Feliks Pašić: Razgovor sa Ljubom Tadićem

„Uhvati me neka grozna mora što ne mogu da odem tamo gde ja hoću. Otkako se ovo dogodilo, ja iz Beograda nisam izašao. Uvek sam nekud odlazio. Odem pa se vratim. A sad sedim ovde… Nekako mi je bilo šire. Ja sam se zaista u toj zemlji koja je rascepljena osećao lepo. Baš sam se lepo osećao.“

Spremaš u Jugoslovenskom dramskom pozorištu Harvudovog Garderobera. Igraš ulogu starog glumca koji igra Lira kojega si ti prvi put igrao u Dubrovniku. Evo, da počnemo od toga.

Ja od Sumraka nisam ništa radio u Beogradu. Radio sam u Sarajevu, Zagrebu, Subotici. Nisam, dakle, pravio veliku pauzu. Velika pauza je moja u Beogradu. I vratio sam se… Greje me to, veoma je lepo raditi uprkos svemu što se dogodilo i šta se događa… Kad pominješ Dubrovnik, pa Zagreb, Ljubljanu, gde sam radio, imao sam neku vrstu nostalgičnosti. Ali, počeo sam pomalo da ozdravljujem od te bolesti koja me je bila uhvatila. Vezao sam se za pozornicu, za ljude koji su mi dragi, pa sam nostalgiju nekako zaboravio. Mislim, na kraju, da je malo i neučtivo da se bavim onim što je bilo. Bilo je… Meni je bilo prijatno. Mogao sam da sednem u kola i da putujem po tom prostoru koji se zvao Jugoslavija, da putujem vrlo slobodno. Nisam imao nikad u glavi nijednu misao da se tu nešto događa, da se tu neke mračne sile igraju… Kad se zamorim da vozim, a volim da vozim, ja lepo malo prodremam u slavonskoj nekoj šumi, s kraja puta. Kad idem u Sarajevo, stanem pred neki bife da popijem kafu, razgovaram s ljudima. I bilo mi je prijatno, i u Ljubljani kad sam bio, u Zagrebu kad sam bio. Ja sam u Zagrebu baš do pred ovaj rat igrao u Zastavama Krležinim… Rekoh da je neučtivo, ja to tako zovem uslovno, da se sada bavim nekim integralnim jugoslovenstvom. Postideo sam se, kao što su se mnogi ljudi postideli pred ovim događajima, i moj prijatelj tamo i mi ovde. Nekad čujem vesti o njima, i to mi prija. Vrlo mi prija kad neko dođe pa me pozdravi otuda, a ja pozdravim njih. Još živimo, ali je to sve daleko. Ta zemlja više ne postoji. Jednom sam rekao: sad smo se osudili da igramo na malim pozornicama. Velike pozornice više nema. U NIN-u sam pročitao skaredan članak novinara Ignje. Napao me je što sam rekao tu rečenicu. Pa, on je glupav! To je bila jedna vrlo široka zemlja. Ne može da kaže nijedan glumac iz Beograda da, kad je gostovao u Zagrebu, da to nisu bile glavne predstave. Svi glumci naši beogradski, srpski glumci koji su igrali u Zagrebu, još u ušima slušaju te divne aplauze koje smo dobijali za naš posao… To je prekinuto. Ja verovatno neću biti prisutan, što kažu, obnavljanjima nekog kulturnog takmičenja zajedničkog koje je potrebno. Kao što pozorište ne može da živi ako se ne upoređuje s drugim pozorištem, tako ne može da živi nijedna umetnost. A mi smo sada u okruženju, pa radimo samo za sebe, a odjeka nema. I velika je sreća jednog dela glumaca beogradskih što rade kod Kusturice. Lepo je što rade posao koji će da izađe u svet… Čovek mora nešto da radi… Harvud je napisao divan komad. Počeli smo da ga spremamo još pre dve godine, ali je nešto puklo. Sreća je da ćemo ga završiti do petnaestoga januara. Harvud je sada i predsednik međunarodnog PEN-a. Kaću da će doći petnaestoga na premijeru, i to bi bilo lepo, da makar dođe da vidi da mi ovde živimo i da nešto radimo, i da ne radimo samo naše komade…. U komadu taj glumac igra Lira, komad se događa u garderobi. Ja sam dva puta igrao Lira: jedanput u Dubrovniku i drugi put u Novom Sadu kod Ljuše Ristića… Uloga je mnogo lepa. Nadam se da ću je savladati. Našminkao sam se tom ulogom i mislim da će dobro da bude. A imam veliku potporu, prvo od Mijača koji je u velikoj formi, a onda… ja mnogo volim Peru Kralja, a igramo zajedno. Preuzimamo energije, ja njegovu, on moju, pa nekako vezemo. Evo danas, kad smo izašli sa probe, zahvalio nam se Mijač da smo bili inspirativni. Zaista smo lepo probali. Počelo je nešto da klija, valjda će proklijati… Shvatio sam da je pozorište preteča svih događanja. Sve što se dogodi, u pozorištu se najpre dogodi. Tako je bilo sa Godoom, tako je bilo s Tikvama… Sve se u pozorištu dogodi. Ako neko hoće da plače, on dođe u pozorište da se isplače. Ako hoće da se smeje, dođe u pozorište da se nasmeje… Gledam sebe. Uhvatio sam se za pozorište, i veruj mi ove izbore kao da sam prespavao… Nisam bio nikad ni u jednoj stranci, ali sam kibicer…

