Evropska trulež i američka civilizacija – Fest 2023

Do sada – FEST je imao oko četiri miliona gledalaca i skoro 4000 značajnih svetskih filmova – koji su na njemu imali jugoslovensku / srpsku a često i regionalnu premijeru. U tri nastavka možete pročitati osvrte na dvanaest prikazanih filmova na 51. FEST–u održanom od 24. februara do 5. marta 2023. godine u Beogradu

 

Beli ljubić za crne dane

UN BEAU MATIN (2022 French-German movie)

 r.: Mia Hansen-Leve; ul.: Lea Sedu, Paskal Gregori, Melvil Popu, Nikol Garsija, Kamilj Lebana Martans (dete)

Malo kašnjenje programa, malo preopterećenost – i ja izbojkotovah FEST onda kada su ga svi odbojkotovali; kao da sam se upisao u četnike decembra 1944, a onda u Ljotićevce 11. maja fiskalne 1945. Onda mi došlo da pogledam „Postfestum” u DKC-u, kupim po 1 ulaznicu za sva 3 filma u ustorak, a bolje da nisam.

Od prošlogodišnjeg Festa sam skužio da Mia Hansen-Leve piše i pravi filmove kao radove za prijemni ispit za akademiju u seriji „Doson Krik“ – mnogo priče oko kič veze u kojoj ženska strana mnogo plače i šeta gola, a muška strana je blentava. Ali Miju gotive filmske zvezde svih gabarita, a obaška su kritičari oduševljeni toplim ljudskim pričama, i evo ovde iz sve snage glumi Lea Sedu. Ona nastavlja tradiciju čednih seks bombi francuskog filma, od Mišel Morgan 1950-ih, pa preko Milene Demonžo (na primer u serijalu o Fantomasu) 1960-ih, pa opet preko Mišel Larok, nešto skorije 1990-2006, a sada štafetnu palicu preuzima Lea Sedu, od 2010 pa nadalje. To je karakteristika francuskog nacionalnog mentaliteta, naime uzdizanje ne samo matere i ujne, već i ljubavnice. Francuz uopšte ne razume naše (ionako licemerno) prenemaganje u stilu „šta joj zviždiš, ona je nečija majka i sestra?!“, jer on zna da i majke i sestre umeju da budu seksi. Tako je bilo i u francusko-belgijskom stripu o pilotima „Miraža“ – Tangi i Laverdir, scenariste Žan-Mišela Šarlijea i prvog crtača Uderca (izlazilo nekada u Stripotekinom mlađem u bucmastijem bratu Gigantu) – majke tih pilota (a koji su po svemu sudeći u srednjim tridesetim godinama) vedrog su duha i obožavateljke džeza i noćnog provoda. Francuske su majke lane tarner, partizanske majke su ljiljane krstić.

Dakle, imamo Leu Sedu. Ona u dobroj veri ne odbija uloge i skida se svuda osim u filmu o Bondu (jer producenti te franšize imaju ugovor s Vatikanom da toga ne sme biti). Njeno golo telo se ravnopravno takmiči s duplo mlađim glumicama (iako gravitacija čeka iz ugla) a ume i da plače po ruskoj akademskoj metodi.

Ovaj film osim opravdane golotinje i žene reditelja ima još jedan začin, jedan od najcenjenijih sastojaka koji garantuje festivalski uspeh – roditelj ili deda oboleo od alchajmera. To je šafran koji se dodaje kutlačama. Taj motiv uspeva i u književnosti. (Setimo se NIN-ove nagrade, poslednjih godina pretvorene u nagradu za žensko pismo + bolnički kartoni. Zanimljivo je da je jedini stratum koji nikako ne može dobiti Nin-a – samozatajni heteroseksualni 40-godišnjak, koji pošteno zarađuje platu i ne mari za političku korektnost; svi drugi mogu – samoproklamovani bukovskiji, majke, negovateljice majaka, ludaci, neknjiževnici iz drugih umetnosti, humoristi, ambasadori, galamdžijske feministkinje, marketinški stručnjaci i stručnjakinje iz velikih medijskih kompanija, žvrljatori na redovima vožnje, potrčci iz PEN-a, kafe kuvarice NVO-a i slično.)

