Федерико Фелини

Федерико Фелини један је од најзначајнијих редитеља икад, 50 година је волео, али и варао исту жену: Заједно су преживели две трагедије, а једна је била инспирација за чувени филм.

Чувени редитељ Федерико Фелини рођен је 20. јануара 1920. године у Риминију.

Детињство и почетак каријере

Одрастао је у породици из средње класе у којој је било троје деце, а школовао се у католичком интернату. Када је имао 12 година, побегао је са путујућим циркусом, а тада је рекао како је само желео да побегне од школе.

Током Мусолинијевог режима, Федерико и његов брат Рикардо су били припадници Авангуардисте, фашистичке омладинске организације у коју је тада сваки адолесцент морао да се учлани. Међутим, Фелини и његова породица нису били фашисти и нису били симпатизери Мусолинија.

Завршио је гимназију, а потом уписао студије права у Болоњи, на инсистирање свог оца. Ипак, убрзо је напустио факултет и посветио се новинарству.

Факултет поново уписује неколико година касније у Риму, али само како би одложио служење војног рока. Почетком 1940. године, почео је да пише кратке приче за радио, као и да режира. Убрзо почиње да пише и за филмове.

Љубав са Ђулијетом Масином

Глумицу Ђулијету Масину упознао је 1942, када је на радију читала драме које је он написао. Тада ју је позвао на ручак, а венчали су се годину дана након тога.

Ђулијета је сарађивала са бројним редитељима, а неке од најпознатијих улога тумачила је управо у Фелинијевим остварењима. На Канском фестивалу је освојила награду за најбољу глумицу, за улогу проститутке у Фелинијевом Оскаром награђеном филму „Кабиријине ноћи“ из 1957. године, али је ипак најпознатија остала по улози Ђелсомине из филма „Улица“ који је снимила три године раније.

„Улицу“ је такође режирао Фелини, а Ђелсомина је многима омиљени лик из његовог редитељског опуса. Публика је чак тражила и да се сними наставак овог филма, а произвођачи играчака и слаткиша су тражили права на коришћење њеног лика.

Редитељ је потом својој супрузи доделио главну улогу у свом следећем филму „Ђулијета и духови“ из 1965. Како је сам рекао, лик Ђулијете најбоље осликава његову супругу у стварности.

Масина је редитељу била муза и велика инспирација, али и спона са светом од ког је силно бежао. Наиме, Фелини је избегавао појављивања у јавности, а уместо њега је често наступала његова супруга.

Трагедија која је била инспирација за чувени филм

Иако су говорили да не подносе да буду раздвојени, њих двоје су у једној ствари ипак били потпуно различити. Наиме, док је она била одана мужу, он је често био неверан.

Ђулијета је запоставила каријеру како би се посветила мужу, а причало се да ју је Фелини, када она није била на сету са њим, сваки час звао да је пита за савет око нечега.

Овај брачни пар носио се и са великим трагедијама. Наиме, Ђулијета је била у другом стању када је пала низ степенице и тада је, нажалост, изгубила бебу. Две године касније, родила је сина и, таман када се чинило да је срећа ушла у њихов живот, поново је дошло до трагедије.

Дечачић је поживео само месец дана, а овај немили догађај је редитељу послужио као инспирација за филм „Улица“.

Успех Федерика Фелинија

На Фелинија је доста утицао и сусрет са психотерапеутом Ернстом Бернхартом који му је препоручио да прочита Јунгову аутобиографију. Након тога, Фелини одлучује да у свој раду уведе неке Јунгове идеје, што је најочигледније у остварењима „Осам и по“, „Ђулијета и духови“ и „Сатирикон“.

Значајан период његовог стваралаштва почео је и филмом „Рим“ из 1972. у ком главни град Италије третира као јединку и креира догађаје који се паралелно одвијају у прошлости и садашњости.

Његови филмови тада углавном обилују темама општег карактера, а посебно су се издвојили „Амаркорд“ и „Казанова“.

Фелини је један од најутицајнијих редитеља свих времена, а његофи филмови представљају комбинацију осећања, снова, фантазије и жеље. Временом се родио и термин „фелинијски“ који се користи да означи било коју сцену у којој халуцинирајућа слика улази у било какав обичан догађај.

Сматран је критичарем друштвених појава у италијанском грађанском друштву у послератном периоду, а у САД је сматран најпоштованијим европским редитељем. Многи савремени редитељи истицали су да им је инспирација био Фелини. Међу њима су Педро Алмодовар, Дејвид Линч, Тим Бартон и Емир Кустурица.

Режирао је укупно 20 филмова, а заштитни знак његових остварења био је композитор Нино Рота с којим је сарађивао у скоро свим својим филмовима. Добитник је пет Оскара.

Нека од најзначајнијих остварења Федерика Фелинија су „Улица“, „Амаркорд“, „Ђулијета и духови“, „Казанова“, „Сладак живот“, „Кабиријине ноћи“, „Осам и по“, „А брод плови“, „Град жена“, „Џинџер и Фред“, „Интервју“, „Сатирикон“, „Рим“ и друга.

Петог Оскара добио је пред сам крај свог живота, а тада је награђен за свеукупни допринос филмској уметности. Говор који је тада одржао, посветио је својој супрузи и рекао јој: „Ђулијета, молим те, немој да плачеш“.

Смрт брачног пара Фелини

Недуго након тога је преминуо од срчаног удара 31. октобра 1993. у болници у Риму. Дан пре тога он и Ђулијета су прославили 50. годишњицу брака.

Убрзо после његове смрти, 23. марта 1994, преминула је и Ђулијета. Њих двоје су сахрањени заједно са својим синчићем Пјерфедериком у Риминију, у бронзаној гробници у облику прамца брода у води.