Bio si funkcioner Socijalsitičkog saveza.

Šta sam bio! Bio sam od mandata četiri godine dva-tri meseca, pa sam otišao. Video sam da je sve to detinjasto. Gluma je mnogo lepša i dublja nego politika. Svi smo žudeli da se bavimo politikom. Ne znam čoveka koji nije želeo da se ubaci u politiku. mnogi su odustali, rezignirali… Ne pada mi na pamet, a nije ni lepo da ovako sed u šeset pet godina – nemam još, skoro ću napuniti – u šeset pet godina da ja nekom solim pamet. Politikom moraju da se bave zdravi ljudi. Politika traži definitivno zdravlje. Dobro, zdravlje traži i gluma, ali gluma je teža disciplina od politike. „Neću više da farbam lice iz noći u noć. Neću da nosim odela koja nisu moja. Nisam dete da se oblačim za maskarade. Ovo je moj posao. Moj životni poziv. Ja sam glumac…“ „… i šta se koga tiče ako odem odavde večeras, ili bilo koje večeri i prekratim sebi život.“

To kaže tvoj Ser u Garderoberu. Jesu li ti nekad dolazile u misao njegove reči?

Ja sam te reči ponavljao. Govorio sam da neću da oblačim odela drugojačija, nego da hoću da nosim svoja… Harvud je anticipirao sve ono što je u glumcu. Teškoća i jeste u tome što moraš svedeno da igraš nešto što ti je slično, što je tvoje… To što Ser kaže, to je tačno. Taj neki drugi u njemu ga tera: još, još… a on ne može. Kaže: „Želim samo mirnu starost. Nemam više šta da dam. Pusti me na miru.“ A onaj ga tera…

Đavo?

Onaj Mefisto… A priča je to i o smrti. On oseća da nema snage, da je kraj blizu, da ne može… On je pobegao iz bolnice da bi igrao predstavu, a ne može da se seti ni prve replike. To je kao u snu. Ne postoji glumac koji jedanput nije sanjao da zakasni na scenu. Ustaješ sav mokar od znoja posle toga sna.

Koje su bile tvoje glumačke more?