Ovde Sandra Kincler (Lea Sedu), udovica u najboljim godinama, radi kao simultani i konsekutivni prevodilac, brižna je majka predpubertetlijke Lin (dete Kamilj Laban Martans), a uz to stiže nekako da neguje sve bolesnijeg oca Žorža (Paskal Gregori), koga je spopalo nešto agresivnije od alchajmera, ne sećam se kako se zove za boljka. Već posle 20 minuta filma čoveku se pogorša stanje toliko da ga moraju smestiti negde. Privatni domovi su skupi, a državni su prepunjeni, obaveštava Sandu njena živahna majka Fransoaz (Nikol Garsija), koja se odavno rezvela i preudala, a sada se bavi ekološkim anarhističkim aktivizmom na način koji podseća na naše antivladine šetnje vikendom od 17.-20.00 a onda u diskać. Njeni izveštaji s akcija građanske neposlušnsoti (tipa da odšrafe Makronovu sliku iz zgrade Predsedništva a zaboravili su šrafciger) služe kao mali komički odušak.

Otac u izvedbi Paskala Gregorija beskrajno je simpatičan i krotak, sa svime se slaže, ume čak i da bude duhovit i šarmantno ironičan, i gledaocu jedino može da bude udobno žao tog čoveka. Nije predstavljena ama nijedna ružna strana demencije u njgeovom slučaju, dapače, kada ga smeste u dom, svi drugi su načisto izlapeli i opetovano pogrešno ulaze u njegovu sobu i predstavljeni su maltene kao neprijatelji. Amerikanci su nemoć starosti razsentimentalizovali (valjda zato što im je lapot do pojave Ronalda Regana bilo usađen u mentalitet). Eh, da su se dosetili da ubace ljigu u film I Never Sang for my Father Gilberta Kejtsa iz 1970. u kome Džin Hekman pokušava da se spase manipulativnog oca (Melvin Daglas). Kada Hekman razgovara sa svojom filmskom sestrom (Estel Parsons) i sav očajan pita: “Pa šta on hoće?”, sestra odgovara. “Tvoja muda!”

Paralelna linija radnje s ovom wannabe potresnom situacijom sa smeštanjem oca „na sigurno“ jeste ljubavna priča koja je onoliko ljigava i raspričana kao što to Mia Hansen-Leve ume da smisli. Sandra „slučajno“ sretne bivšeg dečka, koji je sada nesrećno oženjen. Da, oni se opet smuvaju. Ona se opet zeteleba. A on, bleskast intelektualac, kome je dosadno jer mu je žena na putu, a kao džepni filozof zna – da je život kratak… Kao i u filmu Mač s dve oštrice Kler Deniz i Bergmanovog ostrva ove rediteljke, melodramski dijalozi su neopevana ljiga. Pa dublje istine su izrečene u ljubićima u žutim koricam roto-romana koje se, uz vesterne Luisa Lamura, čitaju na plaži uz mekike.

– Da li spavaš sa svojom ženom?

– Da li zaista želiš da slušaš o tome?

– Znači spavaš!

– Pa 10 godina sam proveo s njom…!

– Prestajem da spavam s tobom!

– Ne mogu tek tako da ostavim sina…!

Tužno je što Mia Hansen-Leve čak i ne pokušava da problematizuje ovog mlakonju koji bi da mu ljubavnica pere čarape, već ga uzima zdravo za gotovo kao nosioca radnj i koji štaviše ima nešto pametno da ka’ne u diskusiju o ljubavi i smislu života.

Pa ipak, čudo se dogodilo, i dve scene na samom kraju nekako izdižu ovaj film iz gliba. Najpre kada Sandra odlazi iz doma u koji su napokon smestili njenog oca i vidi ga kako dezorijentisan luta hodnicima i doziva svoju saradnicu Lajlu (koja mu više vremena posvećuje od ćerke): e tada Sandra odluči da se pravi Toša i samo siđe liftom. Dosta joj je njen sopstveni jadni (tako ona misli) život, jer ju je ljubavnik (ponovo) ostavio. I na samom kraju flma, kada se u prostoriji za dnevni boravak staračkog doma organizuje „resital“: stanari pevaju u horu neku popularnu melodiju. To organizuju volonteri, mladi i orni ljudi, očigledno iskreno angažovano, odeveni u izviđačke zelene odore. Oni iz sve snage animiraju ljudske olupine, koje izgledaju kao matori filmski reditelji s naočarima za sunce, i koji režiraju poslednji film pod budnim nadzorom asistenta režije (koga je postavio oprezni producent za svaki slučaj), dakle izgledaju kao posmrtne maske Džona Forda, Džona Hjustona i Akire Kurosave, i pevaju na rustikalne sentimentalne stihove: „Mladost sam ti nepromišljeno da-laaaaa…!“, i Sandra se zaplače, a bogami i meni je suza ka’nula. Plačem za čika Žoržom, a u stvari plačem za sobom.

