danas!

Šta se to desilo s tvojim mališanom? Poludeo je.

Šta je s onim što je spokojno spavao

Pod tvojim palanačkim krovom?

Poludeo je.

Šta li je s onim što sam bio? Poludeo je.

To sam danas ja.

Kad bih makar mogao da verujem u bilo šta!

Recimo u onaj totem donesen iz Afrike

Koji smo u čuvali u kući.

Bio je grozan, bio je nakaradan,

Al ipak, imao je u sebi nečeg božanskog,

Kao i sve u šta se veruje.

Kad bih barem mogao da verujem u neki totem –

Jupitera, Jehovu, Čovečanstvo –

Svaki bi mi dobro došao,

Jer ništa na svet i ne postoji

Izvan onog što mislim da postoji.

Prsni, srce od bojenog stakla!

Duško Lopandić

  Duško Lopandić, Fernando Pesoa, Književnost