To. To su bile moje velike more, da ne mogu da stignem, da kasnim na predstavu… Igrao sam Raskoljnikova. Legao sam da spavam, negde oko ponoći. Stanovao sam blizu pozorišta, u Pop Stojanovoj ulici, u šupi. Ustao sam u pet sati, svanjivalo je, a ja sam mislio da imam predstavu. Sav znojav sam se probudio, brzo sam se obukao i trčao sam tih pet stotina metara od kuće do pozorišta kao lud. I došao sam pred pozorište, i vidim: zatvorena vrata. Nema nikoga. Noćni portir, gospodin Velimirović, tako smo ga zvali, valjda se nešto šetao po pozorištu i pogledao je kroz prozor glumačkog ulaza. Otključa vrata, kaže: „Ljubo, Ljubo, šta je?“ Ja sam ga gledao sav izbezumljen. Kažem: „Je l’ predstava otkazana?“ Kaže: „Kako otkazana? Tek je pola šest.“ „Kad pola šest?“ Kaže: „Izjutra.“ To je strašna mora. To te izbezumi. Eto toga glumca izbezumljavaju razne sitnice. Gluma je jedna opsesija. Kad pričaš ovako, shvatiš da si jedan ludak. Pričamo o ovome glumcu. Kaže Lir: „Kad se rađamo, plačemo što smo došli na ovu veliku pozornicu budala.“ Vidiš da je za svaki komad potrebno neko predznanje publike, a i predznanje glumca. U ovom komadu ima dosta citata, naročito citata iz Lira. Ima kad on zaboravi tekst Lira, pa pređe na Magbeta. Ima citat iz Bogojavljenske noći, Ser Robija, ja sam to igrao o zahvalnosti kad govori: „Ti si moj prijatelj. Ja moram da vratim dug tebi…“ Govori garderoberu taj citat. Glumci su opterećeni tuđim rečima. Harvud, odnosno Ser malo-malo pa nešto citira. S druge strane, Ser ponekad iskreno kaže nešto, a oni oko njega se smeju jer misle da glumi. Nikako ga ne uhvate kad glumi a kad ne glumi… Naravno, bilo bi amoralno da ja koristim svoj zanat da nekoga obmanjujem. Za stolom možeš. Tako, sedim sa prijateljima ovde, u „Maderi“, pa se okrenem i kažem: „Dobar dan, gospođo“. Oni se svi okrenu, a nema nikoga. Zabavljam se s njima malo. U prvo vreme su se čudili, a sad se smeju… Ser kaže: „Šta se smeješ? Šta se smeješ? Moraš da budeš spreman.“ A garderobe mu kaže: „Ti?“ A ovaj se uvredi: otkud mu sad garderober govori ti! Kaže: „Šta reče on?“ To je, opet, iz neke predstave… Jednog trenutka dođeš u krizu zbog tih tuđih reči, hoćeš da očistiš mozak od njih, pa postaneš svoj. Pa se trudiš, trudiš… A govorio sam mnogo tekstova, i mnogo pametnih tekstova sam govorio. Opterećivali su me na neki način, ali su me i naučili kako treba živeti. Kako ja sada mogu da budem nešto drugo van onoga što sam radio? Mnogo šta sam bio, ali sam uglavnom dosta pozajmljivao samoga sebe, a od tih uloga učio mnogo štošta. Prepotentno je to reći, ali trudim se da održim neku vertikalu svoju, sopstvenu, da ne povredim nikoga, da ne učinim nešto skaredno, da ne budem militantan. Ubijao si na sceni, i bivao ubijen… Ja sam najviše bivao ubijen, ali nisam ubijao.

Da li bi mogao da ubiješ čoveka?

Ne bih mogao. Ne bih mogao nikako. Ja pile nisam zaklao. Nisam. Takva sam priroda, i tako sam vaspitan… A koliko ubistava ima samo u Šekspiru! Žao i je što nisam odigrao Hamleta. Hamlet je veliki ubica. Nije baš ubica, ali pokreće ubistva… A Edip? Edip je ubio oca, pa se oženio svojom majkom, ali je to uradio u neznanju… U filmovima sam ubijao, jesam, ali to nije važno. Nije me se film, što Hrvati kažu, dojmio. To mi je bilo, tako pod b, pod c, što sam snimao. Pozorište me je opsedalo, to sam voleo… Kad čovek saldira svoj život, izdvoje se neke stvari koje su bile prijatne. I lepi trenuci na sceni ostanu u čoveku. To je kao sa životom: ružne stvari zaboraviš brzo, a lepe stvari ostanu.