Ali taj kraj je značajan jer odražava suštinsku razliku između Zapada (onog dela sveta gde ima tekuće vode i elektrike i gde je crkva odvojena od države i gde žene nose mini suknje i skidaju se gole u varijeteima) i druge strane Gvozdene zavese, gde vlada siromaštvo duha i tela: socijaldemokratsku navadu bacanja para na nemoćne ljude i besmislene stvari. Samo na takvom Zapadu naš seljak na pečalbi može da zaradi penziju, samo na takvom Zapadu se neguju starci i onda kada nisu ni za šta. Koliko puta ste čuli lupetanja o slobodnim i srećnim plemenima koja žive bez televizora, gaća i kancera, jer su tako ubavo povezana s prirodom i znaju smisao života. Ali, da li ste ikada videli nekog matorca na snimcima tog savršenog jedinstva čoveka i prirode?! To je pametno uočio Džulijan Barns u Istoriji sveta u 10 i po poglavlja. Odgovor je jasan: zato što ih nema, a nema ih zato što su pomlaćen i pojedeni. Čovek ostari do svoje 39. godine u toj divljini. Samo Zapad može pomaziti umetnike degenerike i kratkovide filozofe i samo Zapad ume ponegovati svoje starce. Na Istoku toga ima možda u kung-fu manastirima, bilo je valjda i u Konfučijevo doba, i možda na SAP Kosovu i Metohiji u vreme patrijarhata, i u Tunisu dok je Burgiba bio živ. I kod Japanaca ima toga, dobro de.

Godinama imam običaj da načinim jednu ili dve fotke usred filma sa svog sedišta za filmski blog a i inače. Za vreme ovog filma, kada sam već sklapao aparat, promptno se začuo neki glas iz gornjeg dela sale (ja sam bio u III redu) „ugasite mobilniiiii“, kenjkav glas, odvratan. Neverovatno. Mislio sam da znam kako ću poginuti – od nekog kockastoglavog dinaroida, kad ono izgleda da će mi glave doći neka tetka. Posle filma se nije začuo aplauz. To je siguran znak da je publika pretežno bila seljačka. (Na primer, posle narednog filma „Zločin je moj“, Fransoa Ozona, pljesak se čuo. A pljesak u avionu posle sletanja na Surčin, posle projekcije fičma u DKC-u i posle pogrešnog stava na koncertima Sida Višouza i korejskog kamernog orkestra na Kolarcu – zaštitni je znak Beograda.) Nekoj je tetki, znači, zasmetala jedna fotka, a šta sve ja trpim, pa ćutim; ritanje u naslon stolica, izuvene šape preko naslona tik do moje glave, veoma užurbane dame koje neće da sednu već razgovaraju mobilnim, pa sednu, pa u toku najavne špice dobiju sms, pa izađu, vrate se 7 minuta posle početka filma i onda proveravaju mobilni da vide neophodni sms i dok one oposle svoje hitne komunikacije, meni film ode u tri lepe, no ja trpim. Ne smeta mi više mljackanje pomfrita i kokica, jer to je izvor prihoda naših pustih sinepleksova, ne smetaju mi laserski mačevi u vidu androida, ritanje me drži budnim u velikom broju slučajeva (a šta je sve Tirke trpeo u „20. oktobru“…, le-leee), ali evo nekome je zasmetalo slikovanje.

