Evaluacija umetničkih dela. Slika Džona Vilijama Waterhouse-a  2018. godine je uklonjena zbog umetničkog prikaza nagih nimfi. Akcija uklanjanja slike imala je za cilj da podstakne debatu i javnu raspravu među posetiocima muzeja i javnosti. Autorka ovog kulturnog ekscesa je izjavila da se oseća posramljeno i da je promenila ugao gledanja na umetnost.

Prošlo je pola decenije, provlačili su se razni Time’s Up i #MeToo pokreti i trendovi; i svet kulture u kakvom smo ranije živeli i poznavali doživeo je evoluciju, revoluciju i revalvaciju vrednosti. Agresivno nametanje stavova i gledanje na život su uneli sterilnost, cenzuru i potrebu za opreznošću pri verbalnoj komunikaciji.

Primarna veza sa umetnošću, duhovna veza, koja ima zadatak da u posmatraču probudi osećanje lepog, inspiriše ga na razmišljanje o vrednostima koje nosi određeno umetničko delo i podstiče pojedince na dalje stvaranje će biti ostavljeno pod plaštom istorije.

Nova vremena dolaze, u kojem će  umetnička dela proći kroz period sterilizacije, i otkloniti svaka karakteristika ili pogrešna reč za koju određena manjinska grupacija smatra isuviše uvredljivom. Primeri u kojoj se manjina odlučuje na ponavljanje procesa  evaluacije pojedinih umetničkih dela, čak i čitavih književničkih opusa pojedinih pisaca. Reizdavanje knjiga pisaca poput Roalda Dahl-a i Agate Kristi su poslednji u nizu umetničke cenzure, u kojoj su se pojedine organizacije i grupacije sumanuto posvetile zadatku pronalaženja uvredljivih reči i izraza, za anglofile- offensive language.

Dozvolili smo tiho preuzimanje javnog prostora od glasne manjine, koja vrši sve veći nasilno- politički uticaj na kulturnu sferu i preokret koji ima zadatak da se svet okrene prema njihovim zakonima i željama. Živimo u svetu u kojoj je manjina nadvladala većinu, u kojem  emocija i raspoloženje nadjačavaju razum i činjenice.  Ako svakodnevno naglašavamo da živimo u demokratiji, mora se postaviti pitanje zašto smo dozvolili da manjina odlučuje i određuje pravila po kojima  treba da se živi?

Dok su se u prethodnim vekovima smenjivale epohe, razvijala filozofska pitanje i pokušavali su se dati odgovori na ta pitanja, današnje generacije poseduju sposobnost samo za njihovo preispitivanje i poništavanje zaključaka do kojih se došlo. Želja da se svet počne bazirati na pravilima ovih manjina su suprotna pravilima koje život nameće. Život piše pravila; i svako opiranje tj. nametanje svojih pravila i personalnih vizija po kojem svet treba da se okreće se do sada uvek nalazilo na trpezi i u čeljustima istorije. Život i pravila koja nameće je poput trave koja na sve načine pokušava i nađe način da se probije kroz betonske blokove koji je pritiskaju. Grupacije za rodnu ravnopravnost i slično, koje pritiskaju život i vrednosti koje su prethodne generacije ostvarile, moraju biti spremni na kontra- kulturni udarac i ponovno uspostavljanje životne ravnoteže i naturalističkih pravila koje život nameće.

Vekovima se filozofija trudi dati odgovore na pitanja koja se kroz život ispoljavaju, a popravljači sveta i rodno- pravašenje nije sposobno za postavljanje teze i antiteze, već u sebi poseduju  sposobnost samo za natezanje i stvaranje tenzija.

Pandorina kutija i duhovi koji njoj pripadaju se moraju vratiti nazad u kutiju i ista se mora zaključati. Borba za normalnost i vrednosti koje nisu poremećene moraju povratiti primat. Tiha većina se mora probuditi iz balsamovanog stanja.

za P.U.L.S.E: Luka Benčik

  Društvo, Evaluacija, Luka Bencik, Umetnost