Živimo u vremenima koja nisu nimalo lepa. Ti svaki dan odlaziš na probe u Jugoslovensko dramsko, izlaziš iz jednog života koji je takav kakav je i ulaziš u predstavu koja se, opet, dešava u nekim ružnim vremenima. S kakvim osećanjem ideš na probu?

To je lepo, i teško pitanje… Ja imam neki svoj strah. Prvo, moram da se sretnem sa nekim svetom koji ja ne znam, možda ga i ne razumem…

Mislite na publiku?

Na publiku… Možda ga ne razumem, ili sam imao iluziju toga sveta pa sam mislio da ga razumem. Sada ga baš ne razumem. S druge strane, ulazim na pozornicu da se pred sobom odbranim. Niko me na to ne goni, sebe gonim ja sam… Meni to izgleda kao jedna lepa avantura pred kojom sam. A pao mi je ovaj komad, tako se nekako spojio sa mnom. Kao kad pasijans otvaraš, pa imaš neko zadovoljstvo što si lepo poređao te sto četiri karte… Tako i ovo. Iako je Ser malo kaboten, iako je on nešto drugo nego što ja mislim o sebi kao glumcu, ceo jedan glumački život je složen u njemu. On piše neku biografiju, Moj život, a stigao je do prve rečenice. I ne može glumac drugojačije, nego da priča glumom svoj život… Kad smo našli taj komad, Rade Šerbedžija i ja smo hteli u onom pozorištu da ga postavimo, posle Majke hrabrosti. Komad se događa u jednoj oskudici, u ratu. Nemaju pudera pa se puderišu kukuruznim brašnom pa nemaju šminke… Oskudica je, bombardovanje… Isto je Pera i ja trebalo da igramo, i Mijač da režira. Pre dve godine… Zamisli da igramo komad, a bombarduje se Sarajevo. I publika sedi, i gleda.

Tvoj Ser se obraća publici i kaže: „Živimo u opasnim vremenima. Našoj civilizaciji prete mračne sile i mi, ponizni glumci, činimo…“

„… činimo sve što je u našoj moći da se kao vojnici borimo na strani pravde u ovoj velikoj bici.“ Ja potpuno verujem u to, i o tome ti govorim. Svi mi moramo da se izborimo za kvalitet svoga posla. Da se izborimo za kvalitet mlevenja mesa, da popravimo cipele kako treba… A svi mi moramo da se izborimo za pravdu. Pravda danas nije uopštena stvar, pravda je na ulici. Glumac ne može ništa drugo da radi, nego to da radi. Ser kaže jednog trenutka: „Ja se izlažem opasnostima. Ovde biju bombe. Ja to moram da radim. Ja moram da bodrim narod i održavam veru.“ On to govori. Kad je počeo rat, bilo je onih koji su smatrali da bi trebalo odložiti poslove umetnosti za mirna vremena, pa između ostalog zatvoriti pozorišta… E, odmah moram da ti kažem. Ne bih mogao da osudim one koji tako misle, a oni koji misle drugojačije – da treba da igraju. Svak mora po svom osećaju nešto da uradi. Ja sam bio, sticajem više okolnosti, u situaciji onih koji kažu da ne treba raditi. Ali, kad sam pogledao oko sebe, počeo sam polako da se razboljevam u glavi. Evo, slučajno sam ušao u taj komad i odjedanput sam ozdravio. Što rekao Ljubiša Jovanović: „Samo u pozorištu me ništa ne boli. Kad izađem na pozornicu, ništa me ne boli.“ Čovek mora da se brani, sam sebe da odbrani od ludila. Malopre ti rekoh: kao da sam prespavao ove izbore. Gledam izveštaje na televiziji, a stalno se preslišavam… Moram da napravim strategiju uloge. Dok dođem do tog govora Serovog publici, o – ja sam završio ulogu! Stalno mi uloga ide kroz glavu. Glumac ne radi za stolom. Ja nemam kancelariju. Glumcu je kancelarija svuda: i ulica, i park, i kafana, i kuća… Ponavljam ti: imao sam sreću što sam naišao na ovakav komad. Komad o potpunom rasturanju čoveka i glumca u zlu vremenu, pa hoću da ispričam i tu priču.