Fejdo uzeo da rimejkuje “Vavilon”

MON CRIME (2023 French film)

r.: Fransoa Ozon; ul.: Nadija Tereskijevič, Rebeka Marder, Izabel Iper, Deni Bun, Fabris Lukini, Feliks Lefevr, Andre Dispalije

Površno sam pročitao najavu, ispale mi oči samo na Ozona i Izabel Iper, i mislio sam da je to teška sudska drama, nešto kao „Violet Nozijer 2.0“, ili beta verzija, kad ono – vodvilj. Ozonu je došlo da se raspilavi i zabavi, ovo je štaviše vodvilj bez ikakve nutritivne vrednosti, po našim pozorištima se igra nešto slično u dve varijante. Tek posle sam pročitao sitnija slova i obevestio se (a gledao bih zbog Ozona ionako), da je to snimljeno po predratnoj francuskoj komediji, koja je štaviše doživela dve američke obrade. Možda je štos u tome da ovo bude na neki način francuski rimejk američkih uradaka, ko bi ga znao? Veliki deo posla spao je na secenografiju i kostim, jer ovo je film epohe na prelazu iz nemog u zvučni film. Zamislite „Vavilon“ a da su scenario dali Žoržu Fejdou da se igra. Stvar je isključivo u zabavi, one natruhe bajagi socijalne kritike a napose kritike „položaja žena u društvu“ su bačene tek onako da se popuni scenario.

Izabel Iper se pojavljuje tek u poslednjoj trećini filma, i to više kao kameo, mogli su je i kompjuterski generisati.

Kempovski rekonstruisan Pariz iz epohe, sa sve kempovski noarovskim titlovima i kičerskom odjavnom špicom u kojoj je „objašnjenjo“ kako su likovi završili, više vuče na to kako amerikanski đokica zamišlja Latine, na primer Bili Vajlder u filmovima „Avanti“ (ali u ovom filmu je Vajlder pokazao dušu u pledirao za ljubav nasuprot uštogljenosti!) i „Slatka Irma“. Blejk Edvards je rimejkom nemačkog mjuzikla u „Viktor, Viktorija“ napravio mnogo ozbiljniji film, i uostalom sva tri pomenuta uratka su filmičnija od ovog Ozonovog masturbiranja što vonja po TV teatru. Smeta što su dve glavne glumice previše slične – kao da su bliznakinje s perikama koje ih razlikuju – rasplet je zbrzan i previše pozorišan, a najgore od svega je nelogično ponašanje Palmareda…

Dvorana Kulturnog centra je bila gotovo puna, i publika se slatko smejala i na kraju aplaudirala. Niko mi nije zvocao na fotkanju za ovaj blog. Seljaci s prethodne projekcije su bili izuzeci.

Veto nasilnika

UN AÑO, UNA NOCHE (2022 French-Spanish movie)

r.: Isaki Lakuesta; ul.:Noemi Merlan, Nahuel Perez Biskajart, Kim Gutierez, Enrik Auke.

Film se poduhvatio škakljive teme – masovnog zločina u klubu „Bataklan“ novembra 2015, kada su islamistički teroristi fanatici streljali više od sto ljudi kalašnjikovima za vreme koncerta grupe “Igls of det metal”, ali –iz ugla preživelih. Kako se oni nose s traumama jelte. Film nosi par mladih čija se veza po svemu sudeći raspada zato što različito preživljavaju traumu: Ramon (Nahuel Perez Biskajart) se dezintegriše u napadima panike, daje otkaz u uspešnoj programerskoj firmi i pod raznim izgovorima se zapravo uništava. Selin (Noemi Merlan, koju pamtimo oz Odijarovog filma sa prošlogiodišnjeg FEST-a, Pariz: Ljubavna priča) jeste socijalna radnica u domu za omladinu i ona bira da „živi dalje“. Ramon, koji mnogo liči na Serža Gensbura iz mlađih dana, često ide Selin na živce, a bogami i meni. U jednom trenutku ona mu kaže:

– Ti si odlučio da svaki dan patiš od traume. I sa 70 godina bićeš istraumiran! Ja neću tako!

Scenario je zasnovan na iskazima preživelih, pa je teško tu sada nešto kritikovati. Mora da je tako bilo, sa sve generalizovanjem, politički korektnim frazama koje se jedino očekuju i podnose u javnom prostoru, s iskazima koji deluju edukativno, s “neopreznim” reakcijama onih koji su o tome samo čitali, pa ako neki likovi izgledaju kao da nepotrebno trupkaju u traumi, valja sačekati malo pre nego što prasnemo: „Ama dosta više bre s tim!“

Reditelj se opredelio da napravi montažersku pletenicu (montažer Serhi Dijes) od dve pantljičare, jedna je kako par reaguje na šok (od prve zajednički prospavane noći posle zločina pa nadalje), a druga je rekonstrukcija terorističkog ataka. Posle otprilike godinu dana (filmske radnje), pretenica je ispletena i tada Selin odlučuje da ipak sama ode na jedan koncert, da „overi“ da je izlečena od straha, a posle toga sledi još jedna burna svađa s Ramonom.

