Fenomen Sizifa junaka iz grčke mitologije najpoznatiji je po svojoj kazni da gura ogromnu kamenu gromadu uzbrdo. Svaki put kad bi stigao do vrha, kamen bi se skotrljao u podnožje brda i bio bi ponovo na početku. Bogovi su mu odredili tu kaznu jer su smatrali da je besmislen rad najgora kazna za smrtnike. Kako se čini, Sizif je osuđen na večnu patnju. Postavlja se pitanje da li je moguće da Sizif ipak bude srećan?

Nauka kaže da je svetlost elektromagnetno zračenje koje je vidljivo ljudskom oku, a da su boje samo efekat našeg doživljaja. Svet je bezbojan, subjektivan, tako da je svako od nas kreator sopstvenog sveta. Svako od nas različito doživljava jednu istu situaciju, što znači da sami biramo da li je situacija u kojoj se nalazimo dobra ili loša. To zavisi od naše svesti a ne od same situacije.

Sizifov svet ispunjava neprekidna borba koju on živi i on ga kao takvog prihvata. Njegova jedina kazna su trenuci svesti kada shvata da je borba uzaludna. Sizif može biti srećan u svojoj kazni, odnosno u svojoj borbi, jedino ako je nagrađen manjkom svesti.

Dakle Sizif se, teoretski gledano, bori sa svešću a ne sa kamenom. Ako je svest Sizifova kazna to implicira da je iluzija njegova najveća nagrada i jedini racionalan razlog zašto je on jači od kamena koji gura. Kada ne bi imao svest o lepoti života koji je ranije živeo i kada bi sve vreme (svu kaznu) proveo u nadi, odnosno iluziji da se kamen ipak neće skotrljati, kazne uopšte ne bi ni bilo.

Tada Sizif ne bi imao čežnju za nečim drugim već bi situaciju morao da prihvati kao takvu jer bi to bila njegova jedina spoznaja sveta. Ova hipoteza se može uporediti sa Platonovim mitom o pećini gde su prikazani ljudi koju su ceo svoj život zatočeni unutar pećine i za koje je ona jedina istina. Oni takođe svoju sudbinu ne doživljavaju tragično jer nemaju drugačije saznanje sveta i samim tim nemaju čežnju za drugačijim načinom življenja.

Čini se da je, ovostrano gledano, ovaj mit alegorija čitavog čovečanstva. Guranje kamena predstavlja borbu, odnosno naš život, dok kotrljanje kamena predstavlja našu smrt, odnosno negaciju naše borbe. Čovečanstvno je naizgled osuđeno na večnu borbu koju gubi u samom startu. Međutim, poenta je upravo u našem odnosu prema toj borbi. Za nekoga život – borba predstavlja teskobu, dok za drugog predstavlja radost.

Alber Kami poistovećuje običnog čoveka sa Sizifom. Ne možemo reći da je svaki pojedinac Sizif jer ne oseća svako teskobu postojanja koju simboliše Sizifov kamen. Za pojedinca, koji umesto teskobe oseća radost življenja, život i nije borba u pravom smislu te reči, već radost čije će trajanje gledati što kvalitetnije da iskoristi. Besmisleno je tvrditi da je kvantitet bitniji od kvaliteta života.

Kvantitet je samo uslov za nastanak kvaliteta koji ima ulogu konačnog cilja. Kada bismo se lišili kvaliteta tada bismo odbacili i cilj i samim tim potonuli u apsrud. Odbacujući kvantitet u potpunosti, sa druge strane, negiramo kvalitet, kao i sve ostalo uključujući i apsurd.

Dolazimo do zaključka da je život bez kvaliteta apsurdan dok bez kvantiteta nije. Drugim rečima, gore je izgubiti kvalitet života nego sam život. Kami kaže da je dovoljna borba da bi čovek (Sizif) bio ispunjen. U ovom slučaju nije tako, jer se čovek uvek bori za cilj a ovde cilj i nada da će se on ostvariti ne postoje. Apsurd je u tome što Sizif dolaskom na cilj ne ostvaruje isti.

Tako da cilj u ovom kontekstu ima samo ulogu odredišta. Pravi cilj ne postoji. Sizif bi mogao biti srećan samo hipotetički ali ne i realno. Dolazimo do konkluzije da Sizif jeste apsurdan junak jer egzistira iz iracionalnih razloga. Život je apsurd ukoliko ga mi takvim učinimo. Ako revoltom ne možemo da pobedimo apsurd, onda revolt postaje apsurd per se. Apsurd, odnosno besmisao, se može pobediti isključivo pronalaženjem smisla.

Sreća je negacija apsurda jer ona predstavlja ostvarenje cilja odnosno kvaliteta. Nasuprot tome, ukoliko patnju produžavamo bez cilja, tada postajemo Sizif i potvrđujemo apsurd.

Za P.U.L.S.E Luka Pribišić

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o nauci na portalu P.U.L.S.E

  Luka Pribišić, Mitologija, Nauka, Sizif