I opet ćeš umreti?

Opet ću da umrem… Ali ću pre toga da ispričam priču koja je oda pokušaju života. To je vrlo dobar komad za ovo vreme.

Rekao si u početku da si se izlečio od nostalgije za zemljom koje više nema. Kakva je to bila nostalgija?

Pa, nekako mi bi tužno. Uhvati me neka grozna mora što ne mogu da odem tamo gde ja hoću. Otkako se ovo dogodilo, ja iz Beograda nisam izašao. To mi se nije dogodilo za četrdeset i nešto godina. Uvek sam nekud odlazio. Odem pa se vratim, odem pa se vratim. A sad sedim ovde… To je jedna vrsta nostalgije. A druga… Nekako mi je bilo šire. Ja sam se zaista u toj zemlji koja je rascepljena osećao lepo. Baš sam se lepo osećao. Nisam se bavio politikom, ali i bavio sam se politikom, onako amaterski. Bio sam samo glumac. Sad je došlo vreme da glumac poželi igračku i dobije je. Ako je u stranci koja vlada, poželi i dobije.

Šta, na primer, dobije?

Dobije, recimo, pozorište. Hoće da bude upravnik pozorišta, i to dobije. On traži igračku od svoje stranke, i stranka mu da igračku, i on bude to. A kad ta stranka ode, šta će da bude? Da bude glumac?

Valjda si i ti u neka vremena mogao da tražiš neku igračku?

Mogao sam verovatno. Ali, ja sam bio samo glumac. Ja to volim. Ja volim sve glumce kad su samo glumci… A meni je u toj zemlji, kažem ti, bilo prijatno. Onda, u toj zemlji sam stekao prijatelje. Imao sam dosta prijatelja. To te obavezuje da misliš drugojačije nego što misle ovi… Ja sam radio i sa slovenačkim glumcima, i sa hrvatskim glumcima, i sa bosanskim glumcima, radio sam sa makedonskim glumcima. Radio sam sa svima. To je bilo takvo vreme, tako smo živeli… Miro Lasić je bio direktor i selektor Festivala malih i eksperimentalnih scena. Ja dobijem nagradu što je bila za jugoslovenskog glumca. Mersad Berber je napravio jednu divnu povelju, sa jednom kao freskom, u jednom vrlo lepom ramu… Ali, nije stigao da završi, nego su Peri Kvrgiću i meni dali naknadno. I gospodin Lasić napravi svečanost da nam to preda. Pre te svečanosti on mi kaže: „Imate dosta Mersada. Davao vam je za Gamletta nekoliko sličica…“ Kaže: „Bilo bi dobro da ostavite povelju da stoji u festivalu.“ Da je ne uzmem. On će meni da je preda, a ja ću posle njemu da vratim. U dvanaest sati je bila svečanost… Lasić preda Peri, pa preda meni. Pera zahvali, zahvalim i ja. Ali, ja u govoru kažem (sve je to iracionalno)… Ispričam tu priču da me je gospodin Lasić molio da ostavim povelju da stoji u kancelariji festivalskoj, jer ja već imam dve-tri slike Mersada Berbera… „Ali vas sada ja molim, a najviše gospodina Lasića, da uvažite moje razloge. Moj je razlog vrlo jednostavan. Ja ne znam u kojoj će zemlji da stoji ova povelja koju sam primio.“ Oni su se smejali kao ludi. Kao ja sada. I kažem: „Bolje da je nosim tamo gde ja živim, neka bude pored mene, jer je mnogo lepa, a Mersad je moj veliki prijatelj. Ne bih mogao da se od nje odvojim. Uvažite mi taj razlog.“ I svi su aplaudirali. Svi glumci su bili: od Ljubljane do Skoplja. Pričali su mi o tome posle glumci u Zagrebu gde sam igrao. A poslednju predstavu sam igrao u aprilu devedeset prve, pa sam otišao.