U stvari, leka tu nema ako se sve svali na žrtvu, a svaljuje se. Ovaj film bi trebalo zabraniti. Jer pokazuje kako teroristi postižu cilj, pokazuje mehanizam kojim funkcioniše VETO NASILNIKA. To što se dogodilo u “Bataklanu” nije neka elementarna nepogoda, već smišljena akcija one strane koja se uopšte ne pominje u filmu. Film Cleanskin iz 2012. Hadija Hajaiga mi se javlja kao protivotrov za ovaj uradak. (A napali su film u Gardijanu -> jer završava nasilnom smrću jedne žene?!?!) U dobrom delu Evrope je de fakto na snazi Šerijatsko zakonodavstvo, makar i putem ovog veta nasilnika, jer se ljudi plaše da postupaju slobodno. Sada se duh pokušava vratiti u bocu zabranom burki, ali tu nije kraj. Treba svi mi da crtamo karikature i spaljujemo svete knjige, jer ne mogu nas sve ubiti. Ali, uvek će nekoga mrzeti da to učini. Za tako nešto bi bilo potrebno da svi više cenimo slobodu pre svega kao princip a ne da virimo kroz špijunku. Treba se i u Teheranu malo kabadahisati. Umesto toga, mûk i veverica. A u međuvremenu su dve ateističke diktature virusom odnosno Trećim svetskim ratom još malo produžile mini suknje i otežale letovanja u Grčkoj. 

Zašto ne iskočiti iz voza

IL PRIMO GIORNO DELLA MIA VITA (2023 Italian film)

r.: Paolo Đenoveze; ul.: Toni Servilo, Sara Serajoko, Valerio Mastandrea, Margerita Bui, Gabrijel Kristini (dete)

Odavno se više na ovu temu ne prave edukativni filmovi sa Džejmsom Stjuartom i debeljuškastim matorim anđelom, koji liči na naše doktore opšte prakse: uvek imaju penicilin u torbi i ohrabruju prijatelje da loču špricer uz antibiotike, ne, danas se tako (u Americi) snimaju filmovi kontra abortusa, razvoda, ateizma i mešovitih brakova. (Kako misliš „mešovitih“?, neko bi mogao da priupita. To je duga priča.) O temi samoubistvo (=ima li Boga?) danas mora drukče i s otvorenim krajem. Na primer, kao u drami The Sunset Limited Kormaka Makartija (kod nas prevedeno kao „Voz“, igra se u Zvezdara Teatru, preporučujem da pogledate ako niste) ili u drami Posetilac Erika Emanuela Šmita. Tu se o smrti i smislu života (a tu je nezaobilazno i samoubistvo) mudruje sve u šesnaest; ako je čova pametan, načitan, duhovit, pije malo ali dobro, izvaljuje uspele ironične i samorionične opaske, uz dobro meze se i o toj temi napravi dobra žurka.

Ali intelekt nikad ne pomaže, ne da glupost pomaže, već intelekt odmaže, i pre ili kasnije se i kozer, taj načitani, nadrndani ateista zagrcne i ućuti. Tu nastupa otvoreni kraj u vidu drugog kraja Putinovog stola. Teško sumnjalicama, blago onima kojima se ukazalo.

Ovo je rimska razglednica – jer je pandemija sprečila realizaciju međunarodnog hita sa slavnim glumcima i smeštenog u Nevjork – a  reditelj Paolo Đenoveze nije hteo da čeka da se „zatvori finansijska konstrukcija i pokažu vakcine“, pa je snimio film u svom dvorištu. Misteriozni čiča (koji je kod Stivena Kinga uvek debeli crnac ili bezazleni klošar) maltene kidnapuje četvoro samoubica svih uzrasta (to jest, lepo ih je zamolio da mu daju 7 dana), smesti ih u hotel kod železničke stanice Termini i pokušava da ih oduči od suicidalnih kukumavčenja. To se zove magijski realizam. Nije mnogo neverovatnije od Deda Mraza koji je nedavno umro muški (Violent Night), a ni od katoličkih anđela koji grde Anglosaksonce što su nezahvalni. Likovi koji su pozvani da o trošku misteriozne agencije provedu sedam dana u hotelu bez doručka i tekuće vode (jer oni ne mogu da piju, jedu, piške, kake – oni su u međustanju dok se ne odluče kuda će) izabrani su da pouče; sredovečna policajka koja ne može da prežali smrt ćerke, klinja čobi dijabetičar kome se rugaju u školi a roditelji ga teraju da na Jutjubu ždere krofne, paraplegičarka a bivša gimnastičarka koja nikada nije osvojila zlato već uvek srebro, i motivacioni stručnjak (ha!), koji maltene ima sektu sledbenika za sobom ali nema smisao, jebiga.