Kako je izgledao taj rastanak sa Zagrebom?

Nikakva scena nije bila. Ja sam u Zastavama igrao. Igrao sam trideset i neku predstavu. Igralo se svakog meseca u setu od ponedeljka do petka. Putovao sam „Matošem“. Vraćao sam se u petak. Pošto imam prvi deo, uzmem torbu i odem na zagrebački kolodvor, i vratim se, spavaća kola… Nisam ništa primećivao.

Šta nisi primećivao?

Šta se događa okolo. Vidim samo da je neka velika gužva, nešto se događa i u vozu… Tamo su me primili potpuno neočekivano. Pa, ne znam da li je bila jedna predstava da nije bilo aplauza kad se pojavim. Dođe taj Stevče Mihajlović u posetu svome prijatelju sa studija iz Beča, i prijatelj ga najavi: „Stigal je gospon iz Beograda…“ I ja dođem da se pozdravim sa Perom i, kad uđem na scenu, tako je aplauz – od premijere do poslednje predstave. I lepo sam se osećao. Baš sam s lepo osećao… I video sam jednog trenutka da se nešto poremetilo. Ja sam tamo igrao, a u Beogradu bilo ono što je Leka (Lečić) vodio, protest na Terazijama. April devedeset prve. I hteo sam da se vratim, zvali su me, da se vratim iz Zagreba, ali ne mogu da se vrati, imam još dve predstave. Savetujem se sa mojim prijateljima i kolegama u Beogradu. Kažu: nemoj da se vraćaš, ostani… Lepo sam došao na onaj kolodvor da se vratim kući i odjedanput mi pukne kao neki čir. Prvi put sam u Zagrebu osetio da se nešto događa… Neki mladići mi doviknu: „Hej ti, Srbin!“ Ja se okrenem. Prozivaju me: „Tadić!“ Okrenem se, pogledam. Kažu: „Idi van!“ Malo nervozan uđem u voz. A ja treba da idem u maju, na majski set. Snežanu pitaj, ja sam hteo da lepo umrem od pomisli: gde ću tamo, kako ću tamo? To već pred rat… Zategnuto. U garderobi smo zajedno bili Relja Bašić i ja. I razgovarali smo, i Relja meni počne da priča: Rata će biti. Ja mu stalno govorim: Ma kakav rat, nema od rata ništa! Ne, kaže, rata će biti! On je znao po Zagrebu šta se priča. Ja nemam pojma… I tako sam ja njima napisao jedan telegram, nije dugačak bio. Objasnio sam im da u ovoj situaciji nisam sposoban da igram, da ne mogu da dođem, da ih molim da uvaže moje razloge, da u tom stanju mržnje ne može da se naš posao radi kao što treba da se radi… Pozdravio sam sve, i oni su to pročitali. Nisu pročitali pred publikom, nego su pročitali ansamblu… Žao im je bilo, pa su mi telefonirali… Onda su veze prestale, i prestalo je sve. Ostalo je samo sećanje… I kažem ti, sve to me je obavezivalo da ne mogu odmah glavom u rogove. Nije pitanje da l’ si Srbin, da l’ si Hrvat, nego moraš da budeš tu gde si.