Publika se u dobro popunjenoj sali DKC-a više puta nasmejala, ne grohotom, već onako više iz nehata, kao na nepristojan vic u dobrom društvu, i tada je radio intelekt, pametne i bistre samoubice su besnele, frktale, šalile se, a njihov spasilac je na sve načine pokušavao da bude pedagog teškoj ali talentovanoj deci.

Misteriozni čiča simboličnog imena „Uomo“ (Toni Servilo) vodi svojim prljavim i raspalim „karavanom“ četvorku kao na ekskurziju, pokazuje im njihova mrtva tela (oni se kreću nevidljivi, kao u fulmu „Duh“), pokazuje im groblje – „ovo je kao da tražimo novu kuću“, kaže motivacioni strućnjak Napoelona a publika se smejulji – pronalazi video snimke gimnastičarkinih padova i padova njenih koleginica, dovodi klinca u šok sobu gde bezdušni roditelji samo čekaju da dete probudi iz kome, pa da nastavi da pridobije pratioce na Jutjubu. Njima nije ni palo na pamet da je on pokušao da se ubije.

Svaka čast na inteligenciji, svaka čast na fotografiji – Fabrico Luki je usnimio rimski kišoviti nokturno kao neko čistilište, a hotel kao stravoužasnu scenografiju, kad je trebalo da ga zamagli, dao je sfumato, kad je je trebalo da seče jasnoćom, izoštrio je sliku da bi polaznicima beogradskog Kino kluba išla voda na usta, a montažer Konseule Katući je ubacivanjem kadrova odozgo stvarao treskoban doživljaj kao da su likovi marionete.

Wonderful Life od benda „Hərts“ bi mogao da ide u trejler ovog filma.

Ovakvi filmovi su uvek predvidljivi. Znali smo da jedan od četvorke ipak neće hteti da ponovo pokuša. Ima i nategnutih mesta, na primer kada pri kraju tečaja za život svi treba da izaberu jednu stvar. Niko ne bi izabrao to što su oni izabrali, osim onoga što je pitala policajka Arijana (Margerita Bui). Taj dijalog s Uomom pokazuje i limit ove priče, dotle se može ići, ne i dalje. Naime Arijana želi samo jedno: da zna da gde je njena ćerka Valerija sada? Da li ona negde postoji? Uomo klimne glavom i odveze je kolima do igrališta ispred zgrade u kojoj su nekada stanovali. „Da li je ona tu?!“, pita nestrpljivo Arijana. Uomo vrda opisujući činjenicu da Arijana u dečijoj sobi i dalje može da oseti ćerkin duh, pa kada vidi da to nije ostavilo bogzna kakav utisak,  pokazuje vračarske sposobnosti tako što podseća ženu kako joj je ćerka jednom pala s tobogana. Arijana se setno nasmeši.

          „Aha, nasmešili ste! Isto kao kada sam pomenuo njenu sobu…“, kaže Uomo.

          „Ali gde je ona?; pita Arijana.

          „Svaki put kada se nasmešite na njeno ime, ona je tu“; kaže Uomo.

          „Izvintie, ali meni to nije dovoljno!“

Tako nas Arijana – govoreći u naše ime! – vraća iz magijskog realizma i sentimentalizovanja gubitka i religiozne sholastike u suhi realizam. Mi hoćemo raj, nebesa, signale u vidu leptira i cveća i lanaca i kući duhova, mi hoćemo spiritističku seansu, a ne lošu poeziju. Ali ne može se bolje od loše poezije, pogotovo što neki od samoubicâ i nemaju baš mnogo uverljiv razlog da ubiju.

Dirljiv je film, dobro je da je čovek živ pa da može da ga pogleda.

Predrag Crnković

Sledeći nastavak

Izvor: Kritike iz kruga dvojke

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  FEST 23, Film, Filmski festivali, Predrag Crnković