To Sarajevo devedesete… Držao si reč zahvalnosti…

Jeste. Rekao sam, pa su ovde hteli da me ubiju, rekao sam: „Zahvaljujem što ste me proglasili jugoslovenskim glumcem. Znam vrlo dobro da sam ja rođenjem i osećanjem Srbin, ali ne i zanimanjem.“ Ili sam rekao „zanatom“, ne sećam se. Zbog te rečenice su ovde hteli da me ubiju. Ja sam im onda citirao Andrića iz Proklete avlije: „I dođu tako neka vremena da ljudi, inače hrabri i časni, počine mnoge neprilične stvari, a kada ta vremena odu, oni uvide da su i bez toga mogli proći…“ Pa sam ih zamolio da samo pameću možemo da spasemo što nam se sprema… A ja sam u Gamlettu, to znaju svi sarajevski glumci, ne da sam ja prorok, nego sam to instinktivno osetio, govorio. Gavela pita onog fundamentalistu: „Šta je?“ Onaj kaže: „Mi ćemo uzeti Bosnu, biće naša…“ A ja onda kažem ovako, Gavela kaže: „Ti ćeš da uzmeš Bosnu, ovi će da uzmu ovo, oni će da uzmu ono…“ Napravim pauzu i dodam: „A šta ću ja? A gde ću ja?“ Dobijao sam aplauze na to. A to sam ja dodao. Pa sam dodao Krležu. Zna Šnajder, on mi je to odobrio. Govorio sam o gluposti. Ja, kao Gavela, pričam priču, i kad govorim o tom tamnom vilajetu, o Bosni, o tom Kranjčeviću, kažem, a uzmem to iz Ruba pameti: „Živio sam cijeli svoj život u galopu a kada sam se osvrnuo da spoznam što se to, zapravo, zbiva sa mnom, primjetio sam da se u ogledalu javlja jedna mala pojava, ponekad komična, koja drži u ruci dječačku sablju, uvjerena da je ta krhka trijeska… Glupost je nebeska sila. Glupost se zaokupila dostojanstvom, i pozivima, zvanjima i činovima. Godinama sam u našem smrdljivom zverinjaku razmišljao o gluposti ljudskoj, osjećajući mutno kako iz raznih ljudskih postupaka izbija mračna, opasna snaga koja ljude truje i razara. A ja sam zapravo volio ljude.“ E, taj Krležin tekst sam ja ubacio u Šnajderovog Gamletta, i još nekoliko tekstova koji su mi se činili relevantnim. A taj tekst je u predstavi Na rubu pameti ubacio profesor Mata Milošević, režirajući. Ubacio je kolaž tekstova za kraj. Kad je Krleža gledao generalnu probu, on je to primetio, ili nije primetio, ali nešto je rekao… A posle smo igrali predstavu u Burgteatru. I Krleža je prvi put, preko nas, odigrao u Burgteatru.

(Na ovom mestu zakazao je kasetofon, pa nije snimljen završetak razgovora za stolom u „Maderi“. Ovo što sledi nastavak je razgovora, u glumačkom salonu Jugoslovenskog dramskog pozorišta.)

Ona tvoja rečenica u Sarajevu… Optužili su te da si maltene izdao naciju.

Ja sam jednog trenutka bio potpuno zbunjen količinom mržnje koja se pojavila kod nekih ljudi za koje ja nisam ni znao. Oni su izašli iz nekih drugih budžaka: ti nacionalisti, ti mnogo-Srbi… Nisam imao nesporazuma sa pametnim svetom koji je tu rečenicu, na kraju krajeva, razumeo. Novine su počele da pišu… To je bilo vreme panjkanja svih vrednosti. Jedno užasno vreme. Ja sam to na pozornici odigrao jedanput, to što se meni posle dogodilo – u Na rubu pameti. Doktor je tu samo zbog jedne reči doživeo strahovite rasture… A meni nikada nije bilo u pameti da voleći svoj narod moram da mrzim neki drugi. I išao sam tom Jugoslavijom, celom, bivšom, ponosan što predstavljam Srbiju, što sam srpski glumac. I nikad nisam imao neke velike probleme sa mojim kolegama u Hrvatskoj, u Sloveniji, u Bosni… Sad su i tvoje nekad najbliže kolege vrlo daleko… Sad smo svi daleko. Ne znamo više ni ko je umro, ne znamo, više ni šta igraju. Nemamo kontakt…. A mene obavezuje mnogo šta. Obavezuje me prijateljstvo sa Krležom, prijateljstvo sa mnogim ljudima iz Hrvatske.

Kad bi se sutra, nekim slučajem, sreli srpski glumac Ljuba Tadić i hrvatski glumac Fabijan Šovagović, o čemu bi razgovarali?

Evo baš… Jedna Šovina prijateljica koja živi u Zagrebu došla je da obiđe svoje u Beogradu. Zvala me je telefonom i saopštila mi je da joj je Šova naložio da me neizostavno pozdravi. I ja sam otišao na autobusku stanicu da vidim tu gospođu i pozdravim Šovu… Ostalo je na pozdravima. Skoro je došao Janez Vrhovec, bio je u Ljubljani, kaže da mu je nekoliko puta Polde Bobič rekao: „Pozdravi Ljubu mnogo!“ Bili smo prijatelji, iako on jedno misli a ja mislim drugo… preko Radeta, koji mi se javi često, znam kako su i šta rade Duško Jovanović, Milence Zupančić, Radko Polič… Daleko smo.

Kažeš da živiš u stvarnosti. Kad se završi proba, obrišeš li cipele pre nego što ponovo uđeš u stvarnost?

Ne brišem ja cipele. To su mistifikacije… Mene je život uvek mnogo zanimao. Kad se spusti zavesa, ja sam najsrećniji što odem s prijateljima… Moramo da se odbranimo od depresije. A depresivno je sve. Gledam te ljude u redovima… Pravo da kažem, ja što manje jedem, meni je, zbog prirode moje bolesti, bolje. Malo pšenice, malo soje, malo raži, pa narendam jabuku… Doktor mi je zabranio da uzimam mnogo belančevina. Ne pijem mleko, ne pijem jogurt… Srećan sam čovek, s te strane… Imao sam, kad su počele probe, osamdeset devet kilograma, sada imam osamdeset šest, a planiram da imam osamdeset tri… Malo imam problema s kičmom. Pao sam jedanput s konja u Rusiji. Pa vežbam. Eto… Rekao sam ti za Ljubišu Jovanovića. Kraj sezone bio, a on je u leto umro. Pokojnom Đokoviću, upravniku, rekao je: „Stavi mi jedno dve-tri predstave da igram…“ A Đoković kaže: „Pa Ljubiša, ne moraš ovog meseca da igraš, odmori se, bolestan si.“ Kaže: Dobro, ne moram.“ I pošli smo Ljubiša i ja niz stepenice, a on na onom prvom odmorištu stade, kaže: „Idemo gore kod Đokovića. Pridrži me.“ Pridržim ga, dođemo do Đokovića, on otvori vrata, kaže: „Slušaj, Milane, molim te stavi mi ipak jedno dve-tri predstave…„ Ja se zbunim, pa kažem: „Gosin Ljubiša, zašto vi hoćete da igrate?“ „Bože, Ljubo, mene jedino na pozornici ništa ne boli. A sve me boli. Pa makar dva-tri sata da me ništa ne boli.“ To je glumac. Ja sam na groblju to ispričao.

Šta da rade oni koji nisu glumci?

Neka rade… Kad piše, pisac valjda ne misli na to da li ga boli noga ako treba da opiše pikslu pred sobom… Ima dosta sredstava odbrane. Recimo, prvo ukineš novine. Ne gledaš televiziju, sem sporta i filmova. Zatvoriš se u svoje zvono.

Pričao si prošli put, a to nije snimljeno, da su ti se tačke života spojile…

Krug mi se potpuno zatvorio. Ono što sam video kao dečak od dvadeset godina u Kragujevcu, u početku Drugog svetskog rata, četrdeset prve, gledam opet. Kako sam onda živeo, tako manje-više živim i sada. Liči. Ovo vreme počinje da liči na ono vreme… Nisam prorok, ali jedino znam da neću prisustvovati razrešenju… Ono će trajati mnogo dugo… Kaže Ser u Garderoberu: „Ja se izlažem opasnosti. Padaju bombe, a ja moram da igram. Moram da bodrim ljude i da održavam veru. To mi je posao.“ Kaže Ser. Da li se zeza ili ozbiljno misli? Baš smo Mijač i ja o tome dugo pričali. On ozbiljno misli! On se ozbiljno brani od pomisli da treba da prestane. A nervira ga užasno to što padaju bombe, a on igra Šekspira. I veruje da bodri ljude… Kad bih ja mislio da on ne veruje, zašto bih radio ovaj komad?